Quantcast

Cinik i Praznina

Sandveil dance

Wild goose feathers
Poruka
4.512
1597864872284.png

The land of miracles - Rene Magritte

(Svi ostali radovi mogu se pronaći ovde)

Sedeo je udobno zavaljen u fotelji i zurio u zid. Završila se utakmica koju je gledao do pre nekoliko minuta, a druga će da počne tek za sat vremena. Ugasio je televizor da ne sluša besmislene, neprijatno i navalentno sugestivne slogane tv reklama. Milica je spavala. Šta da radi? Da sluša muziku? Da ređa pasijans? Da odrema? Nastavio je da gleda u zid. Tišina je zašuštala. Počela je da šapuće, da se igra slikom pred njegovim očima, da menja svetlo, titra. Prokleta praznina. Stalno ga je vrebala, sačekivala iza ćoška, presretala iznenada kada je nije očekivao, spopadala ga u dokonim popodnevima poput ovoga sad. Šta je htela od njega? Da li je ona bila smrt? Da li ga je proganjala i podsećala da mu je već bilo vreme? Neće biti jer ga je praznina spopadala još kad je bio mlad. Uvek je nešto želela od njega, očekivala, zahtevala. Šta? Nikad nije imao hrabrosti da je presretne na pola puta, pogleda u lice i sasluša šta ona ima da kaže. Uživao je kad je sa visine pričao o mnogim umetnicima, pogotovo slikarima, kako su imali strah od praznog prostora, praznog platna. Nisu umeli i smeli da ostave prazninu kao deo kompozicije. Ponosio se sobom jer je smeo da prazninu koristi u arhitekturi i mislio je da je to bio dokaz njegove kako umetničke, tako i lične zrelosti. Čudno kako nikad nije posumnjao da to nije bila ta praznina. Praznina koje su se svi plašili bila je ista ta od koje je i on večito bežao. Uostalom to su verovatno bile samo fatamoragane, uobraženja, napeti nervi i fantazija. On jednostavno nije voleo da sedi u tišini provodeći u dosadi nesnosne sate koji su se protezali u nedogled. Praznina nije mogla da proganja, nije govorila, nije imala šta da kaže. Gluposti. Gledao je sport jer je voleo nadmetanje, igru i uzbuđenje, oduševljenje kad bi pobedio tim za koji navija. Podelio bi ushićenje sa njima kao da se i njemu nešto važno dogodilo u životu. On nije pratio fudbalske, košarkaške, odbojkaške, rukometne, vaterpolo utakmice, teniske i boks mečeve, atletska takmičenja i šta sve još ne, samo zato da bi nadjačao prazninu, popunio je, ispunio je nekakvim sadržajem i nadenuo joj lažni smisao. Ne! I svi ostali rituali u toku dana kojih se nepokolebljivo držao iako su odavno izgubili povezanost sa prvobitnom svrhom i razlogom zbog kojeg ih je radio, ni oni nisu bili samo kosturske skalamerije koje je zadržavao da bi premostio vremenski aspekt praznine. Ne, ni to nije bila istina! Pridržavao se načina kada i kako su se radile mnoge stvari zato što je bio takav red i pravilo. Ko je izmislio taj red i pravila, kad i zašto, to nije znao. Znao je da su ga tako naučili nekad davno i od toga nije odstupio celog života. Možda su sva pravila, sve nepotrebne radnje osim onih osnovnih neophodnih za preživljavanje, samo prepredeni načini sakrivanja od praznine? Čemu je onda služila civilizacija? Smešan pokušaj da se osvoji, ukroti i podredi svojoj volji ono čemu smo mi uvek bili podređeni, čak više ako nisno znali da jesmo? Dosadna, zveckajuća, zujeća i večito previruća vreva sa ciljem da privuče čovekovu pažnju i zabavi mu čula, da ga zaštiti, spase od nezgodne praznine sa svojim pitanjima? Sve zbog straha od mraka, smrti, nepoznatog, nesaznatljivog i beskonačnog koje je držalo sve konce u svojim rukama? Ljudi, marionete koje svojom voljom samo uspevaju da nepotrebno zapliću konce i jedino su bile slobodne ako bi pristale i poslušno učestvovale u radnji koja im je nametnuta? Jer šta je drugo bila civilizacija osim rupe u pesku u kojoj je čovečanstvo krilo glavu od noći, misleći da ako mi nju nismo videli, nije ni ona nas? Ko je još pobegao od prirode? Od noći? Ako bi im neko okrenuo leđa, okrenule bi i one njemu i plodnosti njegovog duha i ako mu telo nekim čudom ne bi stradalo i dalje ništa duboko, snažno, zdravo i okrepljujuće ne bi moglo da dođe od takvog čoveka već samo zadah ustajalog vazduha. Kao i naša zatrovana kula čovečanstva koja uzdižući se samosvesno na staklenim nogama pokazivala je da je vredna dostojanstva koje sama sebi pripisuje samo u slepim crevima svog organizma.

