Цитат Добрице Ћосића који највише воле Муслимани и Хрвати је измишљен

БелиВук

Domaćin
Poruka
3.321
Цитат Добрице Ћосић о Србима који гласи: Ми лажемо да би обманули себе.
Заправо, у оригиналу иде овако:
"Ми лажемо да бисмо обманули себе, да утешимо другога; лажемо из самилости, лажемо из стида, да охрабримо, да сакријемо своју беду, лажемо због поштења. Лажемо због слободе. Лаж је вид српског патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно…"

Овај наводни Ћосићев цитат, обилато се користи у муслиманским и хрватским медијима, политици, интернет дебатама или обичним препиркама, итд.

Глуви и слепи србофоби, у трци чија ће пљувачка даље добацити, не схватају да ово није Ћосићева анализа духа српске нације него дио из његовог романа "Деобе" (1961).

Дакле, књижевни изражај, а не научни суд о једном народу.
Роман говори о српском, четничко-партизанском сукобу: "роман је заправо метафора о поделама у историји и традицији српског народа." Поред овога, цитат којег користе србофоби, извађен је из контекста. Тај одломак у Ћосићевом роману гласи:

"Ропство, то је: смртоносне су истине. Зато се и вичу и шапућу лажи. Свима и свакоме. Лаже окупатор, лажу издајници, лажу и борци за слободу. Лажемо да би обманули себе, да утешимо другог; лажемо из самилости, лажемо да нас није страх, да охрабримо, да сакријемо своју и туђу беду. Лажемо из љубави и човечности, лажемо због поштења. Лажемо због слободе. Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. За ову лаж под окупацијом и обичан идиот има више маште од многих романсијера. Лаж је нужда, биолошка, психолошка, национална, политичка. За ову лаж под окупацијом, и обичан идиот има више маште од мнотх романсијера. Лаж је нужда: биолошка, психолошка, национална, политичка. Београд у овим данима — то је апокалипса лажи.

Моја искреност је револт против ропства. Још увек најчовечнији протест. Толико ми је живот неизвестан да иема смисла себе да мучим још и некаквим дневником, записивањем. Али ја више немам с ким о свему да разговарам. Окупација ми је узела пријатеља. Чак и пријатељство међу људима, ропство је прогласило за искључиво мирнодопски појам, уништавајући га као таквог и ја с тугом сазнајем: и пријатељство је атрибут слободе."

Међутим, у једној другој Ћосићевој књизи можемо да видимо његов суд о српској нацији. Ћосићеве "радне, текуће прибелешке" објављене су 1992. године у књизи "Промене."

У тој књизи "говори се о распаду Југославије и слому титоизма, понешто од онога што је писац успут и понекад записивао од Титове смрти до своје болести септембра 1991. године."

Ћосић на страни 91 о српској историји каже:
"Биће да нема народа чија се прошлост толико и тако оспорава; на порицању српског народа и његове прошлости, заснивају се нације и државе; читав средњи век смо изгубили; православна култура се идеолошки обезвређује, а културну баштину на територији републике Македоније преузели су нам Македонци и прогласили својом. Из деветнаестог века признају се буне против Турака, од личности – Карађорђе, Вук и Светозар Марковић, пориче се грађанска култура и грађанска етапа; поричу се балкански ратови против Турске и Бугарске; идеолошки се редукује и светски рат; генерално се оспорава прва Југославија. Политика разбијања српског народа започета Коминтернином идеологијом и политиком, наставља се до дана данашњег."

Још осамдесетих година прошлога виека, Ћосић је проговорио о незахвалности оних народа које су Срби ослободили, а његове ријечи звуче као да су написане пре неколико часова:
"Ми смо пристали да нам сви које смо ослобађали, којима смо омогућили да постану нације са својим државама, порекну нашу ослободилачку прошлост, прогласе нас окупаторима и хегемонистима, скрате нам историју у оквире тајних одлука Коминтерне и њених идеолошких тумачења." Стр. 72.

