dakica
Ističe se
- Poruka
- 2.605
Vidimo se u ludnici, tamo smo sigurni....
Ovakav ce "sjaj" i nasi vojnici da pronose sirom sveta ako budeno usli u NATO. Ko se zalaze za ulazak u NATO neka sprema svoje sinove za rat protiv bombasa-samoubica.
http://www.politika.co.yu/pogledi/Miroslav-Lazanski/CHARLSTON-ZA-SRBIJU.sr.html
Институт за душевне болеснике у Штимљу, на Космету. Људи под надзором у покрајини која је међународно надзирана
То су специјалне просторије за „психичко растерећење“ војника и официра Кфора: удобан намештај, зидови обојени у нежне пастелне боје са сликама пејзажа, сточићи и комоде на којима су саксије и вазе са цвећем, пригушено осветљени акваријуми са егзотичним рибицама, плазма телевизори, стерео уређаји и теписи који апсолутно пригушују бат војничког корака. И тиха, озбиљна музика из невидљивог озвучења.
Одмах иза те зграде, већ после неколико метара, кроз густо грање црногоричног дрвећа помаља се ограда од мреже, дуж које у равним редовима стоје разна војна возила, углавном џипови и транспортери, британски „вориори“, амерички „хамери“, немачки „мерцедеси“. Контролни пункт и територија штаба Главне команде снага Кфора.
Некада је на том брду изнад Приштине био смештен филмски град са студијима, због чега су војници НАТО-а то место прозвали „Косовски Холивуд“. Низови монтажних кућа, које не носе бројеве, већ имена престоница и великих градова земаља чланица НАТО-а: Париз, Лисабон, Брисел, Амстердам...
Отворени и затворени терени за одбојку, кошарку и фудбал, спортске сале са разним тренажним справама, кафићи, биоскоп, ресторанчићи, просторије са компјутерима стално прикљученим на Интернет, библиотеке са књигама на свим језицима нација и држава НАТО-а.
У кућицама официри су смештени у пространим двокреветним собама, војници у четворокреветним. Кревети са мадрацима са опругама сличним ортопедским, клима уређаји, грејалице, собни фрижидери. Зидови и прозори од материјала који не пропуштају звукове, отпорни на хладноћу. Тоалети и сауне, перионице одеће...
У трпезарији, на јеловнику су јела италијанске, мађарске, немачке, француске кухиње: хладне и топле супе, сарделе, остриге, пужеви, барена, печена и димљена бела и црвена риба исечена на мање и веће комаде, лазање, свињски котлети, печена овчетина, телетина, љуте баварске кобасице, најразличитије салате од поврћа, рибе и меса, лубенице, диње, банане, брескве, грожђе и друго воће, кекс, крекери, колачи, пециво од киселог и лиснатог теста, пирошке. У термосима и фрижидерима има најразноврснијих пића и напитака од топле чоколаде до „фанте“, сокова и „кока-коле”. За прилике на Космету, том војном Холивуду недостаје само црвени тепих. И, наравно, чарлстон.
Тридесетак километара јужније налази се специјална болница, Институт за душевне болеснике у Штимљу.
„Ми смо овде сви једнаки“, рекао ми је у лето 1999. године директор болнице Садик Муслију, и додао: „ Зашто и у осталим деловима Косова не може бити тако?“
Институт за душевне болеснике у Штимљу био је тада, тог лета одмах иза бомбардовања НАТО-а, једино место на Космету где су Срби и Албанци мирно живели у заједници. Иако је рат трајао а борбе вођене чак и у непосредној близини болнице. Са друге стране брда налази се село Рачак.
„Данима смо овде слушали пуцњаву“, истиче др Муслију, „али никада није било искључивања пацијената на националној основи, ни пре ни после рата“.
