Почињала је нова школска година. Задубљена у свој свет корачала је према школи. У панталонама на трегере, шашавој мајци, старим патикама и са жбуном косе на глави личила је на дете које је побегло из вртића, а не на озбиљну средњошколку, најбољег математичара у граду и одличног ученика. У школском дворишту су се тискала добро позната лица, чекајући да се огласи звоно које ће отворити врата школе из које ће већина више бежати, него бити унутра. Док се поздрављала са свима имала је утисак да је неко посматра. Осећала је тај поглед. Нов и непознат. Нека сила је терала да потражи власника погледа, али га у гужви није одмах регистровала. Огласило се дуго чекано звоно. Кренула је ка улазу. На тренутак јој се учинило да је поглед прати. Нагло се окренула. Иза ње је стајао непознати младић светлих очију и ведриг осмеха.
- Здраво! Ја сам нови овде. Стварно немам појма куде требам да идем, а не бих да лутам по школу и касним баш на први час. Можеш ли да ми помогнеш? говорио је као навијен.
- И баш мене одабра да те вадим, поред толике лепе девојаке овде?
- Ти си другачија. Све су оне на исти калуп и несам баш сигуран да и саме знајев на коју ће страну. А ти си ме привукла баш зба тој што се не уклапаш у њини калупи и сигуран сам да ће ми помогнеш. Знам да `оћеш.
- Овакво страшило је тешко да не запазиш. Ајде причај куде су те распоредили, да не закаснимо оба, говорила је смејући се до суза.
- Неси ти страшило. Ти си лепа девојка, која се крије иза дрипачку одећу....
- Слушај ти мене. Знам ја врло добро која сам. Причај брже куде требаш да идеш, да не не избаце већ први дан.
- Треће два, као из топа изговори, не покушавајући да дода ни реч.
- Оооооо, па ти си комшија. Ја сам у кеца. Полази...
Зграби га за руку и поведе уз степенице на први спрат. Трчкарао је за њом као дете, покушавајући да упамти пут. Пред вратима учионице га остави и пожури у суседну учионицу довикујући:
- Ако ти нешто затреба чукни три пут у зид и ђе долетим да те спасавам!
Отпратио је погледом и ушао у непознато. Први дан школе се отегао као гладна година, а њој су мисли лутале с оне стране зида иза кога је отпратила непознатог новајлију. Звоно се коначно огласило. Излетела је на ходник и наслонила се на довратак, чекајући да се новајлија појави. Уз велику галаму гомила ђака изјури из суседне учионице. Он је ишао полако не обраћајући пажњу ни на кога.
- Видим преживеја си ватрено крштење!
Помало збуњен, али са видним олакшањем уз осмех одговори:
- Једва. Овој се отегло....
- ....к`о гладна година. Знам. Неси једини који је једва дочекао звоно, настави она реченицу.
Обоје праснуше у смех и кренуше ка излазу ћушкајући једно друго, као да се знају читаву вечност. Причали су о свему и свачему док су ходали низ улицу.
- Ти си шашавија него што изгледаш. Несам ни сањао да постоје овакој причљиве девојке. Причали су ми о томе, али несам веровао.
- Могу ја и да ћутим. Не ми проблем, али онда ће личим на онеј досадне које си до сад сретао, изговори она кроз смех.
- Еј чупава, не умеш ти да ћутиш. Питам се само како ти успева да на часови не проговориш, док професори предају.
- Е тој је само привид. Ја т`д причам с подстанари у главу. Свађамо се што не плаћав кирију, шзо правив луде журке и терав ме да се смејем, док Платон филозофира, или Архимед јури кругови.
За тренутак је застао и одмерио је онако шеретски. Насмешио се и пожурио да је стигне.
- Слушај, да не беше тебе данас овај дан би био изгубљен и досадан. Да будем искрен бија сам испрепадан од све ово.
Помало збуњена овом изненадном искреношћу покуша да све окрене на шалу.
- Ти испрепадан? Ма дај. Уопште несам стекла такав утисак. Онај нос, с који си остављао траг по путу те неје одао. А ни широм отворене очи. Изгледаја си тако сигурно и самоуверено.
