Чији си ти, мали?

Nemoj me pogrešno shvatiti, ali ovako nešto se može izvršiti jedino u malim mestima, gde svako svakog zna.

Šta bi bilo da živite u nekom većem mestu, gde je nemoguće poznavati svakog?

Ne kažem ja da je ideja pogrešna, i normalno da ćeš se zapitati da li da pustiš dete u kuću nekog lopova, narkomana, silovatelja i sl.



zato sam i naglasila da pisem iz Crne Gore :D
u vecim mestima, u velikim gradovima .... postoje drugacija resenja, verovatno ....
nego , malo sam nespretno izrazila svoju misao , pa temu odvedosmo u spam .
 
Odlična tema:ok:
Nekada je neminovno da se "izgradiš" sasvim sam, uprkos dobrom background-u...Meni se desilo da sam postepeno gubila sve, porodicu, rodni grad a samim time se i reputacija dobrog i časnog porodičnog imena rasplinula i izgubila u tuđoj sredini.
Ali zaista ne posmatram ljude kroz njihovo poreklo. Samo ličnosti me interesuju, a čiji su, to onako uzgred, kao informacija bez velikog značaja za moj stav i odnos prema tim osobama.


naslov teme , ne dozvoljava , bar ja to ne vidim , veliko odstupanje od samog naslova.
po meni , pitanje je toliko jasno , da sad ne razumem odkud ovolika odstupanja ....
naravno da necemo pitati , nekog iz nepoznate sredine --ciji je ....??
cemu ??

cesto puta smo rekli -- kad napustamo roditeljski dom , odlazeci "za svojom sudbinom ...".
nosimo sa sobom vaspitanje koje smo u porodici stekli .....po tome smo prepoznatljivi ...
na racun toga , odgovorimo ciji smo .....
 
naslov teme sam shvatila potpuno drugacije od vecine , izgleda ??

pitanje -- "ciji si ti , mali " po meni , nedvosmisleno bi se moglo prevesti kao ;
reci mi od kojih si , pa cu ti reci kakav si ....
ako sam pogresila, izvinjavam se .

Добро си схватила....;)

А с обзиром на то да си из ЦГ, јасно је да знаш о чему причам...
Чини ми се да је у ЦГ то питање много чешће...јер се сви некако знају а и придају велику важност традицији и пореклу.....

Једном, путујем возом и неки старији брачни пар седи преко пута, па заподенуше разговор ко сам и одакле сам... Они су Црногорци, ја Соса, али са црногорским презименом (мужевљевим)...:zper:
Јаооо, кад су чули у коју сам кућу удата!!! :lol: Кад је кренула хвала: те добри су, те поооштеееени (шта год то значило :lol:), те кућевни, те радни.... Мислим да су ми за време тог кратког пута бар 10 пута рекли:''У добру си се кућу удала!'', иако не познају никог од те фамилије лично...:lol:
 
Добро си схватила....;)

А с обзиром на то да си из ЦГ, јасно је да знаш о чему причам...
Чини ми се да је у ЦГ то питање много чешће...јер се сви некако знају а и придају велику важност традицији и пореклу.....

Једном, путујем возом и неки старији брачни пар седи преко пута, па заподенуше разговор ко сам и одакле сам... Они су Црногорци, ја Соса, али са црногорским презименом (мужевљевим)...:zper:
Јаооо, кад су чули у коју сам кућу удата!!! :lol: Кад је кренула хвала: те добри су, те поооштеееени (шта год то значило :lol:), те кућевни, те радни.... Мислим да су ми за време тог кратког пута бар 10 пута рекли:''У добру си се кућу удала!'', иако не познају никог од те фамилије лично...:lol:


naravno da mi je jasno :D situaciju iz voza mogu da zamislim do u detalj :D
ovde je to na snazi , jos uvek . neka potraje jos , ne smeta mi .... :D
 
Hm, ne znam, nisam roditelj... ali se ne secam da je meni nekada bilo zabranjeno da se druzim sa nekim detetom, iako je par tih mojih drugara imalo prilicno jezive roditelje (tada su mi bili zivopisni, sada znam da su bili jezivi)...


kad budes roditelj , iznenadit ces se kako odjednom drugacije razmisljas .... i kako odjednom
podsecas na svoje roditelje .....
cak ces doziveti da izgovoris recenicu koju su oni izgovarali svojevremeno .... i to bas onu
za koju si mislila da je grozna .... :D
to je tako prirodno .

mnogo dobro je znati , osobito u zadnje vreme , sa kim se deca druze .
sve je vise roditelja koji zadnji saznaju da im je dete , recimo , narkoman .... ali i tada
to ne zele da prihvate .... iz ovog ili onog razloga ....

i tako ...
ne bih da spamujem previse .
 
