Čudo Svetog arhangela Mihaila u Honi

[Nina]

U Frigijskom gradu Kolosi, blizu grada Jerapolja, nad izvorom čudotvorne vode bejaše hram Svetog Arhistratiga Mihaila. Od vode ovoga izvora bolesnici dobijahu mnoga isceljenja, više nego od banje Siloamske. U banju Siloamsku samo jednom u godini silažaše Anđeo Gospodnji i uzmućivaše vodu, a ovde svagda beše prisutna blagodat Vojvode anđelskog. Tamo ozdravljaše samo onaj koji prvi ulažaše pošto se zamuti voda, a ovde ozdravljahu svi, i prvi i poslednji, koji god dolažahu s verom. Tamo behu neophodni tremovi radi boravka bolnih koji dugo čekahu na isceljenje, pošto poneki dobijaše isceljenje posle trideset osam godina a ovde za jedan dan, ili za jedan čas, bolnik dobijaše isceljenje.

O poreklu ovog izvora priča se ovo. Kada sva vaseljena bejaše pomračena tamom bezbožnog mnogoboštva, i ljudi se poklanjahu tvari a ne Tvorcu, u to vreme u Jerapolju mnogobošci počitovahu jednu ogromnu i strašnu guju, kojoj se sva takrajina, oslepljena demonskom prelešću, poklanjaše. Neznabožni ljudi držahu tu guju zaključanu u hramu, podignutom u njenu čast; i prinoseći joj mnoge i različne žrtve, oni hranjahu tu otrovnu i opasnu guju. A jedini istiniti Bog, želeći prosvetiti svet svetlošću Svoga poznanja i zabludele ljude izvesti na put istine, posla u sve zemlje Svoje svete učenike i apostole da propovedaju Evanđelje svoj tvari. Dvojica od njih, Sveti Jovan Bogoslov i Sveti Filip, došavši jedan u Efes a drugi u Jerapolj, truđahu se tamo u propovedanju Evanđelja Hristova. U to vreme u Efesu se nalažaše divan hram i čuveni idol neznabožačke boginje Artemide. Sa njenim služiteljima i poklonicima Sveti Bogoslov dugo vođaše borbu duhovnim mačem reči Božije, i pobedi ih: jer silom imena Hristova on učini te pade i hram i idol i pretvoriše se u prah, i sav grad privede veri u Hrista. Posle toga Sveti Jovan Bogoslov pođe iz Efesa u Jerapolj da pomogne svome satrudniku, Svetom apostolu Filipu. U to vreme tamo se desiše Sveti apostol Vartolomej i sestra Filipova Mariamna, te zajedno s njima Sveti Bogoslov posluži spasenju ljudi. Najpre se oni naoružaše protiv guje, kojoj bezumni ljudi prinošahu žrtve imajući je kao boga, i molitvom je ubiše, a njene poklonike obratiše jedinome istinitome Bogu, Tvorcu neba i zemlje. Stojeći pak na jednom mestu zvanom Herotopa, oni prorekoše da će na njemu zasijati blagodat Božija, i da će to mesto pohoditi Vojvoda Nebeskih Sila, Sveti Arhistratig Mihail, i da će se tu zbivati čudesa.Sve se to ubrzo i zbi. Jer kada Sveti Jovan Bogoslov otide u druge gradove na propoved, i Sveti apostol Filip postrada od neznabožaca, a Vartolomej i Mariamna raziđoše se u druge zemlje, na tom mestu provre čudotvorna voda, kao što prorekoše sveti apostoli. I tako se ispuniše reči Svetoga pisma: U pustinji će provreti vode i potoci u zemlji sasušenoj; i suho će mesto postati jezero, i zemlja sasušena izvori vodeni;tamo će biti veselje pticama, i biće trava, trska i sita. I tamo će biti put čist, i nazvaće se svetim putem (Is. 35, 6-8).

