Quantcast
  • Dragi prijatelji, od sada mozete da primate obavestenja na svojim uredjajima o novostima (push notifikacije). Kliknite ovde za uputstvo.
  • Od sada mozete i na forumu da koristite emodzije. Kliknite ovde za uputstvo.
  • Blog je internet dnevnik u kome autor iznosi svoja razmišljanja na neku temu. Molimo vas da se pridržavate Pravilnika Bloga.

Crvena linija (knjiga deo 3)

Sandveil dance

Ističe se
Poruka
2.744
1565685761151.png



Crvena linija vijugala je talasastom putanjom duž oboda malog grada u podnožju planina, pretapala se sama u sebe, nastavljala sve crvenija, sa većim brojem crvenih latica okupljenih u grozdove sitnih poljskih cvetova na stabljikama što su izvirale iz skoro nevidljivog niza istovetnih saksija. Iza crvene linije prostiralo se izobilno carstvo nedotaknute divljine, gusto pletivo satkano od visokih trava okrunjenih raskošnim čupavim krunama, bodljikavih kula sa dražesnim ljubičastim čičkovima, raznih vrsta četinara od niskih koji kao da su bauljali po zemlji do uzdignutih divovskih zelenih kula, bogato prepunih i retkih grmova kao i krošanja drveća koje su ih nadvisivale izrasle iz stabala koja su se jedva videla vireći iz šikara štrkljavih mladica i čeličnog stiska puzavica koje su bile obmotane oko svega što su mogle dohvatiti i svih mogućih vrsta patuljastog, srednjeg i ogromnog cveća. Sa druge strane svojevrsne granice, blizu nje a na odmerenom odstojanju, pratila ju je kamena pešačka staza sastavljena od istih precizno isečenih kamenih blokova, obrubljena lepom ukrasnom ogradom i tu i tamo klupama okruženim žardinjerama sa kojih su se prelivali slapovi nepotkresanog i skoro sasvim podivljalog zelenila. Nad svim je lelujao pokrov avetinjske šuškave tišine izrođen odsustvom ljudi koji su bili u velikom broju prisutni veoma daleko odatle uz sam grad.

Šetali su se šetalištem nastalim mnogo kasnije, možda i lepšem, uređenim na karakteristično ljudski način kojim se isklesanom imitacijom oblika prirode, u njenu čast i slavu, sasvim zabranjuje postojanje iste. Tuda su svakog lepog popodneva ili nedeljnih prepodneva tumarale gomile počasnim hodom kao pobednici posle velike bitke, veštaki i prisilno odazivali su se unutrašnjem zovu, varali ga paradirajući samozadovoljni, hvalisavo razmetljivi hrabrošću kojom nude nezaštićene glave otvorenom nebu.

Po nepisanom pravilu o kome se nikad nije ni govorilo, gornja staza nije postojala. Karta sveta sadržala je grad ispunjen dvonožnim, prekomerno pripitomljenim krvotokom, neznatan broj tužno usamljenih biljaka osakaćenih nužnim potkresivanjem i životinja koje su do te mere zaboravile šta su bile da su sebe doživljavale malim, krznom prekrivenim ljudima. Van i okolo toga, vizija je bledela u trajni zaborav, trenutno preskanje gramofonske igle po ploči na poznate i prihvaćene prizore u svakoj prilici kada bi nenadano pred očima iskrsnula slika opojno crvene mirisne linije koja je budila nepodnošljivo jeziv i nerazuman strah.

Niko se više nije sećao ko je i kada napravio pustu stazu čak ni među onim malobrojnima čiju javno nepokazanu ljubopitljivost nije mogla suzbiti bojazan ili istinsko prihvatanje opštih pravila ponašanja. Mogli su samo da pretpostave da se u ta veoma davna vremena ljudi nisu plašili izlaska iz grada i da je linija saksija koja je opasivala grad bila prvobitno predviđena kao ukras oko staze. Dakako, nisu imali odgovor na nepostojanje nijedne kapije kroz koju bi put vodio nekuda kroz divljinu. Mogući odgovori su se rojili u tim neobičnim glavama, i ponekad spajali ljude u bliskije veze od uobičajenih kada bi šapatom razmenjivali zamisli u tajnosti.

Jednog divnog prazničnog jutra sve što je bilo u stanju da hoda izmilelo je pod ugodno prolećno sunce, obavljajući svoju dužnost utvrđivanja ograničenog vidika i nehotičnog prkošenja odagnanim stvaralačkim silama sveta. Mlada majka išla je sporim korakom ruku pod ruku sa drugom malo starijom ženom, prvom komšinicom, među čijom decom je i njena trogodišnja ćerka jurila uokolo u oblaku vesele skičave graje. Upravo su se smejale nekoj prepričanoj dečjoj dogodovštini kad su primetile iznenadnu tišinu. Deca su nepomično stajala zagledana u pravcu crvenog cveća i malih ruku koje su ga dodirivale, malih nogu koje su pokušavale da ga opkorače i pređu preko u nepoznato.

Majka je prodorno vrisnula i potrčala najbrže što je mogla uspevši da zgrabi dete u samom trenutku kad mu je stopalce dodirnulo tlo spoljnje zemlje. Starija žena je za trenutak stajala kao ukopana sa nesakrivenim užasom na licu, a onda se pribrala, okrenula deci glave govoreći im tvrdim sugestivnim glasom kako ništa nisu videli, ništa se nije dogodilo, ničega tamo nema, ništa, ništa, ništa, smejući se zaleđenim osmehom koji je remetio trag unezverenosti u očima.

Mlada žena je držala uhvaćeno dete čvrsto pripijeno uz sebe i umesto da se vrati donjem šetalištu, stropoštala se na jednu od obližnjih klupa. Čekajući da se pribere od uzrujanosti, nije ni primetila da je razoružano blenula u razigrano bogatstvo koje je oduvek bilo tu. Miris iskidanih biljaka ju je prožeo, figure su se pokrenule, udarci kopita konja koji odlamaju grumenje zemlje u besnom galopu, kidaju paprati i mahovinu, čupaju grane niskog drveća, krv pobesnela od razularene brzine, a ona zajapurena dopušta životinji da divljački hrli podlegavši raspomamljenoj neobuzdanosti od koje je ispušatala neartikulisane urlike topeći se od miline, zver puštena iz kaveza, srećna, obnevidela od mahnite jurnjave, nezasite slobode, opet zarobljena gorim i jačim lancima čiste divljine.


Moljčica je gledala majčine oči, ukočene i obnevidele za nju i za sve blizu, ispunjene zanosom nedostižnih daljina, začarane kao i njeno srce što se začaralo nečujnom pesmom koja leluja između drveća u šumi, koja se vrtloži, uzdiže i ponire sama sebi dovoljna, nikome namenjena, a mnogo čemu zaslužna. Nedugo potom majka je ustala i nasmešila se, ali to više nije bila ista ona mama od juče ili od pre sat vremena.
 
Top