Quantcast

Čudo svetog pričešća! Knjiga o snazi Hristovog Tela i Hristove Krvi.

Ulični Hodač

Aktivan član
Poruka
1.797
Inspiraisan maloverjem i religioznim nezanjem pojedinih vernika i onih koji to još nisu , o snazi svetog pričešća, rešio sam da razbijem sve skepse i predrasude postavljanjem ove knjige na forum sa ciljem da se ljudi upoznaju sa Paravoslavnom verom i Svetim Pričešćem.





PROTOJEREJ VJAČESLAV TULUPOV

ČUDO SVETOG PRIČEŠĆA


Predgovor
Ljubav Gospoda našeg Isusa Hrista prema ljudima toliko je velika da je On radi našeg spasenja primio smrt, ali nam je darovao i mogućnost da se neprekidno najprisnije sjedinjujemo sa Njim. Zato je na Tajnoj večeri pred Svoja krsna stradanja Gospod ustanovio Tajnu Svetog Pričešća. Sveti jevanđelisti pripovedaju o tome kako je bila ustanovljena ova Tajna. Tako jevanđelista Matej piše: Pristupiše učenici Isusu govoreći Mu: Gde hoćeš da ti ugotovimo da jedeš Pashu? A on reče: Idite u grad tome i tome, ikažite mu: Učitelj kaže: Vreme je moje blizu, kod tebe ću da učinim Pashu sa učenicima svojim. I učenici učiniše kako im zapovedi Isus i ugotovišePashu. A kad bi uveče, sede za trpezu sa Dvanaestoricom učenika. I kad jeđahu,uze Isus hleb i blagoslovivši prelomi ga, i davaše učenicima, i reče: Uzmite,jedite; ovo je telo moje. I uze čašu i zablagodarivši dade im govoreći: Pijte iz nje svi; jer ovo je krv moja Novoga zaveta koja se proliva za mnoge radi otpuštenja grehova (Mt 2b, 17-20, 26-28).Tajna Svetog Pričešća takođe se naziva Evharistija. Ova grčka reč značiblagodarenje. Zašto se ova velika Tajna baš tako naziva? Zato što za vremenjenog vršenja Crkva prinosi blagodarnu, hvalebnu i umilostivljujuću žrtvu Bogu za spasenje svih ljudi - živih i mrtvih. Na Tajnoj večeri Gospod jezapovedio Svojim učenicima da Tajnu Svetog Pričešća čine u Njegov spomen.Ovu zapovest Crkva neizostavno ispunjava tokom cele svoje istorije.Zajedničko bogosluženje na kome se savršava Tajna Svetog Pričešća ili Evharistija, naziva se Liturgija.Tajna Svetog Pričešća je jedno od najnedokučivijih i najvažnijih sveštenih
dejstava hrišćanske Crkve. S njom je povezano mnoštvo čuda o kojima crkvena istorija brižljivo čuva podatke. Budući samo po sebi Čudo, Sveto Pričešćese najbolje poznaje i shvata kroz čuda povezana sa njim. U ovoj knjizi kazuje se onajpoznatijim od njih. Ipak to ne znači da je pred čitaocem zbornik čudesnihslučajeva. Na stranicama knjige pre svega je reč o samoj Tajni koja izražavaveliku ljubav Boga prema ljudima, i o tome kako da postanemo dostojni pričasnici Hristovih Tajni.

Glava 1
ZAŠTO TREBA DA SE PRIČEŠĆUJEMO?