- Лако ти је да се завитлаваш. Ти све овој добро познајеш. Овој је твој терен.
- Да ти ја кажем нешто. Једино зло које ти се данас десило је што си натрчао на мене. Остало је мачји кашаљ.
- Оће то кад си баксуз. Да сам имаја срећу наишја бих на неку која уме да ћути. Овакој ми ништа не преостаје него да те слушам и трпим.
Гласан смех се разли улицом. Застали су на великој раскрсници.
- Траг што га остави ов`ј мој нос показује да овде морам да скренем десно. Стан који су ми родитељи изнајмили је на овуј страну.
- Ја настављам право. Моја кућа је после следећу раскрсницу. А ти добро пази да не залуташ. Срећа па не дува ветар да ти обрише трагови.
Насмејана лица наставише својим путем. А у ваздуху се осећала нека чудна чаролија које нису били свесни.
Кад Платон филозофира...
Дани су пролазили, школска година је одмицала, а њихово дружење се проширило на заједничко учење, дуге разговоре и шетње. Чак је и досадна лектира звучала врло занимљиво, јер је читао наглас, пребацујући јој руку преко рамена. Такмичили су се у знању, подстицали једно друго и постизали невероватне успехе. Професори су их посматрали у чуду и из прикрајка навијали да коначно схвате да су много више од најбољих другова.
Док је Платон увелико развијао нову филозофију љубави њена рука је спонтано топлину тражила у његовој, а глава нашла уточиште на удобном рамену. Некако прећутно, без питања и сувишних речи прекорачили су праг прве праве љубави. Оне искрене, наивне, неискварене, детиње. И свима је лакнуло. Њима што су прешли на виши ниво, а осталима што су коначно схватили оно што је свима било очигледно одавно.
Помало стидљиво су пружали руке једно другом за време одмора, нежно се гледали, шапутали и смешкали се у пролазу. А после школе журили у скромно намештену собицу, да што пре заврше задатке и посвете се једно другом. Био је њен принц, заштитник, подршка и подстрек, раме за плакање и разлог за смех до суза. И ништа више од тога јој није било потребно. Све о чему је маштала нашла је у топлом додиру, благом погледу, нежним речима.
Она њему разлог за осмех и када су очи пуне суза, повод за нове успехе и снага да иде напред чврсто је држећи за руку. Бојила је свет нијансама, које виде само заљубљене очи.
- Ти си једно лудо чудо. Уз тебе сам схватио да су сва могућа.
- Јел? Колко се сећам ти рече да си баксуз који је натрчао на алапачу....
- Ја тој реко? Кад? Овој је клевета. Из моја уста такој нешто није изашло, говорио је привлачећи је у загрљај.
- Тужи ме...
- Јес па да се повлачим по судови годинама. Мислим да је ефикасније да ти овакој побркам мисли, шапутао је спуштајући своје усне на њене.
Док су други јурили илузије њих двоје су лебдели изнад облака с обе ноге на земљи. Свесни да заједно могу да покрену свет и учине га бољим и лепшим. Невидљиво перо љубави је исписивало дивне станице, урезујући их у зидове душе. За сва времена. Заувек.
Постали су мерило за праве вредности и пример како се воли.
Њихова љубав, многе је натерала да на живот гледају другачијим очима. Чак су је и професори подржавали. Њоме су онима који греше указивали на прави пут. И док су их остали професори хвалили на сав глас, хемичар их је чупкао за зулуфе и водио од учионице до учионице говорећи:
- Ово су две „будале“ које су из љубави извукле оно најбоље. Научите од њих како се користи љубав. Уши им се провиде од љубави, а опет су једини који су добили петице на писменом задатку. Па ако могу они, богами ћете и ви!
Њихова љубав је намћорима била инспирација да завире у себе и пронађу затурена осећања. Чак су завидни пред њима спуштали главу и у потаји чезнули да доживе бар делић чаролије. А Платон је ликовао. Због њега је она из сопрана прешла у теноре, да и у хору стоје заједно, вадећи се да јој мутира глас. А он глумио распојасаног цара, иако је упорно тврдио да је антиталенат за глуму. И ништа им није било тешко, ништа немогуће. Једино су им дани били кратки. Увек им је фалио још један тренутак вредан вечности. Још један пољубац на растанку, још један загрљај...
