Časni krst kao simbol i znak Hrista

[Nina]

Arhimandrit Georgije Kapsanis

Časni krst je najsvetiji znak i simvol naše vere. Sve Svete tajne se svršavaju prizivom Svetog Duha i pečatom krsta: krštenje, mirpomazanje i božanska evharistija.
Svi svešteni blagoslovi su u znaku krsta.
Svešteni hramovi, svešteni predmeti i odežde osvećuju se časnim krstom.

Nezamisliva je bilo koja ligurgička radnja ili skup bez krsta. Krst je i najverniji drug svakog pravoslavnog hrišćanina, od trenutka kad se rodimo do naše smrti. Krstom se označava i grob svakog hrišćanina. Krstimo se često, stavljamo znak krsta na grudi, u stanove, na automobile, na radna mesta, i kao što peva Crkva: "Krst je čuvar cele vaseljene, Krst je lepota crkve, Krst je careva moć, Krst je vernih potpora, Krst je slava anđela i demonima rana.Krst je još ne samo najsvetiji i najdraži, nego i nezamennjiv hrišćanski simvol. Bez njega je nezamisliva Crkva Hrista raspetog. Zato jeretici ili ne ukazuju dužno poštovanje časnom krstu, kao protestanti ili evangelici, ili ga sasvim nepodaštavaju kao Jehovini svedoci.U Starečniku piše kako je sv. Jovan pitao demone čega se oni najviše boje kod hrišćana, i oni us mu odgovorili: "Od tri stvari imamo strah: od onoga što nosite oko vrata, od onoga čime se škropite u Crkvi, i od onoga što jedete na liturgiji." Onda ih je on ponovo upitao: "Čega se od svega toga najviše bojite?" I odgovorili su mu: "Kad biste dobro održavali ono što jedete na liturgiji niko od nas ne bi mogao nauditi nijednom hrišćaninu."Dakle, ono čega se demoni najviše boje jeste krst, krštenje i božansko pričešće.

 

[Nina]

Moć časnog krsta

Blagodat i sila časnog krsta se ne nalazi u njegovom obliku, tj. samim tim što je krst, nego je njegova sila u tome što je to krst Hristov, sredstvo kojim je Hristos spasao svet.

To je žrtvenik na koji je Hristos prineo samog sebe za ceo svet. Sva kenoza, poništavanje, muka, bol, smrt i sve što je preuzeo za nas, vrhune u krstu. Na krstu je doživeo najveći bol i poniženje za nas. Zbog nas je postao prokletstvo da bi nas oslobodio prokletstva od greha i zakona. Celokupno delo Hristovo, svo Njegovo čovekoljublje sažima se u krstu. Sv. Grigorije Palama nam pripoveda kako je neko ironično upitao jednog od bogonosnih otaca da li verujeu Raspetog, ovaj mu je odgovorio: da verujem u Onoga koji je raspeo greh.Na krstu je Bogočovek razrešio tragediju ljudske slobodekoja je prouzrokovala neposlušnost prvostvorenih, i budući poslušan do smrti, i to smrti krsne." (Filiplj. 2, 8). Tako je ponovo usmerio našu slobodu prema našem Tvorcu, Trojičnoj Bogu. Na krstu je pobedio smrt ‡ smrću smrt uništi ‡ time što je našu smrt učinio svojom, a svojim vaskrsenjem nam je podario život i neraspadljivost.Preko krsta nas je sprijateljio sa Bogom Ocem i podario nam oproštaj grehova.Na krstu je na najubedljiviji način pokazao da nas voli bezgraničnom ljubavlju, čak i u času dok Ga raspinjemo. Kroz krst nas je priveo i ujedinio u jedno telo, nas, svoju rasejanu decu; srušio neprobojni zid koji nas je delio i "sazdao u sebi novoga čoveka." (Ef. 2, 15). Krstom je očistio i osvetio nebo, vazduh i zemlju, budući da je raspet ispod neba, podignut u vazduh, a NJegova presveta krv se prolila po zemlji. Na krstu je prineo opštu žrtvu za celu zemlju i opšte očišćenje za celokupnu ljudsku prirodu. Otuda je stradao van zidina grada i izvan Solomonovog hrama, primećuje sv. Jovan Zlatousti. Svojim raspećem, "uzdizanjem punim smirenja" kako kaže jedna drevna molitva, uzdigao je i našu prirodu koja se "kroz lažno uzdizanje i sujetno kretanje spustila do âda". Na krstu je pokazao da ovaj svet nije poslednja realnost, nego samo put prema poslednjoj stvarnosti. Naravno, ukoliko se u ovom svetu krstonosno borimo protiv našeg egoizma. Tako je ponovo uspostavio pozitivan smisao ovoga sveta.

