• Dragi prijatelji, kreiran je nov forum "Socijalna zastita" na kome ce se pricati o svim pitanjima vezanim za ovu aktuelnu temu u drustvu

Čitajmo zajedno

pikax

Elita
Moderator
Poruka
15.585
Scared Homer Simpson GIF by reactionseditor
Či ta j !!!! :lol:
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
123.240
Bogovi

Evo šta vidim u tvojim očima ovog trenutka: kišnu noć, usku ulicu, ulična svetla
koja klize u daljinu. Kroz oluke se sliva voda sa strmih kosih krovova. Ispod
ispusta svakog oluka stoji vedro sa zelenim obručima. Nizovi vedara obeležavaju
crne zidove sa obe strane ulice. Gledam kako se pune hladnom živom. Kišna živa
narasta i preliva se. Gologlave svetiljke plove u daljinu, njihovi zraci stoje
uspravno u tami kiše. Voda iz vedara se preliva.
Tako ulazim u tvoje zamagljene oči, u usku uličicu crnih odsjaja u kojoj noćna
kiša šušti i žubori. Nasmeši mi se. Zašto me gledaš tako zloslutno i mračno?
Jutro je. Čitavu noć zvezde su pištale dečjim glasovima, a gore na krovu neko je
mučio i milovao violinu oštrim gudalom. Gledaj, sunce sporo prelazi preko zida
kao blještavo jedro. S tebe se uzdiže izmaglica i obavija nas kao dim. U očima ti
lebde zrnca prašine, milioni zlatnih svetova. Nasmešila si se!

Izlazimo na balkon. Proleće je. Dole, nasred ulice, kovrdžavi plavokosi dečak
vredno radi, crta boga. Bog se proteže od jednog do drugog trotoara. Dečak steže
komad krede, malo parče belog ćumura, čuči, okreće se, crta širokim potezima.
Beli bog ima veliku belu dugmad, stopala su mu okrenuta u stranu. Razapet na
asfaltu, gleda uvis okruglim očima. Usta su mu beli luk. U ustima mu se pojavila
cigara veličine cepanice. Kratkim kružnim potezima dečak crta spirale koje
predstavljaju dim. Podbočio se da osmotri svoje delo. Dodao je još jedno dugme...
S druge strane ulice čulo se otvaranje prozora; zazvonio je ženski glas, snažan i
srećan glas, dozivao je dečaka. Dečak je šutnuo kredu i utrčao u kuću. Na
ružičastom asfaltu je ostao da leži beli geometrijski bog, zagledan u nebo.
Oči su ti se ponovo zamaglile. Shvatio sam, naravno, čega se sećaš. U uglu
naše spavaće sobe, ispod ikone, stoji šarena gumena lopta. Ponekad meko i
tužno skoči sa stola i nežno se zakotrlja po podu.

Vrati je na mesto, pod ikonu, a onda, zašto ne bismo otišli u šetnju?
Prolećni vazduh. Pomalo paperjast. Vidiš li lipe duž ulice? Crne grane
prekrivene vlažnim zelenim resama. Sve drveće na svetu nekud putuje. Večno
hodočasti. Sećaš li se, kad smo dolazili ovamo, u ovaj grad, kako je drveće
putovalo pored prozora vagona? Sećaš li se onih dvanaest jablanova koji su se
dogovarali kako da pređu reku? I pre toga, na Krimu, jednom sam video čempres
kako se nadvija nad badem u cvatu. Nekada davno, čempres je bio krupan i
visok odžačar sa žičanom četkom i merdevinama ispod miške. Bio je do ušiju
zaljubljen, nesrećnik, u sićušnu pralju, ružičastu kao latice badema. Sada su se
najzad sastali i zajedno putuju. Njena ružičasta kecelja se širi na vetru; on se
naginje bojažljivo, kao da se još plaši da će je očađaviti. Prvorazredna priča.
Svako drvo je hodočasnik. Imaju Mesiju, koga traže. Njihov Mesija je
kraljevski libanski kedar, ili je to možda neki majušni neupadljivi grm negde u
tundri...

Danas kroz naš grad prolaze lipe. Pokušavali su da ih zaustave. Oko stabala
su postavljali kružne rešetke. Ali lipe i dalje putuju...
Krovovi blješte kao položena, suncem zaslepljena ogledala. Krilata žena stoji
na simsu prozora i pere stakla. Savija se, pući usne, sklanja pramen plamene
kose s lica. Vazduh blago miriše na benzin i lipe. Ko danas može reći kakvi mirisi
su dočekivali goste na ulazu u pompejski atrijum? Za pola stoleća niko neće znati
kakvi mirisi su ispunjavali naše ulice i sobe. Iskopaće nekog ratnog heroja od
kamena, kakvih ima na stotine u svakom gradu, i uzdisaće za Fidijama prošlih
vremena. Sve na svetu je lepo, ali čovek primećuje lepotu jedino ako je viđa retko
ili iz daljine... Slušaj... danas smo bogovi! Naše plave senke su beskrajne.
Putujemo kroz džinovski, radosni svet. Visoki stub na uglu je čvrsto obmotan
vlažnim platnima na koja je slikarska četka nanela vrtloge boja. Starica koja
prodaje novine ima kovrdžave sive dlake na bradi i ludačke svetloplave oči.
Neposlušne novine vire bez reda iz njene torbe. Krupna slova me podsećaju na
leteće zebre.

Autobus se zaustavlja na stanici. Gore na spratu kondukter udara dlanom o
gvozdenu školjku. Krmanoš snažno okreće veliko kormilo. Čuje se težak jauk,
sve snažniji, i kratak zvuk brušenja metala. Široke gume ostavljaju srebrni trag
na asfaltu. Danas, na ovaj sunčani dan, sve je moguće. Gledaj - onaj čovek je s
krova skočio na žicu i sad hoda po njoj, cepa se od smeha, širi ruke visoko iznad
zaljuljane ulice. Gledaj - one dve kuće se igraju trule kobile; kuća broj tri je
završila između brojeva jedan i dva; nije se odmah skrasila - video sam prorez
ispod nje, tanku traku sunčevog svetla. A jedna žena se zaustavila nasred trga,
zabacila glavu i zapevala; svet se okupio oko nje, a onda uzmakao: na asfaltu
leži prazna haljina, na nebu je proziran oblačak.
Smeješ se. Kada se smeješ, želim da čitav svet pretvorim u tvoje ogledalo. Ali
oči su ti se odmah ugasile. Govoriš strasno, prestrašeno: - Da li bi želeo da
odemo... tamo? Da li bi to želeo? Danas je tamo lepo, sve cveta...
Naravno da sve cveta, naravno da ćemo otići. Zar nismo bogovi, ti i ja?... U
krvi osećam okretanje svemira koji se ne mogu istražiti...
Slušaj - želim da trčim čitav život, da urlam na sav glas. Neka sav život bude
nesputani krik. Kao kad gomila pozdravlja ulazak gladijatora.
Ne zaustavljaj se da razmisliš, ne prekidaj urlik, izdahni, oslobodi radost
postojanja. Sve cveta. Sve leti. Sve urla, guši se kricima. Smeh. Trčanje.
Raspuštena kosa. To je sve što život može da ponudi.

Ulicom vode kamile od cirkusa do zoološkog vrta. Njihove kudrave grbe se
povijaju i njišu. Blaga izdužena lica podižu visoko, sanjivo. Kako može postojati
smrt dok kamile vode niz ulicu na prolećni dan? Na uglu, neočekivani prizor
ruske flore; prosjak, božansko čudovište, sav je izvrnut i naopak, stopala mu
rastu ispod pazuha, vlažnom maljavom šapom pruža buket zelenih đurđevaka...
Udario sam prolaznika ramenom... Kratki sudar dva džina. Veselo,
veličanstveno, odmahuje mi svojim lakovanim štapom. U zamahu vrhom štapa
razbija izlog prodavnice iza leđa. Cikcak linije se šire sjajnim staklom. Ne - to je
samo odblesak sunca u mojim očima. Leptir, leptir! Crni leptir s grimiznim
prugama... Komadić baršuna... Uzdigao se iznad asfalta, preleteo preko
automobila u prolazu i visoke zgrade u vlažni azur aprilskog neba. Isti takav
leptir jednom je sleteo na belu ogradu arene: Lezbija, senatorova ćerka,
graciozna, crnooka, sa zlatnom trakom na čelu, opčinjena njegovim pulsirajućim
krilima, propustila je onaj delić sekunde, onaj kovitlac prašine, kada je bikovski
vrat jednog borca pukao pod golim kolenom drugog.
Danas mi je duša puna gladijatora, sunca, buke sveta...

Niz široke stepenice spuštamo se u dugačku mračnu prostoriju. Stepenici
glasno odzvanjaju pod našim stopalima. Sive zidove ukrašavaju prikazi grešnika
u plamenu. Crna grmljavina u daljini narasta baršunastim talasima. Onda
eksplodira svuda oko nas. Žurimo napred, kao da očekujemo boga. Stešnjeni u
sjaju stakla. Polazimo. Nestajemo u crnom bezdanu i ubrzavamo uz šuplje odjeke
duboko u podzemlju, držeći se za kožne remene. Ćilibarske lampe se na trenutak
gase uz tihi prasak, u mraku se žare lebdeće loptice - izbečene oči demona ili
možda cigare naših saputnika.

Svetlo se ponovo pali. Gledaj, tamo - visoki čovek u crnom kaputu pored
staklenih vrata vagona. Nejasno prepoznajem to izduženo, žućkasto lice, koščatu
grbu njegovog nosa. Tanke usne su stegnute, brazda napete pažnje između
gustih obrva, sluša nešto što mu objašnjava drugi čovek, bled kao gipsana
maska, s kratkom, ovalnom, štucovanom bradicom. Siguran sam da govore
rimovanim trostisima. A žena pored tebe, u svetložutom kaputu, sa spuštenim
trepavicama - da li bi to mogla biti Danteova Beatriče? Iz vlažnog podzemlja
ponovo izranjamo na svetlo sunca. Groblje je daleko na periferiji. Zgrade se
proređuju. Zelene prazne površine. Sećam se kako je ova prestonica izgledala na
jednoj staroj grafici.
Hodamo uz vetar pored teške ograde. Na isti takav ustreptao i sunčan dan
vratićemo se na sever, u Rusiju. Tamo neće biti mnogo cveća, osim žutih zvezda
maslačaka duž jaraka. Golubije sivi stubovi telegrafa šumeće u prolazu. Kada
me iza krivine u srce pogode jele, crveni pesak, ugao kuće, zateturaću se i pašću
ničice.

Gledaj! Iznad puste zelene ravnice, visoko na nebu, avion putuje uz duboki
zvonki zvuk, kao eolska harfa. Staklena krila mu svetlucaju. Lepo, zar ne? Da,
slušaj - evo šta se dogodilo u Parizu, pre oko 150 godina. Jednom, rano izjutra -
bila je jesen i drveće je u mekim narandžastim čoporima plovilo niz bulevare u
nebo - jednog ranog jutra, trgovci su se okupili na pijaci; tezge su zatrpali sočnim,
sjajnim jabukama; osećao se miris meda i vlažnog sena. Jedan starac s belim
čupercima u ušima bez žurbe je ređao kaveze s pticama koje su se vrpoljile na
prohladnom vazduhu; onda se pospano spustio na ležaj, jutarnja magla je još
zaklanjala zlatne kazaljke na crnom brojčaniku sata na gradskoj većnici. Tek što
je zaspao, neko ga je uhvatio za rame i prodrmao. Starac skoči i pred sobom
ugleda zadihanog mladića. Mladić je bio vitak, suvonjav, sitne glave i malog
zašiljenog nosa. Prsluk - srebrnast, s crnim prugama - bio mu je ukoso
zakopčan, traka na konjskom repu mu se razvezala, a jedna bela čarapa mu je
spala niz nogu i pogužvala se. - Treba mi ptica, bilo kakva ptica - može i kokoška
- reče mladić, pošto je bacio ovlašan, nemiran pogled na kaveze. Starac je pažljivo
izvadio malu belu kokošku koja se slabašno opirala u njegovim preplanulim
rukama. - Šta joj je - je li bolesna? - upita mladić, kao da razgovaraju o kravi. -
Bolesna? Tako mi riblje utrobe! - blago se brecnu starac.
Mladić mu baci sjajni novčić i otrča između tezgi, stežući kokoš uz grudi.
Onda naglo stade, okrete se i dotrča nazad pred starca.
- Treba mi i kavez - reče.
Kad je najzad otišao, držeći kavez s kokoškom u jednoj ruci i mašući drugom
kao da nosi kofu, starac je zabrundao i ponovo se opružio. Kako mu je posao tog
dana išao i šta mu se dalje dogodilo, to nas ovde uopšte ne zanima.
Što se tiče mladića, on je bio niko drugi do sin čuvenog fizičara Šarla. Šarl je
pogledao malu kokoš preko naočara, kucnuo kavez vrhom žutog nokta i rekao:
- Dobro, sad imamo i putnika. - A onda je iza sjajnih naočara dodao: - Što se
tebe i mene tiče, dečače, mi ćemo sačekati. Bog zna kakav je vazduh gore među
oblacima.

Tog istog dana, na Marsovim poljima, u dogovoreni sat, ogromna laka kupola
ukrašena kineskim arabeskama, s pozlaćenom gondolom pričvršćenom svilenim
užadima, polako je narastala pred zapanjenom gomilom, puneći se vodonikom.
Šarl i njegov sin užurbano su obavljali pripreme između stubova dima koje je
vetar zanosio. Kokoška je virila iza žičane mreže jednim okruglim okom,
naginjući glavu u stranu. Svuda oko nje promicali su šareni, kitnjasti kaftani,
široke ženske haljine, slamnati šeširi; kada je velika sfera počela da se podiže
uvis, stari fizičar ju je prvo pratio pogledom, a onda je zaplakao na sinovljevom
ramenu; stotine ruku je mahalo sa svih strana maramicama i trakama. Prozračni
oblaci plovili su nežnim osunčanim nebom. Zemlja se udaljavala, zaljuljana,
svetlozelena, pokrivena klizećim senkama i rasutim mrljama drveća. Dole, u
daljini, projurila je figurica konjanika - i sfera je uskoro nestala s vidika. Kokoška
je malim okruglim okom i dalje gledala dole ka zemlji.

Let je potrajao čitav dan. Dan se završio raskošnim, živopisnim zalaskom
sunca. Kada je pala noć, sfera je polako počela da se spušta. Nekada davno, u
selu na obali Loare, živeo je jedan dobroćudni, razroki seljak. Izašao je na njivu
rano u zoru. Usred njive ugledao je čudo: ogromnu gomilu šarene svile. U blizini
je ležao prevrnut mali kavez. Kokoška, sva bela, kao da je od snega, proturila je
glavu kroz žicu i kljucala, tražeći male insekte u travi. Seljak se prvo uplašio, a
onda je shvatio da je to poklon od Bogorodice, čija je kosa lepršala na vetru kao
paukove mreže u jesen. Seljakova žena je prodavala svilu malo po malo u
obližnjem gradu, pozlaćena gondola je poslužila kao kolevka za čvrsto povijenog
prvorođenog sina, a kokoška je završila u dvorištu iza kuće.
Slušaj dalje.
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
123.240
Prošlo je neko vreme i jednog lepog dana, dok je prolazio pored sena kod ulaza
u ambar, seljak je čuo radosno kokodakanje. Zastao je. Iz zelene prašine ispod
sena iskočila je kokoška, graknula na sunce i ponosno se odgegala. Ispod sena
su sijala četiri zlatna jajeta, topla i glatka. Što uopšte nije neobično. Prepuštena
milosti vetra, kokoška je prošla kroz čitav zalazak sunca, a sunce se popelo na
nju kao vatreni pevac s grimiznom krestom i zamahalo krilima.
Ne znam da li je seljak to shvatio. Dugo je stajao nepomičan, treptao i
žmirkao, držeći na dlanovima još topla, cela, zlatna jaja. Onda je potrčao preko
dvorišta lupajući drvenim klompama i zaurlao tako snažno da je nadničar
pomislio da je odsekao sebi prst sekirom...

Naravno, sve to se dogodilo pre mnogo, mnogo vremena, davno pre nego što
je avijatičar Latam, pošto se srušio nasred kanala, seo na rep svoje potonule
„Antoanete”, tog vilinog konjica, da tako kažem, zapalio požutelu cigaretu i onda
gledao kako gore visoko na nebu njegov rival Blerio u malom avionu zdepastih
krila prvi put preleće od Kalea do šećerno belih obala Engleske.
Ali ne mogu da savladam tvoj bol. Zašto ti se oči ponovo pune tamom? Ne, ne
govori ništa. Znam sve. Ne smeš da plačeš. On čuje moje priče, nema nikakve
sumnje da ih čuje. Reči ne znaju za granice. Pokušaj da shvatiš! Gledaš me tako
zlokobno i mračno. Sećam se noći posle sahrane. Nisi mogla da se skrasiš u kući.
Izašli smo na blještavu lapavicu. Zalutali smo. Završili smo u nekoj nepoznatoj
uskoj ulici. Nisam razaznao njeno ime, ali video sam da je izvrnuta, kao u
ogledalu, na staklu ulične svetiljke. Lampe su plovile u daljinu. Voda je kapala s
krovova. Vedra su se nizala duž crnih zidova sa obe strane ulice i punila hladnom
živom. Punila su se i prelivala. Odjednom, bespomoćno šireći ruke, rekla si:
- Ali bio je tako mali, tako topao...

Oprosti mi što sam nesposoban za plač, za jednostavan ljudski plač, što
umesto toga pevam i nekuda jurim, hvatam se za svaki par krila koja naiđu,
visok, pogužvan, preplanulog čela. Oprosti mi. Tako mora biti.
Hodamo polako duž ograde. Groblje je već blizu. Eno ga, ostrvce prolećnog
belila i zelenila usred prazne prašnjave parcele. Dalje idi sama. Čekaću te ovde.
U očima ti se video kratak, zbunjen osmeh. Znaš me dobro... Kapija je zaškripala,
onda se zatvorila uz udarac. Sedim sam na proređenoj travi. U blizini je vrt s
ljubičastim glavicama kupusa. Iza je prazna parcela, fabričke zgrade, živahni
džinovi od cigala lebde u azurnoj izmaglici. Kraj mojih stopala, zgužvana zarđala
konzerva se presijava u levku od peska. Okružuju me tišina i nekakva prolećna
praznina. Nema smrti. Vetar mi prilazi s leđa kao šepava lutka i golica mi vrat
paperjastom šapom. Smrti ne može biti.