Они су једно уз друго градили себе. У оне најбоље. Посвећене, нежне, искрене. Осмехом су ведрили дане, погледом шапутали најлепше речи, додиром будили вољу да трају заувек. Постали су једна душа у два тела. Слагалица је била комплетна. и нико их више није могао замислити другачије. Где год је ишао он уз њега је била она. Шта год је радила она уз њу је увек био он. Сасвим логично, јер другачије не може.
Ромео и Јулија су се са балкона преселили на зидић школског дворишта где су често шапутали Шекспира, док су увежбавали текст за нову школску представу.
- Ах, Ромео, Ромео сви нормални вежбав на сцену, а ја жуљам позадину на ову стену!
- Моја Јулија, ти си моја Јулија, имам свет под ногама, ал`мени треба твоја љубав! запевао је на сав глас. Весела граја уобичајена за велики одмор, на тренутак је утихнула и сасвим неочекивано група ученика је наставила песму окупљајући се око њих. Немајући куд придружили су се другарима. Однекуд се створила и тек убрана ружа коју му тутнуше у руке, а он се спусти на колено и пружи јој мирисни цвет. Неким чудом ова сцена се поновила и на школској представи на одушевљење публике.
- Ви нисте нормални. Због вас се Шекспир церека у гробу, али хвала вам што сте мојој представи додали чаролију, у даху изговори професорка књижњвности, коју су из милоште звали Спиди Гонзалес и одјури да чује мишљење директора о представи.
И у добру и у злу...
Била је уз њега када му је изненада преминуо отац. Није желео да га види рањивог. Мислио је да ће кроз ову тугу проћи сам, јер није желео да је оптерећује, кад се на вратима појавила она. „Љутио се“ што је дошла, али је био свестан да ће једино у њеном загрљају наћи мир и спокој. Њена близина је давала наду у ново сутра. Отварала видике и скидала копрену бола са срца. Топлина којом је зрачила њена душа топила је ледени брег са његове. Ближи него икада заједно су пребродили оно најтеже. И трајали.
Дани су пролазили. Ближила се матура. Планирали су шта ће даље. Маштали да заједно наставе школовање. Смејали се лудостима којима су излуђивали професоре и смишљали нове за матурску екскурзију. Од њих се то и очекивало. Пред крај школске године кренули су пут Охрида. Васела лица матураната, гласан смех и песма уз звук гитаре надгласавали су мисли помало забринутих професора. А њих двоје су били у свом свету. Шћућурени једно уз друго делили су једну мисао: Шта ће бити после матуре?
Знали су да ће морати да се раздвоје. Свако ће морати својим путем. Онако како је писано. Мало се придигао у седишту, погледао је у очи, спустио руку на њене груди и тихо рекао:
- Где год да не пут однесе увек ће будем туј за тебе. Наше душе су повезане и знаћу када сам ти потребан. Знам да ме чуваш баш овде, на трон, који си за мене у срце подигла. Као што знам да се сад бориш са сузае које данима од мене кријеш. Осећам их. Знај чупаво моје да те из душу никад нећу да пуштим. Туј је твоја палата. Ту је твоје царство. И затој те молим да увек будеш оваква каква си кад си с мене. Весело девојче с немирни увојци, која плени с својоју доброту.
Топле сузе су се сливале низ њихова лица. Речи су биле сувишне. Миловали су једно друго погледом и ћутали. Спустио је своје усне на њено чело и руком прошао преко несташних увојака. Привукао је у загрљај, довољно чврст да је не пусти и довољно нежан да јој искаже сву своју љубав. Спустила је главу на његове груди и слушала откуцаје срца. Устрептало „Волим те“ је чула у сваком откуцају. Прошапутала је између два откуцаја:
- И ја тебе. До небо и назад!
- И још педаљ даље, додао је милујући је по коси.