K tome izvoru stadoše dolaziti mnogi, ne samo verni nego i neverni, jer čudesa koja bivahu tamo, kao gromoglasna truba prizivahu tuda sve; i svi koji pijahu i umivahu se iz tog izvora isceljivahu se od svojih neduga, i mnogi, dobivši ozdravljenje, krštavahu se u ime Svete Trojice.
U to vreme življaše u Laodikiji jedan jelin, čija kći jedinica beše nema od rođenja. Zbog toga otac njen silno tugovaše i veoma se truđaše da je isceli od nemila, ali bez uspeha. Zato ovlada njime teška potištenost. No jedne noći kada on zaspa na svojoj postelji, on vide anđela Božjeg koji je sijao kao sunce. Ovo viđenje bi njemu, ne što ga on bejaše dostojan, nego da bi preko tog viđenja došao u poznanje istine i druge priveo k Bogu. Ugledavši anđela on se uplaši, ali u isto vreme ču od njega ove reči: “Ako hoćeš da se odreši jezik tvoje kćeri, ti je odvedi na onaj moj izvor u Herotopi blizu Jerapolja, i napoj je od te vode, pa ćeš videti slavu Božiju”. – Probudivši se iz sna taj se čovek začudi viđenju, i poverovavši rečima koje mu behu rečene on odmah uze kćer i žurno ode na čudotvornu vodu. Tamo on zateče mnoštvo ljudi koji zahvatahu od te vode i krštavahu se u njoj i dobijahu isceljenja od svojih bolesti. On ih upita: Koga prizivate mijući se tom vodom? – Oni mu odgovoriše: Prizivamo ime Oca i Sina i Svetoga Duha, a prizivamo u pomoć i Svetog Arhistratiga Mihaila. – Tada čovek taj, podigavši oči i ruke k nebu, reče: “Oče i Sine i Sveti Duše, Bože hrišćanski, pomiluj nas! Sveti Mihaile, slugo Božji, pomozi i isceli kćer moju!” I zahvativši od vode sa izvora on je sa verom uli u usta svoje kćeri, i odmah joj se jezik vezan nemilom odreši na slovoslovlje Božije, i ona progovori jasno kličući: “Bože hrišćanski, pomiluj me! Sveti Mihailo, pomozi mi!” – I svi što behu tamo divljahu se sili Božijoj, i slavljahu Svetu Trojicu, i veličahu pomoć Svetog Arhistratiga Mihaila. Jelin pak taj, videći isceljenje svoje kćeri, veoma se radovaše, i odmah se krsti sa svojom kćeri i sa svima domašnjima svojim koji behu došli s njim. U znak pak svoje blagodarnosti on podiže nad čudotvornim izvorom prekrasnu crkvu u ime Svetog Arhistratiga Mihaila, Vojvode Nebeskih Sila. I ukrasivši crkvu svakim blagoljepijem, i dovoljno se pomolivši u njoj, on se vrati domu svom.

U devedesetoj godini posle sagrađenja ove crkve dođe tamo iz Jerapolja desetogodišnji dečak Arhip, sin hrišćanskih, roditelja, vaspitan u pobožnosti, i stade živeti pri ovoj crkvi Svetog Arhistratiga Mihaila vršeći dužnost crkvenjaka. On postavi sebi ovakvo pravilo života: otkako stade živeti pri toj crkvi služeći Bogu on ne okusi ništa od svetovnih jela i pića: ni mesa, ni vina, čak ni hleba nije jeo, nego se hranio nsključivo pustinjskim zeljem, koje je brao i vario i jedanput nedeljno jeo, i to bez soli, a piće mu je bila voda u vrlo maloj količini. Takvim uzdržanjem on umrtvi svoje telo, i u takvim vrlinama neizmenljivo provede od mladosti svoje pa sve do starosti, sav se sjedinjujući s Bogom i upodobljavajući se životu Bestelesnih Sila. Odeća njegova beše vrlo bedna: imao je samo dva kostreta: jedan je nosio na telu, a drugim je pokrivao svoju postelju koja beše zasuta oštrim kamenjem. Postelju je pokrivao kostretom, da oni koji ulaze u njegovo obitalište ne bi videli da on spava na oštrom kamenju; a kao uzglavlje mu je služio mali jastučić, napunjen trnjem. Takva beše postelja ovog blaženog podvižnika. A njegov san i odmor sastojali su se u sledećem: kada je osećao potrebu za snom, on bi legao na kamenje i oštro trnje, te njegov san bejaše više bdenje nega spavanje, i njegov odmor – više mučenje nego odmaranje. Jer kakav je odmor telu – ležati na tvrdom kamenju; i kakav san, kada počiva na oštrom trnju? Arhip je svake godine menjao svoju odeću: kostret koji je godinu dana nosio na telu, skidao je i njime pokrivao svoju postelju; a odevao kostret kojim je njegova postelja bila pokrivena godinu dana. Po isteku godine on je opet menjao te iste kostrete. Tako on ne imađaše odmora ni danju ni noću, umrtvljujući telo svoje i čuvajući dušu svoju od zamki vražijih.