Na krstu je otkrio sebe kao jedinog dobročinioca i spasitelja, izbavitelja i životodavca univerzuma, i konačno osujetio svako delo đavola, njegove metode i zablude, moć i vlast koju je imao nad ljudima.

Smrt Gospoda na krstu je životvorna i izbaviteljska, daruje život i izbavljenje: Jer je DOBROVOLJNA
Gospod pristupa smrti ne kao osuđenik, nego kao car koji se žrtvuje za svoje podanike, kao što i kaže: "Meni se valja krstiti krštenjem, i kako mi je teško dok se to ne izvrši" (Lk. 12, 50). Zato Vizantinci pišu na krstu: "Car slave", i slikaju Hrista ne obuzetog bolom (sa obešenim telom koje se održava na istegnutim rukama i izgleda potpuno nemoćno), nego Gospoda(ra) i bola (ruke na krstu su horizontalne).
Jer je STVARNA SMRT

Po božanstvu nestradalni Gospod stradao je za nas po telu. NJegova ljudska priroda je prošla predsmrtnu agoniju i bol raspeća. Trebalo je da našu smrt doživi potpuno a ne samo fenomenološki. U Getsimanskom vrtu se ljudska priroda zaista uplašila, ali se opet pokorila božanskoj volji i prirodi. Tako je stradao i umro za spasenje i život sveta.Jer je OVAJ STRADAJUĆI bezgrešan za grešnike. Osnovna je istina da je Gospod bio bezgrešan jer je NJegova ljudska priroda od samog ovaploćenja ujedinjena sa božanskom, zbog toga što je ovo jedinstvo ispostasno jedinstvo u licu Logosa Božijeg.Krst Hristov je bio jeste "za Judeje sablazan, za Grke bezumlje, a za nas verujuće božanska sila i božanska mudrost" (1. Kor. 1, 23). To je najveći paradoks u istoriji: život kroz smrt. Kroz prokletstvo blagodat. Kroz poniženje slava. Kroz smirenje uzvišenje. Kao što kaže sv. Grigorije Palama: "To je, dakle, sila i mudrost Božija, da kroz nemoć pobedi, da se kroz smirenje uzdigne, da se kroz siromaštvo obogati." Nije slučajno što Gospod nije hteo da ostane u slavi Preobraženja i da izbegne krst, nego je silazeći sa Tavora pripremio učenike za ono što će se dogoditi. Kad Ga je Petar savetovao da izbegne krsnu smrt strogo ga je ukorio: "Idi od mene Sotono! Sablazan si mi, jer ne misliš što je Božije nego što je ljudsko." (Mat. 16, 23). I opet, idući na dobrovoljno stradanje kaže: "Sad se proslavi Sin čovečiji." (Jn. 13, 31). I u drugim delovima jevanđelja krst se karakteriše kao slavaHristova (Jun. 12, 23). Slično govori i sv. Jovan Zlatoust: "Krst koji je ranije bio stvar sramote i kazne sada postaje slava i čast. A da je krst slava čuj Hrista koji kaže: "Oče, proslavi me slavom koju sam imao kodtebe pre nego što je svet nastao", podrazumevajući ovde slavu krsta."