Ustao je, otišao u toalet i u povratku popio čašu vode. Nije baš morao da ide već je otišao da prekine misaoni tok koji je tekao u pravcu koji mu se nije sviđao. Vrativši se, seo je na isto mesto, zagledao se u zid i misli su takođe nastavile priču na istom mestu kao da ih nije ni prekinuo. I sam život imao je svoja pravila nedokučiva intelektu i logici kojima je rušio, uništavao vredne i zaslužne ljude, uzdizao hulje, probisvete i vetropire, pa onda drugi put potpuno kontra nagrađivao zaslužne, a kažnjavao zločince; ili bi pretvarao u prah Meke znanja, umetnosti i religije i podržavao varvare samo da bi od njih sutra načinio novu naprednu civilizaciju spremnu za pinošenje žrtveniku. Nikad se nije moglo unapred znati kad će koje pravilo da važi, prema kome i zašto. Kakva bi to pravila bila i na čemu bi počivala? Pade mu na pamet da su to možda mogla biti pravila koja izviru iz praznine. Odmah se odrekao te misli jer je bila previše čudna. To je ličilo na nešto što bi neka žena rekla. Ta misao mu je bila draga i preko lica mu se prevukao vragolasti smešak. Da, one su sve lude, to je bar bilo nešto na šta je mogao da se kladi i nikad ne izgubi. Zacerekao se na glas pakosno pomislivši pritom na svoju ženu i ćerku klimajući potvrdno glavom.

Taman je hteo da se opusti kad mu se um na trenutak ispraznio i praznina ga je upitno pogledala. Već je na nju zaboravio. Ah, bežao joj je uspešno već sedamdesetsedam godina. Ha! Prevariće je skroz i umreće, a da ga nikad nije uhvatila. Tada se skoro zagrcnu shvativši da u smrti možda neće moći više da joj beži. Ali biće mrtav. Neće postojati i neće mu ništa moći. Sad je već stvarno bio zadovoljan sobom kad ga neočekivano spopade zebnja u vidu sumnje u izvesnost nepostojanja posle smrti. Bio je oduvek siguran da život posle smrti ne postoji. Zašto je toliko siguran i na osnovu čega? A šta ako se prevario? Šta ako se stvarno plaćalo za grehove, nepravde, zla i patnje nanete drugim ljudima, sebi, propuštene prilike za razvoj, zanemarene potencijale...? To bi bila neprijatna budućnost. Rado bi je odbacio i razmišljao o nečemu drugom, ali nije htela da ga ostavi na miru. Pogledao je na sat da vidi kad će sledeća utakmica. Tek za dvadeset minuta. Da upali televizor i gleda bilo šta, makar i reklame? Ne vredi. Nije mogao. Stalno su mu se misli vraćale na isto. Za šta bi odgovarao posle smrti? Opirao se neko vreme delom iz straha, a delom zbog nerazumnosti cele zamisli. Napokon se predao i pustio film da se sam odvije. Video je scenu kada mu je rođaka sela na violinu i smskala je. To je bila ključna tačka, najvažnija u njegovom životu. Bio je momčić, još dete i svirao je u orkestru. Obožavao je klasičnu muziku i živeo ispunjenje svog sna. I tada, neočekivano, jedan mali propust, zaboravljena violina na krevetu i nepažljiva rođaka doveli su do preranog i nepravednog kraja. U nemaštini u kojoj su živeli posle rata bilo je nemoguće da kupi još jednu violinu. Pa i za onu prvu cela porodica je štedela celu jednu godinu. Nije mogao to od njih ponovo da traži. Zašto mu je to palo na um? Za šta je bio kriv? Znao je i sam da sebi nikada nije oprostio za nemarnost koja je dovela do uništenja voljenog instrumenta, ali to i nije bio neki strašan greh. Zašto bi zbog toga polagao račune? Zato što sebi nikada nije oprostio? Ili zato što je decenijama prebacivao deci, Milici, prijateljima, neprijateljima, saradnicima na poslu, svima na celom svetu što su neuredni, ne drže se pravila, ne rade kako treba, ne paze, grubi su i nemarni, bahati, grozni i prokleti svi, svi, svi!!! Svi su bili krivi za skrhanu violinu koju sebi nije oprostio? U beznađu i očajanju previše lako je odustao od životne ljubavi koju niko nikada neće moći da zameni, koja će za sobom ostaviti neizlečivu ranu zbog koje je mrzeo sebe i ceo svet.