 

[Nina]

 

[Nina]

Prohodeći tesni i tužni put, Arhip se moljaše Bogu govoreći: Ne dopusti mi, Gospode, da se sujetnom radošću obradujem na zemlji, i neka blaga ovoga sveta ne izađu pred oči moje, i neka me ništa vremensko ne veseli u ovom životu, nego ispuni, Gospode, oči moje suzama duhovnim, skruši srce moje, ispravi puteve moje, i daj mi da potpuno umrtvim sebe i da telo moje potčinim duhu. Jer šta mi koristi telo ovo, od blata sazdano? Ono sada postoji, a uskoro ga neće biti; kao cvet, ono se ujutru rascveta, a uveče uvene! Stoga mi daj, Gospode, da se usrdno trudim oko onoga što duši koristi i obezbeđuje život večni.

Tako se moleći i tako se poučavajući blaženi Arhip postade kao anđeo Božji, provodeći nebeski život na zemlji. I brinjaše se on ne samo o svome spasenju nego i o spasenju drugih, jer mnoge neverne on obraćaše ka Hristu i krštavaše ih. Gledajući to, bezbožni mnogobošci stadoše zavideti blaženome Arhipu i, ne podnoseći slavna čudesa koja bivahu od svete vode, omrznuše ovog svetog muža koji življaše tamo. Oni često napadahu Svetog Arhipa, vređahu ga, čupahu mu kosu i bradu, obarahu ga na zemlju i gažahu nogama, i zlostavljajući ga na razne načine izgonjahu otuda. Ali blaženi Arhip, tvrd dušom kao dijamant, junački trpljaše sve to od idolopoklonika i ne odstupi od svetoga hrama, služeći Bogu u svetosti i nezlobivosti srca svoga i brinući se o spasenju duša ljudskih.

Sabravši se jednom, neznabožni Jelini govorahu među sobom: Ako ne zaspemo zemljom onaj izvor i ne ubijemo onog čoveka, odevenog u kostret, onda će svi bogovi naši biti potpuno uniženi od onih koji se isceljuju tamo. – I ogromno mnoštvo njih krenu da zaspe zemljom čudotvornu vodu i da ubije nevinog čoveka, blaženog Arhipa. Približivši se k svetome mestu oni se razdvojiše u dve grupe: jedni pojuriše k crkvi i izvoru, a drugi pohitaše k obitalištu sluge Božjeg Arhipa da ga ubiju. No Gospod koji se brine o sudbi pravednih i ne da ih u ruke grešnika, sačuva slugu Svoga od tih ubica: jer najednom njima se ukočiše ruke, te ih oni ne mogahu ni podići na prepodobnoga. Od vode pak pokaza se neobično čudo: kada se neznabošci približiše izvoru, tog časa iziđe iz vode plamen ognjeni i ustremivši se na bezakonike odagna ih daleko od izvora. I tako bezakonici ovi pobegoše sa stidom od čudotvornog izvora i od prepodobnog Arhipa, ne pričinivši im nikakvo zlo. Međutim oni se ne urazumiše ni tim čudom, nego škrgućući zubima oni se hvaljahu da će uništiti taj izvor i crkvu, i služitelja crkvenog. Na tom mestu beše reka, zvana Hrisos, koja tečaše s leve strane crkve. Bezakonici namisliše da tu reku navrnu na sveto mesto, da bi sveti izvor, pomešavši se sa rečnom vodom, izgubio svoju čudotvornu silu. I kada oni stadoše privoditi u delo svoju zlu nameru navraćajući tok reke ka izvoru, da bi ga reka poplavila, tada po naređenju Božjem reka dade svojoj vodi drugi pravac, te poteče s desne strane crkve. I tako se neznabošci opet posramljeni vratiše kućama svojim.

Tamo se nalažahu još dve druge reke koje tecijahu sa istoka i približavahu se ovom svetom mestu na rastojanju tri stadije; jedna se reka nazivala Likokaper, a druga Kufos. Obe ove reke, sastajući se u podnožju velike planine, obrazovahu jednu reku koja skretaše nadesno i tečaše u Likijsku stranu. Svelukavi đavo ubaci zlim ljudima u srce zlu namisao: da obe te reke navrate na čudotvorno mesto, da bi na taj način razorili hram Svetog Arhistratiga Mihaila, poplavili vodom sveti izvor i utopili prepodobnog Arhipa. A taj predeo beše vrlo podesan za navraćanje vode tamo, jer te reke silažahu sa vrha planine, a crkva se nalažaše u nizini. Dogovorivši se, neznabošci se u ogromnom broju slegoše iz svih gradova te pokrajine u naselje Laodikiju, i uputiše crkvi. Blizu pak crkvenog oltara bejaše ogromna stena; od te stene oni počeše kopati dubok i širok rov sve do same planine pod kojom se reke sastajahu. Zatim oni s velikim trudom iskopaše rov, kojim bi voda mogla biti puštena na crkvu, i zajaziše obe reke da se nakupi što više vode; deset dana trudiše se neznabošci u tom uzaludnom pothvatu svom. Videći taj pothvat njihov, prepodobni Arhip pade u crkvi na zemlju, i sa suzama se moljaše Bogu i prizivaše u pomoć usrdnog zaštitnika, Svetog Arhistratiga Mihaila, da sačuva od potopljenja svoje sveto mesto i ne dopusti da se obraduju neprijatelji koji se staraju da unište svetinju Gospodnju. I govoraše blaženi Arhip: Neću otići iz ovog svetog mesta, niti ću izaći iz crkve; i neka i sam umrem ovde, ako Gospod dopusti da ovo mesto bude potopljeno.