Струга, шћућурена уз језеро, их је дочекала раширених руку. Многи су овим добили шансу да лакомислено закораче у свет одраслих. Многи, али не и они. Загрљени и насмејани шетали су сокацима и загледали старинске радње у којима је време одавно стало. Одлазили на обалу језера и дуго седели испод једног усамљеног дрвета. Његова глава је била у њеном крилу. Миловала је његову косу и ћутала.
- Опет мрсиш косу с луде мисли. И језеро си умирила с њи. Ту сам лудице. И нећу нигде. Увек ће будем уз тебе, колико год да сам далеко. Знаш да с мисли повезани.
- Ни ти ништа неси бољи. Чујем сваку твоју мисао и чини ми се да ћеш облаци с њи да расплачеш.
Подигао је руку и отворио длан. На њему је стајао бисер.
- Овој сам изронио за тебе. Да увек буде уз тебе, чува те и пази док се не врнем. А онда ће дођемо поново овде и врнемо га у језеро.
Топла суза клизну низ његов образ. Погледао је о очи и помиловао по образу.
- Чупаво моје чудо без тебе не би бија овој што јесам.
- Да неје било тебе овој би чудо на сви и даље било само чудно.
Нежност се разлила површином воде. Дубоки уздах једне душе у два тела је надгласао шум таласа. И сунце се утопило у мирну површину воде. За њим је просула румена светлост да употпуни тренутак вечности...
Велика матура, дан када се прескаче невидљива граница и прелази у свет одраслих се отегао до бесвести. Плава хаљиница, беспрекорно испеглана чека да се неуспешно укроте несташни увојци, стави мало шминке на прћасти нос и стави кап скупог парфема купљеног за ту прилику. „Утегнута и скоцкана“ кренула је пут сале у којиј су се већ тискала лица њених другарица намазаних свим могућим и немогућим индијанским бојама у балским хаљинама и штиклама налик штулама. Поглед јој склизну низ обичну плави хаљиницу и балетане. Насмеши се улазећи у салу и у себи промрмља:
- Лепо реко да су трегерице прави избор, али мене никој не слуша.
Освртала се по сали. Тражила његове очи и весели осмех, али га није било.
- Очекуј неочекивано! рекао јој је јуче, али се није надала да се неће појавити. Села је на једну од столица и утонула у мисли. Сви су већ били ту. Лајање на звезде је могло да почне. Салом се разлише тонови познате песме.
- Љуљај ме нежно, љуљај ме фино полако..., певушила је у себи. Неприродна тишина и познати глас јој привукоше пажњу. Подиже главу, враћајући се у стварност. Призор је оставио без текста. Испред ње је стајао он у костиму који је носио Оливер Мандић у споту песме. Са фесом на глави и кићанком која му је стално падала преко носа певао је стихове омиљене песме пружајући јој руку. Помало неспретно кренула је за њим на плесни подијум. Оркестар је наставио песму, а њих двоје су плесали и певушили једно другом. Вече је постало јутро.
Сви су већ одавно отишли, а њих двоје су седели на зидићу испред школе, посматрали звезде које тону у сан и ћутали.
Растанак...
Тренутак када се деле загрљене душе, моменат када недостајање вришти.
- Вратићу се. Брзо ће ово прође. Али знај да ћеш увек да будеш ту; у твоје краљевство, шапутао је стављајући руку на срце. А знао је, знао, да се никада неће вратити. Топле сузе су се скотрљале низ лица као јутарња роса.
Отишао је.
Пијани возач је прешао на погрешну страну пута и међу анђеле сместио једну младост, једну љубав о којој Платон и данас филозофира, један неостварени сан, остављајући за собом неисплакану сузу, покидано срце...
Чувам те у ћошковима сећања, оживљавам маштом и смештам тик поред себе, да жељу задовољим. У снове те уплићем тананом пређом и пазим да фино ткање не покида дашак немирних мисли.
Твој осмех титра у капи вина на дну чаше, у дашку ветра што мрси немирне увојке, у сенци паперјастог облака... А глас носе ветрови из даљина. Послао си их као гласнике, да пренесу поруку разумљиву само мени.
