Jedno malo dete na jednoj stanici. Ima puno ljudi. Svi su obuceni cudno. Nose svi crna odela i kravate. Lepi su ti muskarci i zene. Svi cekaju vozove. Vozovi koji prolaze su puni, u svaki udju tek jedan ili dva coveka. Dete ceka parobrod. Izgubilo se i neznajuci to. Pita velike kada ce stici taj parobrod << Jos malo, mislim, sedi, cekaj ti.>> I okrecuci se pocinju da se smeju, da pricaju onom koji stoji pored njih sta su culi.
Dani prolaze, parobrod ne dolazi. Pokusava da zalici na ostale, odeva se kao i oni, pita ponovo << Kad dolazi parobrod ?>> <<Zavisi koliko brzo ide>> odgovaraju mu ironicno, bez da razume njihovu ironiju. Vraca se u njegov ugao. Nikad u njegovom zivotu nije video parobrod. Danas, parobrod i dalje ne dolazi. A on ceka.
Dani prolaze, parobrod ne dolazi. Pokusava da zalici na ostale, odeva se kao i oni, pita ponovo << Kad dolazi parobrod ?>> <<Zavisi koliko brzo ide>> odgovaraju mu ironicno, bez da razume njihovu ironiju. Vraca se u njegov ugao. Nikad u njegovom zivotu nije video parobrod. Danas, parobrod i dalje ne dolazi. A on ceka.