 

[Nina]

Učešće hrišćana u krstu Hristovom

Posle ukoravanja Petra Gospod i od svojih učenika traži da žive krstonosno: "Tada Isus reče učenicima: "Ako hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide."(Mat. 16, 24).Sinovima Zavedejevim i njihovoj majci kji su tražili prvenstvo odgovorio je: "Ne znate šta tražite. Možete li piti čašu koju ja pijem, ili se krstiti krštenjem kojim ja krštavam. Iz ovih Gospodnjih reči sledi da je "Hristos postradao za nas, ostavljajući nam primer da idemo Njegovim stopama" (1. Petr. 2, 21).Krst nije samo "oblik" ili "simvol" ili "znak" Hrista, nego je i način življenja hrišćana, ili bolje reći, "jedinstveni način življenja hrišćana."Kao što je istinski Hristos nezamisliv bez krsta, tako je i istinski hrišćanin nezamisliv bez krsta, tj. bez učešća u krstu Hristovom, kao što nam kaže i sâm Spasitelj: "Ko ne nosi krsta svojega i za mnom ne ide, ne može biti moj učenik." (Lk. 14, 27). Ali šta znači sledovati Hristu i nositi krst, tj. živeti krstonosno?

a) Raspeti starog čoveka (tj. strasti) telo sa strastima i željama" (Gal. 5, 24). Odbijam starog čoveka i borim se da iz sebe iskorenim grešne i egoistične strasti, svoj egocentrizam i samoljublje.
A oblici samoljublja su: maloverje i neverje; ravnodušnost prema bližnjem, i još gore, iskorišćavanje bližnjeg; telesna uživanja i obožavanje tela; gramzivost i srebroljublje;

Zlopamćenje i klevetanje, i svako delo kojim ranjavamo i ožalošćavamo naše bližnje; slavoljublje i sujeta.

Saglasno Sv. Ocima, samoljubiv čovek ne može biti ni bogoljubiv ni čovekoljubiv. Može da oponaša bogoljubivog i čovekoljubivog, ali u suštini voli jedino samoga sebe.Ako svoje samoljublje ne raspnemo na krstu Hristovom ne možemo biti NJegovi istinski učenici, jer ne možemo zadobiti NJegovu istinsku ljubav.

Zato Njegov učenik ap. Pavle i kaže: "A ja, Bože sačuvaj, da se čim drugim hvalim osim krstom Gospoda našega Isusa Hrista, kojim se meni razapte svet i ja svetu" (Gal. 6, 14).

Po sv. Isaku Sirinu svet je naš ostrašćeni odnos prema tvorevini, odnosno naše strasti. Znači, svet je raspet meni i ja sam raspet meni i ja sam raspet svetu, što će se reći da izbegavam ne samo greh, nego i grešne želje i grešne pomisli.

Ovo umrtvljenje možemo postići jer smo u Sv. tajnama sa ‡ umrli i sa ‡ vaskrsli u Hristu. "Koji se krstimo u Hrista Isusa, u smrt NJegovu se krstimo", te tako možemo "hoditi u novom životu" (Rimlj. 6, 3-4).

 

[Nina]

U zamrlom životu nam se preko krštenja daje novi život u Hristu.

Hrišćanski život posle krštenja je borba "mogućnosti" da postane "stvarnost."Obnovljeni i darovani nam novi život u Hristu treba da pobedi i preobrazi svaki detalj mrtvog i starog čoveka. Ova borba je krst.

Tumačeći ovu tajnu sv. Grigorije Palama nam govori o našem bežanju od sveta (prva tajna krsta). Zatim, kad nas svet preko loših pomisli pokušava udaljiti od Boga potrebno je odstraniti svet iz nas (druga tajna krsta). Prva tajna odgovara praksi a druga teoriji (sagledavanju, sazercanju).

Ovde sv. Grigorije napominje da bez teorije ne možemo očistiti našeg unutrašnjeg čoveka od loših i strasnih pomisli: "Kad preko traktične vrline stignemo do teorije, i poboljšamo i očistimo našeg unutrašnjeg čoveka, i u njemu potražimo skrivenu božansku riznicu, i tu pronađemo carstvo Božije, onda se raspinjemo za svet i strasti. Jer se kroz ovo preispitivanje u srcu rađa jedna toplina koja ugušuje lukave i nečiste pomisli kao muve, a duši donosi duhovni mir i utehu, a telo osvećuje."