Јавиш се изненада у искри сузе на крају ока, у трептају срца другачијем од других, баш онда када безизлаз вреба и баш када треба. Тек да ми даш до знања да си ту, да на мене пазиш. Не даш осмеху да склизне са лица, души да затвори врата, срцу да тихо куца. Будиш веру у живот, наду у ново сутра препуно љубави.
И живиш на трону душе, пиједесталу срца. Заувек.
СОВКА
- Здраво! Ја сам нови овде. Стварно немам појма куде требам да идем, а не бих да лутам по школу и касним баш на први час. Можеш ли да ми помогнеш? говорио је као навијен.
- И баш мене одабра да те вадим, поред толике лепе девојаке овде?
- Ти си другачија. Све су оне на исти калуп и несам баш сигуран да и саме знајев на коју ће страну. А ти си ме привукла баш зба тој што се не уклапаш у њини калупи и сигуран сам да ће ми помогнеш. Знам да `оћеш.
- Овакво страшило је тешко да не запазиш. Ајде причај куде су те распоредили, да не закаснимо оба, говорила је смејући се до суза.
- Неси ти страшило. Ти си лепа девојка, која се крије иза дрипачку одећу....
- Слушај ти мене. Знам ја врло добро која сам. Причај брже куде требаш да идеш, да не не избаце већ први дан.
- Треће два, као из топа изговори, не покушавајући да дода ни реч.
- Оооооо, па ти си комшија. Ја сам у кеца. Полази...
Зграби га за руку и поведе уз степенице на први спрат. Трчкарао је за њом као дете, покушавајући да упамти пут. Пред вратима учионице га остави и пожури у суседну учионицу довикујући:
- Ако ти нешто затреба чукни три пут у зид и ђе долетим да те спасавам!
Отпратио је погледом и ушао у непознато. Први дан школе се отегао као гладна година, а њој су мисли лутале с оне стране зида иза кога је отпратила непознатог новајлију. Звоно се коначно огласило. Излетела је на ходник и наслонила се на довратак, чекајући да се новајлија појави. Уз велику галаму гомила ђака изјури из суседне учионице. Он је ишао полако не обраћајући пажњу ни на кога.
- Видим преживеја си ватрено крштење!
Помало збуњен, али са видним олакшањем уз осмех одговори:
- Једва. Овој се отегло....
- ....к`о гладна година. Знам. Неси једини који је једва дочекао звоно, настави она реченицу.
Обоје праснуше у смех и кренуше ка излазу ћушкајући једно друго, као да се знају читаву вечност. Причали су о свему и свачему док су ходали низ улицу.
- Ти си шашавија него што изгледаш. Несам ни сањао да постоје овакој причљиве девојке. Причали су ми о томе, али несам веровао.
- Могу ја и да ћутим. Не ми проблем, али онда ће личим на онеј досадне које си до сад сретао, изговори она кроз смех.
- Еј чупава, не умеш ти да ћутиш. Питам се само како ти успева да на часови не проговориш, док професори предају.
- Е тој је само привид. Ја т`д причам с подстанари у главу. Свађамо се што не плаћав кирију, шзо правив луде журке и терав ме да се смејем, док Платон филозофира, или Архимед јури кругови.
За тренутак је застао и одмерио је онако шеретски. Насмешио се и пожурио да је стигне.
- Слушај, да не беше тебе данас овај дан би био изгубљен и досадан. Да будем искрен бија сам испрепадан од све ово.
Помало збуњена овом изненадном искреношћу покуша да све окрене на шалу.
- Ти испрепадан? Ма дај. Уопште несам стекла такав утисак. Онај нос, с који си остављао траг по путу те неје одао. А ни широм отворене очи. Изгледаја си тако сигурно и самоуверено.
- Лако ти је да се завитлаваш. Ти све овој добро познајеш. Овој је твој терен.
- Да ти ја кажем нешто. Једино зло које ти се данас десило је што си натрчао на мене. Остало је мачји кашаљ.
- Оће то кад си баксуз. Да сам имаја срећу наишја бих на неку која уме да ћути. Овакој ми ништа не преостаје него да те слушам и трпим.