Moje srce je takođe proletelo kroz zoru. Ti i ja ćemo imati novog, zlatnog sina,
rođenog iz tvojih suza i mojih priča. Danas razumem lepotu ukrštenih žica na
nebu, magličastog mozaika fabričkih dimnjaka, izvrnute zarđale konzerve s
poluotvorenim, nazubljenim poklopcem. Izbledela trava žuri, žuri nekuda na
prašnjavim talasima praznog placa. Podižem ruke uvis. Sunce klizi preko moje
kože. Koža mi je pokrivena šarenim iskrama.
Želim da ustanem, da raširim ruke za beskrajni zagrljaj, da se velikim,
blistavim rečima obratim nevidljivoj publici. Počeo bih ovako:
- O bogovi duginih boja...

Vladimir Nabokov - Sabrane priče I
prevod sa engleskog: Đorđe Tomić
 

Наутилус

Domaćin
Poruka
4.379
Mnogo mračno a nešto i ne razumem. Možda čitanje nije za mene.
Није све тако, има и ведрих места:

- Да вам испричам – наставила је – имали смо комплет занимљивих тањира, са златним обрубом и у самој средини тако верно насликаним комарцем да би свако ко није знао покушао да га обрише.
:hahaha:
(Из Набоковљеве приче Случајност)

Драги моји, ако на каквој гозби видите муву на тањиру, немојте одмах да замахујете: можда је само насликана.
:hahaha1:
 

pikax

Elita
Moderator
Poruka
15.585
Није све тако, има и ведрих места:

- Да вам испричам – наставила је – имали смо комплет занимљивих тањира, са златним обрубом и у самој средини тако верно насликаним комарцем да би свако ко није знао покушао да га обрише.
:hahaha:
(Из Набоковљеве приче Случајност)

Драги моји, ако на каквој гозби видите муву на тањиру, немојте одмах да замахујете: можда је само насликана.
:hahaha1:
"Počeo je da smišlja načine kako da prizove san. Zamišljao je talase kako
ravnomerno zapljuskuju obalu. Zatim punačku sivu ovcu kako lagano preskače
ogradu. Jedna ovca, dve, tri..."
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
123.240
Slučajnost

Radio je kao konobar u restoranu nemačkog brzog voza. Ime mu je Aleksej
Ljvovič Lužin. Stigao je iz Rusije pre pet godina i od tada se selio iz grada u grad
i radio svašta: bio je nadničar u Turskoj, kurir u Beču, moler, trgovački pomoćnik
i mnogo toga još. Sada su duž obeju strana dugačkog vagona proticala polja,
bregovi obrasli vreskom i borovi šumarci - a bujon, u debelim posudama na
poslužavniku, koji je on vešto nosio uskim prolazom između stolova za
ručavanje, dimio se i prskao. S velikim strpljenjem je servirao, vešto nabadao,
sekao i stavljao na tanjire komade govedine - tom prilikom bi se kratko naklonio,
kratko podšišan, napetog čela i crnih, gustih obrva.

U pet po podne vagon je stizao u Berlin, u osam se vraćao nazad prema
francuskoj granici. Lužin je živeo kao na nekakvoj gvozdenoj ljuljašci: da se
prepusti mislima i sećanjima, mogao je samo noću, u zapećku, gde je mirisalo
na ribu i prljave čarape. Često se prisećao svoje kuće u Peterburgu, radne sobe
- kožna dugmad na naborima tapaciranog nameštaja - i svoje žene Lene, o kojoj
pet godina nije ništa čuo. Iz dana u dan, život mu se činio sve prazniji. Od
kokaina i suviše čestih ušmrkivanja opustela mu je duša; ranice unutar nozdrva
izjedale su mu septum.
Kada se osmehivao, njegovi krupni zubi blesnuli bi izvanredno belim, tipično
ruskim sjajem, zbog čega su ga dvojica kolega konobara i zavolela, Hugo,
zdepasti, plavokosi Berlinac, koji je donosio račune, i živahni Maks - špicastog
nosa, prava lisica - koji je raznosio pivo i kafu po kupeima. Ali u poslednje vreme,
Lužin se sve ređe osmehivao.

U časovima dokolice, dok su ga kristalno sjajni talasi droge preplavljivali i
prodirali u svaku njegovu misao, a najmanju sitnicu preobraćali u nebesko čudo,
na listu papira pedantno je zabeležio svaki korak koji je nameravao da preduzme
ne bi li pronašao svoju ženu. I sve dok je piskarao s tim blaženim uzbuđenjem,
činilo mu se da su te pribeleške precizne i od najveće važnosti. Ali ujutro, kada
mu je glava pucala, a košulja se lepila i ledila telo, sa odvratnošću i dosadom je
posmatrao te nečitke stranice. Međutim, odnedavno, nešto drugo je počelo da
okupira njegove misli. Sa istom prilježnošću počeo je da planira svoju smrt -
nekakvim grafikonom je prikazao jačanje i slabljenje osećanja straha; konačno,
da bi sve to pojednostavio, postavio je sebi konačan rok: noć između prvog i
drugog avgusta. Nije ga toliko zanimala smrt kao takva, koliko sve one
pojedinosti koje joj prethode, a u koje se on do te mere unosio da je na kraju na
samu tu smrt i zaboravljao. No kako je dolazio k sebi, sve te živopisne scene
čudnovatih načina samoubistva hlapile su, a samo jedna stvar bila bi očigledna:
život mu je bio protraćen i nije bilo ničeg zbog čega bi nastavio da živi.

A prvog avgusta, oko pola sedam uveče, u prostranom polutamnom bifeu
berlinske železničke stanice sedela je za praznim stolom starica, Marija Pavlovna
Uhtomska, gojazna, sva u crnom, lica žutog kao u evnuha. U sali nije bilo mnogo
sveta. Mutno su se presijavali mesingani kontrategovi visećih lampi ispod visokih
zaprljanih tavanica. Pokatkad je muklo odzvanjala odmaknuta stolica.
Uhtomska je namršteno pogledala pozlaćenu kazaljku zidnog časovnika.
Kazaljka se pomerala pri svakom otkucaju. Starica je ustala, uzela svoju crnu,
blistavu sac de voyage, gegajući se i podupirući o kvrgav, muški štap, krenula
prema izlazu.

Na peronu je čekao nosač. Voz je ulazio u stanicu. Jedan za drugim, promicali
su mračni nemački vagoni boje gvožđa. Na lakiranoj smeđoj tikovini, ispod
središnjeg prozora jednih od spavaćih kola, nalazio se natpis: Berlin-Pariz;
međunarodni vagon, kao i tikovinom obložen vagon-restoran, na čijem je prozoru
ugledala nalakćenog crvenokosog konobara - podsećali su na naglašenu
eleganciju predratnog Nord ekspresa.

Voz se zaustavio; zazvečali su odbojnici; dug zvižduk protegao se šinama.
Nosač je smestio Uhtomsku u kupeu za pušače drugog razreda schnellzug
vagona, kako je starica i zahtevala. U uglu, kraj prozora, neki gospodin sa
oholim, maslinastim licem, već je podrezivao cigaru.
Stara kneginja se smestila naspram njega. Laganim, pažljivim pogledom
proverila je da li su sve njene stvari na gornjoj polici. Dva kofera, korpa. Sve je
tu. I u krilu blistava putna torba. Nervozno je iskrivila usne kao da nešto žvaće.
U kupe ulete zadihani nemački par.

Zatim, koji minut pre polaska voza, stigla je mlada dama, s velikim,
nakarminisanim usnama i crnom, pripijenom tokom, koja joj je pokrivala čelo.
Smestila je stvari i izašla u hodnik. Gospodin u bež sakou ju je posmatrao.
Neveštim pokretima spustila je prozorsko staklo, nagnula se, opraštajući se s
nekim. Uhtomska je prepoznala žamor ruskog jezika.
Voz se pokrenuo. Dama se vratila u kupe. Na licu je i dalje ostao osmeh,
potom je nestao, i ono je tako odjednom postalo umorno. Kraj prozora promicale
su poslednje cigle sa zidova kuća; na jednoj je bila reklama: divovska cigareta,
nabijena nečim što je ličilo na zlatnu slamu. Pod zracima niskog sunca
presijavali su se krovovi, mokri od kiše.

Marija Pavlovna nije mogla da se uzdrži. Blago je upitala na ruskom:
- Da li će vam smetati ako torbicu spustim ovde?
Dama je uzdrhtala:
- Ah, samo izvolite...
Maslinasti i bež gospodin u uglu prekoputa bacio je pogled na nju, preko
novina.
- Evo, ja idem u Pariz - rekla je Uhtomska, lako uzdahnuvši. - Imam tamo
sina. Plašim se, znate, da ostanem u Nemačkoj.
Izvadila je iz sac de voyage veliku maramicu, snažno njom obrisala nos - sleva
nadesno i natrag.
- Plašim se. Kažu, biće ovde revolucija. A vi, ništa niste čuli ?
Dama je odmahnula glavom. Bojažljivo je pogledala gospodina s novinama i
nemački par.
- Ništa ja ne znam. Pre tri dana sam doputovala iz Peterburga.
Na bucmastom, žutom licu Uhtomske pobudila se živa radoznalost. Podigla
je svoje majušne obrve.
- Ma nemojte mi reći!
Dama je rekla brzo i tiho, sve vreme gledajući u vrh svoje cipele:
- Da. Jedan dobri čovek me je dovezao. I ja takođe idem u Pariz. Imam tamo
rođake.
Počela je da skida rukavice. S prsta se skotrlja zlatna burma. Brzim pokretom
je uhvati.
- Eto, i sve vreme mi spada prsten. Mora da su mi ruke smršale.
Ućutala je, trepćući. Iza staklenih vrata kupea, kroz prozor u hodniku,
promicale su telegrafske žice.
Uhtomska se primakla dami:
- Recite mi - upitala je glasnim šapatom - Sovjetima ne ide baš dobro sada,
zar ne?

Proleteo je telegrafski stub, crn naspram sunca, poremetivši ritmički tok žica.
Opustile su se, kao zastava kada vetar prestane da duva i neprimetno počele
ponovo da se dižu... Brzi voz se hitro kretao između vazdušnih zidova beskrajne,
kao vatrom osvetljene večeri. Negde na tavanici kupea sve vreme je nešto
kloparalo, kao kad kiša pada na gvozdene krovove. Nemački vagoni snažno su
se ljuljali. Međunarodni vagon, iznutra presvučen plavom tkaninom, bio je
stabilniji i manje bučan od ostalih. U restoranu trojica konobara su postavljali
stolove za večeru. Jedan od njih, sive, ošišane glave, crnih obrva i nakostrešenih
brkova, razmišljao je o bočici u prednjem džepu na grudima. Sve vreme je
oblizivao usne i šmrkao. U bočici se nalazio kristalni prašak s natpisom firme
„Merk”. Razmeštao je noževe i viljuške, stavljao ukrug neotvorene flaše - i
odjednom, nije mogao više da izdrži. Uputio je drhtav osmeh Maksu Fuksu, koji
je spuštao debele zavese - i odjurio preko klimavog gvozdenog mostića u susedni
vagon. Zatvorio se u toalet. Pazeći na drmusanje voza, sipao je gomilicu praška
na nokat palca, brzo i pohlepno prislonio je jednoj nozdrvi, pa drugoj, ušmrknuo,
jezikom oblizao svetlucavu prašinu, nekoliko puta zatreptao od njene gumaste
gorčine i izašao iz toaleta opijen i bodar dok mu se glava ispunjavala divnim
ledenim vazduhom. Dok je prolazio kroz kožnu harmoniku, nazad u svoj vagon,
pomisli: kako bi bilo jednostavno umreti baš sad! Osmehnuo se. Bolje je da
sačeka noć. Bila bi šteta odmah da prekine dejstvo očaravajućeg otrova.
- Daj bonove, Hugo. Idem da ih podelim.
- Neka ide Maks. On brže radi. Drži, Makse.
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
123.240
Crvenokosi konobar je zgrabio pegavom pesnicom knjižicu s kuponima. Poput
lisice, prošunjao se između stolova i prešao u plavi hodnik međunarodnog
vagona. Pet žica harfe proleteše očajnički nagore, uz prozore. Nebo je tamnelo. U
kupeu drugog razreda nemačkog vagona, starica u crnoj odeći, nalik na evnuha,
saslušala je, tiho uzdišući, priču o dalekom, bednom životu.
- A muž vam je - ostao?
Dama je otvorila oči širom.
- Ne, on je odavno u inostranstvu. Tako se desilo. Prvo je otputovao na jug, u
Odesu. Gonili su ga. Trebalo je i ja da mu se pridružim tamo, ali nisam izašla na
vreme...
- Strašno, strašno. I nemate nikakve vesti o njemu?
- Nikakve. Sećam se, poverovala sam da je mrtav. Prsten sam počela da nosim
oko vrata. Plašila sam se i prsten će mi oduzeti. A onda, u Berlinu su mi
poznanici rekli da je živ i da ga je neko video. Evo, baš juče sam objavila oglas u
novinama.
Dama je žurno izvadila iz otrcane svilene tašnice savijeni list Rula.
- Evo, pogledajte.
Uhtomska je stavila naočari i pročitala:
Elena Nikolajevna Lužina moli svog muža Alekseja Ljvoviča da se odazove.
- Lužin? - rekla je Uhtomska, skidajući naočari. - Zar nije on sin Lava
Sergejeviča? Imao ih je dvojicu. Ne sećam se kako su se zvali...
Elena Nikolajevna radosno se osmehnula:
- Oh, divno... Kakvo iznenađenje. Nemojte mi reći da ste poznavali njegovog
oca?
- Da, još kako, još kako - samozadovoljno i umiljato progovorila je Uhtomska.
- Ljevuška Lužin... Nekadašnji ulan... Naši majuri su bili jedan pored drugog.
Dolazio nam je u goste.
- Umro je - nastavila je Elena Nikolajevna.
- Čula sam, čula. Nek počiva u miru... Uvek je dolazio s hrtom. Dečaka se
slabo sećam. I ja sam u inostranstvu još od 1917. Mlađi je zbog nečeg mucao...
Elena Nikolajevna se ponovo nasmejala.
- Ne, to je bio stariji...
- Pa, pobrkala sam ih, mila - nežno je rekla Uhtomska. - Slabo mi je pamćenje.
I Ljevuške Lužina se ne bih setila da me vi niste podsetili. A sada mi se, ipak, sve
vratilo. Predveče bi dolazio na čaj kod nas. Evo, da vam ispričam... - Kneginja
priđe malo bliže i nastavi jasnim, pomalo vedrim glasom, bez tuge, jer je znala
da se vesele stvari mogu ispričati samo veselo, bez jadikovanja zato što su
nestala:

- Da vam ispričam - nastavila je - imali smo komplet zanimljivih tanjira, sa
zlatnim obrubom i u samoj sredini tako verno naslikanim komarcem da bi svako
ko nije znao pokušao da ga obriše.
Vrata kupea se otvoriše. Crvenokosi konobar je delio kupone rezervacija za
večeru. Elena uze jedan, kao i čovek u uglu koji je iz nekog razloga izvesno vreme
pokušavao da ulovi njen pogled.
- Ponela sam svoju hranu - reče princeza. - Šunku i zemičku.
Maks je prošao kroz sve vagone i užurbanim korakom se vrati do restorana.
U prolazu, zakačio je svog kolegu Rusa, koji je stajao na ulazu sa ubrusom ispod
miške. Lužin pogleda Maksa zacakljenim, nervoznim očima. Osetio je hladan,
golicavi vakuum namesto kostiju i organa, kao da će čitavo njegovo telo svakog
trenutka kihnuti i izbaciti svoju dušu. Po hiljaditi put je počeo da zamišlja kako
će se pripremiti za smrt. Predvideo je i najmanji detalj, kao da smišlja šahovski
problem. Planirao je noću da siđe na određenoj stanici, ode na kraj nepokretnog
vagona, položi glavu na prednji deo odbojnika i sačeka da drugi vagon bude
prikačen. Potom će se odbojnici sudariti. Između njih će se naći njegova sagnuta
glava. Raspuknuće se kao mehur od sapunice i u duginim bojama razliće se po
vazduhu. Dobro će se odupreti o šinske pragove i pritisnuti teme na hladni metal
odbojnika.

- Čuješ li me? Vreme je da kreneš, počinje večera.
Bio je to Hugo. Lužin odgovori uplašenim osmehom i učini kako mu je rečeno,
odmah otvori vrata prvog vagona u nizu, pa glasno i užurbano povika: - Prvi poziv
za večeru!
U jednom vagonu pogled mu ovlašno pade na punačko lice starije žene koja
je odmotovala sendvič. Zapanji ga koliko mu se to lice učini poznatim. Dok je
žurio natrag kroz vagone, i dalje je razmišljao ko bi to mogao biti. Činilo mu se
kao da ju je sanjao. Osećaj da će svakog trenutka njegovo telo iskijati dušu
postade još konkretnije - setiću se ko je ta žena, samo što nisam. Ali što se više
napinjao, sve mu je teže bilo da se priseti, što ga je strašno nerviralo. Kada se
vratio u restoran, bio je zlovoljan, nosnice su mu se širile i skupljale, a grlo se
toliko steglo da više nije mogao da guta.
- O, dođavola s njom, kakva besmislica.

Putnici su počeli nestabilno da hodaju kroz hodnike, prema restoranu,
pridržavajući se za zidove. Odsjaji su već počeli da trepere na zamračenim
prozorima, iako je žuta traka zalaska sunca još uvek bila vidljiva. Elena Lužin
panično primeti da je čovek u bež odelu ustao kad i ona. Imao je pokvarene,
staklaste, prodorne oči, koje kao da su bile ispunjene tamnim jodom. Hodao je
hodnikom tako kao da će je skoro nagaziti i, kada ju je trzaj voza izbacio iz
ravnoteže (vagon se strašno drmusao), on se zajedljivo nakašlja. Iz nekog razloga
iznenada pomisli kako on mora da je špijun, potkazivač, iako je znala koliko je
to besmisleno jer više nije bila u Rusiji, ali nikako nije mogla da se oslobodi te
ideje.

Reče nešto kada su prošli kroz hodnik spavaćih kola. Ubrzala je korak, prešla
je preko ploča koje su povezivale restoran sa spavaćim kolima. I tu, u hodniku
ispred restorana, čovek je uhvati za nadlakticu, nekako odlučno i nežno u isto
vreme. Zadrža vrisak i otrgnu ruku tako snažno da je skoro izgubila ravnotežu.
Čovek reče na nemačkom sa stranim naglaskom: - Draga moja!
Elena iznenada promeni pravac, opet pređe preko platforme koja je povezivala
vagone, kroz spavaća kola, pa preko još jedne platforme. Osetila se strašno
povređena. Radije neće uopšte večerati nego sesti naspram tog čudovišnog
prostaka. Bog dragi zna za šta me on smatra, razmišljala je, i to samo zato što
koristim ruž.
- Šta se desilo, draga moja? Zar nisi na večeri?
Kneginja Uhtomski je držala sendvič u ruci.
- Ne, više mi se ne jede. Odremaću malo.
Starica iznenađeno podignu tanke obrve, pa nastavi da žvaće.