Jednom prilikom učenici prepodobnog Makarija Egipatskog videli su čoveka koji je išao pustinjom vodeći za sobom kobilu. Išao je putem koji vodi do kelije njihovog starca. Čuvajući pokoj svetoga, monasi su stali pored vrata i pokušali da nagovore putnika da ne odvlači prepodobnog od molitve. Ali, uslišivši molbe tog čoveka, uskoro su mu dopustili da uđe u keliju. Putnik
se obradovao i pošao unutra, ali ne sam, nego zajedno sa svojim konjem. Učenici prepodobnog Makarija su se zbunili i upitali zašto vodi sa sobomkobilu. Ovaj čovek im je odgovorio da i životinja ima potrebu za molitvama pravednika. Monasi su se začudili njegovoj ljubavi prema kobili jer je radi nje toliko dugo putovao po vreloj i nenastanjenoj pustinji! Zašto mu je tako draga ta životinja i šta ju se zadesilo?- Kobila koju vidite, - rekao je čovek, - jeste moja nesrećna žena i ja ne znamkako se ona pretvorila u životinju. Evo već je tri dana kako ništa nije jela.- Ove putnikove reči monasi nisu smatrali za izmišljotinu. Bez obzira na to što se Hristovo učenje već trista godina rasprostranjivalo po zemlji, u Egiptu je još uvek veliki uticaj imalo neznaboštvo, i ta drevna kolevka magije bila je puna raznih magova koji su nanosili štetu Hrišćanima. Zato su monasi, čuvši čovekovu priču, pohitali ka avvi Makariju da mu saopšte šta
se dogodilo. Međutim, kada su videli prepodobnog, nisu morali da mu bilo šta objašnjavaju: Bog je svetome otkrio uzrok onoga što se desilo. A taj uzrok bio je sledeći. Žena pridošlice dopala se nekom razvratnom Egipćaninu, koji je poželeo da je zavede. Ali sva njegova nastojanja bila su uzaludna. Da bi u ženinom srcuprobudio uzvratnu strast, tada je pribegao uslugama vrača. Dobivši mnogo novca, čarobnjak je primenio sva svoja zaklinjanja radi sablažnjavanja Hrišćanke, ali nije postigao cilj. Razjarivši se zbog neuspeha, on je ipak
uspeo da izazove učinak: žena je počela da se ukazuje okolini kao kobila.Njen nesrećni muž pohitao je da traži pomoć od svakog koga je znao, ali niko nijemogao da mu pomogne, pa čak ni mesni prezviteri. Žena je svima bila nalik na životinju i niko nije znao kako da joj vrati pređašnji izgled. Zato ju je očajni muž i doveo velikom podvižniku, doznavši za čuda koja je tvorio. Pogledavši na ženu, sveti Makarije je rekao svojim učenicima:- Ne vidim u njoj ništa životinjsko o čemu govorite, to nije u njenom telu,nego u očima onih koji je gledaju. To je obmana demona, a ne istinsko stanje stvari.Zatim je sveti blagoslovio vodu, oblio njome ženu i pomolio se. Vradžbine su iščezle i svi su pred sobom videli ženu umesto kobile. Prepodobni je zapovedio da joj daju hrane i, otpuštajući je kući, dao savet:- Nikada ne odlaži posećivanje crkve i nikada ne izbegavaj pričešće Hristovim Tajnama. Nevolja ti se desila zatošto više od pet nedelja nisi pristupala Prečistim Tajnama našeg Spasitelja[1].Ovaj čudesni slučaj učenici prepodobnog Makarija upamtili su radi nazidanjabudućih naraštaja Hrišćana, a prezviter Rufin i episkop Paladije Elenopoljski uključili su ga u svoju knjigu o istoriji egipatskog monaštva.Svakako, otkrivenje koje je starac dobio od Boga dostojno je da ga zna svaki pravoslavni Hrišćanin. Svega pet nedelja bez pričešća - pa čak i kršten čovek može da se pokaže nezaštićen pred vradžbinom i napadom demona!Neko od čitalaca može da upita: mnogi savremeni Hrišćani pričešćuju seprilično retko, ali zar se pretvaraju u konje? Možda su demoni izgubili svojunekadašnju moć? Svet ide ka svom zalasku: bezakonja se u njemu umnožavaju, a duhovni život čovečanstva se gasi. I kada bi sada Gospod dopustio, slugeđavola ne samo da bi pretvorile nemarne Hrišćane u konje, nego bi ih zbrisalesa lica zemlje. Ipak, u doba svetskog carstva greha i poroka Gospod iz Svoje bezgranične milosti čuva lakomislene ljude od demonskih napasti, očekujući njihovo urazumljenje.Ali, što se duže čovek ne pričešćuje Svetim Tajnama tim se više udaljava od spasonosnog Božijeg pokrova. I mada se s njim ne događaju strašna zagonetna iskušenja, on neće izbeći obične, ali neprijatne posledice svog nemara. Jer i u davnini retko su beleženi slučajevi pretvaranja ljudi u životinje, a uobičajenih nesreća bilo je poprilično.U početku IV veka, kada je prepodobni Makarije Egipatski još bio dete, u jednoj istočnoj rimskoj provinciji živeo je prezviter Epiktet. Zbog čistotesvog života on je od Boga dobio dar da tvori čudesa: slepima je vraćao vid, lečio je gubavce i izgonio nečiste duhove iz besomučnih. Jednom su mu doveli teško bolesnu petnaestogodišnju devojčicu. Njen otac, ugledni državni velikodostojnik, pripao je nogama svetog sa molbom:- Čoveče Božiji, sažali se nada mnom i ne odbijaj me. Moja kćer jedinica bolesna je već tri godine i ne može da pokrene ni jedan deo tela. Pomoli se zanas, sažali se nad nama, jer i mi smo čeda Crkve Hristove i prosvećeni smo svetim krštenjem.Prepodobni Epiktet prožeo se sastradanjem premanesrećnom ocu i usrdno sepomolio Bogu za njegovu kćer. Zatim je bolesnicu pomazao svetim jelejem i onaje odmah dobila isceljenje i sama stala na noge. A njenom ocu, koji je likovao odradosti i blagodario Bogu za čudo, sveti Epiktet je rekao:- Ako hoćeš da u tvom domu niko ne bude bolestan, ti i svi tvoji ukućani svakenedelje se pričešćujte Božanstvenim Tajnama Tela i Krvi Gospoda, prethodno očistivši svoje srce kako valja.Kakav zaključak možemo da izvedemo iz navedenih primera? Često i redovno pričešćivanje sveti su smatrali neophodnim uslovom za normalan tok života Hrišćanina. Svojim duhovnim pogledom pravednici su videli da udaljavanje od Svetog Pričešća neminovno navlači na čoveka demonske napade, razna iskušenja i telesne nemoći.O značaju Svetog Pričešća za spasenje duše nisu govorili samo pojedini sveti. Hrišćanska Crkva je od prvih dana postojanja zahtevala od svojih članova često pričešćivanje Svetim Tajnama i strogo vaspitno ukorevala one koji nisu ispunjavali ovaj zahtev. O tome se govori u Apostolskim pravilima i
u kanonskim odlukama Vaseljenskih Pomesnih Sabora.Deveto Apostolsko pravilo i drugo pravilo Antiohijskog Sabora zapovedaju da se od crkvenog zajedničenja odluče Hrišćani koji bez opravdanog razloga napuštaju Liturgiju pre njenog završetka, a takođe i oni koji se ne pričešćuju, iako dočekuju kraj bogosluženja. Čitajući ova pravila neki našisavremenici, koji posećuju hram jednom godišnje, mogu da pomisle: ne treba da se plašimo odlučenja jer obavezno stojimo do kraja službe i pričešćujemo se. Ali takve vernike moramo da ražalostimo. Osamdeseto pravilo Šestog Vaseljenskog Sabora i jedanaesto pravilo Sardikijskog Sabora govore o tome da svaki Hrišćanin koji bez opravdanog razloga odsustvuje sa nedeljnih Liturgija u toku tri sedmice, treba da bude odlučen od Crkve.Dakle, Crkva je u davnini zahtevala da se njeni članovi, ako nema smetnji, svake nedelje pričešćuju Svetim Hristovim Tajnama.Kao što je poznato, pričešću prethodi napregnuta duhovna priprema. Ali zaru tom slučaju nije teško pričešćivati se Svetim Tajnama svake nedelje?Razume se, to je tegobno za one koji žele da uđu u Carstvo Nebesko ne opterećujući sebe mnogo. Ipak delo spasenja zahteva od nas stalne napore. Aoni treba da budu naročito upravljeni na to da pričešće postane centar našeg duhovnog života. Delo Svetog Pričešća je delo života, - uči sveti Teofan Zatvornik. - Pričešćivati se ili ne pričešćivati se znači biti ili ne biti Hrišćanin, živeti ili ne živeti u Hristu. "Ako ne jedete telo Sina Čovečijega i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi" (Jn. 6,53).[2] Crkvena istorija
poznaje mnogo primera koji potvrđuju ovu istinu. U Egipatskoj pustinji blizu grada Diolka u davnini je živelo mnoštvo monaha. Među njima svojom svetošću isticao se prezviter avva Amon. Jednom je za vreme Liturgije pored žrtvenika video anđela koji je nešto pisao u otvorenoj knjizi. Pažljivo pogledavši, prezviter Amon je primetio da anđeo zapisuje imena monaha koji se pričešćuju, a da imena odsutnih sa Evharistije briše. Podvižnik je pomislio: šta bi to moglo da znači? Njegova nedoumica rešena je kroz tri dana. Svi koji su bili odsutni sa Evharistije - umrli su. Verovatno je Gospod smatrao da više nema smisla da na zemlji žive Hrišćani koji su zaboravili svoje pozvanje.
Neko može reći da je ovaj primer izuzetan slučaj: kad bi svi Hrišćani koji se retko pričešćuju umirali, Crkva bi bila krajnje malobrojna. Možda je, u stvari, prezviter Amon dobio od Boga izuzetno otkrivenje radi nazidanja verujućih, ali zar to išta menja? Kao prvo, ako budemo izbegavali pričešće, i naša smrt može u potpunosti da se ubroji među slične netipične končine. A drugo, zar je navedeni primer tako izuzetan? Možda mnogi Hrišćani ipak napuštaju zemaljski svet pre vremena upravo zato što zaboravljaju jedno odnajvažnijih dela svog života. Apostol Pavle u Prvoj poslanici Korinćanima piše da su posledice nedostojnog pričešćivanja to da su mnogi među Hrišćanima slabi i bolesni, i dosta ih umire (1 Kor 11, 30). Ako je to tačno u pogledu onih koji primaju Svete Tajne ne očistivši se od svojih bezakonja, onda je utoliko pre to istinito u pogledu onih koji sasvim prestanu da pristupaju Pričešću.Hrišćani prvih vekova pričešćivali su se veoma često. Čak i u najbezizlaznijim situacijama, kada nije bilo nikakve mogućnosti da vrše Evharistiju, oni nisu prestajali da teže ka čaši Gospodnjoj.
Prezviter Lukijan, znameniti bogoslov iz Antiohije, svojom propovedničkom delatnošću izazvao je jarost neznabožaca. Po naredbi vladara istočnog dela rimske imperije Maksimijana Galerija prezviter Lukijan je bio bačen u tamnicu 312. godine. Bez obzira na pretnje, tamo od njega nisu mogli da iznude odricanje od Hrista. Tada su dželati iščupali iz zglobova sve kostI mučenikovih ruku i nogu i bacili ga na oštre krhotine od gline. BudućI nepokretan na njima je odležao dve nedelje. Šta je najviše od svega prezviter Lukijan želeo za to vreme? Isceljenje? Ne. Njegova duša žudela je za Svetim Pričešćem. Kada se približio praznik Bogojavljenja prezviter Lukijan i svi Hrišćani koji su bili zatvoreni s njim rešili su da se pričeste Svetim Hristovim Tajnama. Ali straža je strogo čuvala zatvor. Nije bilo nikakve mogućnosti da se u tamnicu dostavi sve što je neophodno za Evharistiju i da se ona savrši pred budnim očima vojnika. Prezviter Lukijan je počeo da se moli Bogu za pomoć. I Gospod je uslišio njegovu molitvu: verni su uspeli da, krijući odvojnika, unesu u zatvor hleb i vino. Ali šta da čine zatim? Jer u tamnici nije bilo ničega od pribora potrebnog za bogosluženje. I tada je sveti Lukijan odvažno rekao Hrišćanima koji su se sa njim nalazili u zatvorskoj ćeliji: - Stanite oko mene i budite crkva, jer verujem da je živa crkva bolja i blagoprijatnija Bogu od one koja je sagrađena od drveta ili kamena. Kada su ga svi okružili, izgovorio je: - Odslužimo Liturgiju i pričestimo se Božanstvenim Tajnama. Začuđeni, Hrišćani su upitali prezvitera: A gde, oče, da položimo hleb radi vršenja Tajne? Ovde nema prestola.- Položite ga na moje grudi i imaćemo živi presto Živome Bogu - odgovorio im je sveti Lukijan, ležeći svezan na leđima. Posle toga u tamnici je na grudima mučenika bila odslužena Božanstvena Liturgija i svi sužnji su se udostojili da prime Svete Tajne. Oni su bili ubeđeni da će baš pričešće ukrepiti njihov duh da mužastveno podnesu predstojeća mučenja u Hristovo ime. Za vreme surovih gonjenja u davnini svaki Hrišćanin je bio svestan da u svakom momentu može biti uhvaćen i osuđen na smrt zbog ispovedanja svoje vere. Zato su mnogi nosili sa sobom pripremljene (pređeosvećene) Svete
