- Poruka
- 259
Извор: https://sapojnik.livejournal.com/3811498.html
Дати дозволу.
Светска књижевност нам доказује да убијање није тако лако. Џек Лондон чак има читаву причу на ову тему, која се зове „Убити човека“ (врло добро, препоручујем свима који је нису прочитали). Али питање је: зашто је тако тешко убити човека? Постоји, наравно, много религиозних објашњења на ову тему, али када joш био сам млади атеиста, размишљао сам о овом питању и дошао до своје теорије објашњења.
Идеја је да тако што урадимо нешто другој особи, некако отворимо могућност да се то исто уради и вама, у односу на вас. На пример: ударили сте некога у лице и сломили му вилицу – тиме се сложили да би вам вилица могла бити сломљена; учествовао у мучењу – дозволио да и тебе муче на исти начин... Слично на склапање договора са ђаволом.
Можете наставити низ: ако сте некога преварили, дозволили сте да и вас неко превари. Украли - нема смисла да се чудите што у вас краду. Неки школарци се смеју „ботаничару“ да „не може никога да удари у лице“ – можда не схватају да „ботаничар“ због своје навике у мисаоном процесу мало боље осећа узрочно-последичне везе и једноставно инстинктивно не жели да САМ добије ударац шаком у лице. Сигурност сопственог лица он једноставно сматра највећом вредношћу.
Овоме се може приговорити да наш ботаничар може више пута добити ударац у лице, чак и док посматра потпуни пацифизам и неопирање злу насиљем... Да, али у овом случају ОВО би била неправда због које се може жалити универзуму и тражити од њега неку компензацију...
Сходно томе, исти принцип важи и за убиство. Ако сте убили, тиме сте дозволили ДА ВАС УБИЈЕ. По мом мишљењу, управо то, а не нека религиозна или хуманистичка размишљања „о вредности људског живота“, најчешће спречавају људе да убијају. Нико не жели да се „отвори“ за тако ненадахњујућу могућност као што је сопствена насилна смрт. И она тетка Џека Лондона, која НИЈЕ МОГЛА да пуца у разбојника, плашила се истог. Иако је, наравно, заиста желела да убије.
Моја „теорија дозволе“ отвара пут ка новом разумевању посттрауматског стресног поремећаја: људи пате и буде се сваке ноћи са ноћним морама о онима које су убили или мучили, не зато што су одједном почели да их жале, већ зато што су заправо ДОЗВОЛИ да им се уради исто. А ово је једна од оних дозвола која се не може одузети.
А исто, сигуран сам, важи и за градове. Ако рушите туђе градове, већ дајете сагласност на то да ће неко уништити и ваше градове. Немцима почетком 40-их година прошлог века очигледно је недостајало ово разумевање. Мислили су да се све може урадити само на један начин. Али када је дошло време, они, као и сви пре и после њих, нису успели да одузму своју дозволу...
Дати дозволу.
Светска књижевност нам доказује да убијање није тако лако. Џек Лондон чак има читаву причу на ову тему, која се зове „Убити човека“ (врло добро, препоручујем свима који је нису прочитали). Али питање је: зашто је тако тешко убити човека? Постоји, наравно, много религиозних објашњења на ову тему, али када joш био сам млади атеиста, размишљао сам о овом питању и дошао до своје теорије објашњења.
Идеја је да тако што урадимо нешто другој особи, некако отворимо могућност да се то исто уради и вама, у односу на вас. На пример: ударили сте некога у лице и сломили му вилицу – тиме се сложили да би вам вилица могла бити сломљена; учествовао у мучењу – дозволио да и тебе муче на исти начин... Слично на склапање договора са ђаволом.
Можете наставити низ: ако сте некога преварили, дозволили сте да и вас неко превари. Украли - нема смисла да се чудите што у вас краду. Неки школарци се смеју „ботаничару“ да „не може никога да удари у лице“ – можда не схватају да „ботаничар“ због своје навике у мисаоном процесу мало боље осећа узрочно-последичне везе и једноставно инстинктивно не жели да САМ добије ударац шаком у лице. Сигурност сопственог лица он једноставно сматра највећом вредношћу.
Овоме се може приговорити да наш ботаничар може више пута добити ударац у лице, чак и док посматра потпуни пацифизам и неопирање злу насиљем... Да, али у овом случају ОВО би била неправда због које се може жалити универзуму и тражити од њега неку компензацију...
Сходно томе, исти принцип важи и за убиство. Ако сте убили, тиме сте дозволили ДА ВАС УБИЈЕ. По мом мишљењу, управо то, а не нека религиозна или хуманистичка размишљања „о вредности људског живота“, најчешће спречавају људе да убијају. Нико не жели да се „отвори“ за тако ненадахњујућу могућност као што је сопствена насилна смрт. И она тетка Џека Лондона, која НИЈЕ МОГЛА да пуца у разбојника, плашила се истог. Иако је, наравно, заиста желела да убије.
Моја „теорија дозволе“ отвара пут ка новом разумевању посттрауматског стресног поремећаја: људи пате и буде се сваке ноћи са ноћним морама о онима које су убили или мучили, не зато што су одједном почели да их жале, већ зато што су заправо ДОЗВОЛИ да им се уради исто. А ово је једна од оних дозвола која се не може одузети.
А исто, сигуран сам, важи и за градове. Ако рушите туђе градове, већ дајете сагласност на то да ће неко уништити и ваше градове. Немцима почетком 40-их година прошлог века очигледно је недостајало ово разумевање. Мислили су да се све може урадити само на један начин. Али када је дошло време, они, као и сви пре и после њих, нису успели да одузму своју дозволу...
Tačno se ne sećam kada sam otvorila