Elena se pak zavali u sedište pretvarajući se da spava. Ubrzo zaista zadrema.
Njeno bledo umorno lice povremeno se grčilo. Sa strane, gde se skinuo puder,
nos joj se presijavao. Kneginja Uhtomski pripali cigaru s dugačkim filterom. Pola
sata kasnije čovek se vratio, smireno seo u svoj ugao i neko vreme čačkao zub
čačkalicom. Potom je zažmurio, malo se promeškoljio i potom prekrio glavu
rubom svog kaputa koji je visio na kuki pored prozora. Prošlo je još pola sata i
voz uspori. Kao utvare, peronska svetla su promicala duž zamagljenih prozora.
Vagon se zaustavio s dugačkim izdahom olakšanja. Mogli su se čuti zvuci:
neko je kašljao u susednom kupeu, zvuk stopala koja su protrčala na peronu.
Voz je dugo vremena stajao, dok su se udaljeni noćni zvuci međusobno dozivali.
Potom se trznuo i počeo da se kreće.
Elena se probudi. Kneginja je dremala sa ustima poput crne pećine. Nemački
par je otišao. Čovek, lica pokrivenog kaputom, takođe je spavao s čudno
raširenim nogama.
Elena obliznu suve usne i sanjivo protrlja čelo. Iznenada se prenu: nije bilo
prstena na njenom četvrtom prstu.
Nekoliko trenutaka ukočeno je zurila u svoju ogoljenu ruku. Potom, dok joj je
srce jako udaralo, počela je užurbano da traži po sedištu i na podu. Pogleda u
oštro čovekovo koleno.

- O, gospode, naravno, mora da sam ga ispustila na putu do vagon-restorana
kad sam se otrgla.
Izjurila je iz kupea; raširenih ramena, nesigurno se gegajući, zadržavajući
suze, prošla je kroz jedan vagom, pa još jedan. Došla je do kraja spavaćih kola i
kroz zadnji prozor ugledala samo vazduh, prazninu, noćno nebo, tamni okvir
pruge koja nestaje u daljini.
Pomisli da se zbunila i zaputila u pogrešnom pravcu. Jecajući, krenu natrag.
Pokraj nje, odmah do vrata toaleta, stajala je starica u kecelji i s trakom oko
ruke, nalik dežurnoj medicinskoj sestri. Držala je korpicu s četkama koje su
virile iz nje.
- Otkačili su restoran - reče omalena starica i iz nekog razloga uzdahnu. -
Posle Kelna prikačiće drugi.
U restoranu koji je ostao iza, pod staničnim svodom, čekajući da nastavi za
Francusku sledećeg jutra, konobari su čistili i sklapali stolnjake. Lužin je završio
i izašao ispred u hodnik. Stanica je bila mračna i napuštena. U daljini je, poput
vlažne zvezde, sijao lampion kroz sivi oblak dima. Mlaz šina blago je svetlucao.
Nije mu bilo jasno zašto ga je toliko uznemirilo lice one starice. Sve ostalo je bilo
razgovetno, samo je ostala ta jedna jedina crna tačka.
Riđokosi Maks špicastog nosa takođe je izašao u hodnik. Čistio je pod.
Primetio je zlatni odsjaj na podu. Sagao se. Bio je to prsten. Sakri ga u džep svog
prsluka i brzo osmotri okolo da proveri da li je neko nešto primetio. Lužinova
leđa ostala su nepokretna na ulazu. Maks oprezno izvadi prsten; na prigušenom
svetlu razaznao je ispisanu reč i ugravirane cifre na unutrašnjoj strani. Pomisli
da je na kineskom. U stvari, pisalo je: „l-VIII-1915. AЛEKCEЙ”. Vratio je prsten
u džep.
Lužinova leđa su se pomerila. Tiho je sišao iz vagona. Ukoso je prešao do
narednog perona, smirenim, opuštenim hodom, kao da je krenuo u šetnju.
Prolazni voz je zagrmeo u stanici. Lužin ode do ivice platforme i skoči. Šljaka
zaškripa pod njegovom petom.
U tom trenutku lokomotiva žudno naskoči na njega. Maks je, potpuno
nesvestan onoga što se desilo, izdaleka posmatrao osvetljene prozore kako se u
prolazu razvlače u jednu neprekidnu traku.

Vladimir Nabokov - Sabrane priče I
prevod sa engleskog: Aleksandar Šurbatović
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
123.240
Luka

U niskoj berbernici mirisalo je na sasušene ruže. Vrelo i teško zujale su muve.
Sunce je u lokvicama topljenog meda gorelo na podu, zracima štipalo bočice,
probijalo se kroz zastor na vratima: zastor sa glinenim perlicama i malenim
cevima od bambusa, gusto nanizanim na tračicu - zveckao je i prelivao se kada
bi ga neko, pri ulasku, ramenom razmaknuo. Nikitin je pred sobom, u mutnom
staklu, video svoje preplanulo lice, slepljene pramenove svetle kose, blistanje
makaza koje su cvrkutale nad uhom - a oči su mu bile pažljive i stroge, kako to
uvek biva kad se ogledaš u ogledalu. Sinoć je došao iz Carigrada, gde mu je život
postao nepodnošljiv, u ovu staru južnofrancusku luku. Ujutru je svratio u ruski
konzulat, u biro rada, lutao uskim uličicama koje su se spuštale ka moru i sada
je, umoran i iscrpljen od vrućine, svratio da se ošiša i da osveži glavu. Oko stola
pod je već bio posut malim svetlim miševima - pramenjem kose. Berberin je
napunio dlan sapunicom. Oseti prijatnu hladnoću na temenu, prsti su čvrsto
utirali gustu penu, a zatim grunu leden tuš, srce uzdrhta, mekani ubrus poče
da radi po licu i mokroj kosi.

Rastvorivši ramenom lelujavu kišu zavese, Nikitin iziđe na strmu, tihu
uličicu. Desna strana bila je u seni, po levoj je, duž ivičnjaka, u vrelom sjaju
treperio uski potočić; crnokosa, bezuba devojčica, s pegama opaljenim suncem,
hvatala je svojim rezonantnim vedrom blistavi mlaz; i potočić, i sunce, i
ljubičasta sena - sve je teklo i klizilo dole, ka mora: još korak i tamo u dubini,
između nekih zidova, dizao se njegov čvrsti safirni sjaj. Po senovitoj strani
promicali su retki prolaznici. Nikitin nalete na crnca u kolonijalnoj uniformi, s
licem nalik mokroj kaljači. Na trotoara je stajala slamnata stolica, s čijeg sedišta
meko skoči mačka. Mesingani provansalski glas zaćereta negde na nekom
prozoru. Zalupi se zeleni prozorski kapak. Na kolicima prodavačica, među
purpurnim mekušcima, koji su mirisali na morsku travu, ležali su limuni
preliveni granuliranim zlatom.

Kada je došao do mora, Nikitin uzbuđeno pogleda na njegovo gusto plavetnilo,
koje je u daljini prelazilo u zaslepljujuće srebro, na talasanje svetlosti, koja je
nežno poigravala na beloj površini jahte, i zatim, teturajući se od vrućine, pođe
da traži ruski restorančić, čiju je adresu bio pročitao na zidu u konzulatu.
U restorančiću, kao i u berbernici, bilo je vruće i ne baš previše čisto. Pozadi,
na širokom šanku, nalazile su se zakuske i voće, koji su provirivali ispod
pepeljastog zaštitnog muslina. Nikitin sede, raširi ramena: košulja mu se
prilepila uz leđa. Za susednim stolom sedela su dva Rusa, očevidno mornari s
francuske lađe, a podalje je usamljen starčić, sa zlatnim naočarima, iz kašike
srkao i mljackao boršč. Gazdarica, brišući ubrusom pune ruke, materinskim
pogledom obuhvati došljaka. Po podu su se valjala i udarala šapicama dva
kudrava šteneta; Nikitin zviznu, a stara olinjala kučka sa zelenim krmeljima u
uglovima umiljatih očiju metnu mu njušku na kolena.
Jedan od mornara obrati mu se uzdržano i bez žurbe:
- Terajte je. Dobićete buve.
Nikitin pomilova kučku po glavi i podiže oči koje su sijale.
- Toga se, znate, ne bojim... Carigrad... Barake... Možete misliti...
- Jeste li skoro došli? - zapita mornar. Odmeren glas. Mrežasta majica s
kratkim rukavima. Potpuno smiren i samouveren. Tamna kosa pozadi oštro
podšišana. Čisto čelo. Primer odmerenosti i spokoja.
- Sinoć - odgovori Nikitin.
Od boršča i crnog vatrenog vina, još više se oznoji. Želeo je da se odmori i u
miru razgovara. Kroz otvor vrata ulivalo se jako sunce zajedno s treperavim
sjajem uličnog potočića; blistale su i naočare onog Rusa koji je sedeo u uglu
ispod brojila.
- Tražite posao? - zapita drugi mornar, vremešan, s plavim očima i brkovima
kao u morskog psa, ali takođe odmeren, čist, ispeskaren suncem i slanim
vetrom.
Nikitin se osmehnu.
- Dakako... Eto, bio sam danas na berzi rada... Predlažu da postavljam
telegrafske stubove, pletem konopce, pa sad ne znam...
- A vi hajdete k nama - progovori crnokosi - za ložača, ima tamo mesto. To je,
reći ću vam, posao... A, evo je Ljalja! Moje najdublje poštovanje!
Uđe neka devojka neuglednog, nežnog lica, sa belim šeširom, prođe između
stolova, osmehnu se najpre kučićima, zatim mornarima. Nikitin ih je nešto pitao,
ali je zaboravio svoje pitanje, gledajući devojku, pokrete njenih nežnih bedara,
po kojima se uvek može raspoznati ruska cura. Gazdarica nežno pogleda ćerku,
kao da govori „moj umorni jadničku”, jer je verovatno provela celo jutro radeći u
kancelariji ili nekoj radnji. Bilo je nečeg dirljivog i prostog u njoj, što je teralo
čoveka da pomisli na sapun od ljubičice i provincijsku stanicu u brezovoj šumi
koja radi samo leti. Razume se, iza vrata nema nikakve Francuske. Ti izveštačeni
pokreti... Sunčana besmislica.
- Ne, to nimalo nije teško - veli mornar - tu vam je, ovako: železna kaca, jama
za ugalj. Zahvatate lepo lopatom. Isprva je lako, dok ugalj stoji koso, sam se u
kacu sipa; posle ide teže. Napunite kacu, metnete je na kolica. Terate je starijem
ložaču. Ovaj udari lopatom - jedan! - otvara peć - dva! - tom istom lopatom baca,
onako, znate, široko, kao lepeza, da ravno legne. Fini je to rad. Paziš na kazaljku,
pa ako padne pritisak...
Na prozoru sa ulice pokazaše se glava i ramena čoveka u panami i belom
kaputu.
- Kako ste, Ljalja?
Nasloni se laktom na sims prozora.

- Naravno, vruće je, sve gori. Mora da se radi samo u pantalonama i u
mrežastoj majici. Majica je posle sva crna. A što se tiče pritiska, uglavnom, u
peći se stvara „krzno”, skrama tvrda kao kamen, koju razbijaš jednim dugim
žaračem. Teško je. Ali kad posle izletiš na palubu - sunce, nek je i tropsko, izgleda
sveže, istuširaš se i šmugneš u svoju sobu, u viseću mrežu. Pravi raj, velim vam...
U međuvremenu, tamo kraj prozora:
- A on, razumete li, tvrdi da me je video u automobilu! - (Ljaljin povišen i
uzbuđen glas).
Njen sabesednik, gospodin u belom, stajao je nalakćen na sims sa spoljne
strane prozora čiji je ram uokviravao njegova okrugla ramena i meko obrijano
lice napola osvetljeno suncem; Rus kome se sreća osmehnula.
- Rekao mi je da sam bila u haljini boje jorgovana, a ja takvu haljinu i nemam
- pisnu Ljalja - ali on ostaje pri svom: že vu zasir. 5
- Može li na ruskom? - okrenu se mornar, koji je govorio s Nikitinom.
Čovek kraj prozora reče: - A ja sam, Ljalja, našao one note. Sećate li se?
Na trenutak se stvori ta aura, kao da je neko uzeo da se zabavlja time, da
izmišlja tu devojku, taj razgovor, taj ruski restorančić u inostranoj luci - aura
drage ruske palanačke svakodnevice - i odjednom, nekim čudnim tokom misli,
svet se Nikitinu učini još većim, zažele da plovi po morima, ulazi u čudesne zalive,
posvuda da osluškuje tuđe duše.
- Pitate kuda putujemo? Indokina - reče mornar jednostavno.
Nikitin zamišljeno poče da udara cigaretom o duvansku kutiju; na drvenom
kapku bio je izdubljen zlatan orao.
- Mora da je divno.
- Kako? Naravno da jeste.
- Pa ispričaj nešto. Nešto o Šangaju ili Kolumbu.
- Šangaj? Video sam ga. Tople kiše, crven pesak. Vlažno kao u staklenoj bašti.
Ali na Cejlon, na primer, nisam stigao; straža, znate... moj je bio red...
Čovek u belom kaputu je, pognuvši ramena, kroz prozor govorio nešto tiho i
važno Ljalji. Ona je slušala naklonivši glavu u stranu i jednom rukom milovala
kudravo pasje uvo. Pas je, isplazivši vatrenoružičasti jezik, radosno i brzo dišući,
gledao u sunčani otvor vrata, sigurno razmišljajući o tome da li vredi odležati još
malo na vrelom pragu. Činilo se da i kučka misli na ruskom.
5 Je vous assure (franc.) - uveravam vas.
Nikitin zapita: - Kome da se obratim?
Mornar namignu prijatelju: nagovorio sam ga, pomisli. Zatim reče: - Vrlo
prosto. Sutra, što ranije, otidite u staru luku, kraj drugog mola; naći ćete našeg
„Žana Bara”. Vidite kod kapetanovog pomoćnika. Mislim da će vas uzeti.
Nikitin pažljivo i jasno pogleda u čisto, pametno mornarevo čelo. - Šta ste bili
pre, u Rusiji?

Ovaj sleže ramenima, osmehnu se.
- Šta? Budala! - u besu odgovori za njega onaj sa oborenim brkovima.
Malo posle obojica se digoše. Mlađi izvadi novčanik spreda zadenut u
pantalone, pod kopčom na pojasu kao u francuskih mornara. Ljalja se zbog
nečeg piskavo nasmeja, priđe im i pruži ruku (dlan, verovatno malo vlažan).
Štenad su se vrzmala po podu. Čovek koji je stajao na prozoru okrenu se
rasejano i tiho zviždeći. I Nikitin, plativši, bez žurbe izađe na sunce.
Bilo je oko pet sati posle podne. Bilo je teško gledati u plavetnilo mora, koje
je blještalo na dalekim krajevima uskih ulica. Okrugle ograde uličnih nužnika
su blještale.

On se vrati u svoj ubogi hotel, prekrsti ruke na potiljak i u blaženoj opijenosti
suncem svali se nauznak na postelju. U snu vide kako je opet oficir, kako ide
krimskom padinom koja je obrasla mlečikom i hrastovim šibljakom i u prolazu
korbačem kosi bodljikave glavice čičkova. Probudio se zato što se u snu
zasmejao; probudio, a na prozoru se već plavio sumrak.
Nagnu se u prohladni bezdan i pomisli: lutaju žene. Među njima i po koja
Ruskinja. Neka velika zvezda.
Začešlja kosu, otre krajem pokrivača prašnjave kvrgave vrhove obuće,
pogleda u novčanik - svega pet franaka - i iziđe još malo da luta, da uživa u svom
usamljeničkom dangubljenju.

Sada je na ulici bilo mnogo više prolaznika nego danju. Sedeli su i rashlađivali
se duž uličica koje su se spuštale k moru. Devojka u haljini sa šljokicama...
Podiže trepavice... Trbušasti duvandžija u raskopčanom prsluku pušio je
uzjahavši stolicu od slame i podbočivši se laktovima na naslon - a spreda na
trbuhu, ispod otkopčanog prsluka, štrčalo mu je poprsje košulje. Deca su
skakala iz čučnja i puštala pod svetlošću fenjera čamčiće od hartije po crnom
potočiću koji je jurio duž celog trotoara. Mirisalo je na ribu i vino. Iz mornarskih
krčmi, obasjanih žućkastom svetlošću, dopirali su glasni zvuci vergla, udar
dlanova o stolove, metalni povici. A u gornjem delu grada, glavnim bulevarom,
pod oblacima bagremova, svečeri su šetale i smejale se gomile ljudi, tanki
gležnjevi žena i bele cipele pomorskih oficira. Ponegde, kao šareni plamenovi
okamenjenog vatrometa, svetleli su kafei u purpurnom sumraku; okrugli stočići
nasred trotoara, sene crnih platana na nastrešnicama osvetljenim iznutra.
Nikitin stade i zamisli tešku i ledenu čašu piva. U dubini, iza stolova, violina je,
kao ljudskim rukama, cedila zvuke, praćena preglasnim zvucima harfe. Što je
muzika prostija, to je bliža srcu.
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
123.240
Za krajnjim stolom sedela je iznurena kamenjarka, sva u zelenom, i mahala
oštrim vrhom cipele.
Da nešto popijem - reši se Nikitin - ne, neću da pijem... A uostalom...
Ženine oči su bile kao u lutke. Bilo je nešto vrlo poznato u tim očima, u dugoj
liniji nosa. Uzevši torbicu, ona ustade kao da je negde žurila. Na njoj je bila duga
bluza od smaragdnog svilenog pletiva, koja je nisko obuhvatala njena bedra.
Prođe žmirkajući pod utiskom muzike.
Kako je to čudno - pomisli Nikitin. Nešto nalik zvezdi padalici projuri kroz
njegovo sećanje i, zaboravljajući na pivo, krenu za njom u crnu, svetlucavu
uličicu. Fenjer izduži njenu senku. Senka se pribi uza zid i iskosi se. Išla je tiho,
a Nikitin je usporavao korak, iz nekog razloga, bojeći se da je sustigne.
Da, nema sumnje... Bože moj, ovo je divno...
Žena se zaustavi na kraju trotoara. Nad crnim vratima gorela je zagasita
crvena lampica. Nikitin prođe napred, vrati se, obiđe ženu i stade. Ona mu se,
uz gugutavi smeh, umiljato obrati na francuskom.
Pri nejasnoj svetlosti Nikitin vide njeno ljupko, umorno lice, vlažan blesak
sitnih zuba.