Darove i pričešćivali se njima pred mučenja i smrt. Čak su i gonitelji zapazili stremljenje Hrišćana da učestvuju u Evharistiji iizveli su odgovarajuće zaključke za sebe. Tako je u početku IV veka rimski imperator Dioklecijan svojim ediktom proglasio služenje Liturgije za prestup. Na jednom od procesa protiv Hrišćana u Kartagini prokonzul Anulinije upitao je okrivljene: - Jeste li učestvovali u Liturgiji Hrišćana?- Mi smo Hrišćani - smelo su izjavili optuženi. Želeći da Hrišćane osudi zbog kršenja imperatorskog ukaza, a ne samo zbog njihovog imena, prokonzul je besno ponovio pitanje:- Ne pitam vas da li ste Hrišćani, nego da li ste učestvovali u Liturgiji Hrišćana?- Mi smo Hrišćani i, prema tome, učestvovali smo u vršenju Gospodnje Tajne!- mužastveno su odgovorili optuženi i dodali: - Mi ne možemo da živimo bez činjenja Božanstvene večere. Potpisujući ukaz,Dioklecijan je bio uveren da Hrišćani neće moći a da ne služe Liturgiju kao i da se ne pričešćuju, i da će mu zato biti lako da ih isleđuje i osuđuje na smrtnu kaznu. U tome je bio u pravu. Ali, kako su se izmenile naravi! Kad bi unaše vreme novi dioklecijani doneli novi zakon, zapali bi u nepriliku jer bi se većina takozvanih "Hrišćana" našla van sfere njegovog dejstva. Avaj, nekadašnjeg stremljenja ka Trpezi Gospodnjoj više nema. Uostalom, hlađenje naših savremenika za učešće u Evharistiji ima svojekorene i u davnini. U IV veku po Hristovom Rođenju u Rimskoj imperiji hrišćanstvo se odgonjene religije pretvorilo u državnu. Neznabošci su postepeno bili lišavani raznih građanskih prava, a zatim su počeli da ihokrivljuju uglavnom za nelojalnost prema državi. A kako su se neznabošci ponašali? Takav preokret u unutrašnjoj politici države doveo je do toga da su mnogi od njih počeli da formalno prihvataju krštenje. Vremenom se u Crkvi obrazovao znatan međusloj ljudi, ravnodušnih prema strogom duhovnom životu. Osećajući često pričešćivanje kao teret, mnogi su počeli da pristupaju svetoj Čaši sve ređe i ređe. Opšti duhovni nivo načina življenja Hrišćana primetno se snizio. Borba za strogo držanje crkvenih pravila nailazila je na otpor psevdohrišćana koji su zauzimali istaknute državničke položaje.Reakcija na posvetovnjačenje mnogih hrišćanskih zajednica bila je nastajanje monaštva. U IV veku revnitelji nekadašnjeg uzvišenog duhovnog života počeli su da odlaze u pustinje gde im niko nije smetao da u praksi ostvaruju ideale hrišćanstva. Jedan od tih ideala bilo je često pričešćivanje Svetim Tajnama. Sveti Vasilije Veliki, jedan od osnivača monaštva, pisao je u pismuKesariju: "Pričešćujemo se četiri puta svake sedmice: u nedelju, sredu, petak i u subotu, kao i u druge dane ako biva spomen nekom svetom"[3]. Čak i
pustinjaci koji su živeli u osami, obavezno su jednom sedmično, u nedelju, dolazili u hram da bi primili Gospodnje Prečisto Telo i Krv.Naravno, otšelnici (pustinjaci, isposnici) koji su se podvizavali daleko odljudi, u unutrašnjosti egipatskih i sinajskih pustinja, nisu mogli tako često da posećuju hramove. Ipak, i oni su, ne obazirući se na bilo kakve prepreke,nastojali da o velikim hrišćanskim praznicima učestvuju u Evharistiji.
Blaženi Jovan Mosh u svojoj knjizi "Duhovni Lug" navodi sledeće kazivanje avve Stefana. Jednom je u Raitu on došao u crkvu na praznik Tajne večere. Zavreme Liturgije neočekivano su u hram ušla dva potpuno neodevena čoveka. Očekujući uznemirenost među prisutnima na bogosluženju, avva Stefan seobazreo oko sebe. Međutim, ljudi koji su stajali u hramu nisu pokazali nikakvo negodovanje ili uzbuđenje: oni jednostavno nisu primetili da su otšelnici koji su ušli - nagi. Tada je avva Stefan shvatio da je samo njemu Bog dozvolio da vidi istinski spoljni izgled Svojih ugodnika koji u divljoj pustinji nisu imali čak ni odeće. Zapanjen čudom, počeo je pažljivo da ih posmatra. A oni su,pričestivši se, izašli iz hrama i krenuli u pravcu Crvenog mora. Sustigavši ih, avva Stefan se bacio pred njima na zemlju i rekao:- Smilujte se i povedite me sa sobom.Začudivši se što mu je bilo dano da vidi njihovu nagotu, otšelnici su odgovorili: - Ti ne možeš biti s nama. Ostani na svom mestu. Posle ovih reči pomolili su se za avvu Stefana, a zatim su pred njegovim očima stupili na glatku površinu Crvenog mora i išli po njoj dok postepeno nisu nestali iz vidokruga. Pa i tako velikim podvižnicima i čudotvorcima bilo je neophodno da se pričešćuju Svetim Tajnama!
Po milosti Božijoj nisu ostajale bez pričešća ni one Njegove skrivene sluge koje nikada nisu napuštale pustinju - mesta svojih otšelničkih podviga. Sveti Pafnutije, kada se udostojio da vidi prepodobnog Onufrija Velikog i da razgovara s njim, upitao ga je: - Oče, gde i kada se ti pričešćuješ Hristovim Tajnama?- Anđeo Gospodnji dolazi k meni sa Prečistim Hristovim Tajnama i
pričešćuje me subotom i nedeljom, - odgovorio je prepodobni i dodao: - A anđeo Gospodnji ne dolazi samo k meni nego i k drugim podvižnicima ovdašnje pustinje, koji ne viđaju lica čovečijega. On ih pričešćuje i njihova srca se ispunjavaju neizrecivim veseljem. Sveti Pafnutije je uskoro mogao i lično da se ubedi u istinitost ovih reči. Dospevši u središnje oblasti pustinje, on je sreo četiri mladića odevena u ovčiju kožu. Prišavši bliže i pažljivo pogledavši u njihova lica, zaprepastio se izgledom mladića: oni su sijali neobičnom svetlošću i od njih je vidljivo ishodila blagodat Božija. Sveti Pafnutije je najpre pomislio da to nisu ljudi, nego anđeli koji su sišli s nebesa, ali kada su stupili sa njim u
razgovor shvatio je da su pred njim podvižnici koji su dostigli svetost
. Poslenekoliko dana boravka kod njih, upitao je:- A gde se vi pričešćujete Božanstvenim Tajnama Prečistog Tela i Krvi Hrista Spasitelja našeg? Mladići su odgovorili: kojega Bog šalje dolazi k nama i daje nam Sveto Pričešće. Uskoro je nastupila subota i podvižnici su rekli Pafnutiju da se i on
pripremi za pričešće. Posle nekog vremena vazduh se ispunio divnim miomirisom kakvog sveti Pafnutije nije osetio ni jednom u životu.- Otkuda on dolazi? - upitao je. - Približava se anđeo Gospodnji sa Prečistim Tajnama, - odgovorili su podvižnici. Sluge Hristove stale su na molitvu za vreme koje se sav prostor oko njih preplavio neobičnom svetlošću i oni su videli anđela Gospodnjeg kako silazi s visine, blistavog kao munja. Žitelj neba stao je ispred njih u obličju prekrasnog mladića sa svetom čašom u rukama. Pafnutije je od straha pao na zemlju. Pustinjaci su ga podigli i doveli pred anđela. Prvo su se pričestili pustinjaci, a za njima i Pafnutije, obuzet istovremeno i trepetom i duhovnim ushićenjem. Pričestivši podvižnike, anđeo ih je blagoslovio i uzneo se na Nebo. "A mi smo pali i poklonili se Bogu, - sećao se posle sveti Pafnutije, - blagodareći Mu za takvu blagodat. Velika radost ispunila je naša srca, a ja sam bio ushićen i mislio da boravim na Nebu, a ne na zemlji".
Tako im je Sam Hristos, Koji je Svojim sledbenicima dao zapovest: Ako ne jedete telo Sina Čovečijega i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi (Jn. 6,53), na čudesan način pomogao da izvrše tu zapovest kada su se radi duhovnih podviga udaljavali u pustinju. Gospod nikada nije ostavljao bez Svetog Pričešća ni Svoje istinske sluge koje su živele u svetu, ali iz nekih razloga nisu mogle da učestvuju u tajni Evharistije. Ma koliko visok duhovni nivo dostizali, njima je takođe bilo neophodno da se često pričešćuju Hristovim Tajnama. Na prelazu devetnaestog u dvadeseto stoleće u Sergijevom Posadu živeo je blaženi Nikolaj. U svom životu nosio je težak krst: četrdeset godina je bio bolešću prikovan za postelju. U početku je ovaj sluga Božiji bolovao u privatnom stanu, a zatim su ga preneli u manastirsko sirotište. Njegovi rođaci su umrli i nije imao nikoga da se stara o njemu - svima je bio tuđin. Blaženi Nikolaj je mužastveno podnosio stradanja i stalno se molio. Za neobično trpljenje i smirenje Gospod mu je podario dar prozorljivosti. Deset godina pre revolucije u Rusiji Nikolaj je predskazivao da će car napustiti presto, da će Trojice-Sergijevu Larvu zatvoriti i sve monahe rasterati. U to vreme niko mu nije verovao i njegove reči su izgledale čudne i besmislene.Ovog čudesnog slugu Božijeg mnogo godina su pričešćivali anđeli. Oni sunoću dolazili k njemu u obličju monaha na čelu sa igumanom koji ga je ispovedao. Da bi Nikolaj bezmetežno bio u svom dubokom smirenju, Bog je skrio od njega Svoju milost, i on je smatrao anđele za prave monahe, misleći:"Eto kako se dobro prema meni odnose iguman i bratija. Danju nemaju kad, i evo, noću u praznične dane oni teše mene mnogostradalnog". Jednom se jeromonah iz Lavre Zosima, doznavši da u sirotištu ima bolesnika koje mnogo godina niko nije pričešćivao, prihvatio da ih pričešćuje Svetim Tajnama. Kada je pričestio blaženog Nikolaja, ovaj mu je zablagodario i poverio da ga o velikim praznicima obično pričešćuju sam iguman i bratija. Razumevši volju Božiju, otac Zosima mu ništa nije rekao. Zavolevši Nikolaja, otac Zosima je počeo da ga često posećuje. On je upoznao sa blaženim i svoju slepu sestru Mariju. Posedujući dar tvorenja čudesa, ugodnik Božiji ju je iscelio od slepila. Tek posle smrti blaženog Nikolaja otac Zosima je ispričao bratiji da su onoga pričešćivali anđeli i da je to bilo
čudo pokazano mnogostradalnoj duši koja je s velikim trpljenjem nosila svoj krst. Dostigavši duhovno savršenstvo, blaženi Nikolaj je postao prozorljivac i čudotvorac. Ipak, i njemu je radi spasenja bilo neophodno Sveto Pričešće. Zaboravljen od ljudi, nije bio ostavljen od Boga, Koji mu je slao anđele sa Svetim Darovima.