Po isteku pak deset dana kada se voda veoma nakupi, neznabošci prokopaše ono mesto kojim je voda trebala da se sjuri u pripremljeni rov, pa pustiše reke na sveti hram Arhangelov u sedam sati uveče, a sami se popeše na jednu uzvišicu s leve strane želeći da posmatraju potapanje svetog mesta. Voda, jureći strahovitom brzinom, zahuča kao lomnjava gromova. A prepodobni Arhip nahodeći se u crkvi na molitvi, čuvši huku vode, još usrdnije zavapi k Bogu i k svetom Arhistratigu Mihailu proseći milost i pomoć da ne bude potopljeno sveto mesto, da se ne bi uzveselili već posramili bezbožni neprijatelji; a da se proslavi ime Gospodnje, i da se uzveliča Arhangelska sila i pomoć. I zapeva on psalam Davidov: Podigoše reke, Gospode, podigoše reke glas svoj, podigoše reke vale svoje. Od ujanja vode mnoge i silne, od vala morskih silniji je na visini Gospod. Domu tvome pripada svetost, Gospode, na dugo vreme (Ps. 92, 3.4.5).

Kada blaženi Arhip pevaše ovo, on ču glas koji mu naređivaše da izađe iz crkve. A kad izađe iz crkve on ugleda čuvara i usrdnog zaštitnika roda hrišćanskoga, Svetog Arhistratiga Mihaila u obliku predivnog i presvetlog čoveka, kao što se nekada on beše javio proroku Danilu. Ne budući u stanju gledati na njega, blaženi Arhip od straha pade na zemlju. A Arhanđeo mu reče: Ne boj se! ustani i priđi k meni ovamo i videćeš silu Božju na vodama ovim. – Blaženi Arhip ustade i prilazeći sa strahom k Vojvodi Nebeskih Sila zaustavi se po njegovom naređenju s leve strane, i ugleda ognjeni stub od zemlje do neba. A kada voda dođe blizu, Arhistratig podiže svoju desnu ruku i prekrsti vodu govoreći: Zaustavi se tamo! – I odmah voda udari nazad. Tako se ispuni reč proročka: Videše te vode, i ustreptaše (Ps. 76, 17). Voda stade kao kamena stena, i podiže se u visinu kao previsoka gora. Odmah zatim Arhistratig se okrenu ka hramu, udari u ogromnu stenu koja se nalazila blizu oltara i nacrta na njoj krsni znak. I tog časa nastade strahovita grmljavina, zemlja se zatrese, i stena se rasede na dvoje obrazovavši ogromnu raselinu. Tada reče sveti Arhangel Mihail: Neka se ovde satre svaka protivnička sila i neka ovde dobijaju izbavljenje od svakoga zla svi koji sa verom dolaze ovamo!

Rekavši to Sveti Arhistratig naredi blaženom Arhipu da pređe na desnu stranu. A kada pređe na tu stranu, sveti Arhanđeo gromko viknu k vodi: “Ući u ovu provaliju!” I odmah jurnu voda s hukom u raselinu, i od toga vremena stalno je tekla tim putem kroz stenu. A neprijatelji koji stajahu na levoj strani i željno očekivahu da vide potopljenje svetoga hrama, skameniše se od straha.