- Slušajte - reče on ruski prosto i tiho. - Pa mi se odavno znamo; da govorimo
svojim rođenim jezikom...
Ona podiže obrve:
- Ingliš? Ju spik ingliš?
Nikitin je pogleda pravo u oči, pa ponovi bespomoćno:
- Ostavite se toga. Znamo i vi i ja.
- T’es Polonais, alors 6 ? - zapita žena, južnjački rastežući poslednji kotrljajući
slog.
Nikitin se predade uz podrugljiv osmeh, tutnu joj u ruku novčanicu od pet
franaka i, brzo se okrenuvši, zaputi se niz strmi trg.
Trenutak kasnije on začu za sobom ubrzan korak, disanje i šuštanje haljine.
Okrenu se. Nikog. Pust, mračan trg. Noćni vetar vitlao je po pločniku list od
novina.
Uzdahnu, opet se osmehnu, duboko zavuče pesnice u džepove pantalona i,
gledajući zvezde koje su plamtele i bledele kao da su ih raspaljivali divovski
mehovi, poče da se spušta ka moru.
Tamo, nad ravnomernim njihanjem valova punim mesečine, sede na ivicu
prastarog doka, puštajući da mu noge vise; i dugo je sedeo tako, zabacivši glavu
i oslanjajući se na dlanove unazad razmaknutih ruku.
Zvezda padalica iznenada minu, kao srce koje prestade da kuca. Silan i čist
udar vetra prođe kroz njegovu kosu, pobelelu od noćnog sjaja.

Vladimir Nabokov - Sabrane priče I
prevod s ruskog: Stevan Janjić


6 T’es Polonais, alors? (franc.) onda poljski?
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
123.240
Odmazda

Ostende, kamenito pristanište, sumorna obala, dugački niz hotela, sve se lagano
okreće i tone u tirkiznu izmaglicu jesenjeg dana.
Profesor je uvio noge u karirani pokrivač i uz škripu se zavali u platno udobne
ležaljke. Na čistoj, sveže opranoj palubi bilo je mnogo ljudi, ali je bilo tiho. Jedva
se čulo huktanje kotlova.
Mlađahna Engleskinja u vunenim čarapama obrvom je pokazala na profesora:
- Zar ne liči na Šeldona? - obratila se bratu, koji je stajao kraj nje.
Šeldon je bio glumac-komičar, ćelava ljudina mlohavog, okruglog lica.
- More mu veoma prija - tiho je dodala Engleskinja, nakon čega, nažalost,
ispada iz moje priče.
Njen brat, tromi riđi student, koji se vraćao na svoj univerzitet posle letnjeg
raspusta, izvadio je iz usta lulu i rekao: - To je naš profesor biologije. Sjajan čova.
Moram da ga pozdravim. Prišao je profesoru. Ovaj je podigao teške kapke.
Prepoznao je jednog od svojih najrevnosnijih i najslabijih đaka.
- Prelaz će biti odličan - reče student blago stežući pruženu mu hladnu, veliku
šaku.

- Nadam se - odgovori profesor, prelazeći prstima po bledosivom obrazu. I
značajno ponovi: - Da, nadam se.
Student je bacio pogled na dva kofera pored ležaljke. Jedan je bio
dostojanstveni veteran prekriven belim tragovima starih putničkih nalepnica,
nalik mrljama ptičjeg izmeta na spomenicima. Drugi, posve nov, narandžaste
boje i bleštećih bravica, zbog nečeg mu je privukao pažnju.
- Oprostite, da dignem vaš kofer, pašće - predložio je ne bi li nekako produžio
razgovor.
Profesor se osmehnuo. Poput komičara sedih obrva ili vremešnog boksera.
- Kofer, velite? A znate li šta nosim u njemu? - priupitao je kao da se malo
ljutnuo. - Ne pogađate? Izvanredna stvar... Osobita vrsta vešalice...
- Nemački izum, ser? - priseti se student da se profesor upravo vraća s
naučnog skupa u Berlinu.
Profesor se nasmeja glasno i resko. Zlatni zub blesnu kao plamen.
- Božanski izum, prijatelju, božanski. Svakom čoveku potreban. Uostalom, i
vi sa sobom nosite istu stvar. Ili, da vi niste polip?
Student se zaprepastio. Znao je da profesor ume neumesno da se šali. Na
univerzitetu se svašta pričalo o starome. Pričalo se kako muči svoju sasvim
mladu ženu. Student ju je svega jedanput video - mršavica, zadivljujućih očiju...
- Kako je vaša supruga, ser? - upita riđi student.
Profesor odgovori:
- Da vam priznam, dragi moj prijatelju. Dugo sam se premišljao, ali ipak
moram da vam kažem: ja, mili moj, volim da putujem u tišini. Nadam se da ćete
mi oprostiti.
I tu student, posramljeno zviždućući, deli sudbinu svoje sestre i zauvek
napušta ove stranice.

A profesor biologije nabija na čekinjaste obrve crni filcani šešir - zaslepljuje
ga blesak mreškanja mora - i tone u varljiv san. Sunce obasjava njegovo sivo,
sveže obrijano lice velikog nosa i teškog podvaljka, pa izgleda kao tek izvajano iz
vlažne gline. Kad mali jesenji oblak prekrije sunce, profesorovo lice odjedanput
se skameni i postaje mračno i smežurano. Naravno, sve to bilo je samo smena
senke i svetlosti, a ne odraz njegovih misli. Pitanje je koliko bi bilo prijatno
posmatrati profesora ako bi se i njegove misli odista mogle videti. U stvari, on je
ovih dana od najmljenog privatnog detektiva iz Londona dobio obaveštenje da ga
žena vara. Uhvaćeno je, ispisano poznatim sitnim rukopisom, pismo, koje je
počinjalo: Voljeni moj, moj Džek, još uvek celim bićem osećam tvoj poslednji
poljubac. Profesor se, međutim, nije zvao Džek, i u tome je bio ceo problem.
Shvativši to, nije osetio čuđenje, ni bol, čak ni mušku ozlojeđenost, već - mržnju,
strašnu i ledenu poput hirurškog noža. Bilo mu je posve jasno da će svoju ženu
ubiti. Dvoumljenja nije moglo biti. Samo je trebalo smisliti najbolniji,
najvispreniji način. Zavaljen u brodskoj ležaljci, po stoti put je prebirao sve
metode mučenja koje su opisali putopisci i srednjovekovni naučnici. Nijedno mu
nije izgledalo dovoljno strašno. Kad su se u daljini, na rubu zelenog talasa,
ukazale šećernobele litice Dovera, još ništa nije bio odlučio. Parobrod je utihnuo
i ljuljajući se pristao. Profesor je sišao za nosačem. Carinski službenik brzo je
izdeklamovao šta podleže carini i zamolio ga da otvori kofer, onaj novi,
narandžasti. Profesor je stavio ključić u bravu i otvorio kožni kofer. Iza njegovih
leđa nekakva Ruskinja je vrisnula: gospode - i onda se histerično nasmejala.
Dvojica Belgijanaca, između kojih je profesor stajao, pogledali su ga nekako
ispod oka, jedan je slegnuo ramenima, a drugi je tiho zviznuo. Englezi su se
nezainteresovano okrenuli. Zatečeni carinik iskolačio je oči na sadržaj kofera.
Svi su se osećali neprijatno i mučno. Biolog je ravnodušno izgovorio svoje ime,
pomenuo univerzitetski muzej. Lica se razvedriše. Samo su neke dame ostale
razočarane, pošto su shvatile da nije bilo nikakvog zločina.

- Ali zašto to nosite u koferu? - blago i sa uvažavanjem carinik je ukorio
profesora, pa je polako zatvorio kofer i ovlaš kredom prešao po sjajnoj koži.
- Žurio sam - reče profesor, umorno se mršteći. - Nije bilo vremena da
zakucavam u sanduk. Osim toga, stvar je vredna i ne bih je davao u prtljag.
Pogrbljen, ali odlučnim korakom, profesor je, prošavši pored policajca koji mu
je zaličio na veliku igračku, krenuo kroz pristanište. Ali najednom je zastao, kao
da se nečeg prisetio i uz vedar i blag osmeh promrmljao: - Aha! Setio sam se.
Najvispreniji metod. - Odahnuvši sa olakšanjem, kupio je dve banane, kutiju
cigareta, novine nalik šuštavim čaršavima i nakon nekoliko minuta već je jurio
u udobnom kupeu kontinentalnog ekspresa, duž bleštave morske obale, duž
strmih belih padina i smaragdnih pašnjaka Kenta.

II

Odista čudesne oči sa zenicama kao blistavim kapima mastila na golubje sivom
satenu. Kosa ošišana - svetlozlatna šubara raskošnog krzna. Stasom - malešna,
prava, ravnih grudi.

Očekivala ga je još sinoć, a danas je zasigurno znala da će doći. U plavoj
dekoltiranoj haljini, u baršunastim papučama, sedela je na otomanu boje
paunovog perja u sobi za primanje i razmišljala kako njen muž bez razloga ne
veruje u duhove i otvoreno prezire mladog Škota-spiritualistu lepih belih
trepavica koji ponekad svraća k njoj. Pa s njom se odista dešavaju neobične
stvari. Nedavno je sanjala mrtvog mladića s kojim bi pre udaje šetala u sumrak,
kad se kupine u cvatu tako avetinjski belasaju. Ujutru, još sanjiva, olovkom je
napisala pismo - pismo svojoj tlapnji. U tom pismu lagala je jadnog Džeka. Pa
ona ga je gotovo sasvim zaboravila i, preplašenom ali vernom ljubavlju, voli svoga
teškog muža. Međutim, osetila je potrebu da toplinom zemaljskih reči ogreje,
obodri ovog mladog, sablasnog gosta. Pismo je iste noći nestalo kad je sanjala
dugačak sto ispod kojeg je odjedanput izronio Džek i zahvalno joj klimnuo
glavom. Sad joj je zbog nečega bilo neprijatno da se seća tog sna... kao da je s
duhom prevarila muža...

U sobi za primanje bilo je toplo i lepo. Na širokoj niskoj prozorskoj dasci
nalazio se svilen, izrazito žut jastuk s ljubičastim prugama...
Profesor je stigao upravo u trenutku kad je već zamišljala kako njegov brod
tone. Kroz prozor je videla crni krov taksija, ispruženu ruku šofera i muža širokih
ramena, sagnute glave, kako plaća. Proletela je kroz sobe i sjurila se niz
stepenice, mašući mršavim golim rukama.
Uspinjao joj se u susret, pogrbljen, u širokom kaputu. Iza njega sluga je nosio
kofere.

Priljubila se uz njegov vuneni šal, pri čemu je lako podigla petu jedne noge,
tanku, u sivoj čarapi. Poljubio ju je u toplu slepoočnicu. S blagim osmehom
sklonio je njene ruke. - Prašnjav sam... pričekaj - promrmljao je, držeći je za
šake. Mršteći se, zamahala je glavom i bledim plamenom njene kose. Profesor se
sagao i poljubio je u usta, smeškajući se opet.
Za večerom je, isturivši uštirkano poprsje bele košulje i energično pomerajući
svoje sjajne jagodice na licu, pričao o svom kratkom putovanju. Bio je suzdržano
veseo. Tvrdi svileni reveri njegovog sakoa, njegova vilica buldoga i ćelava glava
sa žilama kao od gvožđa na slepoočnicama, sve je to u ženi izazivalo neobično
sažaljenje: sažaljenje koje je oduvek osećala zato što je on, koji je proučavao i
najsitnije čestice života, odbijao da uđe u njen svet, gde teku stihovi Dela Mara i
lebde beskrajno nežni astralni duhovi.
- A jesu li kucali tvoji duhovi dok mene nije bilo? - upitao je kao da pogađa
njene misli.
Poželela je da mu ispriča svoje snove, da mu kaže o pismu, ali beše joj nekako
neugodno...

- A znaš - nastavio je, sipajući šećer po ružičastoj rabarbari - ti i tvoji drugovi
igrate se vatrom. Odista se strašne stvari dešavaju. Ovih dana jedan bečki lekar
pričao mi je o neverovatnim preobražajima. Neka žena, vračara, histerična,
umrla je od infarkta, šta li, a kad ju je doktor skinuo (to se desilo u nekakvoj
mađarskoj izbi, uz svetlost sveća), telo te žene ga je zapanjilo; mekano i na dodir
lepljivo, potpuno je bilo prekriveno crvenkastim sjajem. A kad ga je bolje
pogledao, shvatio je da se to telo, naduto i ukočeno, sastoji od uskih, okruglastih
slojeva kože, kao da je čitavo bilo ravnomerno i čvrsto uvezano nevidljivim
koncima ili, poput one reklame za francuske gume - čovek čije se telo sastoji od
guma. Samo, kod nje su gume bile sasvim tanke i bledoružičaste. I dok je doktor
posmatrao, telo pokojnice počelo je da se polako raspliće, kao ogromno klupko...
Njeno telo bilo je tanak, beskrajan, dugačak crv, koji se odmotavao i puzao -
odlazio je u rupu ispod vrata - i na postelji je ostao go, beo, još uvek vlažan
kostur... A ta žena je imala muža, on ju je nekad ljubio - ljubio je crva.
Profesor je sipao u svoju čašu porto boje mahagonija i glasnim gutljajima
počeo da pije; pri tome nije skidao žmirkavi pogled sa ženinog lica. Njena tanka,
bleda ramena su drhtala.
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
123.240
- Ni sam nisi svestan kakvu si mi jezivu stvar ispričao - reče uzbuđena. -
Znači, ženin duh je ušao u crva. Sve je to užasno...
- Ponekad mislim - rekao je profesor, nespretno nameštajući manžetnu i
posmatrajući svoje sivožute zatupaste prste - da je, na kraju krajeva, moja nauka
pusta izmišljotina, da smo mi izmislili fizičke zakone, da se svašta, apsolutno
svašta, može desiti... Takve misli dovode do ludila...
Da bi prekinuo zevanje, nekoliko puta je stisnutom pesnicom lupnuo po
ustima.
- Šta se to, mili moj, desilo s tobom - tiho je upitala prestravljena žena. - Ti
nikad nisi tako govorio... I mislila sam da ti sve znaš... da si sve utvrdio...
U deliću sekunde profesorove nozdrve grozničavo su se raširile, blesnuo je
zlatni očnjak. Ali istog trena lice mu je opet omekšalo.
Ispravio se i ustao od stola.
- Ma brbljam... gluposti... - rekao je nežno i spokojno.
- Umoran sam... Odoh da spavam... Kad budeš ulazila, ne pali svetlo. Lezi
pravo u našu postelju... U našu - ponovio je značajno i nežno, kako odavno nije
govorio.
Kad je ostala sama u gostinskoj sobi, ta joj je reč blago odzvanjala u duši.
Pet godina bila je udata i bez obzira na ćudljivu narav svog muža, na česte
ispade njegove bezrazložne ljubomore, ćutanja, zlovolju i nerazumevanje, osećala
se srećnom: volela ga je i žalila. Ona - mršava, bleda, on - grdosija, ćelav, s
pramenovima sedog runa posred grudi - činili su neobičan par, a njoj su ipak
bila draga njegova retka, snažna milovanja.

S hrizanteme u vazi na kaminu palo je i suvo zašištalo nekoliko uvelih latica.
Žena je zadrhtala, oko srca joj se mučno steglo, setila se kako je vazduh uvek
pun aveti, pa je čak i njen učeni muž zapazio njihovo strašno ukazanje. Setila se
kako je Džek izronio ispod stola i s jezivom nežnošću joj klimnuo glavom.
Pretrnula je od straha. Činilo joj se da svi predmeti u sobi gledaju u nju,
iščekujući nešto. Podiđe je hladna jeza od naleta straha. Brzo je izašla iz sobe,
zatomljujući besmislen krik. Došla je do daha i pomislila - kako sam glupa,
zaista... U kupatilu je u ogledalu dugo posmatrala svoje blistave zenice. I njeno
sićušno lice uokvireno zlatnim pramenovima učinilo joj se tuđim.
Poput devojčice laka, samo u čipkastoj spavaćici, pazeći da ne zapne o
nameštaj, ušla je u mračnu spavaću sobu. Ispruživši ruke, opipala je uzglavlje
postelje i legla skraja. Znala je da nije sama, da pored nje leži muž. Nekoliko
trenutaka netremice je gledala u tavanicu, osećajući kako joj u grudima
pomamno i muklo lupa srce.

Kad su joj se oči svikle na mrak, ispresecan zracima mesečine koja se
probijala kroz zavesu od muslina, okrenula se mužu. Ležao je, ušuškan u
pokrivač i okrenut leđima. Videla mu je samo ćelavo teme, u lokvi mesečine
neobično glatko i belo.
Ne spava - pomislila je nežno - da spava, čulo bi se kako pomalo hrče...
Osmehnula se i brzo, čitavim telom, kliznula mužu i pod pokrivačem raširila
ruke za prisni zagrljaj. Prsti su se zarili u glatka rebra. Kolenom je lupila o glatku
kost. Lobanja i njeno crno oko koje je kolutalo u očnim dupljama skotrljali su joj
se na rame.

* * *

Električna svetlost preplavi sobu. Profesor je, u svom krutom smokingu,
isturenim uštirkanim poprsjem od košulje, očima i ogromnim čelom koji su
blistali, izašao iza paravana i prišao krevetu.
Umršeni čaršavi i pokrivač skliznuli su na tepih. Njegova žena, grleći na brzu
ruku sklepan kostur grbavca kojeg je profesor u inostranstvu nabavio za
univerzitetski muzej - ležala je mrtva.

Vladimir Nabokov - Sabrane priče I
prevod s ruskog: Vera Zogović
 

hm337

Poznat
Poruka
9.372
STVARNA VRIJEDNOST PRSTENA (iz knjige Ispričat ću ti priču od autora Jorge Bucay)

Razgovarali smo o potrebi da dobijemo priznanje i ocjenu drugih. Jorge mi je objasnio Maslowljevu teoriju o rastućim potrebama. Svima nam je potrebno poštovanje i cijenjenje drugih kako bismo mogli sagraditi vlastito samopoštovanje. U to sam se vrijeme žalio zato što me moji roditelji ne prihvaćaju onakvim kakav jesam, zato što nisam najomiljeniji medu prijateljima, zato što ne mogu dobiti priznanje na poslu.

"Ima jedna stara priča", rekao je Debeli pružajući mi mate da ga pripremim, "o mladiću koji se obratio mudracu za pomoć. Tvoj me problem podsjeća na njegov."

