"Kada nekog volis,pusti ga da ode.Ako ti se vrati,bice zauvek tvoj,a ako ti se ne vrati,znaci da tvoj nikada nije bio."
Dok smo se ljubili,onako zeljno i strasno,pokusavajuci da se namestimo u tom neudobnom krevetu,skinuo je i ono poslednje parce garderobe,koje nam nekako uvek ostaje poslednje,sa sebe.Carape.Bacio ih je nasumice.Jedna je pala na pod,a druga na komodu pored drugog kreveta na kome su bile poredjane nase pantalone i kosulje.Da se ne izguzvaju,Da negde ne probude sumnju.
Ne prestajuci da me ljubi,izvlacio je smotani pokrivac na koji sam legla.Ili me je on smestio tako?Nije ni bitno.Taj je poduhvat trajao toliko da je vec poceo da me nervira.I pokrivac leti! Udara u zid i pada na onaj krevet preko garderobe.
I dalje se ljubimo.Njegove ruke su svuda po meni dok ja pokusavam da namestim jastuk ispod glave.Bio je previsok.On ga grabi i upucuje ka pokrivacu da zajedno guzvaju kosulje.
"Jesam li ja sledeca'',pitam ga kroz smeh.Smeje se i on.Onda nastavljamo zapoceto,bez icega sto bi se jos moglo zbaciti.Jedno drugog zeljni.Ja upijam svaki njegov dah.Sapuce:"Volim te." I ja tebe...I ja tebe...
Kada se zavrsi sve,brisu se tragovi,odlazi se pod tus,voda da bude malo hladnija,da malo umiri crvenilo koje ostaje od muske brade,one od jednog dana,sto najvise grebe.Gleda se na sat.Imamo vremena da jos malo lezimo zagrljeni bez mnogo price.Reci su precenjene.Nekada je bolje nista ne reci,nista ne pitati.Ali ja pitam:"Kad ides u Francusku?"
Kaze:"U martu."
Podnosljivo.
"I koliko ostajes?"
On cuteci pokazuje tri prsta.
"Tri nedelje?"
"Meseca",kaze ne gledajuci me,izbegavajuci da me pogleda.
"MESECA? TRI MESECA?!"
*Vrijeme cekanja, ma koliko kratko bilo, mjereno vremenskom mjerom, naraste do ogromnih razmjera kada se mjeri iscekivanjem.*
Vremena je jos toliko da se popravi sminka.Podloga.Tecni puder.Kameni.Rumenilo.Ustajem i slucajno gazim onu njegovu carapu koja je na podu.Podizem je i dodajem mu je.Pogledom trazi drugu.Ja cutim da znam gde je.Pretura po krevetima.Pokazujem mu prstom gde je.Nema vise vremena za igre.
Napolju reze mraz.On recituje datume tekuceg meseca kada ce biti u Beogradu.Pita me kada cemo se videti.
"Videcemo se tad i tad i jos dva-tri puta."
Gleda me upitno.
"A onda dolazi mart."
Smeje se i grli me:"Pa vracam se!"
Vraca se...meni se vratiti nece.
"Nemoj,molim te,da si tuzna,"kaze vec ozbiljnije malo.
"Pa ja ne bih,ali mi se tako zalomilo...dragi moj."
Dok vozim put kuce,pred ocima mi se odvija scena kada se bacaju carape.I tu je rez.Nisam ni slutila koliko sam bila u pravu kada sam pitala da li sam ja sledeca na redu za bacanje.
Stoji zaledjena slika bacenih carapa.Pitam se,koja cu od te dve biti ja.Ona koju ce traziti ili ona koju ce zgaziti? Slucajno.
Dok smo se ljubili,onako zeljno i strasno,pokusavajuci da se namestimo u tom neudobnom krevetu,skinuo je i ono poslednje parce garderobe,koje nam nekako uvek ostaje poslednje,sa sebe.Carape.Bacio ih je nasumice.Jedna je pala na pod,a druga na komodu pored drugog kreveta na kome su bile poredjane nase pantalone i kosulje.Da se ne izguzvaju,Da negde ne probude sumnju.
Ne prestajuci da me ljubi,izvlacio je smotani pokrivac na koji sam legla.Ili me je on smestio tako?Nije ni bitno.Taj je poduhvat trajao toliko da je vec poceo da me nervira.I pokrivac leti! Udara u zid i pada na onaj krevet preko garderobe.
I dalje se ljubimo.Njegove ruke su svuda po meni dok ja pokusavam da namestim jastuk ispod glave.Bio je previsok.On ga grabi i upucuje ka pokrivacu da zajedno guzvaju kosulje.
"Jesam li ja sledeca'',pitam ga kroz smeh.Smeje se i on.Onda nastavljamo zapoceto,bez icega sto bi se jos moglo zbaciti.Jedno drugog zeljni.Ja upijam svaki njegov dah.Sapuce:"Volim te." I ja tebe...I ja tebe...
Kada se zavrsi sve,brisu se tragovi,odlazi se pod tus,voda da bude malo hladnija,da malo umiri crvenilo koje ostaje od muske brade,one od jednog dana,sto najvise grebe.Gleda se na sat.Imamo vremena da jos malo lezimo zagrljeni bez mnogo price.Reci su precenjene.Nekada je bolje nista ne reci,nista ne pitati.Ali ja pitam:"Kad ides u Francusku?"
Kaze:"U martu."
Podnosljivo.
"I koliko ostajes?"
On cuteci pokazuje tri prsta.
"Tri nedelje?"
"Meseca",kaze ne gledajuci me,izbegavajuci da me pogleda.
"MESECA? TRI MESECA?!"
*Vrijeme cekanja, ma koliko kratko bilo, mjereno vremenskom mjerom, naraste do ogromnih razmjera kada se mjeri iscekivanjem.*
Vremena je jos toliko da se popravi sminka.Podloga.Tecni puder.Kameni.Rumenilo.Ustajem i slucajno gazim onu njegovu carapu koja je na podu.Podizem je i dodajem mu je.Pogledom trazi drugu.Ja cutim da znam gde je.Pretura po krevetima.Pokazujem mu prstom gde je.Nema vise vremena za igre.
Napolju reze mraz.On recituje datume tekuceg meseca kada ce biti u Beogradu.Pita me kada cemo se videti.
"Videcemo se tad i tad i jos dva-tri puta."
Gleda me upitno.
"A onda dolazi mart."
Smeje se i grli me:"Pa vracam se!"
Vraca se...meni se vratiti nece.
"Nemoj,molim te,da si tuzna,"kaze vec ozbiljnije malo.
"Pa ja ne bih,ali mi se tako zalomilo...dragi moj."
Dok vozim put kuce,pred ocima mi se odvija scena kada se bacaju carape.I tu je rez.Nisam ni slutila koliko sam bila u pravu kada sam pitala da li sam ja sledeca na redu za bacanje.
Stoji zaledjena slika bacenih carapa.Pitam se,koja cu od te dve biti ja.Ona koju ce traziti ili ona koju ce zgaziti? Slucajno.
...