Kakve zaključke možemo izvesti iz svega gore izloženog?

1. Treba odlučno da raščistimo u sebi da je pričešće Telom i Krvlju Gospoda Isusa Hrista neophodno za naše spasenje. Ako se ne pričešćujemo Hristovim Tajnama redovno, onda nam čak ni veliki duhovni podvizi neće omogućavati da nasledimo večni život.
2. Iz crkvene istorije je poznato da su se u početku Hrišćani pričešćivali svaki dan, zatim svake nedelje i da je postepeno kao minimalna norma postalo pričešćivanje jednom godišnje. Sada se mnogi koji sebe nazivaju Hrišćanima ne pričešćuju ni po nekoliko godina. To je strašna i opasna greška.
3. Koliko često treba pristupati svetoj čaši u naše vreme? Ideal za svakog Hrišćanina ostaju drevna kanonska pravila.Starca Jeronima Eginskog (1883-1966), čuvenog grčkog podvižnika, jednom suupitali:- Oče, koliko često da se pričešćujemo? -Ne češće od jednom nedeljno. Kada želite da jedete, tada i jedite - tako je i u duhovnom [životu]: kada žudite za Hristom, tada se pričešćujte. Udubljujte se u smisao molitava pred Sveto Pričešće, one će vam pomoći da osetite skrušenost i da prolijete suze. Bez suza se ne pričešćujte. U naše dane, kao i u davnini, moguće je pričešćivati se svake nedelje. Ali za to je neophodna odgovarajuća čistota življenja, svakodnevno uzdržanje i neprestana žudnja za sjedinjenjem sa Hristom.Kako da postupimo ako nismo dostigli tako visoko duhovno stanje? Prepodobni Serafim Sarovski je savetovao: "Neizostavno se ispovedajte i pričešćujte u svim postovima i, pored toga, odvanaest praznika i o drugim velikim praznicima: što češće, tim bolje - ne mučeći sebe pomišlju da nismo dostojni. Ne treba propuštati priliku da se što češće koristimo blagodaću darivanoj u pričešću Svetim Hristovim Tajnama". Sveti Teofan Zatvornik jepoučavao: "Naša prava mera je da se pričešćujemo jednom ili dvaput mesečno".
4. Ako se često pričešćujemo ne treba da zaboravljamo da svagda treba da seveoma ozbiljno pripremamo za Tajnu. U Optinoj pustinji u periodu njenogduhovnog procvata svi monasi su se obično pričešćivali pet puta godišnje. Takvo pravilo bilo je preuzeto iz drevnog atonskog ustava. Zašto su seoptinski monasi pričešćivali relativno retko? Oni su postavljali sebi
veoma visoke zahteve.
 