"Dolazim, učitelju, jer se osjećam tako bezvrijednim da nemam volje ni za što. Kažu mi da sam ni za što, da ništa ne radim dobro, da sam nespretan i prilično glupav. Kako se mogu popraviti? Što mogu učiniti da me više cijene?" Učitelj mu je, i ne pogledavši ga, rekao: "Baš mi je žao, momče. Ne mogu ti pomoći budući da prvo moram riješiti svoj problem. Možda poslije..." Malo je zastao i dodao: "Kad bi ti meni pomogao, brže bih to riješio i možda bih ti onda mogao pomoći."

"V... vrlo rado, učitelju", oklijevao je mladić osjećajući da je opet obezvrijeđen i da su njegove potrebe zapostavljene. "Dobro", nastavio je učitelj. Skinuo je prsten koji je nosio na malom prstu lijeve ruke i pružajući ga mladiću, dodao: "Uzmi konja koji je vani i odjaši do tržnice. Trebam prodati ovaj prsten jer moram vratiti dug. Moraš za njega dobiti najbolju moguću cijenu i ne prihvaćaj manje od jednog zlatnika. Idi i što prije se vrati s tim novčićem."

Mladić je uzeo prsten i otišao. Čim je došao na tržnicu, stao je nuditi prsten trgovcima, koji su ga promatrali sa zanimanjem dok im mladić nije rekao koliko traži za njega. Kad je mladić spomenuo zlatnik, neki su se smijali, drugi su okretali glavu i samo je jedan starac bio dovoljno ljubazan da mu objasni da je zlatnik prevrijedan da bi ga dobio u zamjenu za prsten. Netko je htio pomoći te mu ponudio srebrnjak i bakrenu posudicu, ali mladić je dobio upute da ne prihvaća ništa manje od zlatnika pa je odbio ponudu. Nakon što je ponudio prsten svima koje je sreo na tržnici, a bilo ih je više od stotinu, shrvan zbog neuspjeha popeo se na konja i vratio se. Kako je samo mladić želio zlatnik, da ga može dati učitelju i riješiti ga brige kako bi napokon dobio njegov savjet i pomoć!

Ušao je u sobu. "Učitelju", rekao je, "žao mi je. Ne mogu dobiti to što tražiš. Možda sam mogao dobiti dva ili tri srebrnjaka, ali sumnjam da ću ikoga moći zavarati u vezi s pravom vrijednošću prstena." "To što si rekao veoma je važno, mladi prijatelju", odgovorio je učitelj. "Najprije moramo doznati pravu vrijednost prstena. Ponovno uzjaši konja i idi zlataru. Tko to može znati bolje od njega? Reci mu da želiš prodati prsten i pitaj ga koliko ti može dati za njega. Ali ma koliko ti nudio, nemoj mu ga prodati. Vrati se ovamo s prstenom."

Mladić je opet uzjahao konja. Zlatar je pregledao prsten uz svjetlo uljanice, pogledao ga kroz povećalo, izvagao i rekao mladiću: "Reci učitelju, momče, da mu ako ga želi odmah prodati, za prsten ne mogu dati više od pedeset osam zlatnika." "Pedeset osam zlatnika?" uzviknuo je mladić. "Da", odgovorio je zlatar. "Znam da bismo s vremenom za njega mogli dobiti šezdesetak zlatnika, ali ako ga hitno prodaje..." Mladić je uzbuđen odjurio učiteljevoj kući i rekao mu što se dogodilo. "Sjedni", rekao mu je učitelj nakon što ga je saslušao. "Ti si poput ovoga prstena: pravi biser, vrijedan i jedinstven. I kao takva može te procijeniti samo pravi stručnjak. Zašto ideš kroz život želeći da netko nebitan otkrije tvoju pravu vrijednost?" I rekavši to, ponovno stavi prsten na mali prst lijeve ruke.
 

hm337

Poznat
Poruka
9.372
TRUDNA TEĆA (iz knjige Ispričat ću ti priču od autora Jorge Bucay)

"Kako napreduješ s roditeljima?"
"Imamo uspone i padove", odgovorio sam. "Ima trenutaka kad se odlično razumijemo i svatko se može staviti u poziciju onoga drugoga, ali ima i trenutaka kad je to nemoguće. Kad se ništa ne može."
"Dobro, Demiane. Pretpostavljam da će ti se to događati sa svima do kraja života."
"Da, ali s roditeljima je na neki način drukčije. Oni su moji roditelji..."
"Da, tvoji su roditelji. Ali u kojem smislu kažeš da je to drukčije?"
"Oni imaju određenu moć zato što su mi roditelji."
"Kakvu moć?"
"Moć nada mnom."
"Ti si već odrastao, Demiane. I stoga nitko nema moć nad tobom. Nitko. Barem nitko nema više moći nego što ti to dopustiš."
"Ja im ništa ne dopuštam."
"Čini se da dopuštaš."
"Ali kuća je njihova, daju mi jesti, kupuju mi odjeću, plaćaju nešto za fakultet, mama mi pere odjeću, sprema mi krevet... To im daje određena prava."
"Ti ne radiš?"
"Naravno da radim."
"I onda? Mogu shvatiti da živiš u toj kući ako si ne možeš priuštiti stan. Ali u svemu drugome mislim da, ako se doista želiš boriti za svoju neovisnost, ima stvari koje bi mogao činiti sam."
" Na što ciljaš? Tretiraš me kao da sam beskoristan, kao moja majka. Kao da je najvažnije na svijetu naučiti složiti krevet, prije svega drugoga!"
"Ne , vjerojatno nije, ali ti tražiš slobodu i neovisnost."
" Ne želim slobodu i neovisnost kako bih si kuhao ručak, složio krevet ili prao odjeću. Želim je kako ne bih morao tražiti dopuštenje, kako bih mogao osjećati da imam pravo reći što želim, a ostalo prešutjeti."
"Možda su, Demiane, te dvije grupe 'sloboda' neovisne."
" Ne želim prestati viđati svoje roditelje."
"Ne , naravno da ne želiš, ali ti tražiš neka izdvojena prava iz svoje sadašnje situacije, a odbacuješ dio odgovornosti koje proizlaze iz tih prava."
"Ali mogu birati u kojim ću se područjima prije osamostaliti, a u kojim područjima želim malo pričekati."
"Možda ovo pomogne da ti bude jasnije."

Jednog popodneva jedan je čovjek tražio svoga susjeda da mu posudi teću. Vlasnik teće nije baš bio previše solidaran, ali osjećao se obveznim posuditi mu je. Nakon četiri dana teća nije bila vraćena, tako da je, uz izliku da mu je potrebna, otišao moliti susjeda da mu je vrati. "Baš sam se htio popeti k vama da vam je vratim... Porođaj je bio tako težak!" "Kakav porođaj?" "Dok je teća rađala." "Molim?" "Niste znali? Teća je bila trudna." "Trudna?" "Da, sinoć je rodila. Zato se morala odmarati, ali sad se oporavila." "Odmarati?" "Da. Samo sekundu, molim vas." I ušavši u kuću, izvadio je teću, vazu i tavu. "To nije moje. Samo teća." "Ne, vaše je. To su tećine kćeri. Ako je teća vaša, vaše su i kćeri." Čovjek je pomislio kako je njegov susjed sasvim lud. "Ali bolje će biti da mu povlađujem", rekao je sam sebi. "Dobro, hvala." "Nema na čemu. Zbogom." "Zbogom, zbogom." I čovjek je otišao kući s vazom, tavom i tećom.

Toga popodneva susjed je opet pokucao na vrata. "Susjede, možete li mi posuditi odvijač i stegu?" Čovjek je sada osjećao veću obvezu nego prije. "Da, naravno." Ušao je pa izašao sa stegom i odvijačem. Prošlo je gotovo tjedan dana i, kad je već mislio da će otići po svoje stvari, susjed je pokucao na vrata. "Susjede, vi ste znali?" "Što?" "Da su odvijač i stega par." "Ma nemojte!" rekao je čovjek razrogačenih očiju. "Nisam znao." "Slušajte, bio sam nepažljiv. Kratko sam ih ostavio same i zatrudnjela je." "Stega?" "Stega! Donio sam vam njihovu djecu." I, otvorivši košaricu, dao mu je nekoliko vijaka, matica i čavala, koje je, prema njegovim riječima, rodila stega. Sasvim je lud, pomislio je čovjek. Ali čavli i vijci uvijek dobro dođu.

Prošla su dva dana. Susjed gnjavator opet je došao. "Neki dan", rekao mu je, "kad sam vam donio stegu, vidio sam da na stolu imate prekrasnu zlatnu amforu. Možete li biti tako ljubazni i posuditi mi je na jednu noć?" Vlasniku amfore zablistale su oči. "Kako ne", rekao je velikodušno. Ušao je u kuću i izašao s amforom koju je susjed želio posuditi. "Hvala, susjede." "Zbogom." "Zbogom." Prošla je ta noć, i sljedeća, a vlasnik amfore nije se usudio nazvati susjeda kako bi ga zamolio da mu je vrati. Ipak, budući da je prošlo tjedan dana, nije se mogao oduprijeti svojoj zabrinutosti i otišao je k susjedu tražiti amforu. "Amfora?" upitao je susjed. "A! Niste čuli?" "Što?" "Umrla je pri porođaju." "Kako umrla pri porođaju?" "Da, amfora je bila trudna i umrla je tijekom porođaja."

"Recite, vi mislite da sam ja glup? Kako zlatna amfora može biti trudna?" "Čujte, susjede. Prihvatili ste tećinu trudnoću i porođaj. Prihvatili ste vjenčanje i potomstvo odvijača i stege. Zašto sada ne biste prihvatili trudnoću i smrt amfore?"

"Ti, Demiane, možeš birati što hoćeš, ali ne možeš biti neovisan u onome što ti se čini lakšim i ugodnijim, a ne biti u onome što iziskuje napor. Tvoj kriterij, tvoja sloboda, tvoja neovisnost i povećanje tvoje odgovornosti dolaze s tvojim procesom odrastanja. Ti odlučuješ hoćeš li biti odrastao ili ćeš ostati dijete."
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
123.240
Blagotvornost

Atelje sam nasledio od jednog fotografa. I dalje je uza zid stajalo platno u lila
tonovima, na kojem se video odsečak balustrade i beličasta urna s nerazgovetnim
vrtom u pozadini. I upravo tu, u pletenoj naslonjači, maltene na samom pragu
tih dubina u gvašu, sedeo sam misleći na tebe, sve do jutra. Pred zoru je veoma
zahladnelo. Grubo modelovane glinene glave postupno su izranjale iz pomrčine
u prašnjavu izmaglicu. Jedna od njih (tvoj portret) bila je obmotana vlažnom
krpom. Prošao sam tom zamagljenom odajom - nešto se pod nogama krunilo i
krckalo - i počeo krajem dugačke motke da dohvatam i razgrćem crne zastore
koji su poput ostataka izanđalih barjaka visili duž iskošenog stakla. Otvorivši
tako kapije jutru - škiljavom, sumornom jutru - prsnuo sam u smeh, a da pojma
nisam imao zbog čega; možda naprosto zato što sam celu noć presedeo u pletenoj
naslonjači, okružen otpadom i krhotinama gipsa, sred prašine od stvrdnutog
plastelina, misleći na tebe.

Evo kakav me je osećaj obuzimao kad bi neko preda mnom pomenuo tvoje
ime: udar crnila, namirisan, žustar pokret - tako si zabacivala ruke kad bi
nameštala veo. Već sam te dugo voleo; zašto - ne znam. Sa svim tvojim lažima i
svirepostima, takvu kakva jesi, zaokupljenu ispraznom melanholijom.
Nedavno sam na tvom noćnom stočiću pronašao praznu kutiju šibica. Na njoj
je stajala mala nadgrobna humka pepela i jedan zlatasti opušak - grub, muški.
Molio sam te da objasniš. Neprijatno si se nasmejala. Potom si briznula u plač, i
ja sam, praštajući sve, obgrlio tvoja kolena i prislonio vlažne trepavice na toplu
crnu svilu. Posle toga, dve nedelje te nisam viđao.
Jesenje jutro iskrilo se na povetarcu. Pažljivo sam odložio motku u ugao. U
širokom rasponu prozora otvarao se pogled na crepom prekrivene krovove
Berlina, čiji su se obrisi menjali prateći raznobojne prelive neravnina u staklu; u
samom središtu uzdizala se daleka kupola nalik na bronzanu lubenicu. Oblaci
su jurili, rasprskavali se, otkrivajući na mahove neko začuđeno, paperjasto
jesenje plavetnilo.

Dan ranije razgovarao sam s tobom telefonom. Nisam izdržao i prvi sam
pozvao. Ugovorili smo sastanak za danas, kod Brandenburške kapije. Tvoj glas,
kroz nešto poput zujanja pčela, bio je udaljen i uznemiren. Stalno je klizio sve
dalje i iščezavao. Razgovarao sam s tobom čvrsto zatvorenih očiju, i dolazilo mi
je da zaplačem. Moja ljubav prema tebi bila je drhtava, nabujala toplina suza.
Tačno sam tako zamišljao raj: tišina i suze, i topla svila tvojih kolena. Tebi je to
bilo neshvatljivo.
Posle obeda, kad sam krenuo na sastanak s tobom, u glavi mi se zavrtelo od
reskog vazduha i slapova žute sunčeve svetlosti. Svaki mi je zrak odzvanjao u
slepoočnicama.
Krupno, šuštavo, rujnosmeđe lišće nezgrapno je proletalo pločnikom.
Pomišljao sam putem da verovatno nećeš doći na randevu. Pa i ako dođeš, da
ćemo se ionako ponovo posvađati. Umeo sam samo da vajam i da volim. Tebi to
nije bilo dovoljno.

One masivne kapije. Autobusi debelih bokova što se kroz njih jedva provlače,
da bi se otkotrljali niz bulevar, koji se u daljini stapao s nemirnim plavim
bleštavilom vetrovitog dana. Čekao sam te ispod teškog svoda, između hladnih
stubova, u blizini rešetke na prozoru stražarske kućice. Mnoštvo ljudi na sve
strane: berlinski činovnici izlazili su iz kancelarija, nemarno obrijani, svaki je
nosio tašnu pod rukom i, u očima, onu turobnu mučninu što dolazi od loše cigare
popušene na prazan stomak - njihova ispijena, grabljiva lica, visoke uštirkane
kragne, čitav je taj metež promicao u beskrajnom nizu; prošla je neka žena sa
crvenim slamnatim šeširom, u sivoj astraganskoj bundi; potom mladić u
somotskim pantalonama zakopčanim ispod kolena; i još mnogi drugi.
Čekao sam oslonjen na štap, u hladnoj senci stubova na uglu. Nisam verovao
da ćeš doći.

Pored jednog stuba, nedaleko od prozora stražarnice, bila je postavljena tezga
s razglednicama, mapama, lepezama fotografija u koloru, a na visokoj hoklici
pored tezge sedela je sitna smeđa starica, kratkonoga, punačka, okruglog,
pegavog lica - i ona je takođe čekala.
Pitao sam se ko će od nas dvoje duže čekati, i ko će prvi stići - neka mušterija
ili ti. Staričino držanje kao da je govorilo: - Ja sam ovde tek onako... Sela na
trenutak...
Jeste, tu je neka tezga, sa odličnim, zanimljivim sitnicama... Ali nemam ja
ništa s tim...

Ljudi su neprekidno prolazili između stubova, zavijajući kod stražarnice na
uglu; poneko bi usput primetio razglednice. Tada bi se starica sva napregla i
uperila sitne blistave oči u prolaznika, kao da odašilje misao: kupi nešto, kupi...
Ali taj bi, okrznuvši pogledom šarene razglednice pa zatim i sive, otišao dalje,
dok bi ona, naizgled ravnodušno, oborila pogled i nastavila da čita crvenu knjigu
koju je držala u krilu.
Nisam verovao da ćeš doći. Ali čekao sam te, kao što nikad u životu nisam
čekao, pušio bez prestanka, provirivao iza kapije ka čistini na trgu i početku
bulevara; onda bih se opet povukao u svoj kutak, nastojeći da ne izgledam kao
da čekam, nastojeći da te zamislim kako hodaš, približavaš se dok ja ne gledam,
i kako ću, ako još jednom provirim iza ugla, videti tvoju bundu od foke i onu
crnu čipku što ti sa oboda šešira pada preko očiju - i namerno nisam gledao,
dragocena mi je bila ta samoobmana.

Dunuo je hladan vetar. Starica je ustala da pričvrsti svoje razglednice. Nosila
je nekakav kaputić od žutog pliša nabran oko pojasa. Smeđu suknju je zadigla
tako da joj je spreda porub izgledao kraći nego pozadi, pa se činilo kao da u hodu
istura stomak. Razabrao sam krotke, dobrodušne nabore na njenoj maloj
okrugloj kapi i iznošenim patkastim čizmicama. Sva se bila predala
preuređivanju svoje ponude. Njena knjiga, neki vodič kroz Berlin, ležala je na
hoklici, i jesenji vetar je rasejano listao stranice i gužvao mapu koja je otud ispala
poput stepenica.
Počelo je da mi biva hladno. Cigareta mi je tinjala nakrivo i gorkasto. Na
grudima sam osećao talase neprijateljske studeni. Nijedna se mušterija nije
pojavila.
U međuvremenu se sitničarka vratila na svoj položaj i, pošto joj je hoklica bila
previsoka, neko vreme se vrpoljila, tako da su đonovi njenih zatupastih čizmica
naizmenično uzletali s pločnika. Bacio sam cigaretu i čvrknuo je vrhom štapa,
podstakavši vatreni mlaz.

Već je pun sat protekao, možda i više. Kako sam mogao i pomisliti da ćeš
doći? Nebo se neopaženo pretvorilo u neprekidan crni oblak, prolaznici su još
brže hodali, povijeni, pridržavajući šešire, a dama koja je upravo prolazila trgom
u hodu je otvorila kišobran. Pravo bi čudo bilo da sada naiđeš.
Starica je uredno zadenula marker u knjigu i zastala kao da se izgubila u
mislima. Nagađam da je prizivala nekog bogatog stranca iz hotela Aldon koji bi
pokupovao svu njenu robu, i preplatio, i naručio još, još mnogo razglednica i
svakovrsnih vodiča. A nije ni njoj moglo biti toplo u onom plišanom kaputiću.
Obećala si da ćeš doći. Setio sam se telefonskog razgovora i nepostojane senke
tvoga glasa. Bože, kako sam žudeo da te vidim. Opet je hudi vetar počeo da šiba.
Zadigao sam okovratnik.
Odjednom je prozor na stražarnici kliznuo u stranu i jedan zeleni vojnik
mahnuo je starici. Ona se brzo smandrljala sa hoklice i, onako isturenog
stomaka, sitnim korakom pohitala ka prozoru. Opuštenim pokretom vojnik joj je
pružio vrškom puno lonče i zatvorio okno. Njegovo zeleno rame okrenulo se i
povuklo natrag u mračne dubine.