Ћосићев суд о српском народу записан је у биљешци од јануара 1986, а у књизи се налази на 98 страни. Између осталог забиљежио је да:
"У целини гледано, српски идентитет се најизразитије успоставља православљем и борилаштвом за његову одбрану, односно за своју слободу. Вера, слобода, држава, стапа се у једно код Срба, и то већ од средине тринаестог века. Рано настала свест о идентитету узрокована је геополитичким положајем српског народа, његовим бивствовањем на граничним просторима европске и хришћанске цивилизације, и, потом, две империје – османлијске и аустро-угарске. Срби су били приморани на самосвест или уништење; на одбрану идентитета али асимилацију; на остајање у вери по сваку цену или на преверавање. У тој муци и алтернативи опстајања, саткала се целокупна њихова духовност и обликовао се национални етос. А он је разнолик…."
 
Цитат Добрице Ћосић о Србима који гласи: Ми лажемо да би обманули себе.
Заправо, у оригиналу иде овако:
"Ми лажемо да бисмо обманули себе, да утешимо другога; лажемо из самилости, лажемо из стида, да охрабримо, да сакријемо своју беду, лажемо због поштења. Лажемо због слободе. Лаж је вид српског патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно…"

Овај наводни Ћосићев цитат, обилато се користи у муслиманским и хрватским медијима, политици, интернет дебатама или обичним препиркама, итд.

Глуви и слепи србофоби, у трци чија ће пљувачка даље добацити, не схватају да ово није Ћосићева анализа духа српске нације него дио из његовог романа "Деобе" (1961).

Дакле, књижевни изражај, а не научни суд о једном народу.
Роман говори о српском, четничко-партизанском сукобу: "роман је заправо метафора о поделама у историји и традицији српског народа." Поред овога, цитат којег користе србофоби, извађен је из контекста. Тај одломак у Ћосићевом роману гласи:

"Ропство, то је: смртоносне су истине. Зато се и вичу и шапућу лажи. Свима и свакоме. Лаже окупатор, лажу издајници, лажу и борци за слободу. Лажемо да би обманули себе, да утешимо другог; лажемо из самилости, лажемо да нас није страх, да охрабримо, да сакријемо своју и туђу беду. Лажемо из љубави и човечности, лажемо због поштења. Лажемо због слободе. Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. За ову лаж под окупацијом и обичан идиот има више маште од многих романсијера. Лаж је нужда, биолошка, психолошка, национална, политичка. За ову лаж под окупацијом, и обичан идиот има више маште од мнотх романсијера. Лаж је нужда: биолошка, психолошка, национална, политичка. Београд у овим данима — то је апокалипса лажи.

Моја искреност је револт против ропства. Још увек најчовечнији протест. Толико ми је живот неизвестан да иема смисла себе да мучим још и некаквим дневником, записивањем. Али ја више немам с ким о свему да разговарам. Окупација ми је узела пријатеља. Чак и пријатељство међу људима, ропство је прогласило за искључиво мирнодопски појам, уништавајући га као таквог и ја с тугом сазнајем: и пријатељство је атрибут слободе."

Међутим, у једној другој Ћосићевој књизи можемо да видимо његов суд о српској нацији. Ћосићеве "радне, текуће прибелешке" објављене су 1992. године у књизи "Промене."

У тој књизи "говори се о распаду Југославије и слому титоизма, понешто од онога што је писац успут и понекад записивао од Титове смрти до своје болести септембра 1991. године."

Ћосић на страни 91 о српској историји каже:
"Биће да нема народа чија се прошлост толико и тако оспорава; на порицању српског народа и његове прошлости, заснивају се нације и државе; читав средњи век смо изгубили; православна култура се идеолошки обезвређује, а културну баштину на територији републике Македоније преузели су нам Македонци и прогласили својом. Из деветнаестог века признају се буне против Турака, од личности – Карађорђе, Вук и Светозар Марковић, пориче се грађанска култура и грађанска етапа; поричу се балкански ратови против Турске и Бугарске; идеолошки се редукује и светски рат; генерално се оспорава прва Југославија. Политика разбијања српског народа започета Коминтернином идеологијом и политиком, наставља се до дана данашњег."