Ulični Hodač

Aktivan član
Poruka
1.797
Glava 2
ŽEĐ KOJA SPASAVA

Starac arhimandrit Filotej Zervakos (1980), poštovan u Grčkoj zbog svog pravednog života, tri meseca pred svoje blaženo usnuće teško je bolovao. U to vreme za njega su trenuci Božanstvenog Pričešća bili naročito blagosloveni. Bez obzira na telesnu iscrpljenost, starac se satima pripremao za pričešće. Kada se sveštenik sa Svetim Darovima pojavljivao na vratima kelije, otac Filotej je podizao svoje slabe ruke i od sveg srca klicao: - Dođi, Bože moj, dođi! Starac je primao Svete Tajne sa takvom žarkom željom, strahom Božijim i pokajanjem, da kao da je to bilo prvo i istovremeno poslednje pričešće u njegovom životu. Posle pričešća govorio je: - Blagodarim ti, Bože moj, blagodarim .Svaki put otac Filotej se pričešćivao sa postojano jakom željom i žarom u srcu. Posle primanja Svetih Darova njegova spoljašnost se menjala. Nebeska svetlost je ispunjavala starca. Njegovo lice je tako blistalo da oni koji su ga okruživali nisu mogli da ga gledaju. Podižući ruke pravednik je govorio:- Uzmi me, Bože moj, uzmi! Telo i Krv Gospoda našeg Isusa Hrista za nas su blagodatna hrana koja oživljava našu dušu. Pogledajte decu, govorio je sveti Jovan Zlatousti, "sa kakvom željom streme ka majčinim grudima, sa kakvom revnošću njihove usne dohvataju dojku? Sa takvom istom revnošću da prilazimo i mi ovoj Trpezi, ovim duhovnim grudima, možda čak i sa većom željom. Dočepajmo se, kao deca materinske haljine, blagodati Duha. I neka u nama bude samo jedna žalost - što se ne pričešćujemo tom Hranom"[1]. Značajne reči velikog svetitelja. Svako od nas treba da ima u svom srcu takvu bogougodnu žalost! Ali ponekad posle pričešća neke Hrišćane nimalo ne obuzima takva žalost. Događa se da su u nedoumici: mi smo, vele, postili, molili se, ispovedili se i ispunjavali sva pravila pripremanja za pričešće, a umesto očekivanog osvećenja duše zadobili smo tugu pa čak i neko pomračenje uma i srca. Zašto ljudi padaju u takvo iskušenje? Pa zato što u periodu pripreme za pričešće zaboravljaju na jedan od najvažnijih uslova: u Tajni Evharistije svo naše biće treba da stremi ka sjedinjenju sa Hristom. Temelj tog stremljenja je ljubav prema Hristu. Nju i treba svagda da pobuđujemo u svom srcu, a naročito pred primanje Svetih Tajni. Upravo odsustvo plamene ljubavi prema Gospodu i odsustvo žudnje za sjedinjenjem sa Njim i unosi u dušu čoveka neshvatljivu tugu posle pričešća. Treba da pristupamo čaši ne zbog nekog velikog praznika ili tekućeg posta, ne radi formalnog držanja crkvenih pravila, nego pre svega za to da bi se sjedinili sa Hristom i utolili duhovnu žeđ iz Istočnika Života. Ako takve žeđi nema, treba li onda da se pričešćujemo? Ljudima je svojstveno da se postepeno navikavaju na sve, a to se odnosi čak i na pričešće Hristovim Telom i Krvlju. Katkad čovek, pričešćujući se, gubi živo opažanje da se udostojio primanja tako velike svetinje. Za neke pričešće Svetim Tajnama postaje običaj i tradicija. Drugi pak u svojoj duhovnoj ohladnelosti idu još dalje: učešće u Evharistiji počinju da smatraju teretom nezgodnim za nošenje - nekom teškom crkvenom obavezom i pravilom. Strašna i opasna zabluda! Ponekad se događa da se u velikim grešnicima budi takva žudnja za pričešćem Telom i Krvlju Gospoda, kakvu nećemo sresti ni kod mnogih blagočestivih parohijana u našim hramovima. Poznati pravoslavni pisac S. I. Fudelj ispričao je da su jednom pozvali jereja Vladimira Krivoluckog da pričesti umirućeg, koji je mnogo godina pre toga skinuo sa sebe sveštenički čin. Kada je otac Vladimir na stolić pred krevetom postavio daronosicu, umirući je odjednom podigao glavu, celim svojim telom se ispružio ka Svetim Darovima i, udahnuvši miris svetinje, rekao: "Bože, Bože, čega sam sebe lišio!" Da! Ma koliko se čovečija duša pomračuje i postaje gruba od bezverja, grehova i strasti, u njoj svagda ostaje neiskorenjiva žudnja za sjedinjenjem s Bogom. Ne nalazeći veru u istinitog Boga neki ljudi ištu spokojstvo u služenju lažnim bogovima, ali tim služenjem nikada ne utoljuju svoju duhovnu žeđ. To se dešava zato što nas je Bog, kako je pisao blaženi Avgustin, sazdao radi Sebe i naše srce se neće uspokojiti dok Ga ne nađe. Van Boga i bez Boga grehovni je mrak, duhovna praznina i intelektualna besmislenost. Samo u Bogu i u sjedinjenju s Njim mi nalazimo uzrok, smisao, cilj i radost našeg postojanja. Išta može da nas sjedini s Bogom više od Svetog Pričešća? U sva vremena istinski Hrišćani su se pričešćivali Svetim Tajnama ne zato da bi formalno ispunjavali jevanđeljsku zapovest o neophodnosti pričešća: svo njihovo biće tražilo je pričešćivanje Telom i Krvlju Gospoda. Sveti Ignjatije Bogonosac, zbog vere osuđen na smrt, očekujući da ga bace zverima da ga rastrgnu, nije pisao imperatorima-neznabošcima molbe za pomilovanje,nego duhovne poslanice sabraći. U jednoj od njih klicao je: "Hleba Božijega želim, Hleba nebeskog, Hleba Života, koji je Telo Isusa Hrista!" Svako od nas, istinskih Hrišćana, treba da stremi ka tome da njegova duša stalno žudi za Telom i Krvlju Gospodnjom. To osećanje je jedno od najvrednijih u Hrišćaninu. Treba da shvatimo da Gospod ne gleda na spoljašnja dela, nego na naša srca.
 