Oprezno noseći lonče, žena se vratila na svoje mesto. Bila je to kafa s mlekom,
sudeći po prstenu smeđe pene koja se prelivala preko ruba.
Onda je počela da pije. Nikad nisam video da neko pije s tako potpunom,
dubokom, usredsređenom slašću. Zaboravila je na svoju tezgu, razglednice,
hladan vetar, svog američkog klijenta, naprosto je pijuckala, coktala, izgubila se
cela u toj kafi - baš kao što sam i ja zaboravio na svoje bdenje i video samo plišani
kaputić, oči zamagljene od blaženstva, zatupaste šake u vunenim rukavicama
stisnute oko lončeta. Pila je dugo, pila otegnutim gutljajima, pobožno oblizivala
onu smeđu penu, grejala dlanove na toplom limu. I dušu mi je preplavila neka
tamna, slatka toplina. Moja je duša takođe pila i grejala se, a smeđa ženica imala
je ukus kafe i mleka.
Ispila je i poslednji gutljaj. Na trenutak je samo sedela, nepomična. Potom je
ustala i krenula prema prozoru da vrati lonče.
Ali zastala je na pola puta, a usne su joj se nabrale u osmejak. Žurno se
vratila do tezge, zgrabila dve šarene razglednice, pa pohitala natrag do gvozdene
rešetke na prozoru, lagano kucnula po staklu svojom vunenom pesnicom. Okno
se rastvorilo, iskliznuo je jedan zeleni rukav s blistavim dugmetom na manžetni,
a ona je gurnula lonče i razglednice u mračni prozor, sve vreme plaho klimajući
glavom. Zagledan u fotografije, vojnik se okrenuo ka unutrašnjosti i polako
navukao rešetku za sobom.

Tada sam postao svestan nežnosti sveta, duboke blagotvornosti svega što me
okružuje, blažene veze između mene i svega stvorenog, i shvatio sam da radost
koju sam tražio u tebi nije samo tvoja tajna, nego da diše svuda oko mene, u
užurbanim zvucima ulice, u porubu komično zadignute suknje, u metalnom a
opet nežnom brujanju vetra, u jesenjim oblacima nadošlim od kiše. Shvatio sam
da svet nije nikakva borba, pa ni grabljivi sled slučajnih događaja, već iskričavo
blaženstvo, blagotvorno treperenje, dar od prirode koji ne umemo da cenimo.
A utom si najzad i ti stigla - ili, zapravo, ne ti nego jedan nemački par, on u
kišnom mantilu, s nogama u dugim čarapama poput zelenih boca; ona vitka i
visoka, u bundi od pantera. Prišli su tezgi, muškarac je počeo da bira, a moja
mala kafena starica, rumenih obraza, obodrena, gledala je čas u njegove oči, čas
u razglednice, vrpoljeći se, napeto izvijajući obrvama kao stari kočijaš kad
čitavim telom podbada svoju ragu. Ali jedva je Nemac i stigao nešto da odabere,
kad ga je žena, slegnuvši ramenom, cimnula za rukav i povukla u stranu. I
primetio sam tada da ona liči na tebe. Nije se ta sličnost ogledala u crtama lica,
pa ni u odeći, nego u toj gadljivoj, neljubaznoj grimasi, u tom letimičnom,
ravnodušnom pogledu. I otišli su to dvoje svojim putem, a starica se samo
osmehnula, vratila razglednice na njihova mesta, pa se ponovo udubila u svoju
knjigu. Više nije imalo svrhe da čekam. Krenuo sam mračnim ulicama,
zagledajući lica prolaznika, loveći osmehe i neizrecive sitne kretnje -
poskakivanje repića na potiljku neke devojčice dok je udarala loptom o zid,
nebesku melanholiju odraženu u bezmalo purpurnom, ovalnom oku nekog
konja. Sve sam to lovio i prikupljao. Iskošene, nabubrele kapi kiše postajale su
sve gušće, i setio sam se prohladne udobnosti svog ateljea, svih onih mišića, čelâ
i pramenova kose izašlih ispod moje ruke, i u prstima sam osetio lako golicanje
vlastite misli koja je upravo počinjala da vaja.

Pao je mrak. Kiša je tukla u naletima. Vetar me je burno sačekivao iza svakog
ugla. Onda je naišao zveketavi tramvaj, s prozorima ćilibarskog sjaja, unutra
pun crnih silueta. Uskočio sam u hodu i počeo da brišem ruke mokre od kiše.
Ljudi u kolima, mrzovoljnih lica, sanjivo su se njihali. Crna okna bila su
istačkana mnoštvom sićušnih kapi kiše, poput noćnog neba posutog bisernim
zvezdama. Kloparali smo ulicom pored drvoreda hučnih kestenova i stalno mi se
pričinjavalo da mokre grane šibaju po prozorima. A kad bi tramvaj stao, odozgo
bi se začulo kako vetrom obrano kestenje kucka po krovu. Kuc - pa opet, gipko,
nežno: kuc, kuc. Tramvaj bi zazvonio i krenuo, sjaj uličnih svetiljki drobio se u
mokrom staklu, a ja sam, sa osećajem neke bolne sreće, iščekivao ponavljanje
tih krotkih, uzvišenih zvukova. Udar kočnica najavio je stanicu. Pao je opet jedan
usamljeni kesten, a trenutak kasnije, lupnuo je još jedan i otkotrljao se preko
krova: kuc, kuc...

Vladimir Nabokov - Sabrane priče I
prevod sa engleskog: Arijana Božović
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
123.240
Pojedinosti sunčevog zalaska

Poslednji tramvaj je iščezavao u ogledalskoj tami ulice, a duž žice iznad njega
iskra bengalske vatre, pucketajući i trepereći, hitala je u daljinu poput plave
zvezde.
- Pa mogao bi da se odvučeš dalje, iako si prilično pijan, Mark, prilično pijan...
Iskra se ugasila. Krovovi su svetlucali na mesečini, srebrni uglovi prekinuti
kosim crnim pukotinama.
Kroz ovu tamu nalik ogledalu, on se teturao prema kući: Mark Štandfus,
trgovački pomoćnik, polubog, plavokosi Mark, srećni momak s visokom
uštirkanom kragnom. Na zadnjoj strani vrata, iznad bele linije te kragne, kosa
mu se završavala u šaljivom, dečačkom repiću, koji je izbegao berberinove
makaze. Zbog tog repića Klara se zaljubila u njega i zaklinjala se da je ljubav
istinska, da je potpuno zaboravila zgodnog propalog stranca koji je prethodne
godine unajmio sobu od njene majke, gospođe Hajze.
- A ipak, pijan si...
Te večeri bilo je piva i pesama s prijateljima u čast Marka i blede Klare
crvenosmeđe kose, a kroz nedelju dana biće venčani; onda ga čeka život prepun
radosti i mira, kao i noći s njom, crveni plamen njene kose raširen po čitavom
jastuku, a ujutro ponovo njen tihi smeh, zelena haljina, svežina njenih golih
ruku.

Na sredini trga stajao je crn vigvam: popravljane su tramvajske šine. Setio se
kako je danas prodro ispod njenog kratkog rukava i poljubio dirljiv ožiljak od
vakcine protiv velikih boginja. A sada je hodao ka domu, nesiguran na nogama
zbog suviše sreće i suviše pića, mašući vitkim štapom, a između tamnih kuća sa
suprotne strane prazne ulice noćni odjek je klopkloparao u ritmu njegovih
koraka; ali utihnuo je kada je skrenuo za ugao, gde je isti čovek kao i uvek, u
kecelji i sa šiljatom kapom, stajao za svojim roštiljem i prodavao viršle,
uzvikujući: - Würstchen, würstchen 7 ... - kao da nežno i tužno zviždi neka ptica.
Mark je osetio nekakvu sladokusnu žalost za viršlama, mesecom, plavom
iskrom koja je iščezla duž žice, a kako je istegao telo uz prijateljsku ogradu,
obuzeo ga je smeh i, saginjući se, prodahtao je u malu okruglu rupu na dasci
reči: - Klaro, Klaro, o, draga moja!
S druge strane ograde, u procepu između zgrada, nalazilo se pravougaono
prazno zemljište. Nekoliko kombija za selidbe stajalo je tamo poput ogromnih
mrtvačkih kovčega. Bili su podbuli od tereta. Bog zna šta je bilo nagomilano u
njima. Škrinje od hrastovine, verovatno, i lusteri poput gvozdenih paukova, i
težak kostur bračnog kreveta. Mesec je na kombije bacao oštar sjaj. S leve strane
zemljišta ogromna crna srca bila su spljoštena na golom zadnjem zidu - senke,
mnogo puta uvećane, listova lipe koja je stajala pored ulične svetiljke na uglu
pločnika.

Mark se još kikotao dok se peo mračnim stepeništem ka svom spratu.
Dosegao je poslednji stepenik, ali je greškom ponovo podigao nogu i ona se
nezgrapno spustila uz tresak. Dok je pipao u mraku tražeći ključaonicu,
bambusov štap mu se izvukao ispod ruke i, uz prigušeno zveckanje, otklizao niz
stepenice. Mark je zadržao dah. Pomislio je da će štap skrenuti zajedno sa
stepenicama i lupkati sve do podnožja. Ali visoko drveno kuckanje naglo je
prestalo. Mora biti da se zaustavio. Iscerio se od olakšanja i, pridržavajući se za
ogradu (pivo je pevalo u njegovoj šupljoj glavi), počeo ponovo da silazi. Maltene
je pao, pa je teško seo na stepenik dok je rukama pipao oko sebe.
Iznad njega otvorila su se vrata na odmorištu. Gospođa Štandfus, s
kerozinskom lampom u ruci, poluobučena, dok su joj oči treptale, a izmaglica
kose ukazivala se ispod noćne kapice, izašla je i pozvala: - Jesi li to ti, Mark?
Žut klin svetlosti okružio je ogradu, stepenice i njegov štap, i Mark se ponovo
popeo na odmorište zadihan i zadovoljan, a njegova crna, grbava senka pratila
ga je uza zid.
Tada je u mutno osvetljenoj sobi podeljenoj crvenim paravanom došlo do
ovakvog razgovora:
- Suviše si popio.
- Ne, ne, majko... Tako sam srećan.
- Sav si se isprljao. Ruka ti je crna...
-... tako vrlo srećan... O, to je dobro... voda je prijatna i hladna... Sipaj mi
malo na teme... još... Svi su mi čestitali, i to s razlogom... Sipaj još malo.
- Ali kažu da je ona nedavno bila zaljubljena u nekog drugog - nekakvog
stranca avanturistu. Otišao je, a gospođi Hajze je ostao dužan pet maraka...
- O, prestani - ti ništa ne shvataš... Mi smo danas tako mnogo pevali... Vidi,
izgubio sam dugme... Mislim da će mi udvostručiti platu kada se oženim...
- Hajde, idi u krevet... Sav si prljav, a isprljao si i nove pantalone.

7 Würstchcn (nem.) - viršla

Te noći Mark je imao neprijatan san. Video je svog pokojnog oca. Otac mu je
prišao sa čudnim smeškom na bledom, znojavom licu, zgrabio Marka ispod
pazuha i počeo da ga golica nemo, grubo i nemilosrdno.
Setio se tog sna tek kada je došao u trgovinu gde je radio, a setio ga se zato
što je njegov prijatelj, veseli Adolf, počeo prstom da ga bocka. Na trenutak, nešto
se naglo otvorilo u njegovoj duši, istog časa se ukočeno zaustavilo u čudu, pa se
uz tresak zatvorilo. Tada je ponovo sve postalo lako i prozračno, a kravate koje
je nudio mušterijama vedro su se smešile učestvujući u njegovoj sreći. Znao je
da će Klaru videti te večeri - samo će odjuriti kući na večeru i onda otići pravo
njoj... Jednog od prethodnih dana, dok joj je opisivao kako će njih dvoje prijatno
i nežno živeti, ona se iznenada rasplakala. Naravno, Mark je razumeo da su to
bile suze radosnice (kao što je i sama objasnila); užurbano je kružila po sobi,
suknja joj je ličila na zeleno jedro, a onda je ispred ogledala počela da žustro
gladi svoju sjajnu kosu boje džema od kajsija. I lice joj je bilo bledo i zbunjeno,
takođe od sreće, naravno. Sve je to, u suštini, bilo tako prirodno...
- Ovu na pruge? Da, svakako.
Vezao je kravatu na svojoj šaci i okretao je levo i desno mameći kupca. Žustro
je otvarao pljosnate kartonske kutije...
Za to vreme, njegova majka je imala posetioca: gospođu Hajze. Došla je
nenajavljena, a lice joj je bilo zamrljano od suza. Oprezno, kao da se plaši da će
se slomiti u komade, spustila se na stoličicu u maloj kuhinji bez ijedne mrlje,
gde je gospođa Štandfus prala sudove. Dvodimenzionalno drveno prase visilo je
na zidu, a poluotvorena kutija šibica s jednim izgorelim palidrvcetom ležala je na
šporetu.

- Dolazim vam s lošim vestima, gospođo Štandfus.
Ova se sledila pritisnuvši tanjir na grudi.
- Reč je o Klari. Da. Izgubila je razum. Onaj moj stanar danas se vratio - znate,
onaj o kojem sam vam pričala. I Klara je poludela. Da, sve se to dogodilo jutros...
Ne želi više nikad da vidi vašeg sina... Dali ste joj materijal za novu haljinu; biće
vam vraćen. A ovo je pismo za Marka. Klara je poludela. Ne znam šta da mislim...
Za to vreme, Mark je završio s poslom i zaputio se ka domu. Na milimetar
ošišani Adolf pratio ga je celim putem do kuće. Obojica su stali, rukovali se i
Mark je ramenom gurnuo vrata, koja su se otvorila u prohladnu prazninu.
- Zašto da ideš kući? Dođavola s tim. Hajde da negde nešto pregrizemo, ti i
ja. - Adolf je stajao, oslanjajući se na štap kao da mu je rep. - Dođavola s tim...
Mark je neodlučno protrljao obraz, a onda se nasmejao.
- U redu. Ali ja častim.
Kada je pola sata kasnije izašao iz kafane i oprostio se od prijatelja, rumenilo
plamenog sunčevog zalaska ispunilo je pogled na kanal, a kišom izbrazdan most
u daljini bio je obrubljen uskom ivicom od zlata, duž koje su prolazile sićušne
crne figure.

Bacio je pogled na sat i odlučio da ide pravo verenici, ne svraćajući do majke.
Od sreće i prozračnog večernjeg vazduha malo mu se zavrtelo u glavi.
Svetlobakarna strela pogodila je lakiranu cipelu kicoša koji je iskočio iz kola.
Lokve se još nisu bile osušile, okružene modricama tamne vlage (žive oči asfalta),
i odražavale su blagu užarenost večeri. Kuće su bile sive kao i uvek; ali zato su
krovovi, frizovi iznad gornjih spratova, gromobrani pozlaćenih ivica, kamene
kupole, kolonete - koje tokom dana niko ne primećuje, pošto dnevni ljudi retko
dižu pogled - sada bili okupani u bogatom okeru, u prozračnoj toploti sunčevog
zalaska, i tako su izgledali neočekivani i magični, ti gornji ispusti, balkoni, venci,
stubovi, jer su se zbog svoje žutosmeđe blistavosti jasno razlikovali od posivelih
fasada.
O, kako sam srećan, Mark je i dalje razmišljao, kako sve oko mene proslavlja
moju sreću.
Dok je sedeo u tramvaju, proučavao je saputnike nežno, s ljubavlju. Imao je
tako mladalačko lice, zaista je imao, s ružičastim bubuljicama na bradi,
razdraganim svetlim očima, nepodsečenim pramenom u udubljenju zatiljka...
Čovek bi pomislio da bi ga sudbina mogla poštedeti.
Za neki trenutak videću Klaru, mislio je. Sačekaće me na vratima. Reći će da
je jedva dočekala veče.

Trže se. Propustio je stanicu gde je trebalo da siđe. Na putu ka izlazu sapleo
se o noge debelog gospodina koji je čitao medicinski časopis; Mark je hteo da
odigne svoj šešir, ali je skoro pao: cvileći, tramvaj je skretao. Zgrabio je ručicu
iznad glave i uspeo da održi ravnotežu. Čovek je polako i nehajno uvukao svoje
kratke noge uz ljutito gunđanje. Imao je sede brkove koji su se svadljivo izvijali
nagore. Mark mu je uputio osmeh krivca i stigao do prednjeg kraja tramvaja.
Zgrabio je obema rukama gvozdenu ogradu i savio se napred proračunavajući
kako da skoči. Asfalt je proticao ispod njega, gladak i svetlucav. Mark je skočio.
Osetio je vatru trenja na tabanima i noge su počele da trče same od sebe, a
stopala su toptala uz nevoljan odjek. Nekoliko čudnih stvari desilo se
istovremeno: s prednje strane tramvaja, koji je uz ljuljanje odlazio od Marka,
kondukter je ispustio besan uzvik; sjajni asfalt je prohujao nagore poput sedišta
ljuljaške; hučna masa udarila je Marka otpozadi. Bilo je to kao da je snažan grom
prošao kroz njega od glave do nožnih prstiju, a zatim ništa više nije osećao.
Stajao je sam na sjajnom asfaltu. Pogledao je oko sebe. Video je u daljini
sopstvenu figuru, vitka leđa Marka Štandfusa, koji je dijagonalno prelazio ulicu
kao da se ništa nije dogodilo. Čudeći se, dostigao je sebe jednim lakim zamahom
i sada je on to prilazio pločniku, celog tela ispunjenog drhtavicom, koja je
postepeno nestajala.

Bilo je to glupo. Skoro me je pregazio autobus...
Ulica je bila široka i vesela. Boje sunčevog zalaska osvojile su polovinu neba.
Gornji spratovi i krovovi bili su okupani veličanstvenim svetlom. Tamo gore,
Mark je mogao da razazna prozirne tremove, frizove i freske, lake drvene rešetke
prekrivene narandžastim ružama, krilate kipove koji su ka nebu dizali zlatne,
nepodnošljivo plamene lire. U svetlom talasanju, eterično, svečano, ove
arhitektonske čarolije su se povlačile u nebesku daljinu i Mark nije mogao da
shvati kako nikada ranije nije primetio te galerije, te hramove koji su lebdeli u
visini.

