Zvuci
Prozor se morao zatvoriti: kiša je udarala o sims i prskala parket i fotelje. Uz
svež, sklizak zvuk, ogromne srebrne sene strujale su kroz vrt, kroz rastinje, preko
narandžastog peska. Oluk je hripao i grcao. Ti si svirala Baha. Klavir je podigao
svoje lakirano krilo, ispod krila je ležala lira, a batići su se prelivali preko žica.
Brokatni ćilim, zgužvan u grube nabore, delom je skliznuo s repa klavira i prosuo
otvoreni opus na pod. Svaki čas, tokom frenetične fuge, tvoj prsten bi zvecnuo o
dirke, dok je junski pljusak neprestano, veličanstveno, zasipao okna. A ti, ne
prestajući da sviraš, blago nakrivljene glave, uzvikivala si, prateći ritam: - Kiša,
kiša... nadglasaću je...
Ali nisi to mogla.
Odustajući od albuma, koji su na stolu ležali poput somotskih kovčega,
gledao sam te i slušao fugu i kišu. Osećaj svežine rastao je u meni poput mirisa
vlažnih karanfila koji je kapao odasvuda: s polica, s krila klavira, s duguljastih
dijamanata na lusteru.
Osećao sam čarobnu ravnotežu dok sam naslućivao muzički odnos između
srebrnih sablasti kiše i tvojih povijenih ramena, koja bi se stresla kada bi uronila
prste u zatalasani sjaj. A kada bih se povukao duboko u sebe, činilo mi se da je
ceo svet takav - celovit, u saglasju, uokviren zakonima harmonije. Ja sam, ti,
karanfili, u tom trenutku sve se pretvaralo u vertikalna sazvučja na notnim
linijama. Shvatio sam da je sve na svetu igra identičnih čestica koje sadrže razne
vrste sazvučja: drveće, voda, ti... Sve je bilo povezano, jednako vredno, božansko.
Ustala si. Kiša je i dalje sasecala sunčeve zrake. Barice su izgledale kao rupe u
tamnom pesku: otvori koji vode na druga nebesa koja su promicala ispod zemlje.
Na klupi, sijajući kao danski porcelan, ležao je tvoj zaboravljeni reket; žice su
potamnele od kiše, a okvir se uvrnuo kao osmica.
Kada smo zakoračili u drvored, malo me je ošamutilo šarenilo senki i truleži
pečuraka.
Sećam se kako te je sunce iznenada osvetlilo. Imala si oštre laktove i blede,
kao prašnjave oči. Dok si govorila, sekla si vazduh rebrolikim bridom svoje sitne
šake i bleskom brazletne na tankom zglobu. Kosa ti se topila dok se stapala sa
osunčanim vazduhom koji je treperio oko nje. Pušila si mnogo i nervozno.
Ispuštala si dim kroz obe nozdrve i odbacivala pepeo u stranu. Tvoj golubije sivi
dvorac bio je pet vrsta udaljen od našeg. Njegova unutrašnjost je odjekivala, bila
je raskošna i hladna. U luksuznom velegradskom časopisu objavljena je njegova
fotografija. Skoro svakog jutra sam skakao na kožno sedište svog bicikla i šušteći
prošao stazom, kroz šumu, zatim putem kroz selo, a onda drugom stazom k tebi.
Računala si na to da tvoj muž neće doći u septembru. I ničega se nismo bojali,
ti i ja - ni ogovaranja tvojih slugu, ni sumnji moje porodice. Oboje smo, svako na
svoj način, imali poverenja u sudbinu.
Tvoja ljubav je bila pomalo prigušena, kao i tvoj glas. Moglo bi se reći da si
volela suzdržano i nikada nisi govorila o ljubavi. Bila si od onih žena koje po
navici nisu pričljive i na čije se ćutanje čovek odmah navikne. Ali s vremena na
vreme, nešto bi iz tebe pokuljalo. Tada je tvoj ogromni behštajn grmeo, ili si mi,
gledajući zamišljeno u daljinu, pričala smešne anegdote koje si čula od svog
muža ili njegovih prijatelja iz pukovnije. Pamtim tvoje šake - izdužene, blede šake
s plavičastim venama.
Tog srećnog dana, kad je kiša šibala a ti svirala tako neočekivano dobro,
razrešilo se ono nejasno stanje koje se neprimetno javilo između nas posle prvih
nedelja ljubavi. Shvatio sam da nemaš nikakvu moć nada mnom, da nisi samo
ti moja ljubavnica, već čitava planeta. Bilo je to kao da je moja duša ispružila
bezbrojne osetljive pipke i kao da ja živim u svemu, istovremeno opažajući
Nijagarine vodopade kako tutnje daleko preko okeana i duge, zlatne kapi koje
šušte i romore u drvoredu. Pogledao sam sjajnu koru jedne breze i odjednom
osetio da umesto ruku imam povijene grane prekrivene sitnim, vlažnim lišćem,
a umesto nogu, hiljade tananih korena koji se uvlače u zemlju i upijaju je. Želeo
sam da se tako pretočim u celu prirodu, da iskusim kako je to biti stari vrganj,
sunđerast i žut odozdo, ili vilin konjic, ili sunčeva sfera. Bio sam toliko srećan
da sam iznenada prasnuo u smeh i poljubio te u ključnu kost i potiljak. Čak bih
ti i pesmu odrecitovao, ali ti si prezirala poeziju.