Ulični Hodač

Aktivan član
Poruka
1.797
Glava 3
SVETOST TAJNE I OGREHOVLJENOST ČOVEKA

Jednom je Paladije, kao episkop Elenopoljski, rešio da poseti prepodobnog Makarija Aleksandrijskog. Došavši do njegove kelije, video je da pred njenim vratima leži bolesnik. To je bio prezviter iz susednog sela kome je rak kože ogolio svu temenu kost. Porazgovaravši sa stradalnikom, Paladije se začudio
zašto avva Makarije, koji se odlikovao milosrđem i imao dar tvorenja čudesa, ne samo da nije iscelio bolesnika, nego čak nije hteo ni da ga vidi? Kad je
ušao u keliju, Paladije je upitao prepodobnog:- Molim te, sažali se nad stradalnikom, daj mu barem neki odgovor.- On nije dostojan iscelenja, - rekao je sveti. - Gospod mu je poslao tu bolest radi njegovog urazumljivanja. Ako hoćeš da se on isceli, posavetuj ga da od sada ne vrši Svete Tajne.- Zašto? - zainteresovao se Paladije.- Ovaj prezviter, - odgovorio je prepodobni Makarije, - služio je Liturgiju nalazeći se u grehu bluda i za to sada biva kažnjen. Ako zbog straha prekine sa sveštenodejstvovanjem, a sveštenoslužuje iz nebrižljivosti, Bog će ga isceliti. Paladije je preneo bolesniku reči svetoga i ovaj se zakleo da više neće sveštenodejstvovati. Posle toga prepodobni mu je dopustio da dođe k njemu i prezviter je ispovedio svoj greh obećavši da više neće grešiti i da će izbegavati služenje u oltaru. Primivši pokajanje, prepodobni Makarije je položio svoje ruke na bolesnika. Za nekoliko dana glava prezvitera se u potpunosti pokrila kosom i on se, proslavljajući Boga i blagodareći svetome, sasvim zdrav vratio kući. Kao što vidite, na čoveka mogu da navale nesreće ne samo zato što se pričešćuje retko, nego i zato što služi Liturgiju ili se pričešćuje Svetim Tajnama nedostojno. Da se nešto slično ne bi dogodilo i nama, pripremajući se za pričešće, treba pre svega da očistimo svoju dušu od grehova. Duhonosni pastiri brižljivo su pazili da niko od njihovih duhovnih čeda ne pristupa svetoj Čaši ako na savesti ima neki greh. Tako je znameniti avva Evlogije, prezviter koga spominju još prvi istoričari Crkve, za vreme Evharistije zadobijao od Boga dar prozorljivosti. On je u duši svakog čoveka koji je želeo da primi Hristove Tajne video njegove vrline i nedostatke. Kada su sabrani u hramu počinjali da se pripremaju za pričešće on je nekima odnjih govorio: - Kako se to usuđujete da pristupate Svetim Tajnama kad su vaše duše i sklonosti upravljene na zlo? Zatim je, obraćajući se svakome zasebno, obličavao: - Ti si ove noći bio obuzet bludnim pomislima... A ti si u svom srcu rekao: "Nije li svejedno da li pristupam Svetom Pričešću grešan ili čist?"... Ti si sumnjao u pogledu samih Darova i mislio: "Hoće li me oni osveštati kada im pristupim?" Odvraćajući one koji su sagrešili od primanja Svetih Darova avva Evlogije jedavao savet: - Udaljite se neko vreme od Svetih Tajni i pokajte se od sveg srca, očistivši poroke suzama skrušenosti. Kad dobijete otpuštenje grehova, postaćete dostojni zajedničenja sa Hristom. A ako najpre ne očistite misli, onda ne možete da pristupite blagodati Hristovoj. Primajući Svete Darove mi želimo da se sjedinimo sa Hristom, ali to se ne dešava ako je naša duša oskvrnavljena gresima, pa čak i nedostojnim mislima. Jednom prilikom je neki visokoobrazovani gospodin poželeo da se pričesti u manastiru u kome se podvizavao znameniti grčki starac Jakov (Calikis) Evbejski (1991). Prozrevši svojim duhovnim vidom dušu tog čoveka, otac Jakov je shvatio da ovaj ne treba da se pričesti jer je bio opterećen mnogim gresima. Uveče uoči pričešća starac je u dugom razgovoru nastojao da urazumi čoveka i da oraspoloži njegovo srce za pokajanje. Ipak, taj trud se pokazao uzaludnim. Svu noć starac Jakov je proveo bez sna. Razmišljao je kako da postupi sa gospodinom koji je želeo da se ujutru pričesti. S jedne strane, ne može da ga pričesti zbog nepokajanih grehova. S druge - taj nerazumni Hrišćanin će odlučivanje od Čaše shvatiti kao ličnu uvredu i možda će otpasti od Crkve. Šta da čini? Posle predomišljanja i molitava starac je rešio da se pouzda u volju Božiju. Ujutru, u toku Liturgije gospodin je prišao Čaši i kao da se pričestio. U tom trenutku jedan blagočestivi Hrišćanin koji je prisustvovao bogosluženju imao je otkrivenje. On je iznenada ugledao kako je od lžice [kašičice] sa Svetim Darovima izašla neobična svetlost koja se zatim kao zlatni zrak protegnula preko sveštenikovih leđa do diskosa koji je bio položen na prestolu. To je bila častica Hristovih Tajni. Po volji Božijoj ona se udaljila od usta nedostojnog pričasnika da mu pričešće ne bi bilo na osudu. Pristupajući Svetim Tajnama, treba svagda da imamo na umu reči apostola Pavla: Koji jede ovaj hleb ili pije čašu Gospodnju nedostojno, biće kriv telu i krvi Gospodnjoj (1 Kor. 11, 27). Zbog grehova Gospod ponekad ne dopušta čak ni da započne služenje Liturgije. Tako je nekada na Atonu u pećini svetog Atanasija živeo neki starac sa dva poslušnika. Jedan od njih je bio sveštenik, a drugi - đakon. Jednom su poslušnici otišli da služe Liturgiju u hramu koji se nalazio nedaleko. Sveštenik je silno zavideo đakonu jer je ovaj bio pametniji i sposobniji od njega u mnogim stvarima. Ali đakon nije ništa činio da bi pomogao sabratu da savlada u sebi to osećanje. Naprotiv, svojim samoljubivim ponašanjem neprekidno je pobuđivao zavist u njemu. Pred službu sveštenik je ispunio sva pravila koja su neophodna pred pričešće, ali iz svog srca nije izagnao zavist i nije se pokajao zbog tog greha. Kada je u oltaru počeo da vrši proskomidiju, neočekivano je nastao silan šum i diskos je ujedanput počeo da se podiže sa Žrtvenika i nestao! Dakle, sveštenik i đakon nisu mogli da služe Liturgiju i da se pričeste. Saznavši o onome što se dogodilo, duhonosni atonski starci su rekli da milostivi Gospod nije dopustio da sveštenik služi i da se pričesti zbog svoggreha, da mu se ne bi dogodila neka nesreća. Cilj pripremanja za pričešće molitvom, postom i dobrim delima, sastoji se upoznanju svojih grehova, očišćenju savesti i zadobijanju oproštaja od Boga uTajni pokajanja. Neki ljudi zanemaruju tu pripremu pred primanje Hristovih Tajni. Skrivajući svoje grehe od sveštenika na ispovesti, oni pogrešno misle da će im pričešće dati neku korist i bez pokajanja. Da li je tako? U Donjem Egiptu, blizu jednog od sedam rukavaca Nila, u takozvanomPortenijskom moru, nekada je živeo prezviter Piamon. Jednom je prinoseći Beskrvnu Žrtvu Gospodu video u oltaru anđela koji je zapisivao u knjigu imena onih koji su se pričešćivali. Avvu Piamona je začudilo što ovaj u knjigu nije unosio imena nekih pričasnika. Po završetku Liturgije starac je posebno pozvao svakog inoka koga je anđeo izostavio i upitao ima li na savesti neki greh? Pokazalo se da je svako od njih bio opterećen nekim smrtnim grehom koji nije ispoveđen duhovniku u Tajni pokajanja. Tada je ljubavlju obilan starac ubedio inoke da se pokaju i sam je počeo da se zajedno sa njima danonoćno moli sa suzama. Avva Piamon je prebivao u pokajanju i suzama dotle dok ponovo nije video anđela kako stoji kraj prestola i zapisuje imena onih koji pristupaju Svetim Tajnama. Upisavši sve pričasnike, anđeo je počeo da poziva na pričešće radi pomirenja s Bogom i ranije odbijene, nazivajući ih čak i po imenu. Zadobivši to otkrivenje avva Piamon je shvatio da je pokajanje sagrešivših inokaprimljeno i sa radošću je dopustio da se pričeste. Na Da! Nepokajni grešnik neće dobiti Božansku blagodat čak i ako se pričesti.Naravno, na ispovesti on svoje grehe može da prikrije od sveštenika koji nije islednik i neće po svaku cenu da traži ispovest. Ali da li je moguće skriti grehove od Boga? Nije. Pa šta onda podstiče čoveka koji je prećutao svoje grehove da se pričesti? Verovatno da on rasuđuje otprilike ovako: pričešće pruža nesumnjivu korist i zato ću se obavezno pričestiti, a što se tiče pokajanja, lako ću ga u duši prineti Bogu i to je dovoljno, šta će tu čovek, čak i ako je sveštenik? Razume se, duhovnik je čovek kao i mirjani, a ponekad ima čak i više grehova od onih koji mu dolaze na ispovest. Ipak, Gospod je blagoslovio da se kajemo pred ljudima, a ne pred bezgrešnim anđelima. Crkva se sastoji od ljudi, a oni vrše i sve Svete Tajne. Ako je čovek omrznuo svoje grehe, neće se ustručavati da ih ispovedi pred sveštenikom. Iskrena ispovest služi kao svedočanstvo daje čovek koji je sagrešio osudio sam sebe i da ne namerava da ubuduće čini zla dela. U davnini, kada su Hrišćani vodili stroži duhovni život, postojalo je javno pokajanje. Šta je ono po sebi predstavljalo? Grešnici su se kajali za počinjene grehove pred svom zajednicom. Uplašivši se suda Božijeg, oni se više nisu bojali suda čovečijeg. Sada je sve drugačije: ljudi se više plaše suda čovečijeg od Božijeg. Uostalom, takav odnos prema pokajanju pred pričešće Svetim Tajnama odavno se pojavio kod jednog dela Hrišćana. Već krajem IV stoleća sveti Jovan Zlatousti, posmatrajući kako verni