Pošto na taj način sačuva od potopljenja svoj hram i prepodobnog Arhipa, Sveti Arhistratig uziđe na nebo, a blaženi Arhip uznese blagodarnost Bogu povodom ovog preslavnog čuda i veličaše velikog čuvara, Arhistratiga Mihaila, zbog njegove pomoći. Protivnici se postideše, a verni se ispuniše velike radosti, i dolazeći k Arhangelovom hramu i k čudotvornom izveru uznošahu hvalu Bogu sa prepodobnim Arhipom. I od toga vremena ustanoviše praznovati onaj dan u koji se dogodi čudo Arhangelovim javljenjem. Prepodobni Arhip požive mnogo godina na tom mestu usrdno služeći Bogu, i mirno se prestavi ka Gospodu u sedamdesetoj godini svoga života. I bi pogreben od strane vernih na tom istom svetom mestu, koje se zbog spomenutog čuda nazva Honi, tojest pogruženje, poniranje, zato što se voda pogruzi u stenu.

Treba u ovaj dan spomenuti i druga čudesa Svetog Arhistratiga Mihaila, dobrotvora roda hrišćanskoga.

 

[Nina]

Između Jadranskog Mora i planine Gargan nalazi se grad Sipont, udaljen od ove planine dvanaest hiljada stopa. U tome gradu bejaše jedan bogat čovek, čija stada pasijahu pod planinom Gargan. Jednom zaluta od stada jedan vo. Gospodar ga je sa slugama tražio i najzad ga pronađe na vrhu planine kraj otvora jedne peštere. ljut i umoran od dugog traženja, gospodar podiže luk i strelu i pusti je na svoga vola, sa namerom da ga ubije. No strela se iznenada vrati natrag i pogodi samoga strelca. Videvši to, oni što behu s njim uplašiše se, i ne usuđujući se približiti se toj pešteri oni se vratiše u grad i ispričaše šta im se dogodilo. Doznavši za to, episkop toga grada se pomoli Bogu da mu otkrije tu tajnu. I javi mu se u viđenju sveti Arhistratig Mihail i saopšti mu da je to mesto on izabrao sebi, i čuva ga, i želi da ga često posećuje i pomaže ljudima koji budu s molitvom dolazili tamo. Episkop obavesti o ovom viđenju ljude i celom gradu naloži trodnevni post. Posle toga episkop sa klirom svojim i sa celim narodom pođe ka toj planini. Kada se popeše na nju, oni nađoše u steni pešteru sa tesnim ulazom, i ne usudiše se ući unutra, nego obaviše molitve pred ulazom. Od toga vremena stadoše tamo često odlaziti ljudi, uznoseći svoje molitve Bogu i Svetom Arhistratigu Mihailu.

Jednom Neapoljci, koji još behu neznabošci, sabravši svoju vojsku, neočekivano padoše pod grad Sipont, sa namerom da ga uzmu i razore; i građani biše u velikom strahu. Tada episkop naredi građanima post: da tri dana ne okuse hrane, i da se usrdno mole za izbavljenje od neprijatelja koji ih je opseo. Uoči dana u koji su neprijatelji hteli svim silama da udare i zauzmu grad, Vojvoda Nebesnih Sila, Arhistratig Mihail javi se u viđenju episkopu i reče: “Sutra u deset sati pre podne naredi svojim građanima da se naoružaju i izađu iz grada protiv neprijatelja, i ja ću vam doći u pomoć”. – Ustavši od sna, episkop ispriča svima svoje viđenje, i ljudi se veoma obradovaše obećanoj pobedi nad neprijateljima. A kada nastade deset sati prolomi se strahovita grmljavina, i podigavši oči ljudi ugledaše veliki oblak gde silazi na goru Gargan. U isto vreme pojaviše se, kao nekada na Sinaju, oganj, dim, munje i gromovi; te se sva gora tresijaše i oblacima pokrivaše. Videvši to neprijatelji se silno uplašiše i nagoše bežati; a građani, razumevši da im je došao u pomoć dobri čuvar i brzi pomoćnik, sveti Arhangel Mihail, sa svojim nebeskim vojnicima, otvoriše gradske kapije i stadoše goniti neprijatelje sekući ih kao pruće. I dok ih oni gonjahu otpozadi, sveti Arhistratig Mihail ih s visine poražavaše gromom i munjama, te pogibe šest stotina ljudi od groma i munje. Građani Siponta goniše neprijatelja sve do Neapolja, i pobedivši ih potpuno pomoćju Vojvode Nebeskih Sila oni se pobedonosno vratiše u svoj grad. Od toga vremena Neapoljci, poznavši snažnu ruku svemoćnoga Boga, primišs svetu veru.