Још осамдесетих година прошлога виека, Ћосић је проговорио о незахвалности оних народа које су Срби ослободили, а његове ријечи звуче као да су написане пре неколико часова:
"Ми смо пристали да нам сви које смо ослобађали, којима смо омогућили да постану нације са својим државама, порекну нашу ослободилачку прошлост, прогласе нас окупаторима и хегемонистима, скрате нам историју у оквире тајних одлука Коминтерне и њених идеолошких тумачења." Стр. 72.

Ћосићев суд о српском народу записан је у биљешци од јануара 1986, а у књизи се налази на 98 страни. Између осталог забиљежио је да:
"У целини гледано, српски идентитет се најизразитије успоставља православљем и борилаштвом за његову одбрану, односно за своју слободу. Вера, слобода, држава, стапа се у једно код Срба, и то већ од средине тринаестог века. Рано настала свест о идентитету узрокована је геополитичким положајем српског народа, његовим бивствовањем на граничним просторима европске и хришћанске цивилизације, и, потом, две империје – османлијске и аустро-угарске. Срби су били приморани на самосвест или уништење; на одбрану идентитета али асимилацију; на остајање у вери по сваку цену или на преверавање. У тој муци и алтернативи опстајања, саткала се целокупна њихова духовност и обликовао се национални етос. А он је разнолик…."

Da, pominjai smo to već dosta puta na Krsti.
 
налупета се Ћосић поштено. јадикује над црном судбом као некаква баба. и сви његови романи су јадиковке. сетио се он ту свега- и вере православне, и слободе, и крвце рујне, и "геополитике" ..све је поменуо матора комуњара, осим најважније ствари- да Срби имају Круну.
 
налупета се Ћосић поштено. јадикује над црном судбом као некаква баба. и сви његови романи су јадиковке. сетио се он ту свега- и вере православне, и слободе, и крвце рујне, и "геополитике" ..све је поменуо матора комуњара, осим најважније ствари- да Срби имају Круну.
da je komu.njara ne bi pljuvao po Jugoslaviji. Nazalost, te komunjare sa kokardom na celu su doneli zlo celom balkanu i pomogle americku krvozedni zver da se ukoreni na vecini teritorije nekadasnje SFRJ.
 
da je komu.njara ne bi pljuvao po Jugoslaviji. Nazalost, te komunjare sa kokardom na celu su doneli zlo celom balkanu i pomogle americku krvozedni zver da se ukoreni na vecini teritorije nekadasnje SFRJ.
наравно да је комуњара, и то најгорег соја. можда је он изашао из Партије, али Партија није никад из њега. он је пре свега и изнад свега тврдокорни марксиста. и кроз те марксистичке очи он све посматра и тумачи. а што се тиче његовог односа према "кокарди", све је рекао у оном свом срамном памфлету који је назвао Деобе.
 
наравно да је комуњара, и то најгорег соја. можда је он изашао из Партије, али Партија није никад из њега. он је пре свега и изнад свега тврдокорни марксиста. и кроз те марксистичке очи он све посматра и тумачи. а што се тиче његовог односа према "кокарди", све је рекао у оном свом срамном памфлету који је назвао Деобе.
tvrdokorni marksista ne moze biti i tvrdokorni nacionalista.
Osim ako je crnogorac ..............oni mogu u crvenu petokraku i kokardu da stave. Obraz djon.
 
tvrdokorni marksista ne moze biti i tvrdokorni nacionalista.
Osim ako je crnogorac ..............oni mogu u crvenu petokraku i kokardu da stave. Obraz djon.
Ћосић није националиста, он је просто остарели марксиста. шта и како он мисли о српском народу, то се види у његовим делима. он тај народ истински не воли и не разуме.. туробне боје којим слика личности и догађаје, велике људе и малог човека, та тешка мука, јад и несрећа, отсуство животне радости и природне ведрине, то ме је стално наводило да се запитам да ли он и ја уопште припадамо истом народу. онда сам схватио да он уствари и не пише о народу, него о себи. а уз то и не уме да пише.
 

Back
Top