pristupaju pričešću, pisao je: "Sada su mnogi verni došli do takvog bezumlja i nemara da, budući prepuni nebrojenih grehova i nimalo ne vodeći brigu o sebi, o praznicima nehatno i kako bilo pristupaju ovoj Trpezi, a ne znaju da se vreme pričešća ne određuje praznikom i svetkovinom, nego čistom savešću i besprekornim životom. I kao što onaj koji je svestan da nije ništa učinio može da pristupa svaki dan, tako je, naprotiv, onome koji je pogružen u grehe i koji se nije pokajao opasno da pristupa i o prazniku. Jer to što smo jednom godišnje pristupili ne oslobađa nas krivice ako pristupamo nedostojno; naprotiv, na veću osudu biće baš to što, pristupajući jednom godišnje, ne pristupamo čisti"[1]. Kad bi za vreme pričešća ljudi, čije su duše oskvrnavljene nepokajanim gresima, videli svoj duhovni lik užasnuli bi se. Starac Jakov Evbejski je kazivao: "Kada pričešćujem ljude nikada ne gledam njihova lica. Ali ponekad mi pomisao govori da pogledam lica onih koji pristupaju Božanskom Pričešću. I tada vidim da lice jednoga nije čovečije,nego da ima obličje psa, drugoga - majmuna, a nekih - razna obličja životinja, strašna obličja! Bože moj, kažem, kako ljudi mogu da imaju lice životinje? A ima i nekih koji dolaze da se pričeste sa licem spokojnim i veselim i, čim se pričeste, njihovo lice sija kao sunce"[2]. Kada je sveti Nifont, episkop Kiparski, prisustvovao Božanstvenoj Liturgiji u konstantinopoljskom hramu koji se nalazi pored dvorca Aponija, njegove duhovne oči su se iznenada otvorile. Za vreme pričešća video je kako su počela da se menjaju lica onih koji su primali Svete Darove. Lica jednih su postala svetla kao sunce, a drugih - mračna i sumorna. A anđeli koji suprisustvovali pričešću i pažljivo posmatrali duše pričasnika, polagali su vence na dostojne i gnušali se nedostojnih. Crkva se svagda borila protiv lakomislenog odnosa prema pričešću Hristovim Tajnama. Pa i Sam Gospod je više puta preko Svojih izabranika slao otkrivenja radi urazumljavanja verujućih. Jedno od takvih poučnih otkrivenja može se naći u Drevnom pateriku. Kada su ljudi počeli da pristupaju svetoj Čaši, episkop je "kroz lica video duše i grehove kojima je svako bio podložan: lica jednih, video je, bila su kao čađ, neki od njih sumali lica nalik na plamen, a oči zakrvavljene i užagrene; druge je video svetla lica i u beloj odeždi; kada je davao Telo Hristovo neke je Ono oprljivalo i sažizalo, a kod drugih kao da je postajalo svetlost koja ulazi kroz njihova usta i prosvećuje svo njihovo telo"[3]. Episkop se pomolio Bogu proseći da mu otkrije smisao viđenja. Javio se anđeo koji je, odgovarajući na pitanja episkopa, rekao: - Svetlonosni i svetla lica su oni koji žive u zdravoumlju, čistoti i pravednosti, dobri su, sastradalni i milostivi. A oni koji imaju crna lica ljubitelji su bluda, nečistote, oskvrnjenja i naslade. Oni koji su se pokazali kao zakrvavljeni i užagreni žive u zlobi i nepravdi, ljubitelji su uvreda i huljenja, prepredeni su i skloni ubistvu. Zatim je anđeo Gospodnji objasnio episkopu zašto je ovaj dobio otkrivenje od Boga: - Dakle, pomozi im želeći njihovo spasenje, jer su tvoje molitve uslišene da bi one koje poučavaš, saznavši njihove grehe po njihovim licima, savetima i uputstvima, učinio boljim kroz pokajanje, dovodeći ih Hristu, Bogu našem, umrlom za njih i vaskrslom. Koliko imaš snage, revnosti i ljubavi prema Gospodu Hristu, sve brižljivo upotrebi za njihovo obraćenje od greha ka Bogu. Da, velika je Hristova ljubav prema ljudima! Čak ni one koji sa dušom oskvrnavljenom gresima primaju Njegovo Prečisto Telo i Krv, On ne želi da kažnjava, nego čeka njihovo urazumljivanje i pokajanje. "On je čovekoljubiv i milostiv, - govori sveti Jovan Zlatousti, - i kao što ona koju muče porođajni bolovi želi da se porodi, tako i On želi da izlije Svoju milost, ali naši gresi to sprečavaju"[4]. Da gresi ne bi smetali ljudima da se u pričešću sjedinjuju sa Hristom i da bi Hrišćani pred okušanje Svetih Tajni pokajanjem čistili sebe od bezakonja, podvižnicima blagočešća Bog šalje otkrivenja i u naše vreme. U životopisu prepodobnog Serafima Virickog (Muravjova; 1865-1949), istaknutog ruskog podvižnika XX stoleća, nalazi se opis jednog od takvih otkrivenja. Za vreme posta, po okončanju Liturgije na kojoj je bilo mnoštvo pričasnika, sveštenik je izašao na soleju i svi su pomislili da će, po običaju,
propovedati. Ali, umesto toga on je iz mnoštva onih koji su se molili izveo malenu devojčicu i postavio je pored sebe na amvonu. Taj postupak je nagnao sve koji su se sabrali u hramu da napregnu svoj sluh i vid. Sveštenik je jakim glasom objavio: - Sada će ova devojčica, četvorogodišnja Ljenočka, izgovoriti propoved,poslušajte je. Propoved? Kako to shvatiti? Sveštenik je očigledno zaprepastio svoje parohijane sasvim neshvatljivim rečima. Ali Ljenočka je izgovorila propoved i to takvu da se zauvek urezala u sećanje njenih slušalaca. Pokazalo se da je za vreme službe devojčica videla anđele-čuvare parohijana koji su se pričešćivali Svetim Tajnama. Anđeli jednih pričasnika nalazilisu se pored njih, a anđeli drugih su stajali udaljeni i plakali. Pripovedajući o tome, devojčica je odjednom počela da izgovara imena onih koji su se pričestili i da ih pokazuje. Posle tako neobične propovedi obratio se narodu i sveštenik: Oni čiji je anđeo plakao pričestili su se na osudu. U vama su ostali nepokajani gresi. Ko želi neka dođe k meni i pred svima ispovedi prećutani greh i tada će mu Gospod oprostiti. Mnogi od onih na koje je ukazala Ljenočka bili su zapanjeni Božijim obličenjem i, odbacivši lažni stid, javno su se pokajali za grehe prećutane na ispovesti. Opasno je odnositi se nemarno prema bilo kojoj svetinji. Utoliko pre prema Svetim Darovima. Ljudi koji su rešili da se sa nepokajanim gresima pričeste Hristovim Tajnama rizikuju da zauvek izgube svoje besmrtne duše. Jer oni vređaju i ožalošćuju Samog Boga. Episkop Petar, autor značajne knjige "Kazivanje o putu ka spasenju", upoređuje takve ljude sa Hristovim mučiteljima. Nedostojni pričasnici, - piše on, - primajući Sveto Telo i Krv Hristovu u nečistu dušu, kao smradni grob, sramote, muče i ponovo raspinju u sebi Spasitelja"[5]. Čitajući ove reči, grešnik opterećen bezakonjima, može reći da je u tom slučaju bolje da se uopšte ne pričešćuje. Ali znamo da je
udaljavanje od pričešća pogibelj za dušu. Pa šta da činimo? Da se iskreno kajemo! A evo primera takvog pokajanja iz Drevnog paterika. Jednom episkopu, poznatom po svom svetom životu, uoči služenja Liturgije saopštili su da dve žene, predstavnice poznatih i uglednih porodica, vode razvratan način života. Ne verujući mnogo glasinama, episkop je ipak bio zabrinut za njihovo spasenje. Sutradan za vreme Liturgije žene su prišle svetoj Čaši. Episkopove duhovne oči su se odjednom otvorile i on je video svetla lica žena, a njihove duše odevene u bele odežde. Predavši im Hristove Tajne episkop je video kako su njih dve zasjale neobičnom svetlošću. Kada mu se posle službe javio anđeo i upitao šta ga uznemirava, on je odmah rekao: - Je li tačna prijava o tim dvema ženama koja mi je dostavljena ili je to lažno potkazivanje? - Tačno je sve što je bilo rečeno o njima, - potvrdio je anđeo. - Pa zašto su prilikom pričešćivanja Svetim Tajnama one bile svetlih lica, imale belu odeću i veoma sijale svetlošću? - upitao je episkop. - To je zato što su osetile kajanje za ono što su učinile i što su obećale da će
odustati od toga, a za suze, i uzdahe, i milostinje ništima, i za ispovest i obećanje da ubuduće nikada više neće zapadati u takvo zlo, ubrojane su u
božanstveni sabor i oprošteni su im gresi, a ostalo vreme će proživeti zdravoumno, i pravedno, i blagočestivo, - objasnio je anđeo.
- Ne čudi me promena kod žena, jer to se često dešava, nego dar Boga Koji ne samo da ih je oslobodio od kazne, nego ih je i udostojio blagodati, - ispovedio je episkop. - Ti se čudiš tome? - upitao je anđeo. - I to je opravdano, jer ti si čovek, a Vladika vaš i naš je Bog, blag i čovekoljubiv po prirodi. One koji ostavljaju svoje grehe i sa ispovešću Mu pripadaju, ne samo da ne šalje u muke, nego i Svoj gnev na njih odlaže i udostojava ih počasti. Zasigurno znaj da ni jedan greh neće pobediti Božije čovekoljublje ako pokajanje izbriše zlo koje je čovek prethodno počinio. Bog zna nemoć vašeg roda, silu strasti i đavolsku lukavost i, kad ljudi padaju u greh, oprašta im kao deci Svojoj, dugo trpi, očekujući ispravljanje grešnika. A one koji se kaju i ištu Njegovu blagost, sažaljeva kao nemoćne, odmah ih oslobađa kazne i daruje im dobra pripremljena pravednicima. Zapazi, dragi čitaoče, da je sve to rekao anđeo, a ne čovek. Šta tu možemo dodati? Treba da se kajemo! I to, da se kajemo sa suzama. Posle smrti srpskog episkopa Melentija Hilandarca među njegovim ličnim stvarima našli su dnevnik. Na jednoj od njegovih stranica rukom arhijereja bilo je napisano: "Teško meni: danas sam služio Liturgiju bez suza".

