Četiri vinske priče

“Prođoše skoro tri godine. I front bi probijen. Nema više stajanja u mestu. Skoro istovremeno, u selo uđoše francuski i srpski vojnici. Na ulazu u vinski podrum komešanje. Muscat blanc à petits grains! Jok,more! Tamjanika! Ostadoše da se prepiru. Neće dugo. Nije red da se saveznici svađaju. Čim se čuturice napune vinom, zlatno žutim, osvežavajućim i mirisnim, nastaviće dalje. Napred, na sever, u Srbiju.”

“Na istoku se već pomaljalo sunce. Zatvoriše se i poslednje kafane. Kaldrmom odzvanja nesiguran hod. Put do kuće dug. A na kafanskim stolovima ostaše prazne flaše. Vranca. Purpurno crvenog. Gotovo crnog. Bogatog, snažnog, punog i taninskog. Ostade i Julka. Da sve dovede u red, pa da i ona pođe kući. Na stolu, među praznim flašama, nađe salvetu. Na salveti pesma. Sa posvetom. Privi je na grudi. Umor nestade. Napolju je počinjao novi dan.“

“ Iz boce se širio rezak, oštar i provokativan miris. Milutin otpi još jedan gutljaj. U ustima mu se razli ukus zelene jabuke i bele breskve. Belo vino za crne misli. Uzdahnu. Nikako ne može da dođe sebi. A lepo je profesor pokušao da mu pomogne. Lepo ga je pitao šta nam je vinčanska, neolitska kultura, ostavila u nasleđe. Badava. I gde mu baš vino i sir padoše na pamet? I kad mu već padoše, koji ga đavo natera da to izgovori? Otpi još malo i bi mu lakše. Slegnu ramenima. Nije važno. Biće bolje drugi put.”

“ Venčanje prođe kako Bog zapoveda. Trpeza dupke puna. Tri mesta u pročelju prazna. Domaćica uzdiše. Glavni gosti nisu došli. Pop, učitelj i doktor. Domačin se zbunjeno češka. Mota mu se po glavi: Oni su kao sveto trojstvo Ako samo jedan od njih ne dođe, biće to kao tronožac bez jedne noge. A ko na njemu može da sedi? A sve smo lepo pripremili. I tamburaše doveli. Hrane i pića u izobilju. Izneli na trpezu i posebno vino, ono koje oni najviše vole, crni burgundac. Sa ukusom crvenog voća i mirisom trešnje. A oni nisu došli. Bruka. Crne misli ga skoliše.I svatovima pomalo neugodno. Uto, začu se neka larma. Domaćinu zaiskriše oči. Oni su. Sad je sve na svome mestu. Svadba može da počne.”

 

[serpentiner]

„Ništa nije počelo mojim rođenjem. Ništa se neće završiti mojom smrću.“
(Nepoznati autor)

Pomolio je glavu iz svoje zemunice. Praskozorje je oteralo noćne utvare. Glad je nadvladala strah od oštrozubih. Prethodnog dana je pronašao ukusne bobice u obližnjem šumarku. Neprekidno se osvrtao dok ih je čerupao sa stabljike i trpao u usta. Proći će mnogo vremena dok tu biljku ne nazovu Vitis vinifera, njegovo doba neolit, a njega alfa mužjak. Za sada, njegovo ime je Vođa.

***
Alfa ženka se, ko zna zašto, odazivala na ime Ma. Vođu su dozivali imenom Pa. Ali im se retko odazivao. Za potomstvo, on je bio zaštitnik i hranitelj. A tog jutra im je doneo ukusne bobice. Od njega dosta. Prepustio se razmišljanju o omiljenim temama. Više od potomstva zanimale su ga pojave kao što je“bal“- svetlost sunca, „lu“ - svetlost punog meseca ili „diu“- dnevna svetlost. Iz razmišljanja ga je prenuo plač najmlađeg potomka. Dete je imalo kraću nogu i nije ga čekala blistava budućnost. Pogledao je Hromog i duboko uzdahnuo („an“). Pomislio je kako će dete brzo sustići smrt. “Mor“ nije imala milosti prema slabima.

***
Pleme nije bilo brojno. Desetak muškaraca u zrelom dobu. Branitelji. Pokorni Vođi. Ostatak plemena gvozdenom rukom je vodila Ma. Za neposlušne je uvek pri ruci imala kakvu motku ili u težim slučajevima kamen. Jedan od onih koje su klesali i od njih pravili vrhove strela. Ili alatke za riljanje zemlje. U koju je Ma pažljivo stavljala razna semena. Od kako su prestali sa seobama i smestili se u zemunice kraj reke, njen uticaj je naglo porastao. Smanjio se broj okršaja sa oštrozubim. Vođa i branitelji su polako padali pod uticaj pravog vođe. Pod uticaj Ma.

***
Bobice je pravedno razdelila deci. Za sebe je ostavila jednu. Ukus kiseo i opor. Namrštila se. Ipak, odlučila je da bobice treba nabrati. Kad dođe zima, dopuniće oskudnu ishranu. Pamtila je doba kada se pleme bavilo samo skupljanjem plodova i lovom. Sada je već bilo lakše. Od kako su se nastanili u zemunicama imali su svoje zasade žitarica i povrća. Te noći je nabrane bobice stavila u nekoliko zemljanih ćupova. Ćupove je ostavila iza pletene korpe sa semenkama. I ubrzo zaboravila na njih. Setiće ih se tek jedne noći kad do njenih nozdrva dopre čudan i nepoznat miris.