Bolno je udario koleno. Ponovo ta crna ograda. Nije mogao a da se ne nasmeje
kada je ispred sebe prepoznao kombije. Stajali su tamo, poput džinovskih
mrtvačkih kovčega. Šta li mogu da skrivaju u sebi? Blaga? Kosture džinova? Ili
prašnjave planine skupocenog nameštaja?
O, moram da bacim pogled. Ili će me Klara pitati, a ja neću znati.
Hitro je gurnuo vrata jednog od kombija i ušao. Prazan. Prazan, izuzev male
slamnate stolice na sredini, koja je komično održavala ravnotežu iskrivljena na
tri noge.

Mark je slegnuo ramenima i izašao s naspramne strane. Ponovo se vrelo
večernje rumenilo izlilo pred njegovim pogledom. I sada su ispred njega bila
poznata vratašca od kovanog gvožđa, a nešto dalje Klarin prozor, presečen
zelenom granom. Klara je sama otvorila kapiju i stajala čekajući, podigavši gole
laktove i doterujući kosu. Crvenosmeđi pramenovi njenih pazuha ukazivali su se
kroz suncem obasjane otvore kratkih rukava.
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
123.240
Smejući se nečujno, Mark je potrčao da je zagrli. Pritisnuo je obraz na toplu,
zelenu svilu njene haljine.
Položila je ruke na njegovu glavu.
- Bila sam tako usamljena danas. Ali sada si ovde.
Otvorila je vrata i Mark se odmah našao u dnevnoj sobi, koja mu se prikazala
kao nesvakidašnje prostrana i svetla.
- Kada su ljudi srećni kao što smo mi sada - rekla je - nije im potreban hodnik
- govorila je Klara strastvenim šapatom i on je osetio da njene reči nose neko
posebno, predivno značenje.
U dnevnoj sobi, oko snežnobelog ovala stolnjaka, sedelo je nekoliko ljudi, a
nijednog od njih Mark nikada ranije nije video u kući svoje verenice. Među njima
bio je Adolf, osunčanog tena, četvrtaste glave; nalazio se tu i onaj kratkonogi,
trbušasti starac koji je bio čitao medicinski časopis u tramvaju i koji je još
gunđao.

Mark je pozdravio društvo stidljivim naklonom i seo pored Klare, i u istom
tom trenutku je osetio, kao nedavno, munju užasnog bola kako mu prolazi kroz
čitavo telo. Zgrčio se, a Klarina zelena haljina je otplovila, smanjila se i pretvorila
u zeleni abažur lampe. Lampa se njihala na gajtanu. Mark je ležao ispod nje dok
mu je neshvatljivi bol lomio telo, i ništa nije moglo da se razabere izuzev te titrave
lampe, a rebra su mu pritiskala srce, čineći disanje nemogućim, i neko mu je
savijao nogu, pritiskajući je do lomljenja, začas će pući. Nekako se oslobodio,
lampa je ponovo zasijala zeleno i Mark je ugledao sebe kako sedi malo udaljen,
pored Klare, i, čim je to video, zatekao je sebe kako kolenom dodiruje njenu vruću
svilenu suknju. I Klara se smejala, zabacivši glavu.
Osetio je potrebu da ispriča šta se upravo dogodilo i, obraćajući se svim
prisutnima - veselom Adolfu, nesnosnom debeljku - izustio je s naporom: -
Stranac izgovara ranije pomenute molitve na reci...
Činilo mu se da je sve razjasnio i očigledno su svi razumeli... Malo pućeći
usta, Klara ga je uštinula za obraz: - Jadni moj dragi. Biće sve u redu...
Počeo je da se oseća umornim i pospanim. Stavio je ruku oko Klarinog vrata,
privukao je sebi i legao. I tada ga je bol ščepao ponovo i sve je postalo jasno.
Mark je ležao nauznak, osakaćen i previjen, a lampa se više nije ljuljala.
Poznati debeli čovek s brkovima, sada doktor u belom mantilu, ispuštao je
zabrinute i mrmljave tihe zvuke dok je zurio u zenice Markovih očiju. I kakav
bol! Bože, svakog časa njegovo srce će se nabosti na rebro i prepući... Bože,
svakog trenutka... Ovo je smešno. Zašto Klara nije ovde?
Doktor se namrštio i pucnuo je jezikom.
Mark više nije disao, Mark je otišao - kuda, u koje druge snove, niko ne može
reći. 8

Vladimir Nabokov - Sabrane priče I
prevod sa engleskog: Veselin Marković


8 Čisto sumnjam da sam ja bio odgovoran za odvratan naslov („Katastrofa”) nametnut ovoj priči.
Napisana je juna 1924. u Berlinu i prodata emigrantskim novinama Sevodnja u Rigi, gde je izašla
13. jula iste godine. I dalje pod tom etiketom, i nesumnjivo s mojim nemarnim blagoslovom,
uključena je u zbirku Uhoda, Reč, Berlin, 1930. Sada sam joj dao nov naslov, koji ima trostruku
prednost: odgovara tematskoj pozadini priče, sigurno će zbuniti čitaoce koji „preskaču opise” i
razbesneće kritičare. (Napomena Vladimira Nabokova.)
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
123.240
Oluja

Na uglu jedne sasvim obične ulice u zapadnom Berlinu, ispod svoda lipa u cvatu,
iznenada me je okružio oštar miris. Pramenovi magle su se podizali u noćno
nebo, a kad su sakrili i poslednju zvezdu, vetar, taj slepi fantom, jurnuo je niz
pustu ulicu skrivajući lice iza rukava. Firma koja je visila iznad gvozdene roletne
berbernice - zlatna posuda za brijanje - zaljuljala se u beživotnoj pomrčini kao
klatno.

Stigao sam kući i otkrio da me vetar čeka u sobi: udarao je u prozorska stakla,
ali se brzo povukao kad sam zatvorio vrata iza sebe. Dole ispod prozora bilo je
usko dvorište, u kojem su između grmova jorgovana svakog dana blještale
košulje raširene na izbledelim konopcima za sušenje veša. Ponekad su iz dvorišta
dopirali glasovi: melanholični uzvici skupljača starih stvari i otkupljivača praznih
boca, ponekad jecanje osakaćene violine, a jednom, jedna debela žena plave kose
stala je nasred dvorišta i zapevala tako lepo da su sve spremačice provirile
napolje izvijajući gole vratove. Onda, kad je završila, nastupio je trenutak
nesvakidašnje tišine; čulo se samo kako moja stanodavka, jedna zarozana
udovica, jeca i duva nos u hodniku.

U dvorištu se sad širila zagušujuća tama, a onda se oslepeli vetar, koji je
dotad bespomoćno klizio u dubinu, ponovo podigao, povrativši iznenada vid, i
pojurio uvis; u ćilibarskim otvorima na crnom zidu s druge strane dvorišta,
siluete ruku i raščupanih glava žurno su lovile neposlušne prozore i glasno ih i
čvrsto zatvarale. Svetla su se ugasila. Sledećeg trenutka pokrenula se lavina
muklog zvuka, zvuka grmljavine u daljini, i zakotrljala preko tamnoljubičastog
neba. Onda se sve smirilo, kao kad je ona prosjakinja završila pesmu,
pritiskajući šake uz svoje povelike grudi.
U toj tišini sam zaspao, iscrpljen srećnim događajima dana, srećom koju
pisanjem ne mogu opisati, a snovi su mi bili ispunjeni tobom.
Probudio sam se jer je noć počela da se ruši. Divlji bledi sjaj proletao je nebom
kao odsjaj paoka nekog džinovskog točka. Udar za udarom potresao je nebo. Kiša
je pljuštala obilno i glasno.
Opijen tim plavičastim potresima i dubokom i oštrom jezom, prišao sam
mokrom prozoru i udahnuo nezemaljski vazduh, od kog mi je srce zazvonilo kao
staklo.

Sve bliže i sve veličanstvenije, prorokove dvokolice tutnjale su preko oblaka.
Svetlo ludila i jasnih vizija prikazivalo je noćni svet, metalne kosine krovova,
grmove jorgovana u bekstvu. Gromovnik, belokosi džin sa strašnom bradom,
koju mu je vetar zabacio preko ramena, obavijen zalepršalim naborima
zaslepljujuće haljine, stajao je u vatrenoj kočiji naginjući se nazad i upinjući se
da zauzda ogromne, kao čađ crne konje blještavih ljubičastih griva. Konji su se
oteli, prskali su oko sebe varnice iskričave pene, dvokolice su se zanosile, a
usplahireni prorok je uzalud zatezao uzde. Lice mu se grčilo od udara vetra i
naprezanja; kovitlac koji mu je uhvatio nabore haljine ogolio mu je jedno snažno
koleno; konji su mahali blještavim grivama i jurili sve brže, dole, niz oblake. A
onda su gromovita kopita dodirnula sjajne krovove, dvokolica se nakrivila, Ilija
se zateturao, a konji, pobesneli od dodira smrtnog metala, naglo su promenili
pravac i ponovo jurnuli ka nebu. Prorok je ispao napolje. Jedan točak je otpao.
S prozora sam video kako se ogroman krug točka kotrlja niz krov, zastaje na
samoj ivici i onda skače u mrak, dok su konji, vukući za sobom prevrnutu
dvokolicu, jurili visoko gore iznad najviših oblaka; tutnjava se smirila, a olujna
svetla su nestala u sivim bezdanima.

Pošto je pao na krov, gromovnik se s mukom pridigao. Sandale su mu se
klizale; jednom nogom je dokačio i razbio staklo na krovnom prozoru, a onda
zamumlao i pružio ruku da se pridrži za dimnjak. Polako se osvrtao i tražio nešto
namrštenim pogledom - verovatno točak koji je spao sa zlatne osovine. Pogledao
je uvis, stežući šakom raščupanu bradu, i ljutito zamahao glavom - izgleda da
mu se to ne događa prvi put - a onda je polako počeo da se spušta, šepajući jedva
primetno.

U velikom uzbuđenju sam se otrgao od prozorskog okna, na brzinu navukao
kućnu haljinu i strčao niz stepenice pravo u dvorište. Oluja je prošla, ali još je
pomalo padala kiša. Nezaboravno bledilo se širilo nebom na istoku.
U dvorištu, koje je odozgo izgledalo beznadežno mračno, nije bilo ničega osim
nežne izmaglice koja se već razilazila. Na sredini travnjaka potamnelog od kiše
stajao je mršav, pogrbljen starac u mokrim haljinama, mrmljao je sebi u bradu
i osvrtao se. Kad me je ugledao, zatreptao je ljutito i progovorio: - Jesi li to ti,
Jeliseju?
Poklonio sam mu se. Prorok je coknuo jezikom i počešao smeđu ćelu.
- Izgubio sam točak. Hoćeš li da mi ga pronađeš?

Kiša je već prestala da pada. Ogromni plameni oblaci su se skupljali iznad
krovova. Grmovi, ograda, sjajna kućica za pse, sve je lebdelo u pospanom
plavičastom vazduhu. Dugo smo zavirivali u svaki ćošak. Starac je mumlao,
pridizao otežale skute haljine, šljapkao po baricama u sandalama, a s vrha
velikog koščatog nosa visila mu je svetla kap. Kada sam pomerio jednu granu
jorgovana, na gomili đubreta i polomljenog stakla ugledao sam tanak gvozdeni
točak koji je sigurno otpao s nekih dečjih kolica. Starac je iza mojih leđa
uzdahnuo duboko i sa olakšanjem. Žurno, čak žustro, odgurnuo me je u stranu
i zgrabio zarđali točak. Veselo je namignuo i rekao: - Znači tu se otkotrljao.
Pogledao me je i namrštio se toliko da su mu se obrve spojile, a onda, kao da
se nečeg setio, rekao gromkim glasom: - Okreni se, Jeliseju.
Poslušao sam ga, čak sam i zažmurio. Stajao sam tako minut ili duže, a onda
više nisam mogao da savladam svoju radoznalost.

U dvorištu nije bilo nikoga, osim starog šugavog psa osedele njuške, koji je
virio iz kućice i gledao uvis, baš kao čovek, uplašenim smeđim očima. I ja sam
pogledao uvis. Ilija se uzverao na krov, a na leđima mu je sijao gvozdeni obruč.
Iznad crnih dimnjaka svetleo je narandžast oblak, kao narandžasta planina, a
iza njega još jedan, i još jedan. Preplašeni pas i ja smo zajedno gledali kako
prorok, koji se u međuvremenu popeo na sam vrh krova, mirno i bez žurbe stupa
na oblak i nastavlja da se penje teškim koracima preko razlivene nežne vatre...
Sunce je obasjalo točak, koji je istog trenutka narastao i pretvorio se u zlato,
a i Ilija je sad izgledao kao da je odeven u plamen. Stapao se s rajskim oblacima
po kojima je hodao u sve veće visine, dok nije nestao u veličanstvenoj klisuri
neba.

Tek tada se matori pas oglasio grubim jutarnjim lajanjem. Mali talasi su se
širili svetlom površinom kišne barice. Laki povetarac je zaljuljao muškatle na
balkonima. Dva-tri prozora su se probudili iz sna. U mokrim papučama i
iznošenoj kućnoj haljini istrčao sam na ulicu da preteknem prvi, pospani
tramvaj. Pridižući skute haljine i smejući se samom sebi, trčao sam i zamišljao
kako ću za nekoliko trenutaka biti u tvojoj kući i kako ću započeti priču o
neobičnom događaju na noćnom nebu i srditom starom proroku koji mi je pao u
dvorište.

Vladimir Nabokov - Sabrane priče I
prevod sa engleskog: Đorđe Tomić
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
123.240
La veneziana

Ispred crvenog zamka, među bujnim brestovima, nalazio se jarkozeleni teniski
teren. Rano izjutra, baštovan ga je poravnao kamenim valjkom, iščupao nekoliko
belih rada, tečnom kredom podebljao linije i čvrsto razapeo novu, elastičnu
mrežu između dva stuba. Batler je iz obližnjeg gradića doneo kutiju kao sneg
belih, još paperjastih, još netaknutih loptica, koje su poput dragocenih voćki bile
zasebno uvijene u providnu hartiju.
Bilo je oko pet po podne. Dozreli sunčevi zraci dremuckali su po travi i
stablima, probijajući se kroz lišće, i spokojno se razlivali na teren, koji je potom
oživeo. Bilo je četiri igrača: sam pukovnik (vlasnik zamka), gđa Mekgor, Frenk,
domaćinov sin, i Simpson, njegov prijatelj s fakulteta.

Pokreti igrača tokom igre govore dosta o njemu, kao i njegov rukopis u
trenucima mira. Sudeći po pukovnikovim grubim, ukočenim udarcima, po
nervoznim grimasama na njegovom punačkom licu, koje je izgledalo kao da je
upravo ispljunuo ogromni uspravni brk iznad njegove usne; po tome što uprkos
vrućini nije otkopčao dugme na kragni; po načinu na koji je servirao, po nogama,
čvrsto ukopanim i raširenim, poput dva direka, te bi neko mogao da zaključi,
prvo, da nikada nije ni bio dobar igrač, i drugo, da je bio ozbiljan, staromodan,
tvrdoglav čovek, koga je povremeno znao da obuzme strašan bes. U stvari, kada
bi poslao lopticu u rododendrone, opsovao bi kroz zube ili bi zakolutao svojim
ribljim očima prema reketu, kao da ne može nikako da mu oprosti zbog takvog
ponižavajućeg promašaja. Simpson, partner koji mu je dodeljen, žgoljavi
plavušan s krotkim ali divljim očima, koje su iza cvikera treperile i svetlucale
nalik lakim, svetloplavim leptirima, davao je sve od sebe, mada pukovnik nikada
nije pokazivao srdžbu kada bi neko drugi bio kriv za gubitak poena. Ali koliko
god da se Simpson trudio, koliko god da je skakao okolo, njegovi udarci nisu bili
uspešni. Osećao se kao da puca po šavovima, kao da mu ta njegova
uznemirenost ne dozvoljava da udara lopticu kako valja i da se u njegovim
rukama umesto oruđa za igru, precizno i vispreno sačinjenog od rezonantnih
ćilibarskih žica crevara na divno izrađenom ramu, nalazi suva cepanica, od koje
se loptica odbijala sa bolnim praskom, završavajući u mreži ili u žbunju, ili čak
obarala slamnati šešir sa okruglaste glave g. Mekgora, koji je stajao pored terena
i nezainteresovano gledao kako njegova mlada žena Morin i lakonogi, hitri Frenk
pobeđuju svoje oznojene protivnike.

Da je Mekgor - stari poznavalac umetnosti, restaurator ramova i platna još
starijih slika, koji doživljava svet kao lošu studiju namackanu prolaznim bojama
na tankom platnu - bio jedan od onih znatiželjnih i nepristrasnih posmatrača,
čiju je pažnju ponekad tako korisno privući, verovatno bi zaključio da je visoka,
crnokosa, vesela Morin bezbrižno živela, na isti način na koji je i igrala, a da je
Frenk išao kroz život kao što je vraćao i najteže udarce: sa elegantnom lakoćom.
Ipak, kao što i rukopis može da zavara gataru svojom površnom jednostavnošću,
tako i igra ovog u belo obučenog para nije otkrivala da je u stvari Morin igrala
slab, mlitav, trom, ženski tenis, dok se Frenk trudio da ne bije po loptici previše
jako, podsećajući sebe da nije na univerzitetskom turniru, već u očevom parku.
Lako se kretao prema loptici, a dugi udarac bi ga ispunjavao fizičkim
zadovoljstvom: svaki pokret teži da opiše pun krug, jer iako bi bio tek na pola
puta, taj pokret transformisan u dugi nevidljivi let loptice automatski bi se
nastavljao, mišice bi se podizale sve do ramena, i upravo toliko je trajala
unutrašnja iskra zbog koje ga je udarac ispunjavao zadovoljstvom. Sa smirenim
osmehom na sveže obrijanom preplanulom licu, kada bi mu zasijali besprekorni
zubi, Frenk se podizao na prste i, bez ikakvog napora, zamahivao svojom golom
podlakticom. Taj raskošni luk sadržavao je u sebi neku vrstu električne snage i
loptica se odbila jako i precizno od žica njegovog reketa.

Tog jutra doputovao je sa prijateljem na odmor kod svog oca i zatekao g. i gđu
Mekgor, koje je poznavao još od pre i koji su bili gosti u zamku duže od mesec
dana; pukovnik, u žaru svoje uzvišene strasti za slikarstvom, svesno je oprostio
Mekgoru njegovo strano poreklo, njegovu nedruštvenu prirodu i nedostatak
humora, u zamenu za pomoć koju mu je ovaj čuveni poznavalac umetnosti
pružao, kao i za izvanredna, neprocenjiva platna koja mu je dobavio. Posebno
izvanredna bila je poslednja pukovnikova akvizicija, „Portret žene” od Lučijanija,
koju mu je Mekgor ne baš jeftino prodao.