Bledo si se nasmešila i rekla: - Lepo je posle kiše. - Onda si se malo zamislila
i dodala: - Znaš, upravo sam se setila - pozvana sam na čaj danas kod... kako se
zvaše... Pala Paliča. Strašno je dosadan. Ali, znaš, moram da odem.
Pal Palič je bio moj stari poznanik. Kada smo išli na pecanje, on bi iz čista
mira piskutavim, slabašnim tenorom zapevao „Večernja zvona”. Bio mi je veoma
drag. S jednog lista vatrena mi je kap pala pravo na usne. Ponudio sam da pođem
s tobom.
Ti si stresla i slegla ramenima. - Umrećemo od dosade tamo. Ovo je strašno.
- Bacila si pogled na sat i uzdahnula. - Vreme je za polazak. Moram da obujem
druge cipele.
U tvojoj maglovitoj sobi sunce je, probivši se kroz spuštene žaluzine, na podu
tvorilo dva para zlatnih lestvica. Rekla si nešto svojim prigušenim glasom. Ispred
prozora drveće je disalo i kapalo, zadovoljno šuškajući. A ja sam se osmehnuo
na to šuškanje i zagrlio te lagano i nenasrtljivo.
Bilo je to ovako. Na jednoj obali reke nalazio se tvoj park, tvoje livade, a na
drugoj selo. Put je mestimično bio duboko izbrazdan. Blato je bilo
sočnoljubičasto, a kolotečine pune vode boje bele kafe, iz koje su izbijali
mehurići. Brvnare od tamnih trupaca bacale su upadljivo jasne, kose senke.
Hodali smo u senci, duž dobro utabane staze, pored piljarnice, pored krčme
sa smaragdnim znakom, pored dvorišta ispunjenih suncem, iz kojih su dopirali
mirisi gnojiva i svežeg sena.
Školska zgrada je bila nova, sazidana od kamena, a oko nje su bila posađena
stabla javora. Na pragu je cedila krpu u kofu seljanka čiji su beli listovi bleštali.
Ti si upitala: - Da li je Pal Palič tu? - Žena, pegava i s kosom u pletenicama,
zažmirila je na suncu. - Tu je, tu je. - Kofa je zazvečala kada ju je odgurnula
petom. - Uđite, gospođo. Oni su u radionici.
Škripali smo tamnim hodnikom, a zatim kroz prostranu učionicu.
U prolazu sam pogledao jednu azurnoplavu mapu i pomislio, takva je cela
Rusija - sunce i udoline... U uglu se sjajio zdrobljeni komad krede.
Još dalje, u maloj radionici, prijatno je mirisalo na tutkalo i borovu piljevinu.
Bez kaputa, podbuo i znojav, ispružene leve noge, Pal Palič je slasno rendao belu
dasku koja je brektala. Njegova vlažna ćela njihala se napred-nazad, osvetljena
prašnjavim sunčevim zrakom. Na podu ispod tezge, opiljci su se uvijali kao
tanušne lokne.
Glasno sam rekao: - Pale Paliču, imaš goste!
Trgao se, odmah se usplahirio, udelio učtivi poljubac ruci koju si podigla tako
bezvoljnim, prezrivim pokretom, a onda na trenutak sasuo svoje vlažne prste u
moju šaku i protresao je. Njegovo lice, sa oklembešenim brkovima i neočekivanim
borama, izgledalo je kao da je načinjeno od razmekšale modelarske gline.
- Izvinite, nisam se obukao, vidite - rekao je uz pokunjen osmeh. Uzeo je par
manžetni za košulju, koje su poput cilindara stajale jedna pored druge na
prozorskoj dasci, i brzo ih navukao.
- Na čemu to radite? - upitala si uz blesak brazletne. Pal Palič se širokim
pokretima borio da navuče sako. - Nije to ništa, samo petljam - zamucao je, malo
se saplićući na labijalnim suglasnicima. - To je nekakva poličica. Nisam još
završio. Još moram da je ošmirglam i lakiram. Ali pogledajte ovo - zovem je
Zunzara... - Trljajući spojene dlanove, zavrteo je i lansirao minijaturnu drvenu
elisu, koja je zujeći uzletela, udarila u tavanicu i pala.
Senka učtivog osmeha prešla je preko tvog lica. - Oh, baš sam lud - počeo je
opet Pal Palič - vas očekuju gore, prijatelji... Ova vrata škripe. Oprostite.
Dopustite meni da idem prvi. Bojim se da je kod mene nered...
- Mislim da je zaboravio da me je pozvao - rekla si na engleskom kad smo
počeli da se penjemo škriputavim stepenicama.
Gledao sam tvoja leđa, svilene kvadrate tvoje bluze. Negde iz prizemlja,
verovatno iz dvorišta, začuo se zvonki glas seljanke: - Gerasime! Hej, Gerasime!
