AleksaJ
Buduća legenda
- Poruka
- 39.672
Неутрални грађани у Србији, као и они који се не сврставају на једну страну у политичким протестима, суочавају се са низом страхова, како оправданих тако и мање оправданих, реалних и имагинарних. Ови страхови су често испреплетени са ширим друштвеним и политичким контекстом у земљи, укључујући присуство системског и систематског насиља, као и феномен Стокхолмског синдрома.
Оправдани и реални страхови произлазе из конкретних искустава и посматрања. Један од кључних страхова је страх од одмазде и последица учешћа у протестима .То укључује могућност губитка посла, посебно у јавном сектору, где су запослени често под притиском да подржавају владајућу странку или да се суздржавају од критике.Такође, постоји страх од физичког насиља или претњи, с обзиром на раније инциденте где су учесници протеста били изложени нападима или застрашивању.Медијска демонизација протестаната, која их често приказује као стране плаћенике или издајнике, додатно појачава овај страх, стварајући атмосферу у којој се свако ко се усуди да искаже неслагање може наћи.Страх од правних последица, попут прекршајних или кривичних пријава, такође је присутан, посебно имајући у виду селективну примену закона.
Мање оправдани и имагинарни страхови често су резултат дезинформације и пропаганде. Један од таквих страхова је страх од хаоса и нестабилности који би наводно настао уколико би протести успели да сруше власт.Овај наратив, често пласиран кроз прорежимске медије, сугерише да је тренутна власт једина гаранција мира и стабилности, а да би свака промена довела до анархије.Такође, постоји страх од „страног мешања” и „обојених револуција”, што је наратив који се користи за дискредитацију протеста и представљање их као дела шире завере против државе.Ови страхови су мање утемељени у реалности, али су ефикасни у демотивисању грађана да се придруже протестима, јер се играју на карту националне сигурности и патриотизма.
Системско и систематско насиље игра кључну улогу у стварању атмосферског страха. Системско насиље се огледа у институционалној контроли и злоупотреби државних ресурса за политичке сврхе.То укључује контролу медија, правосуђа, полиције и других државних институција, које се користе за сузбијање опозиције и одржавање статуса куо.Систематско насиље се манифестује кроз континуирану кампању застрашивања, претњи и дискредитације свих оних који се не слажу са влашћу.Ово насиље није увек физичко, већ се често спроводи кроз психолошки притисак, клевете и ширење лажних информација.
Стокхолмски синдром се може применити у контексту односа између грађана и власти. Неки грађани, суочени са дуготрајним притиском, манипулацијом и недостатком алтернативе, могу развити осећај лојалности или чак симпатије према власти , упркос њеним ауторитарним тенденцијама.Ово се може манифестовати кроз прихватање наратива власти, оправдавање њених поступака и дистанцирање од опозиције, чак и када су свесни проблема у друштву.
Питање зашто се власт толико ангажовала против "унапред побеђених" опозиционара и протестаната има више одговора. Прво, власт жели да демонстрира своју моћ и да обесхрабри сваку будућу опозицију .Чак и мали протести се третирају као велика претња како би се послала порука да се свако неслагање неће толерисати.Друга, интензивна кампања против опозиције служи за мобилизацију сопствене базе подршке .Стварањем „непријатеља” и представљањем себе као једне заштитнике државе, власт консолидује своје бирачко тело.Треће, власт се плаши да би и мали протести могли да прерасту у веће покрете уколико се не сузбију у корену.
Салве очигледних лажи у медијима и на интернету су кључни алати за одржавање контроле. Кроз контролисане медије, власт креира алтернативну реалност у којој су протести маргинални, опозиција некомпетентна и издајничка, а власт успешна и стабилна.Ове лажи служе за дезинформисање јавности, збуњивање грађана и дискредитацију критичких гласова .Интернет, иако пружа платформу за алтернативне информације, такође је преплављен прорежимским ботовима и троловима који шире пропаганду и спадају у неистомишљенике.
Појављивање "булументе нових опозиционара и опозиционара који 'беже' из Србије" може се тумачити на више начина. Један од разлога је фрустрација и безнађе због немогућности да се утиче на промене у земљи.Многи млади и образовани људи, суочени са недостатком перспективе, корупцијом и политичким притиском, одлучујући да траже бољи живот у иностранству.Други разлог може бити политички азил или тражење заштите због претњи и притиска којима су били изложени у Србији.Неки од њих могу бити и "лажни" опозиционари , који су део стратегије власти да дискредитује праву опозицију или да створи привид плурализма.
