Quantcast

Cudni zubi nadjeni u dvoristu?!

Baad_Boy

Domaćin
Poruka
4.801
Sine ja sam ti diplomirani dentologisticar.

Ovi fragmenti proslosti pripadaju sabljozubom zecu. Taj je deco bio opaaasaaan madafaker u svoje vreme, poznatije kao kameno doba. Hranio se tigrovima, lavovima, panterima, nosorozima. Bio je na vrhu lanca ishrane, 3 stepenice iznad primitivnog coveka. Ali onda se desila najveca promena u evoluciji, covek u jednom susretu sa sabljozubim zecom nije pobegao na granu nego uzeo granu i mlatnuo njome sabljozubog zeca po glavi. Od tada je covek na vrhu lanca, a kao sto mozemo uociti sabljozubog nema nidje.
 

Mrkalj

Buduća legenda
Moderator
Poruka
25.161
Настанак
Настанак грба Турске Србије настаје у контексту замирања хералдике на територији средњовековне Србије и српских земаља услед Османских освајања. Но, у остатку Европе не престаје хералдички интерес за овај простор, што се угледало у потреби да се овај простор, сада под османском влашћу, хералдички дефинише, при чему, како истиче српски хералдичар Драгомир Ацовић, није постојала ни сасвим јасна представа о границама ни о хералдичком наслеђу те територије. Резултат таквог стања је било настајање низа хералдичких апокрифа од којих се једним од најжилавијих показао грб приписан српском цару (Von dem aller Durchleuchtigesten Kayser von Sirffey како је означен у рукопису Урлиха фон Рихентала) са мотивом вепрове главе рањене стрелом.[1]

За ширење овог хералдичког апокирфа, до данас како истиче Ацовић недовољно истраженог, су најзаслужнија три дела, свако веома популарно у свом времену из којих су се генерације хералдичара обавештавале и изводиле сопствене херадличке визије прошлости света и Европе. То су: споменути рукопис Урлиха фон Рихентала „Хроника сабора у Констанци 1414 до 1418“ (Ulrich von Richental, Chronik des Constanzer Concils 1414 bis 1418), рукопис Конрада Гриненберга (Conrad Grünenberg, Wappenbuch, дело из 1483. године) и opsculum Левинуса Хулзијуса из 1596. године.[2][3][4]

Према мишљењу српског херадличара Александра Палавестре[5][6], са којим се cлаже и енглески истраживач Џон Гудол[7][8][a], мотив вепрове главе могао је настати погрешном идентификацијом вучјег мотива из грба и челенке Балшића.[8][5][6] Како наводи Палавестра:


Порекло овог хералдичког мотива прилично је загонетно. Одакле Рихенталу и Гриненбергу идеја о вепровој глави са стрелом која погађа животињу у уста, као о српском грбу? У српској херадлици средњег века, колико је познато, нема ни једне представе вепра, нити животиње коју погађа стрела. Могуће да је на западу дошло до извесне забуне и погрешног „читања“ средњовековне грађе. На неким примерцима новца Балшића, а нарочито на сребрном динару Ђурђа I Балшића кованом између 1370. и 1378. вучја глава у челенци шлема, због грубе и невеште стилизације необично подсећа на главу вепра. Прав исплажен језик, такође може лако да се протумачи као стрела. Када би неко, ко не би знао да је у грбу Балшића вучја глава, видео овај динар Ђурђа Балшића, закључио би да је у челенци вепрова глава и стрела која улеће у отворене чељусти. Није искључено да се управо то и догодило, када је неки примерак овог новца доспео до Рихентала, који је, уместо вука, погрешно видео вепра са стрелом у устима. Ћирилични натпис на новцу могао га је навести да овај грб непрецизно додели Србији. Чињеница да је код Гриненберга приказана стрела која излеће из уста, наводи на помисао да су обојица прецртали вепрову главу из неког, данас непознатог изворника, а не да је Гриненберг прецртао овај грб из Рихенталовог зборника. То би значило да се евентуална забуна и замена Балшићевог вука вепром и приписивање овог грба Србији, могло десити раније, крајем XIV века, у време када су се динари Балшића лакше могли наћи на Средоземљу и Западу.[5]

Надаље како истиче Палавестра, у прилог овој претпоставци говори и грб Србије из Милтенбершког грбовника где се варира исти мотив, само што је на црвеном пољу управо црна вучја глава, коју у уста погађа златна стрела са сребрним перима. У челенци је вучја глава са стрелом као у штиту, између две црвене заставе на којима су три златна соколарска прапорца. Како истиче овај хералдичар, собзиром да је Милтенбершки грбовник млађи од Рихенталовог, може се претпоставити да је постојао и неки старији извор, одакле су сви ови херолди — независно — црпели грађу (можда и Гриненберг), али да је аутор Милтенбершког грбовника тачније протумачио предложак.[6]

Како истиче Ацовић, није нарочито вероватно да би до овакве погрешне идентификације могло доћи у 15. веку. Пракса хипертрофије карактеристичних делова анатомије била је, како наводи овај хералдичар, позната и на европском западу и у српским земљама, о чему сведочи невешто представљен грб са каменог стуба из Доњих Бакића код Олова на коме се једино распознаје монументална челенка у виду вепрове главе, са хипертрофираним мандибуларним очњацима.[8]

Премда пре Рихентала нигде познат, након Рихентала грб са вепровом главом прободеном стрелом постаје готово једино хералдичко знамење српских земаља јужно од Саве и Дунава у европској хералдици. Како наводи Ацовић, готово је фасцинантан став на Западу по којем је ово знамење неспорни грб Србије под Турцима, Турске Србије, а да међу боље обавештеним Јужним Словенима није постајала никаква свест о постојању овог грба. Ни Илирски грбовници ни Мавро Орбини не помињу тај грб, иако се од 1606. године управо то поље налази у великом грбу цара Рудолфа II Светог римског царства. Према овом хералдичару вероватно је, да је његово постојање актуелизовао хералдички рукопис Јанеза Вајкарда Валвазора, који се евидентно позвао на грб онакав какав је био представљен на печату цара Рудолфа (видљиво по позицији вепрове главе која израста из левог бока штита, уместо да је отргнута глава постављена по десној косини, као код Рихентала, или са израженим вратом и обрнутим правцем стреле, као код Гринеберга). Ацовић закључује да је из овог дела, Павле Ритер Витезовић дошао на идеју да овај грб уврсти у свој илирски корпус, приписавши га Трибалији. Заслугом његове „Стематографије“, те српске верзије овог дела Христофора Жефаровића, овај грб ће током 18. и 19. века доживети неочекиван процват, да би у 20. веку био потиснут, а у последњој деценији овог века доживео своју реафирмацију као део нове територијалне хералдике регије Шумадије.[8] (в. опширније испод)
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.