Sipontiski pak građani, sabravši se svi sa eiiskopom i s klirom, pođoše ka gori, na kojoj bi strašno javljenje, želeći da tamo uznesu blagodarnost Bogu i svome pomoćniku, svetom Arhistratigu Mihailu i svima Nebeskim Silama. Kada se oni približiše k ulazu one peštere, nađoše na mermeru trag male stope ljudske, dobro otisnute kao na blatnjavoj zemlji. I govorahu među sobom: “Gle, zaista sveti Arhistratig Mihail ostavi ovde znak svoje posete, jer sam on bejaše ovde izbavljajući nas od neprijatelja naših”. – I poklonivši se oni celivaše te stope, i obavivši bogosluženje radovahu se što imaju takvog pokrovitelja i branitelja, i uznošahu blagodarnost Bogu. I tom prilikom rešiše da na tom mestu podignu crkvu u ime Svetog Arhistratiga Mihaila. I kada se pripremahu da pristupe građenju, sveti Arhistratig se opet javi episkopu i reče: “Ne treba da se trudite oko građenja crkve, jer ja bez vašega truda ugotovih tamo hram sebi; samo uđite u njega. Ti pak drugoga dana odsluži u njemu svetu liturgiju i pričesti verne Svetim Božanstvenim Tajnama”.

Posle ovog viđenja episkop naredi svima ljudima da se pripreme za pričešće Svetim Tajnama, i pođe s njima tvoreći molebna pjenija. A kada dođoše na ono sveto mesto gde svete stope behu izobražene na mermeru, nađoše u kamenu istesanu malu crkvu, u vidu pećine; zidovi njeni ne behu glatki, a visina joj bejaše različita: negde si mogao glavom dodirnuti svod, a negde ga ni rukom nisi mogao dosegnuti. – Iz toga bi jasno ljudima, da Bog hoće u crkvi ne skupoceno kamenje već čisto srce. – Presto u ovoj crkvi beše pokriven purpurnim pokrivačem; episkop izvrši na njemu svetu liturgiju i pričesti verne Prečistim Tajnama. U oltaru na severnoj strani proteče voda – čista, ukusna, vrlo bistra i čudotvorna; pijući je, bolesnici dobijahu zdravlje; a tu vodu pijahu ljudi posle pričešća Svetim Tajnama; i bezbrojna čudesa bivahu u toj crkvi, i svi se neduzi isceljivahu molitvama Svetog Arhistratiga Mihaila. Episkop sagradi pri crkvi kelije, i smesti tamo sveštenike, đakone, pevače i čtece, da bi se u njoj svakodnevno vršilo crkveno pravilo u slavu Boga i u čast Svetog Arhistratiga Mihaila.

Spomenućemo još i čudo koje se desilo na Atonskoj Gori. U dane blagočestivih careva bugarskih življaše jedan bogat i znamenit čovek, po imenu Dohiar, carski velikaš. Jednom on, došavši u strah Božji, požele da bude monah. I uzevši mnoštvo zlata iz svojih riznica, on krenu u Svetu Goru da poseti tamošnje manastire i da potraži sebi pogodno mesto za življenje. Obišavši mnoge manastire i razdavši mnogo milostinje, on iđaše od lavre blaženog Atanasija obalom morskom, i nađe vrlo lepo mesto sa ukusnom vodom i vrlo obilnim rastinjem, a na kome niko ne življaše. Ovo mu se mesto veoma dopade, i on namisli da se tu naseli i sagradi manastir. Prionuvši usrdno na posao, on ubrzo ostvari svoju želju. Najpre podiže divnu crkvu u ime svetog Nikolaja Čudotvorca, a zatim sagradi manastir i ogradi ga kamenim zidovima. Pošto uredi sve kako valja, on se i sam obuče u inočki obraz. Međutim, zidajući mnoge zgrade on potroši sve svoje zlato, te tako mu nestade para da crkvu ukrasi kako treba. No položivši nadu na Boga on govoraše: Ako Gospod Bog ushtedne proslaviti ovo mesto, On će na neki Svoj način promisliti i o ukrašenju crkve. Neka bude volja Njegova!