Пре рата је у Институту радило укупно 110 људи, а од српског особља болнице, од њих 80, остао је само један. Директор се борио да обнови рад те једине болнице за душевне болести на Космету, а проблеми су били огромни. Стара зграда, пацијенти лутају унаоколо, чак и боси, старија деца на дечјем одељењу пуше, храна очајна, играчака нема. Једног дечака који је у дворишту пронашао комад пластике сви су молили да се и они поиграју том „играчком“. Деца говоре неком комбинацијом српског и албанског језика. Већина је без родитеља, вероватно су им погинули у рату. Откако се завршио рат скоро да им нико не долази у посету.
„Нас сматрају за родитеље, а једни друге за браћу и сестре“, каже директор. „Недостају нам лекари специјалисти за психијатрију. Не можемо да их доведемо зато што немају обезбеђен смештај, а не можемо да им кажемо ни кад ће и колико бити плаћени. Сваког дана људи долазе пред капију Института и моле да их примимо, али не можемо да побољшамо ни постојеће стање ако примимо нове пацијенте. Када сам пре 16 година дошао овде да радим, могли смо да се бринемо о 440 људи, укључујући и 70 деце. Сада могу да отпустим само једно дете, али његова породица је у Војводини. Не знам који је начин да то дете стигне кући“, био је очајан др Садик Муслију.
А мени је тог лета 1999. та болница, заправо, изгледала као уточиште од општег лудила које је завладало на Космету. И број захтева за помоћ у овој болници, с обзиром на косметске трауме, временом се повећавао. Иако је будућност болнице била неизвесна као уосталом и будућност јужне српске покрајине. Која иде ка надзираној независности под контролом НАТО-а.
„Ова болница је хуманитарна институција“, одлучно ми је одговорио др Муслију на моје гласно размишљање о будућности Института. „Једино о чему могу да мислим јесу људи под мојим надзором.“
Лудница на Космету, дакле. Људи под надзором у покрајини која је међународно надзирана. С новом могућношћу да ускоро буду на нови начин и додатно надзирани. А заправо је то једино место где у миру и заједно на Космету могу сада да живе Срби и Албанци.
Тридесетак километара северније играју се егзотичне рибице у акваријумима са пригушеним осветљењем. У просторијама Кфора за „психичко растерећење“. Чарлстон за Србију...
Ovakav ce "sjaj" i nasi vojnici da pronose sirom sveta ako budeno usli u NATO. Ko se zalaze za ulazak u NATO neka sprema svoje sinove za rat protiv bombasa-samoubica.
http://www.politika.co.yu/pogledi/Miroslav-Lazanski/CHARLSTON-ZA-SRBIJU.sr.html
Институт за душевне болеснике у Штимљу, на Космету. Људи под надзором у покрајини која је међународно надзирана
То су специјалне просторије за „психичко растерећење“ војника и официра Кфора: удобан намештај, зидови обојени у нежне пастелне боје са сликама пејзажа, сточићи и комоде на којима су саксије и вазе са цвећем, пригушено осветљени акваријуми са егзотичним рибицама, плазма телевизори, стерео уређаји и теписи који апсолутно пригушују бат војничког корака. И тиха, озбиљна музика из невидљивог озвучења.
Одмах иза те зграде, већ после неколико метара, кроз густо грање црногоричног дрвећа помаља се ограда од мреже, дуж које у равним редовима стоје разна војна возила, углавном џипови и транспортери, британски „вориори“, амерички „хамери“, немачки „мерцедеси“. Контролни пункт и територија штаба Главне команде снага Кфора.
Некада је на том брду изнад Приштине био смештен филмски град са студијима, због чега су војници НАТО-а то место прозвали „Косовски Холивуд“. Низови монтажних кућа, које не носе бројеве, већ имена престоница и великих градова земаља чланица НАТО-а: Париз, Лисабон, Брисел, Амстердам...
Отворени и затворени терени за одбојку, кошарку и фудбал, спортске сале са разним тренажним справама, кафићи, биоскоп, ресторанчићи, просторије са компјутерима стално прикљученим на Интернет, библиотеке са књигама на свим језицима нација и држава НАТО-а.