U zaključku ove glave rezimirajmo.
1. Pred pričešće neophodno je da osluškujemo glas savesti i da najpažljivije ispitamo svoj život.
2. Za sve zapažene grehe, učinjene delom, rečju i pomišlju, treba da se pokajemo pred Bogom u svom srcu i, ako je moguće, da suzama umijemo svoju dušu.
3. Veče uoči pričešća ili na sam dan primanja Svetih Tajni, kao što zapovedaju crkvena pravila, treba da se pokajemo za svoja sagrešenja pred
sveštenikom u Tajni pokajanja i da dobijemo oproštaj grehova od Boga.

4. Ponekad sveštenik, u zavisnosti od duhovno-moralnog stanja čoveka i težine njegovih grehova, a u skladu sa crkvenim kanonima, može da ne dopusti
da se pokajnik pričesti. To treba da čini na njegovu korist da blagodat SvetihTajni ne bi spalila nepripremljenu dušu. U takvom slučaju duhovnik obično određuje epitimiju i čovek u određenom roku, usrdnije se kajući pred Bogom za svoje grehe, duhovno sazreva za primanje Svetih Darova.
 

Glasnik.

Elita
Poruka
24.372
E ljudi,mani te se crkve,pričešća,ljubljena oltara,ikona,krstova,futera crkvenih vrata,popove ruke i ostalih stvari dok traje ova pandemija...evo ja kao ateista vas savetujem sedite bre kući,ako baš morate upalite sveću pred ikonu kućnog svetca i pomolite se tu,pa kad prođe ovo radite kako vam je volja
Ljudi hoce da rizikuju i nek rizikuju.

Ali ti se brines sto je to rizik i za druge ili?

Ako je tako, onda razumem.
 

LokiMacak

Primećen član
Poruka
787
Ljudi hoce da rizikuju i nek rizikuju.

Ali ti se brines sto je to rizik i za druge ili?

Ako je tako, onda razumem.
naravno da se brinem jer je dovoljno jedan da bude zaražen u takvoj sitaciji da se svi zaraze(vino nije dovoljno jako da dezinfikuje kašičicu),a ti ljudi mogu virus dalje da šire pre nego što se pojave simptomi i da nisu ni svesni toga da su zaraženi...NIje problem što neko rizikuje on da se zarazi već rizikuje da potpuno nesvesno zarazi druge...
 

LokiMacak

Primećen član
Poruka
787

sasasta

Elita
Moderator
Poruka
22.216

fauler

Poznat
Poruka
9.116
Pa katolicko nije a vidimo da se u Novom sadu jos niko nije zarazio od prasvoslvnog niti ijedan pop.
Zato molim ne pricaj neistine.
pravoslavno pričešće gde svi ližu jednu te istu kašičicu u doba epidemije je zaštićeno od bilo kakve zaraze za razliku od drugih obreda ? u kom smeru će se kretati tvoje praznoverje kada neki pravoslavni sveštenik nekada negde oboli od tog ili nekog drugog virusa?
 

Glasnik.

Elita
Poruka
24.372
pravoslavno pričešće gde svi ližu jednu te istu kašičicu u doba epidemije je zaštićeno od bilo kakve zaraze za razliku od drugih obreda ? u kom smeru će se kretati tvoje praznoverje kada neki pravoslavni sveštenik nekada negde oboli od tog ili nekog drugog virusa?
To ne moze da se desi.
Eto videces.
I ja sam mislio tako kao ti dok me ovaj video nije razuverio.

Ovako treba

 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.