У суштини, страхови неутралних грађана у Србији су комплексни и вишеслојни, проистекли из комбинације реалних претњи, системског насиља, медијске манипулације и психолошких поремећаја попут Стокхолмског синдрома. Власт, свесна ових страхова, активно их користи и подстиче како би одржала своју позицију и спречила било какву значајнију промену.
Оправдани и реални страхови произлазе из конкретних искустава и посматрања. Један од кључних страхова је страх од одмазде и последица учешћа у протестима .То укључује могућност губитка посла, посебно у јавном сектору, где су запослени често под притиском да подржавају владајућу странку или да се суздржавају од критике.Такође, постоји страх од физичког насиља или претњи, с обзиром на раније инциденте где су учесници протеста били изложени нападима или застрашивању.Медијска демонизација протестаната, која их често приказује као стране плаћенике или издајнике, додатно појачава овај страх, стварајући атмосферу у којој се свако ко се усуди да искаже неслагање може наћи.Страх од правних последица, попут прекршајних или кривичних пријава, такође је присутан, посебно имајући у виду селективну примену закона.
Мање оправдани и имагинарни страхови често су резултат дезинформације и пропаганде. Један од таквих страхова је страх од хаоса и нестабилности који би наводно настао уколико би протести успели да сруше власт.Овај наратив, често пласиран кроз прорежимске медије, сугерише да је тренутна власт једина гаранција мира и стабилности, а да би свака промена довела до анархије.Такође, постоји страх од „страног мешања” и „обојених револуција”, што је наратив који се користи за дискредитацију протеста и представљање их као дела шире завере против државе.Ови страхови су мање утемељени у реалности, али су ефикасни у демотивисању грађана да се придруже протестима, јер се играју на карту националне сигурности и патриотизма.
Системско и систематско насиље игра кључну улогу у стварању атмосферског страха. Системско насиље се огледа у институционалној контроли и злоупотреби државних ресурса за политичке сврхе.То укључује контролу медија, правосуђа, полиције и других државних институција, које се користе за сузбијање опозиције и одржавање статуса куо.Систематско насиље се манифестује кроз континуирану кампању застрашивања, претњи и дискредитације свих оних који се не слажу са влашћу.Ово насиље није увек физичко, већ се често спроводи кроз психолошки притисак, клевете и ширење лажних информација.
Стокхолмски синдром се може применити у контексту односа између грађана и власти. Неки грађани, суочени са дуготрајним притиском, манипулацијом и недостатком алтернативе, могу развити осећај лојалности или чак симпатије према власти , упркос њеним ауторитарним тенденцијама.Ово се може манифестовати кроз прихватање наратива власти, оправдавање њених поступака и дистанцирање од опозиције, чак и када су свесни проблема у друштву.
Питање зашто се власт толико ангажовала против "унапред побеђених" опозиционара и протестаната има више одговора. Прво, власт жели да демонстрира своју моћ и да обесхрабри сваку будућу опозицију .Чак и мали протести се третирају као велика претња како би се послала порука да се свако неслагање неће толерисати.Друга, интензивна кампања против опозиције служи за мобилизацију сопствене базе подршке .Стварањем „непријатеља” и представљањем себе као једне заштитнике државе, власт консолидује своје бирачко тело.Треће, власт се плаши да би и мали протести могли да прерасту у веће покрете уколико се не сузбију у корену.
Салве очигледних лажи у медијима и на интернету су кључни алати за одржавање контроле. Кроз контролисане медије, власт креира алтернативну реалност у којој су протести маргинални, опозиција некомпетентна и издајничка, а власт успешна и стабилна.Ове лажи служе за дезинформисање јавности, збуњивање грађана и дискредитацију критичких гласова .Интернет, иако пружа платформу за алтернативне информације, такође је преплављен прорежимским ботовима и троловима који шире пропаганду и спадају у неистомишљенике.
Појављивање "булументе нових опозиционара и опозиционара који 'беже' из Србије" може се тумачити на више начина. Један од разлога је фрустрација и безнађе због немогућности да се утиче на промене у земљи.Многи млади и образовани људи, суочени са недостатком перспективе, корупцијом и политичким притиском, одлучујући да траже бољи живот у иностранству.Други разлог може бити политички азил или тражење заштите због претњи и притиска којима су били изложени у Србији.Неки од њих могу бити и "лажни" опозиционари , који су део стратегије власти да дискредитује праву опозицију или да створи привид плурализма.
У суштини, страхови неутралних грађана у Србији су комплексни и вишеслојни, проистекли из комбинације реалних претњи, системског насиља, медијске манипулације и психолошких поремећаја попут Стокхолмског синдрома. Власт, свесна ових страхова, активно их користи и подстиче како би одржала своју позицију и спречила било какву значајнију промену.