 

[Nina]

Sv. Isak Sirin takođe kaže: "Dejstvo krsta je dvojako...

... Jedno je u trpljenju telesnih nevolja i naziva se praksa; a drugo se sastoji u istančanom (suptilnom) delovanju uma, u razmišljanju o Bogu i neprestanoj molitvi, i naziva se teorija.Po sv. Grigoriju, krst je delovao i u Starom Zavetu. Postojao je znak krsta, odn. mnoga dela i čuda koja su učinjena znakom krsta, kao Mojsijevo krstoliko presecanje Crvenog mora. Navodi se oko dvadeset praobraza krsta u Starom Zavetu.Takođe su postajali i pravedni muževi koji su bili praobrazi raspetog Hrista, kao npr. Isak koji je svojom poslušnošću ocu bio praobraz Hristove do smrti poslušnosti Ocu. Zatim Josif koji je nepravedno proteran i pretrpeo mnoga iskušenja.Na kraju, kod svih starozavetnih pravednika je delovala tajna krsta kao praksa i teorija, i tom silom su pobeđivali greh i postajali prijatelji Božiji.Krst je delovao i kod Avrama kada je u sebi umrtvio ljubav prema otaxbini i po zapovesti Božijoj pošao u nepoznatu zemlju.Krst je delovao i kod Mojsija kada je odbio počasti faraonovog dvora i izabrao stradanje za svoj narod.Krst je opet delovao kada je Bog pozvao Mojsija na Sinaj tražeći da prethodno skine obuću sa svojih nogu, tj. da umrtvi telesno mudrovanje silom bogoviđenja.

I završava sv. Grigorije: "Nedostaje mi vreme da pripovedam o Isusu Navinu i sudijama i prorocima, caru Davidu i ostalima koji su delovali tajnom krsta; zaustavljali reke i sunce, pobeđivali u ratu, zatvarali i otvarali nebo, činili oblake kišovitim..."Dakle, "i pre Hristove krsne žrtve krst je bio taj koji spasava."Ako je sila krsta Hristovog delovala kod svih starozavetnih pravednika, razumljivo je da je delovala i kod presvete Bogorodice Marije koja je od početka uspela u tome da "čovek odbaci iz sebe sve ono što Bogu nije ugodno." Nikada nije zaokupljala sebe čak ni nečistim pomislima, a u mladosti je učinila ono što je Avram učinio u starosti: napustila je svoju kuću i rodbinu i ušla u svetinju nad svetinjama gde je sjedinila svoj um sa Bogom i ostala je neprekidnom sozercavanju Boga.Naravno, krst je životu Bogorodice kao praksa i teorija nije bio isti kao kod starozavetnih pravednika koji su imali udela u grehu. Za njih je krst bio borba za nadilaženje greha, dok je kod prečiste Bogorodice uzdizanje iz sile u silu, iz slave u slavu, iz teorije u teoriju. "Od trenutka kad se rodila", kaže sv. Nikola Kavasila, "ustrojavala je prebivalište za Onoga koji može da spase čoveka, trudila se da besprekorno uredi obitavalište Božije, tj. samu sebe kako bi bila dostojna da Ga primi.O ovoj krsnoj borbi i teoriji ‡ viđenju Boga ‡ koje je Bogorodica imala u Svetinji nad svetinjama govore nam u svojim besedama na "Vavedenje presvete Bogorodice" sv. Grigorije palama i sv. Nikodim Svetogorac.

 

[Nina]

b) Podnosim nehotična isiušenja života strpljivo i bez roptanja

Teške i duge bolesti, smrt dragih nam lica, kao i naša smrt, nepravda, nezahvalnost i zapostavljenost, progoni koje ponekad trpimo, siromaštvo i druga iskušenja, jesu prilike koje nas, ako ih pravilno iskoristimo, raspinju i približavaju Hristu.Ako se ozlojedimo, bićemo duhovno oštećeni. Ako ih primimo pasivno, stoički, jer ne možemo drugačije, opet ništa nismo uradili. Ali, ako ih prihvatimo kao posetu Boga nama i kao prilike za naše duhovno usavršavanje, tada smo u velikom dobitku. Dobrovoljno prihvatanje krsnog stradanja kao dara božanske ljubavi za naše duhovno usavršavanje uzdiže nas u visinu svetih mučenika.

