gubim se u dubini duše... znam da je presek neizbežan, znam da moram da skupim hrabrost i odlućim, znam da znam, ali svaki put kad mi se odlučnost izkristališe, izgubim svu snagu, osetim se totalno bespomoćno... rastrgan sam nemogućim izborom. Razdor mi svakim novim danom otkine po jedan komadić srca. Sa jedne strane neizmerno želim da budem sa tobom bez obzira na sve, a sa druge strane me guši ljubomora, toliko me steže da mi izobličava dušu i tera me da te se odreknem. A obično nisam ljubomoran, obično sam opušten, slobodan, otvoren. Obično se trkam sa vetrom po zelenim poljima, kroz šumu, dolinom reke sve do grada, po cvrenim gradskim krovovima... Ali sad sam vezan, ljubomora kao studeni lanac me vuče u hlad, u senke, među vlažno i trulo lišće. Patim, a patiću i ako presečem, i to znam, patiću i ako ti presečeš i ti prekineš umesto mene. Jer, i dalje te volim, toliko da mi ruke zadrhte, stomak stegne i zaboravim na svet kad si pored mene.
Videćemo se večeras, a ja ne znam da li ću imati snage da ti kažem kako se osećam. Plašim se da ću se istopiti ako prekinem ovu priču između nas. Možda sam ja sve ovo istripovao... možda ti stvarno više ne želiš... možda ja ne umem da čitam između redova... možda... Previše možda!
Jedino znam da mi je mnogo stalo do tebe, i da mnogo patim...
Videćemo se večeras, a ja ne znam da li ću imati snage da ti kažem kako se osećam. Plašim se da ću se istopiti ako prekinem ovu priču između nas. Možda sam ja sve ovo istripovao... možda ti stvarno više ne želiš... možda ja ne umem da čitam između redova... možda... Previše možda!
Jedino znam da mi je mnogo stalo do tebe, i da mnogo patim...
Sto je ljubomora otrovna, i mene truje ponekad, a nemam nikog.