Гласан смех се разли улицом. Застали су на великој раскрсници.
- Траг што га остави ов`ј мој нос показује да овде морам да скренем десно. Стан који су ми родитељи изнајмили је на овуј страну.
- Ја настављам право. Моја кућа је после следећу раскрсницу. А ти добро пази да не залуташ. Срећа па не дува ветар да ти обрише трагови.
Насмејана лица наставише својим путем. А у ваздуху се осећала нека чудна чаролија које нису били свесни.
Кад Платон филозофира...
Дани су пролазили, школска година је одмицала, а њихово дружење се проширило на заједничко учење, дуге разговоре и шетње. Чак је и досадна лектира звучала врло занимљиво, јер је читао наглас, пребацујући јој руку преко рамена. Такмичили су се у знању, подстицали једно друго и постизали невероватне успехе. Професори су их посматрали у чуду и из прикрајка навијали да коначно схвате да су много више од најбољих другова.
Док је Платон увелико развијао нову филозофију љубави њена рука је спонтано топлину тражила у његовој, а глава нашла уточиште на удобном рамену. Некако прећутно, без питања и сувишних речи прекорачили су праг прве праве љубави. Оне искрене, наивне, неискварене, детиње. И свима је лакнуло. Њима што су прешли на виши ниво, а осталима што су коначно схватили оно што је свима било очигледно одавно.
Помало стидљиво су пружали руке једно другом за време одмора, нежно се гледали, шапутали и смешкали се у пролазу. А после школе журили у скромно намештену собицу, да што пре заврше задатке и посвете се једно другом. Био је њен принц, заштитник, подршка и подстрек, раме за плакање и разлог за смех до суза. И ништа више од тога јој није било потребно. Све о чему је маштала нашла је у топлом додиру, благом погледу, нежним речима.
Она њему разлог за осмех и када су очи пуне суза, повод за нове успехе и снага да иде напред чврсто је држећи за руку. Бојила је свет нијансама, које виде само заљубљене очи.
- Ти си једно лудо чудо. Уз тебе сам схватио да су сва могућа.
- Јел? Колко се сећам ти рече да си баксуз који је натрчао на алапачу....
- Ја тој реко? Кад? Овој је клевета. Из моја уста такој нешто није изашло, говорио је привлачећи је у загрљај.
- Тужи ме...
- Јес па да се повлачим по судови годинама. Мислим да је ефикасније да ти овакој побркам мисли, шапутао је спуштајући своје усне на њене.
Док су други јурили илузије њих двоје су лебдели изнад облака с обе ноге на земљи. Свесни да заједно могу да покрену свет и учине га бољим и лепшим. Невидљиво перо љубави је исписивало дивне станице, урезујући их у зидове душе. За сва времена. Заувек.
Постали су мерило за праве вредности и пример како се воли.
Њихова љубав, многе је натерала да на живот гледају другачијим очима. Чак су је и професори подржавали. Њоме су онима који греше указивали на прави пут. И док су их остали професори хвалили на сав глас, хемичар их је чупкао за зулуфе и водио од учионице до учионице говорећи:
- Ово су две „будале“ које су из љубави извукле оно најбоље. Научите од њих како се користи љубав. Уши им се провиде од љубави, а опет су једини који су добили петице на писменом задатку. Па ако могу они, богами ћете и ви!
Њихова љубав је намћорима била инспирација да завире у себе и пронађу затурена осећања. Чак су завидни пред њима спуштали главу и у потаји чезнули да доживе бар делић чаролије. А Платон је ликовао. Због њега је она из сопрана прешла у теноре, да и у хору стоје заједно, вадећи се да јој мутира глас. А он глумио распојасаног цара, иако је упорно тврдио да је антиталенат за глуму. И ништа им није било тешко, ништа немогуће. Једино су им дани били кратки. Увек им је фалио још један тренутак вредан вечности. Још један пољубац на растанку, још један загрљај...