Jedan svetogorski asketa je karakteristično rekao:"Jedno slavoslovlje "Slava ti Bože" u vreme bolesti ima veću vrednost od hiljadu "Gospode Isuse Hriste" kad smo zdravi."

Hristu sa-raspet apl. Pavle nas uverava: "Ako trpimo, s NJim ćemo i carovati" (2. Tim. 2, 12). Ovaj stav su u životu pokazali svi sveti na čelu sa blaženim i mnogostradalnim Jovom, koji se zbog toga smatra praobrazom Hrista. Jov je bio pravedan, nije bio bezbožan i grešan, a ipak je Bog dopustio da pretrpi nepodnošljive bolove, dok su drugi bezbožni napredovali.Poznati pravoslavni bogoslov o. Dimitrije Stani..aje govoreći o ovoj temi poučava: "Bog ima pravo davati i oduzimati darove. I čovek ne bi trebao prilaziti Bogu zbog toga što mu je Bog poklonio neke darove. Takav stav prema Bogu ne bi bio odraz istinske ljubavi, nego samo jedna odanost zbog sâmih darova. To bi značilo stavljati darove iznad Darodavca. Odnos Boga i čoveka bi se, u tom slučaju, zasnivao na principu ugovora i čovek bi mogao da kaže: "Biću Ti odan onoliko koliko mi daješ." Takav čovekov stav bi značio da je Bog sâm po sebi nedostojan ljubavi. Tada bi ovaj odnos zavisio od interesa, tj. čovek samo koristi darove koje Bog daje. Onda bi čovek, u suštini, voleo jedino sâmoga sebe. Time bi darovi, kao znaci ljubavi Božije i kao načini čovekovog ulaska u lični odnos sa Bogom, izgubili svoj smisao.Darovi imaju smisao samo onda kada stupimo u istinski lični odnos sa Bogom, odnos koji je iznad svega tvarnog. Jedino ovakva veza ne biva opterećena materijalnim idolima. Sve naše ideje o stvarima i darovima Božjim isčezavaju u svetlosti ovakvog odnosa. Tako očišćeni prinosimo sebe Bogu i uznosimo se da dijaloga ljubavi sa NJim. Tada osećamo da je Bog bezgranično veći od svih svojih darova i svega što je stvarno. Ovim odnosom bivamo uzdignuti na jednu drugačiju ravan postojanja ponovo dobijamo sve ono što smo izgubili.Hrišćanin koji u sebi ima ljubav Božiju za svakoga ‡ onu ljubav koja sačinjava netruležnu i neiscrpivu stvarnost ‡ oseća da ima najveću od svih radosti. Veću nego što sve stvari ovoga sveta mogu da mu pruže, veću i od samog njegovog postojanja. To je činjenica koju vrlinski ljudi otkrivaju u svom stradanju. Ovaj krst se daje čoveku kako bi uspeo da otkrije Boga u jednoj drugoj ravni postojanja, u jednoj apofatičkoj dubini. Ali, takođe, i da drugima pokaže da postoje i takvi koji mogu ostati sjedinjeni sa Bogom čak i onda kad izgube sve što imaju, pa i onda kad izgleda da i sâm Bog izmiče ispred njih."Na jedan poseban način u stradanju Hristovom učestvovala je i Bogorodica. "Bogorodica je sudelovala i sastradavala time što je doprinela uzvišenom pražnjenju (kenozi) Boga Logosa" (sv. Grigorije Palama).Još od Duhom Svetim začeća Logosa u nekoj svetoj utrobi počela su i neka iskušenja. Josif, ne mogući da objasni njeno nadumno začeće i trudnoću "namisli da je tajno otpusti" (Mat. 1, 19). Treba da je tada bio veliki bol prostodušne devojke Marije.Iskušenja i teškoće su bile i kad je tražila mesto da se porodi, jer se retko dešava da žena spremna za porođaj ne može da nađe mesto da rodi.Iskušenje je bilo i Irodovo ubijanje dece. Iskušenje je bilo i bekstvo u Egipat. Bez krova na glavom u Vitlejemu, izbeglica u Egiptu.Iskušenje i agonija prilikom poklonjenja u Jerusalimu kad je izgubila na tri dana svog dvanaestogodišnjeg sina.Svaki Isusov bol za vreme NJegove trogodišnje delatnosti bio je njeno iskušenje.