Uhvatila ga je teška tuga setivši se mladosti, muzike i lepih godina. Pogledao je na sat da se trgne od nezdravih misli i video da je došlo vreme za drugu utakmicu. Ah! Spas napokon! Upalio je televizor, pronašao program, pojačao malo i udobno se namestio u fotelji. Onda se setio da mu još nešto fali pa je poskočio da donese flašu rakije, čašicu i čašu vode. E, sad je sve bilo u redu. Željno se prepustio fudbalskom meču. Pratio je prenos neko vreme, a onda su mu se misli same od sebe vratile na prazninu. Video je scenu sa polomljenom violinom, mnoge scene iz svoje mladosti, snove, ideale, zablude, nadanja, patnje... Sve je bilo tako daleko danas. Uvek je mislio da bi se rado vratio i mnoge svoje izbore promenio, išao drugim putem ili istim, ali na drugi način. Sad je gledao tog mladog čoveka, nekadašnjeg sebe, kao potpunog stranca sa kojim osim imena skoro ništa drugo zajedničko nije imao. Bljesnu mu u umu spoznaja da nije vreme bilo ono što je povratak u prošlost onemogućavalo, već bi se ljudi toliko promenili da onaj u koga bi se vratili više nije bio isti čovek kao onaj koji bi se vratio. I to ne u smislu prirodnog razvoja ličnosti jer kod takvih slučajeva je uvek postojala neka spontana povezanost sa samim sobom koja je prevazilazila ličnost i vreme i kod koje ne bi postojao žal za prošlošću ili rascep između prošlog i sadašnjeg sebe. Ne, ovo je bilo zastranjenje, udaljavanje od duše koje dovede do pogrešnog, neravnomernog i jednostranog razvoja. Na taj način čovek bi vremenom postao ambisom udaljen od samog sebe, nezadovoljan, neispunjen, malodušan, uskogrud, nesrećan i željan nekadašnjeg sebe iako ni tad nije bio svoj već samo bliži sebi.

Shvatio je da je opet buljio u zid i trgnuvši se, nastavio je da gleda utakmicu. Video je da je svašta propustio, ali je nastavio odlučnošću i očajničkom potrebom davljenika koji se hvata za slamku. Mada, interesantne ideje dolazile su od praznine, duboke i mudre. Da, duboke, a dubina je mesto gde se ljudi dave. Neka hvala! Ne mora ni da razmisli pa da zna šta bi izabrao i šta je uvek birao. Pre će prihvatiti da bude proklet za sva vremena i provede život u paklu površnog preživljavanja nikad ne dosegnuvši istinsku mudrost nego da rizikuje i suoči se sa silom koja može da mu slomije um i pretvori ga u smešnu i patetičnu karikaturu. Da, podsmeh, prezir i sažaljenje drugih ljudi su ono što ne bi mogao da podnese. Zar išta od toga što stiže iz praznine uopšte znači nešto u ovom svetu? Ako je nemogućnost da se dobije sve neki vid kosmičke pravde i ravnoteže, onda je ono plitko, ono spoljnje bio njegov izbor. Pa to se bar videlo, to je bilo ono na šta su ljudi reagovali, po čemu su se međusobno procenjivali i vrednovali. Ah, da, napokon je dokazao i potvrdio sebi da je sve bilo u redu i da su svi njegovi izbori bili ispravni. On je svoju liniju održavao, umeren je bio u svim navikama, pristojno se ponašao, redovno hranio mozak novim knjigama, pratio događaje u svetu i sportu. Za svoje godine je bio prilično mladolik, dobrog zdravlja i vitalan. Zadovoljno i ponosno se smeškajući, vratio se gledanju utakmice. Ostalo je još oko dvadesetak minuta, nije celu propustio. Još jedna misao je doletela iz praznine i pitala ga šta ako njegova deca i unuci budu morali da se izbore sa onim od čega je on kukavički pobegao. Oterao ju je kao dosadnu muvu i sa obnovljenim osećajem samopouzdanja zaključio da to svakako nije bio njegov problem.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.