Prema Svetoj Gori nalazi se ostrvo, zvano Lug, udaljeno dan putovanja morem. Na tom ostrvu življahu pastiri i pasijahu stoku, jer beše divne paše u izobilju. A na jednom pustom mestu toga ostrva beše postavljen jedan veoma visok kameni stub, i na stubu idol sa ovakvim natpisom na grčkom jeziku: “Svaki koji me udari po glavi naći će mnoštvo zlata”. Zbog toga mnogi pokušavahu da doznaju je li to istina, i bijahu idola po glavi, ali ništa ne nalažahu. A dogodi se u to vreme da jedan junoša pasijaše volove blizu tog stuba; beše junoša pametan i pismen. Pročitavši natpis na stubu, junoša udari idola po glavi, kao što su to i drugi radili, ali ništa ne nađe. Onda on pomisli da je zlato, možda, sakriveno u zemlju, i pri zalasku sunca obrati pažnju gde se završava na zemlji senka toga stuba, i na mestu gde se završavala senka od idolove glave on stade kopati zemlju tražeći zlato, ali i tu ne nađe ništa. Posle toga on pri rađanju sunca opet motraše gde se završava senka stuba, i tamo stade kopati. Pri kopanju na tom mestu on začu nekakav zvuk, i shvativši da se blago nalazi tu negde, poče još marljivije kopati i naiđe na ogroman vodenični kamen koji on ne mogaše podići. Provukavši ruku kroz rupu toga kamena on nađe mnogo zlata i beše u nedoumici šta da radi. I mišljaše u sebi: ako kome kažem za zlato, bojim se da me ne ubije zbog zlata.

Međutim Bog, uslišavajući molitve gorespomenutog starca i promišljajući o ukrašenju svetoga hrama, stavi junoši misao u um, da ide u Svetu Goru u jedan od manastira i da ispriča igumanu o naćenom blagu. Junoša tako i uradi. Uzevši nekoliko zlatnika kao dokaz pronađenog blaga, junoša ode u selo blizu mora i tamo najmi čoveka da ga preveze u Svetu Goru. Po promislu Božjem on se zaustavi u pristaništu novopodignutog manastira, nazvanog po imenu njegovog osnivača “Do hiar”. Prevozač se vrati u svoje selo, a junoša ode u manastir. Našavši igumana on mu podrobno ispriča o pronađenom blagu. Poznavši u tome delo Božije, iguman pozva tri inoka, ispriča im ono što ču od junoše, pa ih sa njim posla da pronađeno zlato donesu u manastir. Oni hitno čamcem krenuše ka ostrvu, i kada dođoše do onog stuba odvališe vodenični kamen i nađoše pod njim kotao pun zlata, čemu se veoma obradovaše. A l i nenavidnik dobra, đavo, ubaci jednome od ta tri inoka zlu misao u srce, i on reče drugome inoku: Brate, kakva nam je nužda da nađeno zlato nosimo k igumanu? Bog nam posla ovo zlato, da sami sebi sagradimo obitalište i podignemo manastir. – A kad mu ovaj primeti: “Kako ćemo sakriti ovo zlato?” on odgovori: To je u našoj volji: mi možemo ovog junošu baciti u more, i neće biti nikakvih svedoka protiv nas.

Dogovorivši se tako, oni svoju nameru saopštiše trećem inoku. No ovaj pun straha Božjeg, reče im: Ne, braćo, ne usuđujte se to uraditi: ne pogubljujte junošu, a ujedno i duše svoje zlata radi. – Ali oni, ne slušajući njegove savete, dugo ga primoravahu da pristane na njihovu odluku. Najzad mu rekoše: Ako ne pristaneš uz nas, mi ćemo i tebe pogubiti zajedno sa junošem. – Videći njihovu nepokolebljivu zlu nameru, brat se ovaj uplaši da i njega ne pogube, i reče im: Ako ste tako rešili, onda radite što hoćete, a ja vam se kunem imenom Božjim, da nikome neću pričati o tome, . i ni zlata ne tražim od vas.

 

[Nina]