Saslušajmo sv. Nikolu Kavasilu: "A zajedno sa svojim Sinom je učestvovala u poniženju i uvredama.I kada su Ga ubili oni kojima je činio dobro, ona je zajedno sa NJim trpela sve NJegove bolove.Uzela je učešće u svemu što je njen Sin učinio za naše spasenje. Dala Mu je svoju krv i telo, učestvovala u NJegovim mukama i radostima. I kad su NJega na krstu proboli kopljem ona se osećala kao da je i sâma probodena nožem, kao što joj je i predskazao sv. Simeon.

I posle Vaznesenja svog Sina opet je vidimo kao prvu među apostolima i hrišćanima. I kao što je pri raspeću u Hristovom "stajala pored krsta", tako i posle Vaznesenja ona podiže krst Crkve jer je bila jedna od prvih žrtava gonjenja hrišćana.

 

[Nina]

v) Preuzimam dobrovoljne trudove i odricanja radi ljubavi prema Bogu

Sam Gospod nas je učio da je put jevanđelja uzan i težak, i da Carstvo Božije trudbenici dobijaju. Bez truda i rada nad sâmim sobom stari čovek neće odstupiti, strati neće biti iskorenjene.

Postom, molitvom, bdenjem, metanijama i sveukupnom pravoslavnom askezom odstranjuju se strasti i hrišćanin od telesnog postaje duhovan. Podvizava se da prema ljudima i materijalnim dobrima ne bi prilazio ostrašćeno. Da se bori ne kao životinja, nego kao ikona Božija. Da ne upotrebljava svet potrošački, nego evharistijski. Poznata je svetootačka izreka: "Daj krv i dobiće duh." Post Velike četrdesetnice je vrlo naporan, ali bez ovog napora ‡ saraspeća Hristu ‡ ne može se doživeti radost Vaskrsa.U našoj pravoslavnoj Crkvi, gde se podvizavamo krstonosno, dobijamo doživljaj Vaskrsa. U našoj Crkvi je sve vaskrsno jer je sve krstonosno. Naša Crkva je Crkva krsta i vaskrsenja. Bez krsta nema vaskrsenja. A krst ne postoji kao krst ako nije praćen vaskrsenjem. Zato mi pravoslavni i Veliki petak slavimo vaskrsno, dok na Zapadu i Vaskrs slave u znaku krsta. "Krstu Tvome klanjamo se vladiko, i sveto vaskrsenje Tvoje slavimo."

Sv. Jovan Zlatoust "Besedu o krstu" počinje sledećim rečima: "Danas imamo praznik i slavlje, jer se naš Gospod nalazi prikovan na krstu... Krst je temelj našeg spasenja, krst je pretpostavka bezbrojnih dobara."

U trudu i naporu podviga i krstonosnog života krije se najtajanstvenija i najistinskija radost i spokoj, kao što je i sâm Gospod nagovestio: "Blago onima koji plaču jer će se utešiti". Suze pokajanja i podviga su, saglasno sv. ocima, radosna tuga.

Asketski je bio i život naše Bogorodice, naročito, kao što smo rekli, u svetinji nad svetinjama. Ali i posle vaznesenja na nebo njenog Sina, ona je, kako kaže sv. Grigorije Palama, živela takvim životom koji se može uporediti sa najtvrđom askezom.

Od Spasitelja i Bogorodice učili su se krstonosnoj askezi i sv. apostoli, i taj nauk predali crkvi.