Они су једно уз друго градили себе. У оне најбоље. Посвећене, нежне, искрене. Осмехом су ведрили дане, погледом шапутали најлепше речи, додиром будили вољу да трају заувек. Постали су једна душа у два тела. Слагалица је била комплетна. и нико их више није могао замислити другачије. Где год је ишао он уз њега је била она. Шта год је радила она уз њу је увек био он. Сасвим логично, јер другачије не може.
Ромео и Јулија су се са балкона преселили на зидић школског дворишта где су често шапутали Шекспира, док су увежбавали текст за нову школску представу.
- Ах, Ромео, Ромео сви нормални вежбав на сцену, а ја жуљам позадину на ову стену!
- Моја Јулија, ти си моја Јулија, имам свет под ногама, ал`мени треба твоја љубав! запевао је на сав глас. Весела граја уобичајена за велики одмор, на тренутак је утихнула и сасвим неочекивано група ученика је наставила песму окупљајући се око њих. Немајући куд придружили су се другарима. Однекуд се створила и тек убрана ружа коју му тутнуше у руке, а он се спусти на колено и пружи јој мирисни цвет. Неким чудом ова сцена се поновила и на школској представи на одушевљење публике.
- Ви нисте нормални. Због вас се Шекспир церека у гробу, али хвала вам што сте мојој представи додали чаролију, у даху изговори професорка књижњвности, коју су из милоште звали Спиди Гонзалес и одјури да чује мишљење директора о представи.
И у добру и у злу...
Била је уз њега када му је изненада преминуо отац. Није желео да га види рањивог. Мислио је да ће кроз ову тугу проћи сам, јер није желео да је оптерећује, кад се на вратима појавила она. „Љутио се“ што је дошла, али је био свестан да ће једино у њеном загрљају наћи мир и спокој. Њена близина је давала наду у ново сутра. Отварала видике и скидала копрену бола са срца. Топлина којом је зрачила њена душа топила је ледени брег са његове. Ближи него икада заједно су пребродили оно најтеже. И трајали.
Дани су пролазили. Ближила се матура. Планирали су шта ће даље. Маштали да заједно наставе школовање. Смејали се лудостима којима су излуђивали професоре и смишљали нове за матурску екскурзију. Од њих се то и очекивало. Пред крај школске године кренули су пут Охрида. Васела лица матураната, гласан смех и песма уз звук гитаре надгласавали су мисли помало забринутих професора. А њих двоје су били у свом свету. Шћућурени једно уз друго делили су једну мисао: Шта ће бити после матуре?
Знали су да ће морати да се раздвоје. Свако ће морати својим путем. Онако како је писано. Мало се придигао у седишту, погледао је у очи, спустио руку на њене груди и тихо рекао:
- Где год да не пут однесе увек ће будем туј за тебе. Наше душе су повезане и знаћу када сам ти потребан. Знам да ме чуваш баш овде, на трон, који си за мене у срце подигла. Као што знам да се сад бориш са сузае које данима од мене кријеш. Осећам их. Знај чупаво моје да те из душу никад нећу да пуштим. Туј је твоја палата. Ту је твоје царство. И затој те молим да увек будеш оваква каква си кад си с мене. Весело девојче с немирни увојци, која плени с својоју доброту.
Топле сузе су се сливале низ њихова лица. Речи су биле сувишне. Миловали су једно друго погледом и ћутали. Спустио је своје усне на њено чело и руком прошао преко несташних увојака. Привукао је у загрљај, довољно чврст да је не пусти и довољно нежан да јој искаже сву своју љубав. Спустила је главу на његове груди и слушала откуцаје срца. Устрептало „Волим те“ је чула у сваком откуцају. Прошапутала је између два откуцаја:
- И ја тебе. До небо и назад!
- И још педаљ даље, додао је милујући је по коси.
Струга, шћућурена уз језеро, их је дочекала раширених руку. Многи су овим добили шансу да лакомислено закораче у свет одраслих. Многи, али не и они. Загрљени и насмејани шетали су сокацима и загледали старинске радње у којима је време одавно стало. Одлазили на обалу језера и дуго седели испод једног усамљеног дрвета. Његова глава је била у њеном крилу. Миловала је његову косу и ћутала.