I tako, potvrdivši reč svoju zakletvom, on ćutaše. A oni, uzevši zlato i onaj kamen kojim zlato beše pokriveno, uneše u čamac, i sevši u njega zajedno sa junošem zaploviše ka manastiru. A kada behu posred pučine oni napadoše na junošu i stadoše mu vezivati kamen o vratu. Videći šta hoće da učine sa njim, junoša ih poče s plačem i ridanjem moliti da ga ne pogubljuju, ali time ništa ne uspe: jer ti nesrećni crnorisci, imajući okamenjeno srce i zlatoljubivu dušu, ne ubojaše se Boga, ne darnuše ih junošine suze i ne uslišiše usrdnu molbu njegovu, nego dohvatiše junošu s kamenom ga baciše u more, i on odmah potonu. A beše noć kada ovi bezbožni ljudi obavljahu ovaj zločin. No milosrdni Bog, koji sa visine posmatraše gorko ridanje junoše i gledaše njegovo utopljenje, posla čuvara roda ljudskog, Svetoga Arhistratiga Mihaila, da uzme utopljenoga sa dna mora i odnese ga živa u crkvu. I bi tako. Junoša se iznenada obrete u crkvi blizu svete trapeze, sa kamenom obešenim o vratu njegovu. A kada nastupi vreme za jutrenje, eklisiarh uđe u crkvu da upali sveće i klepa za jutarnje bogosluženje. Utom on ču u oltaru kao glas čoveka koji uzdiše, i silno se uplaši, pa otrča i izvesti igumana o tome. Iguman ga nazva plašljivicom i slabodušnim i naredi mu da opet ide u crkvu. Otišavši po drugi put u crkvu, on opet ču isti glas, pa ponovo ode k igumanu. Tada iguman pođe s njim u crkvu i, čuvši glas, uđe u oltar i ugleda junošu gde leži blizu svete trapeze sa kamenom o vratu i voda mu curi sa odela. Poznavši ga, iguman ga upita: Šta se to desilo s tobom, čedo? i kako si dopao ovamo? – A junoša, kao probudivši se iz sna, reče: Oni lukavi inoci, koje ti posla sa mnom po nađeno zlato, privezaše mi ovaj kamen o vrat i baciše me u more. Potonuvši na dno, ja ugledah dva svetla čoveka koji sijahu kao sunce, i čuh kako razgovaraju među sobom. Jedan govoraše drugome: “Arhangele Mihaile, odnesi ovog junošu u manastir Dohiar”. Čuvši ovo, ja se onesvestih, i ne znam kako se obretoh ovde.

Saslušavši kazivanje junošino iguman se veoma udivi i proslavi Boga koji tvori divna i preslavna čudesa. Zatim reče junoši: Čedo, ostani ti ovde na ovom mestu do svanuća, dok zloba ne bude izobličena. – Onda izišavši iguman zatvori crkvu, i zapreti eklisiarhu da nikome ništa ne priča o ovome, a odnosno jutrenja naredi da se odsluži u paperti. Pri tome on skrenu pažnju eklisiarhu: Ako neko upita, zašto se jutrenje služi u paperti a ne u crkvi, ti odgovori da je tako naredio nastojatelj.

Kada se razdani ubice se približavahu manastiru, a zlato behu sakrili na drugom mestu. Ugledavši ih iguman im sa ostalom bratijom iziđe u susret, i upita ih: Šta je to, juče vas ode četvoro, a sada se vraćate troje? gde vam je četvrti? – A oni, kao da su srditi, odgovoriše: Oče, onaj junoša prevari i tebe i nas rekavši da je našao blago; on nam ništa ne pokaza, jer i sam ništa ne zna; zbog toga se postiđen sakri od nas, i mi ga dugo tražismo ali ga ne nađosmo, pa se sami vratismo k tebi. – Iguman rekavši na to: “Neka bude volja Božja”, uđe s njima u manastir. Onda ih odvede u crkvu gde onaj junoša ležaše, sa čijeg se odela još ceđaše voda, i pokaza im ga pitajući ih: A ko je ovo? – Ugledavši junošu oni se prepadoše, i stajahu kao izbezumljeni, ne budući u stanju dugo vreme ništa odgovoriti. No najzad i ne hoteći priznaše svoj zločin i kazaše gde su sakrili nađeno zlato. Tada iguman posla najverniju bratiju i oni donesoše zlato u manastir.

Ovo preslavno čudo rašču se po svoj Svetoj Gori, i stekoše se inoci iz svih manastira da vide to čudo. Sastavivši sabor oni promeniše ime toj crkvi u ime Svetog Arhistratiga Mihaila, a u ime Svetog Nikolaja Čudotvorca podigoše drugu crkvu. Onu pak dvojicu lukavih ubica prokleše, i pošto im lica žigosaše, izgnaše ih iz obitelji. A onog trećeg inoka, koji ne pristade na utopljenje junoše i ukloni se od zločina, oglasiše nevinim. Izbavljeni pak iz mora junoša obuče se u inočki obraz, i postade dobar podvižnik i iskusan inok. A iguman donesenim zlatom divno ukrasi svu crkvu i podiže sasvim nov vrlo lep pritvor. Kamen pak sa kojim junoša bi bačen u more, iguman uzida u zid, da svedoči svima o čudu. Kada se iguman prestavi, na njegovo mesto bi postavljen za igumana izbavljeni iz mora inok. Poživevši bogougodno, i on pređe ka Gospodu, nošen rukama Svetog Arhistratiga Mihaila, kao što ranije beše njime prenesen iz mora u crkvu.

Zbog svega toga proslavimo Oca i Sina i Svetoga Duha, i veličajmo vavek Svetog Arhistratiga Mihaila.

Izvor: SPC

 

[Nina]

 

[DedaStojan]

Mihajlo Isus cudotvorac