Naš narod je od Crkve naučio i stvorio krstovaskrsni etos. Taj etos je pomogao da se izdrži teško 400-godišnjice ropstva pod Turcima. Taj etos je doprineo da se ovaj nejaki narod ohrabri i podigne ustanak 1821. g. Proste i nepismene majke, ali od Boga umudrene, učile su svoju decu veri, molitvi, postu, pokajanju. Odgajale su istinski slobodne ljude da postanu vođe u borbi za nacionalnu slobodu.Razmislimo kakvo vaspitanje danas nudimo svojoj deci i koliko im pomažemo da nadiđu svoj egocentrizam i da postanu istinski slobodni ljudi?Danas se reklamiraju i promovišu i drugi oblici askeze, nepravoslavni i nehrišćanski. Jevanđelska i pravoslavna askeza nema nikakve veze sa asketskim metodama raznih istočnjačkih, indijskih učenja tipa joge, gde askeza ima antropocentrički karakter i samo je jedna gimnastika volje a ne saraspeće Hristu.U pravoslavnoj Crkvi askeza nikada nije sama sebi cilj koji vrhuni u samoopravdanju. Nego je uvek sredstvo za dobijanje blagodati Duha Svetoga i istinske ljubavi prema Bogu i čoveku.Za pravoslavne hrišćane prihvatanje krsta je izraz pokornosti i ljubavi prema Bogu. To je uzdarje Bogu koji se žrtvovao za nas.Stradanja za Hrista mogu se prineti Bogu i za samu Crkvu, kao što je to slučaj sa ap. Pavlom: "Sada se radujem u svojim stradanjima za vas, i u svome telu popunjavam što nedostaje Hristovim patnjama, za telo NJegovo, koje je Crkva.U stradanjima mnogih mučenika (sv. Haralampija, sv. Modesta, sv. Anastasije Rimljanke) vidimo da oni prinose Bogu svoj bol i smrt za sve one paćenike koji će se na njih u molitvama pozvati. To je primer savršene ljubavi, jer se stradanja ovde dešavaju ne samo za lično spasenje, nego i za spasenje drugih.

 

[Nina]

Krst i savremeni svet

Živimo u jednom svetu u kojem dominira duh neprijateljstva prema krstu. U svetu koji za svoj ideal ima samoljublje, koji je bez morala, u kojem je najvažnije zadovoljiti strasti, lagodno živeti, žrtvom i ljubavlju, tj. sa krstom, nego sa egoizmom.

Ovaj svet ne želi da čuje ništa o suzdržavanju, o gospodarenju nad strastima, o požrtvovanju, o postu, o askezi. U suštini, odbija krst i zato se ne susreće sa Hristom. Ostaje u truleži i smrti, u dosadi i praznini. Zabavlja se ali se ne raduje.

Psihologija, pedagogika, politika, sociologija, prâvo, direktno se napadaju ovim duhom. Vrlo dobro primećuje o. Dimitrije Dutko u knjizi "O našem nadanju": "Očigledno je da ponekad i pored naše vere u Hrista pokušavamo da put u Carstvo Božije učinimo lagodnim! Svet sa svojim dobrima i tehničkim progresom nas je otupeo. I ako ponekad govorimo o bolu i stradanju, desi se da odjednom kažemo: "Hrišćanstvo je radost." A ipak, radost ne dolazi tako. Radost se ne kupuje. Ne kupuje se novcem. Radost hrišćanina se kupuje trudom i stradanjem. Da bi se čovek spasao naš Gospod je visio na krstu. Dobrovoljno. I bio je raspet i umro. A onda je došlo vaskrsenje i potom radost. "Onaj ko hoće za mnom da ide, neka se odrekne sebe i uzme krst svoj i pođe za mnom," rekao je Hristos. Neophodno je uzeti svoj krst. A onaj ko bez krsta ide za Hristom, nije Hrista dostojan. To nam je sâm Hristos vrlo jasno rekao: "Nije mene dostojan." A to znači: "vera i ljubav takvoga čoveka prema Hristu nisu izvorne, ne vrede ništa.