Ево, коначно и ја да одговорим, не стигох од силног посла форумашког....:lol:

Једно време, у фази одрастања, чак ми је сметало то што ме сви знају по мами, тати, сестри.... Желела сам да градим статус у друштву ја сама, да будем ЈА, а не стално ''ћерка тог и тог''...

У том периоду нисам обраћала пажњу на то ко је из какве породице и јако ми је сметало када ми је тата говорио да треба да бирам друштво... У то време смо сви некако били једнаки....

Тек после 20. схватила сам да су од целог тог шароликог друштва око мене остали само они који су ми некако блиски и по породицама из којих долазе (сасвим случајно сви деца просветних радника)....

Када се данас упознам са неким из своје генерације, наравно да не питам ко су му родитељи...у овим годинама људи су већ сами изградили свој идентитет и развили се....али када је реч о другарима своје деце склона сам да питам ко су му родитељи, где живе, чиме се баве...јер породица пресудно утиче на формирање детета у тим годинама....
И потрудићу се да и децу научим да гледају на то, нарочито када буду бирале мужеве....;)
 
Колико вас одређује породица/фамилија/кућа из које сте потекли? Да ли сте свој идентитет, своју друштвену репутацију и статус изградили потпуно самостално и независно од породице/фамилије/куће из које сте потекли, или се ослањате на њу, презиме и породичну репутацију?

Да ли сте чврсто ''укорењени'', или сте независан изданак?

Када су у питању други људи, колико пажње поклањате томе из које/какве куће су потекли, ко су му родитељи, преци, да ли је то ''добра кућа'', или пажњу обраћате само на личност као такву?

Прилично се разликујем од мојих.
Испадох самокритичнија и самосвеснија, али су ми у томе ипак помогли они на начин потпуне отворености и разговора на тему свега - и успеха и неуспеха који су их красили, посебно неуспеха.
Данас сам особа која је веома свесна и својих врлина, али и мана. При чему, верујем, да много тога о самој себи још увек нисам открила.

На идентитет ми је утицало много тога, пре свега порекло, па прилике у којима сам одрастала, наравно родитељски утицај је неспоран с обзиром да смо кроз све животне етапе заједно пролазили, историја народа из ког потичем, култура, па на крају и неки мој индивидуални доживај свега што ме окружује.

Своје ''име'' градим сама. Због овога ми се људи често чуде јер сам имала прилике да се шлепам на очево и стричево презиме. Али хвала мојим родитељима што су ме научили да је за живот лоше ићи линијом слабијег отпора. Друштвени статус сам наследила, али планирам да га надограђујем.
Иначе, грозим се људи који користе ту врсту повластице. Личе ми на слабиће и бескарактерне особе . Можда нису, али ја их напросто тако доживљавам.

Мислим да би свако од нас требао да има свој пут, без родитељског или било чијег мешања, али знам да је то могуће у јако малом броју случајева.

Ја сам поносна на себе што сам ипак успела да се искобељам из матрице у којој сам рођена и што , до сад, нико није уперио прст у мене уз речи ''то је његова ћерка'' (изузев кад треба родно да се дефинишем). Сматрам то својим великим успехом.

Али , без обзира на све што сам написала у овом посту, и без обзира на то што ћу зазвучати контрадикторно, ипак сматрам да ''ивер не пада далеко од кледе''. Гени су чудо!
 
To oko biranja muževa....moja poznanica se udala za ex-kriminalca. Baš ono, pravog krimosa, koji je svojevremeno žario i palio, ali je jedan u milion koji je skapirao da je đavo odneo šalu i umesto da čeka metak izvukao se iz svega toga. Uz odgovarajuću novčanu nadoknadu gde je trebalo, naravno.
Elem, ona tako dobije supermuža, nema ko joj ne zavidi, uključujući i njenu rođenu sestru koja se udala za finog i poštenog momka, na položaju, iz familije komplet po PS-u...

Sve je to lutrija...
 

Back
Top