- I odjednom mi je postalo savršeno jasno da je svet vekovima cvetao, venuo,
okretao se i menjao samo da bi sada, u ovom trenu, mogao da u vertikalni akord
složi i stopi taj glas koji se čuo odozdo, pokrete tvojih svilenih ramena i miris
borovih dasaka.
Soba Pala Paliča bila je osunčana i pomalo pretrpana. Tamnocrveni ćilim sa
žutim lavom izvezenim u sredini bio je zakucan na zid iznad kreveta. Na drugom
zidu je visilo jedno uramljeno poglavlje iz Ane Karenjine, složeno tako da je igra
tamnog i svetlog sloga, zajedno s lukavim rasporedom redova, tvorila Tolstojev
lik.
Trljajući šake, naš domaćin ti je prineo stolicu. Pritom je pešom sakoa oborio
sa stola jedan album. Podigao ga je. Pojavili su se čaj, jogurt i neki bezukusni
biskviti. Iz fioke u komodi Pal Palič je izvadio cvećem ukrašenu limenu kutiju s
tvrdim bombonama „landrin”. Dok se saginjao, iz kragne mu je izvirivao nabor
bubuljičave kože. U paperjastoj paučini na prozoru ležao je mrtav žuti bumbar.
- Gde je Sarajevo? - upitala si iznenada, šuškajući stranicom novina koje si
nezainteresovano podigla sa stolice. Pal Palič, zauzet sipanjem čaja, odgovorio je:
- U Srbiji.
Onda ti je, drhtavom rukom, pažljivo dao vrelu čašu u srebrnom držaču.
- Izvolite. Mogu li vas ponuditi biskvitima?... I zašto bacaju bombe? - obratio
mi se, slegnuvši ramenima.
Po stoti put sam razgledao težak stakleni pritiskač. U staklu se nebesko
plavetnilo prelivalo u bledu ružičastu boju, a Katedrala Svetog Isaka bila je
poprskana zlaćanim zrncima peska. Nasmejala si se i naglas pročitala: - Juče je
jedan trgovac iz Druge gilde po imenu Jerošin uhapšen u restoranu Kuisisana.
Ispostavilo se da je Jerošin, pod izgovorom da... - Opet si se nasmejala. - Ne,
ostatak je nepristojan.
Pal Palič se usplahirio, lice mu je buknulo smeđastom nijansom crvene i
ispustio je kašičicu. Javorovo lišće sjajilo se tik ispod prozora. Zaprega je
kloparajući prošla pored kuće. Odnekud je neko setno, nežno povikao: -
Sladoled!...
Krenuo je da priča o školi, o pijanstvu, o pastrmkama koje su se pojavile u
reci. Počeo sam pažljivo da ga posmatram i imao sam osećaj da ga prvi put
stvarno vidim, iako smo bili stari poznanici. Mora biti da mi je u glavi ostala
urezana njegova slika s našeg prvog susreta i da se nikada nije promenila, poput
nečega što je prihvaćeno i prešlo u naviku. Kada bih uzgred pomislio na Pala
Paliča, iz nekog sam razloga imao utisak da on ne samo da ima tamnoplave
brkove već i odgovarajuću bradicu. Imaginarna brada je odlika mnogih ruskih
lica. Sada kad sam ga pomno promotrio, da tako kažem - unutrašnjim okom,
video sam da je u stvarnosti njegova brada zaobljena, bez dlaka 4 i da na njoj ima
malo udubljenje. Nos mu je bio mesnat, a na levom kapku sam mu primetio
mladež nalik bubuljici, koji bih mu rado odsekao - ali odseći bi značilo ubiti. To
malo zrno ga je sadržalo, potpuno i isključivo. Kada sam sve to shvatio i kada
sam ga celog proučio, načinio sam jedva primetan pokret, kao da gurkam svoju
dušu da krene nizbrdo, i skliznuo u Pala Paliča, udobno se smestio u njemu i
iznutra osetio, da tako kažem, tu izraslinu na njegovom naboranom kapku,
uštirkane vrhove njegove kragne i muvu koja mu je prelazila preko čela. Celog
sam ga proučio nezamućenim, nemirnim očima. Žuti lav iznad kreveta sada je
izgledao kao stari poznanik, kao da je bio na mom zidu od detinjstva. Razglednica
u boji, zatvorena u svom konveksnom staklu, postala je zanimljiva, skladna,
radosna. To nisi ti sedela ispred mene, u niskoj pletenoj fotelji na koju su se
moja leđa navikla, već dobročiniteljka škole, uzdržana gospođa koju jedva da
sam poznavao. I odmah sam sa istom lakoćom pokreta skliznuo i u tebe, osetio
traku podvezice iznad kolena i, malo iznad nje, batist kako golica, i pomislio sam,
umesto tebe, kako je dosadno, i vruće, i da bi rado zapalila. U tom trenutku si iz
tašne izvadila zlatnu tabakeru i stavila cigaretu u muštiklu. A ja sam bio u svemu
- tebi, cigareti, muštikli, Palu Paliču, koji je nespretno grebao šibicom, u
staklenom pritiskaču, mrtvom bumbaru na prozoru.