У кућицама официри су смештени у пространим двокреветним собама, војници у четворокреветним. Кревети са мадрацима са опругама сличним ортопедским, клима уређаји, грејалице, собни фрижидери. Зидови и прозори од материјала који не пропуштају звукове, отпорни на хладноћу. Тоалети и сауне, перионице одеће...
У трпезарији, на јеловнику су јела италијанске, мађарске, немачке, француске кухиње: хладне и топле супе, сарделе, остриге, пужеви, барена, печена и димљена бела и црвена риба исечена на мање и веће комаде, лазање, свињски котлети, печена овчетина, телетина, љуте баварске кобасице, најразличитије салате од поврћа, рибе и меса, лубенице, диње, банане, брескве, грожђе и друго воће, кекс, крекери, колачи, пециво од киселог и лиснатог теста, пирошке. У термосима и фрижидерима има најразноврснијих пића и напитака од топле чоколаде до „фанте“, сокова и „кока-коле”. За прилике на Космету, том војном Холивуду недостаје само црвени тепих. И, наравно, чарлстон.
Тридесетак километара јужније налази се специјална болница, Институт за душевне болеснике у Штимљу.
„Ми смо овде сви једнаки“, рекао ми је у лето 1999. године директор болнице Садик Муслију, и додао: „ Зашто и у осталим деловима Косова не може бити тако?“
Институт за душевне болеснике у Штимљу био је тада, тог лета одмах иза бомбардовања НАТО-а, једино место на Космету где су Срби и Албанци мирно живели у заједници. Иако је рат трајао а борбе вођене чак и у непосредној близини болнице. Са друге стране брда налази се село Рачак.
„Данима смо овде слушали пуцњаву“, истиче др Муслију, „али никада није било искључивања пацијената на националној основи, ни пре ни после рата“.
Пре рата је у Институту радило укупно 110 људи, а од српског особља болнице, од њих 80, остао је само један. Директор се борио да обнови рад те једине болнице за душевне болести на Космету, а проблеми су били огромни. Стара зграда, пацијенти лутају унаоколо, чак и боси, старија деца на дечјем одељењу пуше, храна очајна, играчака нема. Једног дечака који је у дворишту пронашао комад пластике сви су молили да се и они поиграју том „играчком“. Деца говоре неком комбинацијом српског и албанског језика. Већина је без родитеља, вероватно су им погинули у рату. Откако се завршио рат скоро да им нико не долази у посету.
„Нас сматрају за родитеље, а једни друге за браћу и сестре“, каже директор. „Недостају нам лекари специјалисти за психијатрију. Не можемо да их доведемо зато што немају обезбеђен смештај, а не можемо да им кажемо ни кад ће и колико бити плаћени. Сваког дана људи долазе пред капију Института и моле да их примимо, али не можемо да побољшамо ни постојеће стање ако примимо нове пацијенте. Када сам пре 16 година дошао овде да радим, могли смо да се бринемо о 440 људи, укључујући и 70 деце. Сада могу да отпустим само једно дете, али његова породица је у Војводини. Не знам који је начин да то дете стигне кући“, био је очајан др Садик Муслију.
А мени је тог лета 1999. та болница, заправо, изгледала као уточиште од општег лудила које је завладало на Космету. И број захтева за помоћ у овој болници, с обзиром на косметске трауме, временом се повећавао. Иако је будућност болнице била неизвесна као уосталом и будућност јужне српске покрајине. Која иде ка надзираној независности под контролом НАТО-а.
„Ова болница је хуманитарна институција“, одлучно ми је одговорио др Муслију на моје гласно размишљање о будућности Института. „Једино о чему могу да мислим јесу људи под мојим надзором.“
Лудница на Космету, дакле. Људи под надзором у покрајини која је међународно надзирана. С новом могућношћу да ускоро буду на нови начин и додатно надзирани. А заправо је то једино место где у миру и заједно на Космету могу сада да живе Срби и Албанци.
Тридесетак километара северније играју се егзотичне рибице у акваријумима са пригушеним осветљењем. У просторијама Кфора за „психичко растерећење“. Чарлстон за Србију...