Mekgor je danas, na insistiranje svoje žene, koja je dobro znala koliko
pukovnik drži do pedantnosti, obukao svetlo letnje odelo umesto fraka koji
obično nosi, ali ni to mu ipak nije bilo dovoljno da prođe nekažnjeno na smotri
njegovog domaćina: košulja mu je bila uštirkana i imala je bisernu dugmad, što,
naravno, nije bilo primereno. Takođe su neprimerene bile i njegove
crvenkastožute polu-duboke čizme, kao i odsustvo manžetni na pantalonama -
koje je pokojni kralj uveo u modu istog trenutka kada je morao da pređe preko
nekoliko uličnih bara - kao i stari slamnati šešir sa ofucanim zadnjim obodom,
odakle su virili elegantni sedi pramenovi gospodina Mekgora. Imao je pomalo
majmunsko lice, sa izbačenom vilicom, veliki usek između nosa i usne i toliko
zamršenu mrežu bora, da bi neko verovatno mogao da mu čita s lica kao da je u
pitanju dlan. Dok je gledao lopticu, koja je preletala preko mreže i vraćala se,
njegove male zelenkaste oči jurile su desno, levo, desno, te bi zastale lenjo da
trepnu kada bi loptica ispala iz igre. Živahna belina tri bele košulje i jedne kratke,
razigrane suknje divno su se isticali na bleštavom, suncem obasjanom zelenilu
jabukovih krošnji, ali, kako je već rečeno, g. Mekgor je smatrao Tvorca života tek
drugorazrednim imitatorom majstora koje je proučavao već četrdeset godina.
U međuvremenu Frenk i Morin su, pobedivši već pet gemova u nizu, bili na
pragu da dobiju i šesti. Frenk, koji je servirao, levom rukom baci visoko lopticu,
povi leđa unazad kao da će se presamititi, a onda se hitro baci napred uz široki
zamah svetlucajućeg reketa, udari njime po loptici, koja prelete preko mreže i
odskoči kao munja pored Simpsona, koji je mogao samo bespomoćno da je
isprati krajičkom oka.
- Dosta je bilo - reče pukovnik.

Simpson oseti veliko olakšanje. Toliko se stideo svojih nespretnih udaraca da
je izgubio svaki entuzijazam za igru, a taj stid je bio još jači zato što ga je Morin
neverovatno privlačila. Igrači se nakloniše jedni drugima, kako je i bio običaj, a
Morin zaigra osmeh u uglu usana dok je nameštala bretelu na svoje golo rame.
Njen muž je pomalo ravnodušno aplaudirao.
- Moramo da odigramo partiju u singlu - naglasi pukovnik, s velikim
uživanjem zavalivši sina po leđima, dok je ovaj, stiskajući zube, navlačio svoju
belu sportsku bluzu s crvenim prugama i ljubičastim grbom na jednoj strani.
- Čaj - reče Morin. - Sve bih dala za malo čaja.
Svi se skloniše u senku ogromnog bresta, gde su batler i sluškinja u
crnobelom postavili sto na rasklapanje. Bilo je tu čaja, tamnog kao minhensko
pivo, trouglastih sendviča s krastavcem i hlebom bez kore, tamnog kolača
išaranog crnim grožđicama i velikih jagoda sa šlagom. Takođe, bilo je i nekoliko
glinenih boca s pivom od đumbira.

- U moje vreme - počeo je pukovnik, zavalivši se tromo u ligeštul - više smo
voleli prave, čistokrvne engleske sportove: ragbi, kriket, lov. Ima nečega
inostranog u današnjim igrama, nečeg pikljavog. Veliki sam zagovornik muškog
držanja, sočnog mesa i večernje flaše porta, što me ne sprečava - zaključi
pukovnik gladeći svoje velike brkove nekakvom malom četkom - da uživam u
moćnim starim slikama koje poseduju nešto od sjaja tog istog krepkog vina.
- Uzgred, pukovniče, „Veneziana” je okačena - reče Mekgor turobnim glasom,
spustivši svoj šešir na travnjak pored stolice, trljajući vrh glave, go kao koleno,
oko koga su se još uvek uvijali gusti, prljavosedi pramenovi. - Odabrao sam
najbolje mesto u galeriji. Okačili su lampu iznad. Voleo bih da pogledate.
Pukovnik upre blistavi pogled u svog sina, na posramljenog Simpsona i Morin,
koja se smejala i pravila grimase zbog vrućeg čaja.

- Dragi moj Simpsone - uzviknu uzbuđeno, ustremivši se na odabrani plen -
još uvek je nisi video! Oprostićeš mi što te odvajam od tvog sendviča, prijatelju
moj, ali osećam obavezu da ti pokažem moju novu sliku. Znalci su ludi za njom.
Idemo. Naravno, ne usuđujem se da pitam i Frenka.
Frenk se vragolasto nakloni. - U pravu ste, oče. Slike me uznemiravaju.
- Odmah se vraćamo, zar ne, g. Mekgore - reče pukovnik ustajući. - Pažljivo,
da ne stanete na bocu - reče Simpsonu, koji je takođe ustao. - Pripremite se da
vas zapljusne lepota.

Njih trojica se zaputiše ka kući preko blago osunčanog travnjaka. Žmirkajući,
Frenk ih je ispratio, potom spusti pogled na Mekgorov šešir ostavljen pored
stolice na travi (izloživši tako svoju beličastu postavu, s tamnom masnom mrljom
na oznaci bečke prodavnice šešira, ka Bogu, ka plavim nebesima, ka suncu), a
potom, okrenu se ka Morin, izgovori nekoliko reči koje će bez sumnje iznenaditi
nepažljivog čitaoca. Morin je sedela u niskoj naslonjači, prekrivena treperavim
uvojcima sunčanih zraka, pritiskajući zlaćanu mrežu reketa na čelo, i njeno lice
odmah ostari i uozbilji se kad Frenk reče: - A sad, Morin, vreme je da se
odlučimo...
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
123.240
II

Mekgor i pukovnik, poput dva stražara, vodili su Simpsona u hladnu, prostranu
trpezariju, gde su svetlucale slike na zidovima i gde nije bilo nameštaja osim
ovalnog stola od sjajnog crnog drveta na sredini prostorije, sa sve četiri noge,
koje su se kao u ogledalu odražavale na orah-žutom parketu. Kada su sproveli
svog zatvorenika do ogromnog platna u tamnopozlaćenom ramu, pukovnik i
Mekgor zastadoše, prvi s rukama u džepovima, dok je drugi iz svojih nozdrva
zamišljeno iskopavao neku sasušenu sivu tvar nalik polenu i potom vrhovima
prstiju od nje pravio kuglice koje je bacao unaokolo.

Slika je bila zaista lepa. Lučijano je naslikao venecijansku lepoticu u
poluprofilu, naspram tople, crne pozadine. Ružičaste nijanse odeće otkrivale su
njen vitki, tamni vrat, sa izuzetno nežnim prevojima ispod uha, a njen trešnja-
crveni ogrtač, skliznuvši s levog ramena, bio je ukrašen sivim risjim krznom.
Izgledalo je kao da će dugim razdvojenim prstima desne ruke namestiti krzno
koje je padalo, ali se u tom trenutku zamrzla, a njene jedinstvene tamnosmeđe
oči zurile su s platna, uporno i mirno. U levoj ruci, sa belim naborima batistanog
rukava oko ručnog zgloba, nalazila se korpa sa žutim voćem; krunica njene kape
sijala je na vrhu tamnokestenjaste kose. Sleva, crnilo je bilo prekinuto desnim
uglom velikog prozorskog okna koje se otvaralo pravo u sumračni vazduh i
plavičastozeleni bezdan oblačne večeri.

Ipak, Simpsona nisu zadivile te čudesne igre isprepletanih senki, niti tamna
toplina cele slike. Nešto drugo je bilo u pitanju. Nagnuvši glavu u stranu, odmah
ga obli rumenilo: - Gospode, kako liči na...
- Moju ženu - dovrši Mekgor ravnodušnim glasom, razbacujući svoj sasušeni
polen.
- Neverovatno je dobra - prošaputa Simpson, nakrivivši glavu na drugu
stranu. - Neverovatno...
- Sebastijano Lučijani je - reče pukovnik, samozadovoljno žmirkajući - rođen
krajem XV veka u Veneciji, a umro je sredinom XVI u Rimu. Učitelji su mu bili
Đorđone i Belini, a njegovi suparnici Mikelanđelo i Rafaelo. Kao što vidite, u svom
radu je sjedinio snagu prvog i osećajnost drugog. Istina, nije cenio Santija, i to
ne samo zbog profesionalne sujete - legenda kaže da je našeg umetnika osvojila
rimska dama po imenu Margarita, koja će kasnije biti poznata kao La fornarina.
Zamonašio se petnaest godina pre smrti, primivši od Klementa VII prosto i
unosno nameštenje. Od tada je bio poznat kao Sebastijano del Pjombo. Piombo
znači „olovo”; naime, njegove dužnosti sastojale su se u tome da ogromnim
olovnim pečatima overava gnevne papine bule. Raskalašni monah, kakav je bio,
voleo je da banči i piše rđave sonete. Ali kakav je to majstor bio...
Pukovnik je osmotrio Simpsona, sa zadovoljstvom primetivši da je slika
ostavila gosta bez reči.

Trebalo bi ipak naglasiti da Simpson, nenaviknut na posmatranje umetničkih
dela, nije mogao u potpunosti da razume majstorstvo Sebastijana del Pjomba,
već je njega oduševljala jedna jedina stvar (osim čistog psihološkog efekta
predivnih boja na očne nerve): sličnost koju je odmah primetio, iako je tada prvi
put video Morin. I zadivljujuće je bilo to da je Venecijankino lice - glatko čelo kao
da je bilo preliveno nejasnim sjajem maslinastog meseca, potpuno crne oči i izraz
spokojnog iščekivanja njenih nežno sastavljenih usana - još više isticalo lepotu
one druge Morin, koja se uvek smejala, žmirkala, i zenice su joj poigravale u
stalnoj borbi sa sunčevim zracima, čije su svetle šare klizile po njenoj beloj
haljini, dok je reketom razgrtala šuštavo lišće u potrazi za lopticom koja se tamo
negde otkotrljala.
Iskoristivši slobodu koju engleski domaćin daje svojim gostima, Simpson se
nije vratio čajnom stolu, već se zaputio preko vrta, zaobišao zvezdaste cvetne leje
i ubrzo se izgubio među šahovskim senkama aleje u parku, kojom se širio miris
paprati i trulog lišća. Ogromno drveće bilo je toliko staro da su grane morale biti
podglavljene zarđalim podupiračima, te je takvo, sve pogrbljeno, bilo nalik
kakvim oronulim divovima na gvozdenim štakama.

- Gospode, kakva veličanstvena slika - prošaputa opet Simpson. Hodao je
lagano, pogrbljen mašući reketom, dok su mu gumeni đonovi jedva čujno
škripali. Treba ga precizno opisati: suvonjav, riđast, sa zarozanim belim
pantalonama i širokim sivim, dopola zakopčanim sakoom; takođe treba obratiti
posebnu pažnju na lake cvikere bez rama na njegovom rošavom okruglastom
nosu, vodnjikave, pomalo mahnite oči i pege na isturenom čelu, jagodicama i
vratu, crvenom od jutarnjeg sunca.

Bio je na drugoj godini studija, živeo je skromno i redovno je pohađao
predavanja iz teologije. Frenk i on nisu postali prijatelji samo zato što ih je
sudbina sastavila u istom stanu sa dve spavaće sobe i zajedničkim dnevnim
boravkom, već pre svega zato što se on, kao i većina ljudi slabe volje, stidljivi i
potajno strasni, nehotično vezao za nekog ko je bio pun života, čvrstih zuba,
mišićav, sa istinskom duševnom snagom, tj. jakom voljom. A što se tiče Frenka,
koji je bio ponos svog koledža, koji je veslao u trkačkom čamcu i leteo preko
terena s kožnom lubenicom pod miškom, koji je znao kako da pesnicom pogodi
sam vrh brade, gde se nalazi ista onakva kost kao u laktu, udarcem koji će
protivnika poslati u dubok san - taj izvanredni, od svih voljeni Frenk našao je
nešto svojoj sujeti laskavo u prijateljstvu slabog i trapavog Simpsona. Simpson
je, igrom slučaja, znao nešto neobično o Frenku, što je ovaj krio od ostalih svojih
pajtaša, koji su ga znali samo kao izvrsnog sportistu i bogatog momka, ne
obraćajući nikakvu pažnju na povremene glasine da je Frenk bio izvrstan crtač,
ali svoje crteže nije nikom pokazivao. Nikada nije govorio o umetnosti, uvek je
bio spreman za pesmu, dobru kapljicu i bančenje, ali bi ga ponekad iznenada
obuzela neka čama, te bi se zatvarao u svoju sobu, ne puštajući nikoga unutra,
i samo bi njegov cimer, nedostojni Simpson, znao šta ovaj smera. Ono što bi
Frenk naslikao tokom ta dva-tri dana zlovoljne izolacije skrivao bi ili uništio, a
onda bi, kao da je platio kakav danak svom poroku, ponovo postao veseli,
jednostavni Frenk. Samo jednom je o tome pričao sa Simpsonom.
- Vidiš - rekao je, mršteći naočito čelo i silovito otresajući duvan iz lule -
osećam da u umetnosti, posebno u slikarstvu, postoji nešto mekušasto,
preosetljivo, nedostojno muškarca. Pokušavam da izađem na kraj s tim
demonom, jer znam kako to može uništiti čoveka. Ako se u potpunosti prepustim
tome, onda bih, umesto mirne i uređene egzistencije sa ograničenom tugom i
ograničenim uživanjima, sa onim jasnim pravilima bez kojih svaka igra gubi čar,
bio osuđen na stalni haos, rasulo i bog će ti ga znati šta sve još ne. Do kraja
života bih se mučio, postao bih nalik onim jadnicima koje srećem na Čelsiju,
onim taštim, dugokosim budalama u somotskim žaketima - izmučenim, slabim,
naoružanim samo svojim ulepljenim paletama...

Ipak, demon mora da je bio mnogo jak. Frenk je na kraju zimskog semestra,
a da ništa nije rekao svom ocu (i tako ga duboko povredio), trećom klasom
otputovao u Italiju, da bi se vratio pravo na fakultet mesec dana kasnije,
preplanuo i veseo, kao da se jednom zauvek otarasio svih tih strašnih
stvaralačkih groznica.
Potom, sa dolaskom letnjeg raspusta, pozvao je Simpsona kod svog oca i
Simpson je s velikom zahvalnošću prihvatio poziv, jer ga je užasavala i pomisao
na uobičajeni povratak u svoj mirni grad na severu, gde se svakog meseca
dešavao nekakav šokantni zločin, a njegov otac, inače sveštenik, blag, bezazlen,
ali potpuno lud čovek, koji je posvećivao više pažnje harfi i sobnoj metafizici,
nego svojoj pastvi.

Posmatranje lepote, bilo da je u pitanju zalazak sunca jedinstvenih boja, lice
koje blista ili umetničko delo, nehotice nas tera da se osvrnemo na sopstvenu
prošlost i uporedimo sebe i svoje unutrašnje biće s tom krajnje nedokučivom
lepotom koja nam se ukazala. Zato se Simpson, pred kojim je davno preminula
Venecijanka uskrsla u njenom batistu i somotu, sada prepuštao uspomenama
dok je lagano šetao po ljubičastoj blatnjavoj stazi, nečujan u tom večernjem satu;
prisećao se prijateljstva s Frenkom, očeve harfe, teške i nevesele mladosti.
Zvonku šumsku tišinu povremeno je ispunjavalo pucketanje grane koju je ko
zna ko dotakao. Crvena veverica se sjurila niz stablo, pretrčala do susednog
stabla sa svojim čupavim uspravljenim repom, i opet se pela. U nežnom mlazu
sunčevog svetla između vrhova dve krošnje kružile su mušice nalik zlatnoj
prašini, a bumbar, upleten u gusti vez paprati, već je zujao uzdržanijim,
večernjim tonom.

Simpson sede na klupu poprskan belim tragovima ptičjeg izmeta, pogrbi se i
nalakti na kolena. Osetio je nalet zvučne halucinacije, koja ga je spopadala još
od detinjstva. Kada bi se našao na nekoj livadi ili, kao sada, u tihoj šumi koja je
tonula u suton, protiv svoje volje bi počinjao da strepi da li možda, u toj tišini,
čuje čitav ogromni svet koji, uz milozvučan zvižduk, putuje svemirom, gungulu
dalekih gradova, odjek morskih valova, poj telegrafskih žica iznad pustinje.
Njegov sluh je, vođen sopstvenim mislima, postepeno počeo zaista da detektuje
te zvukove. Mogao je da čuje dahtanje voza, iako su šine verovatno bile
desetinama kilometara udaljene; potom kloparanje i škripa točkova, a zatim -
kako mu se sluh sve više izoštravao - i glasove putnika, kašljanje i smeh,
šuštanje novina, a na kraju, potpuno uronivši u zvučni miraž, jasno je
razaznavao otkucaje njihovih srca, pa talasi krešenda tih otkucaja, tog brujanja,
te jeke zaglušiše Simpsona. Stresao se kada je otvorio oči, shvativši da to ustvari
lupa njegovo srce.

- Lugano, Komo, Venecija - promumlao je dok je sedeo na klupi pod
bešumnim drvetom lešnika i istog trenutka začu potmulo romorenje sunčanih
gradova, a zatim, sve jasnije, zvonjavu, fijuk golubijih krila, piskutavi smeh nalik
Morininom i neumorno koračanje nevidljivih prolaznika. Želeo je da zaustavi svoj
sluh baš tu, ali je on, poput bujice, samo prodirao dublje. Još tren i više nije
mogao da zaustavi to neverovatno poniranje: čuo je ne samo korake, već i
otkucaje. Bezbrojna srca su se nadimala i grmela, pa Simpson, došavši sebi,
shvati da su svi ti zvuci, sva ta srca, bila koncentrisana u mahnitom otkucaju
njegovog.
Podigao je glavu. Povetarac, kao lelujanje svilenog ogrtača, protegnu se niz
aleju. Zraci sunca su bili nežno žuti.
Ustade, malaksalo se osmehnu i, zaboravivši reket na klupi, uputi se ka kući.
Bilo je vreme da se obuče za večeru.
 
Da biste mogli da kreirate nove teme, trajno koristite svoje ime i ne pogađate stalno slike - kliknite ovde da se registrujete.

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.