- Опет мрсиш косу с луде мисли. И језеро си умирила с њи. Ту сам лудице. И нећу нигде. Увек ће будем уз тебе, колико год да сам далеко. Знаш да с мисли повезани.
- Ни ти ништа неси бољи. Чујем сваку твоју мисао и чини ми се да ћеш облаци с њи да расплачеш.
Подигао је руку и отворио длан. На њему је стајао бисер.
- Овој сам изронио за тебе. Да увек буде уз тебе, чува те и пази док се не врнем. А онда ће дођемо поново овде и врнемо га у језеро.
Топла суза клизну низ његов образ. Погледао је о очи и помиловао по образу.
- Чупаво моје чудо без тебе не би бија овој што јесам.
- Да неје било тебе овој би чудо на сви и даље било само чудно.
Нежност се разлила површином воде. Дубоки уздах једне душе у два тела је надгласао шум таласа. И сунце се утопило у мирну површину воде. За њим је просула румена светлост да употпуни тренутак вечности...
Велика матура, дан када се прескаче невидљива граница и прелази у свет одраслих се отегао до бесвести. Плава хаљиница, беспрекорно испеглана чека да се неуспешно укроте несташни увојци, стави мало шминке на прћасти нос и стави кап скупог парфема купљеног за ту прилику. „Утегнута и скоцкана“ кренула је пут сале у којиј су се већ тискала лица њених другарица намазаних свим могућим и немогућим индијанским бојама у балским хаљинама и штиклама налик штулама. Поглед јој склизну низ обичну плави хаљиницу и балетане. Насмеши се улазећи у салу и у себи промрмља:
- Лепо реко да су трегерице прави избор, али мене никој не слуша.
Освртала се по сали. Тражила његове очи и весели осмех, али га није било.
- Очекуј неочекивано! рекао јој је јуче, али се није надала да се неће појавити. Села је на једну од столица и утонула у мисли. Сви су већ били ту. Лајање на звезде је могло да почне. Салом се разлише тонови познате песме.
- Љуљај ме нежно, љуљај ме фино полако..., певушила је у себи. Неприродна тишина и познати глас јој привукоше пажњу. Подиже главу, враћајући се у стварност. Призор је оставио без текста. Испред ње је стајао он у костиму који је носио Оливер Мандић у споту песме. Са фесом на глави и кићанком која му је стално падала преко носа певао је стихове омиљене песме пружајући јој руку. Помало неспретно кренула је за њим на плесни подијум. Оркестар је наставио песму, а њих двоје су плесали и певушили једно другом. Вече је постало јутро.
Сви су већ одавно отишли, а њих двоје су седели на зидићу испред школе, посматрали звезде које тону у сан и ћутали.
Растанак...
Тренутак када се деле загрљене душе, моменат када недостајање вришти.
- Вратићу се. Брзо ће ово прође. Али знај да ћеш увек да будеш ту; у твоје краљевство, шапутао је стављајући руку на срце. А знао је, знао, да се никада неће вратити. Топле сузе су се скотрљале низ лица као јутарња роса.
Отишао је.
Пијани возач је прешао на погрешну страну пута и међу анђеле сместио једну младост, једну љубав о којој Платон и данас филозофира, један неостварени сан, остављајући за собом неисплакану сузу, покидано срце...
Чувам те у ћошковима сећања, оживљавам маштом и смештам тик поред себе, да жељу задовољим. У снове те уплићем тананом пређом и пазим да фино ткање не покида дашак немирних мисли.
Твој осмех титра у капи вина на дну чаше, у дашку ветра што мрси немирне увојке, у сенци паперјастог облака... А глас носе ветрови из даљина. Послао си их као гласнике, да пренесу поруку разумљиву само мени.
Јавиш се изненада у искри сузе на крају ока, у трептају срца другачијем од других, баш онда када безизлаз вреба и баш када треба. Тек да ми даш до знања да си ту, да на мене пазиш. Не даш осмеху да склизне са лица, души да затвори врата, срцу да тихо куца. Будиш веру у живот, наду у ново сутра препуно љубави.
И живиш на трону душе, пиједесталу срца. Заувек.
СОВКА
