NickFreak
Elita
- Poruka
- 17.910
Као увод у тему преузео бих текстове Благоја Јовановића који се првенствено бави његовим присуством у Новом Зсвету.
Из ове перспективе посматрано, давидове речи записане у Пс 110:4 представљају (у историјској равни) обраћање Садоку кога цар Давид препознаје као свештеника по чину Мелхиседека, баш као што је некад Авраам препознао Мелхиседека као служитеља не само Бога свевишњег, већ и Бога који се њему самом јавио. Дабвид се, дакле представља као нови Авраам. А ратни амбијент којим одише Пс 110, сличан је амбијенту Пост 14 (рат четири цара), и то је једна од тема која не сме да се превиди. Из свих тих момената може се закључити да новији покушаји „реконструкције историјског Мелхиседека“ нису непотребни. Напротив, одређивање области над којом је Мелхиседек имао царску и свештеничку јурисдикцију, анализа значења његовог имена, могућег предјеврејског богослужбеног обрасца који је он практивао, целовитости и јединствености библијског наратива Пост 14 су значајне теме, којима се Ј. Благојевић бави у чланку Мелхиседек у старозаветном предању. Ипак, у овим темама се не исрпљује значај старозаветног учења о Мелхиседеку будући да је у Пс 110, како је наведеном чланку истакнуто јасно присутан есхатолошки набој и месијански смисао.
Управо на тој основи може да се разуме развој ове теме који се препознаје у интертесматентарном периоду, што је тема чланка Мелхиседек у интертестаментарном предању – прилог контекстуализацији Посланице Јеврејима, који је потписао исти аутор.
У савременој науци се полемише да ли интертестаментарно предање (и у којој мери), може да осветли позадину Мелхиседек- христологије Посланице Јеврејима, као и неких других месијанских одељака Новог Завета. То је разлог због којег аутор овог чланка у разматрању теме креће од савремених дискусија повезаних са овим проблемом. Он, затим, указује на сведочанство јудеојелинистичке литературе о Мелхиседеку да би се потом усредсредио на учење о Мелхиседеку у предању палестинског јудаизма, и то: равинско- таргумском и апокалиптичком. Аутор нарочиту пажњу посвећује знаменитом кумранском тексту 11QMelch. Поменути текст се користи и у циљу ocветљавања есхатолошких очекивања са почетка хришћанске ере и упућивања на могућу контекстуализацију новозаветне христологије, пре свега христологије присутне у Лк. 4 и Јевр. 7, а тиме и неког новог чланка.
Из ове перспективе посматрано, давидове речи записане у Пс 110:4 представљају (у историјској равни) обраћање Садоку кога цар Давид препознаје као свештеника по чину Мелхиседека, баш као што је некад Авраам препознао Мелхиседека као служитеља не само Бога свевишњег, већ и Бога који се њему самом јавио. Дабвид се, дакле представља као нови Авраам. А ратни амбијент којим одише Пс 110, сличан је амбијенту Пост 14 (рат четири цара), и то је једна од тема која не сме да се превиди. Из свих тих момената може се закључити да новији покушаји „реконструкције историјског Мелхиседека“ нису непотребни. Напротив, одређивање области над којом је Мелхиседек имао царску и свештеничку јурисдикцију, анализа значења његовог имена, могућег предјеврејског богослужбеног обрасца који је он практивао, целовитости и јединствености библијског наратива Пост 14 су значајне теме, којима се Ј. Благојевић бави у чланку Мелхиседек у старозаветном предању. Ипак, у овим темама се не исрпљује значај старозаветног учења о Мелхиседеку будући да је у Пс 110, како је наведеном чланку истакнуто јасно присутан есхатолошки набој и месијански смисао.
Управо на тој основи може да се разуме развој ове теме који се препознаје у интертесматентарном периоду, што је тема чланка Мелхиседек у интертестаментарном предању – прилог контекстуализацији Посланице Јеврејима, који је потписао исти аутор.
У савременој науци се полемише да ли интертестаментарно предање (и у којој мери), може да осветли позадину Мелхиседек- христологије Посланице Јеврејима, као и неких других месијанских одељака Новог Завета. То је разлог због којег аутор овог чланка у разматрању теме креће од савремених дискусија повезаних са овим проблемом. Он, затим, указује на сведочанство јудеојелинистичке литературе о Мелхиседеку да би се потом усредсредио на учење о Мелхиседеку у предању палестинског јудаизма, и то: равинско- таргумском и апокалиптичком. Аутор нарочиту пажњу посвећује знаменитом кумранском тексту 11QMelch. Поменути текст се користи и у циљу ocветљавања есхатолошких очекивања са почетка хришћанске ере и упућивања на могућу контекстуализацију новозаветне христологије, пре свега христологије присутне у Лк. 4 и Јевр. 7, а тиме и неког новог чланка.