Krst nas plaši i to je prirodno, jer nam oduzima ugodnost. Bol je nešto strašno za nas, a u stvari, lagodnost bi trebala da bude ta koja je za nas strašna. Ako malo pažljivije pogledamo videćemo da sva savremena zla imaju svoj izvor u lagodnosti. Trud, stradanja, krst su nešto što je dobro kaže Hristos. Samo tako NJegov jaram postaje lak." Ovaj svet koji odbija krst Hristov, mora se danas susresti sa nemilosrdnim udarcima koji su posledica njegovog antikrsnog stava; sida, narkomanija, ekološka katastrofa. A rešenje nije tamo gde se misli, odn. u preduzimanju određenih zaštitnih sredstava. Ona su korisna ali nedovoljna. Korenito rešenje je jedino pokajanje. Judeji su tražili "znak" od Hrista i On im je odgovorio da će im dati znak proroka Jone. Odnosno NJegova smrt, pogred i vaskrsavanje (Mat. 12, 39). I danas je to rešenje za naš bezizlaz i dolazeću katastrofu. Dakle, izbor krstonosnog načina življenja kao jedinog načina življenja.

 

[Nina]

Jedan od zapadnih otaca, bl. Avgustin, je rekao: "Poznajem tri krsta. Jedan krst koji spasava, i to je krst Hristov. Tim krstom se spasava i čovek. Drugi krst je krst razbojnika raspetog s desne strane. A poznajem i treći krst kojim čovek može izgubiti večnost. To je krst razbojnika raspetog s leve strane. Tipovi ovih ljudi (dvojica razbojnika), predstavljaju celokupno čovečanstvo. Krst razbojnika s desne strane prihvata i preuzima na sebe krst Hristov. Krst razbojnika sa leve strane predstavlja onaj deo čovečanstva koji ne prima krst Hristov i tako se gubi. I uopšte, krst ne možemo izbeći ni na koji način." Hrišćani koji žive u ovom svetu koji odbacuje krst moraju učiniti velike napore da se ne bi otisnuli u svet materijalnih vrednosti. Svakog trenutka su u dilemi izbora između dva načina života: krstonosnog u Hristu ili antikrsnog, tj. krsne ljubavi i antikrsnog egoizma. Ljubavlju se saraspinjemo Hristu, a egoizmom raspinjemo Hrista, postajemo neprijatelji krsta Hristovog. O starim i novim raspinjačima Hrista govori i ap. Pavle: "Jer mnogi za koje vam mnogo puta govorih, a sad i plačući govorim, vladaju se kao neprijatelji krsta Hristova; NJihov kraj je pogibao, njihov bog je trbuh, i slava u sramoti njihovoj, oni misle ono što je zemaljsko." (Fil. 3, 18-19). Đavo pokušava da uplaši hrišćane kako će, ako izaberu krst biti nazadni, neće napredovati, neće opstati ‡ sa krstom u ruci ne napreduješ ‡, nego će postati žrtve zloupotrebe, pa im onda predlaže da oni zloupotrebe druge, (da ne bi drugi zloupotrebili njih).

Tako, budući maloverni, zapostavljaju blagodat, moć i zaštitu Božiju svih koji ispunjavaju Njegove zapovesti.

Jevreji su hteli Mesiju ali bez krsta. I danas ljudi hoće zemaljski raj, ali bez krsta. Zato i nas hrišćane pozivaju da napustimo krstonosni način života.

Ako Antihrist ratuje protiv Hrista, čini to jer je Hristos raspeti Hristos, a to znači i vaskrsli. Antihrist kao lažni mesija i lažni prorok obećava ljudima zemaljski raj, izbavljanje i spasenje bez krsta. Ali kako može postojati raj bez ljubavi i ljubav bez samoodricanja. Ustanak protiv egoizma je najradikalniji ustanak u svetu. Interesantno je jedno tumačenje koje tumači simvolički broj Antihrista 666. Na grčkom se ovaj broj piše (HXSt) Hristos stran Krstu ‡ srpski bi ova skraćenica bila HSK ‡ prim. prev). Dakle, spasitelj bez krsta, što znači Antihrist.

Preveo: Zoran Jelisavčić (Ovaj tekst je objavljen u knjizi KRST HRISTOV. Izdavač je Zadužbina Manastira Hilandara)
Preuzeto sa sajta Srpske pravoslavne crkve