Capoeira (kapuera)

[karpos]

KAPUERA

Kapuera je ples, kapuera je borba, kapuera je učitelj, kapuera je sve to i ništa od toga.

Kapuera (capoeira) je afro-brazilska borilačka veština, nastala pre oko četiri veka među afričkim robovima u kolonijalnom Brazilu, kao izraz njihove težnje za slobodom. U nju su inkorporirani elementi plesa, akrobatike i magijskog rituala, zbog čega kapuera nikoga ne ostavlja ravnodušnim i iz godine u godinu ima sve veći broj poklonika širom sveta.

Za kapueru se može reći da je dijalog kroz pokret: Dijalog na fizičko-misaonom nivo, sa beskonačnim brojem rešenja i izuzetnom slobodom improvizacije, čini svako izvođenje kapuere jedinstvenim, jer ne postoji unapred osmišljen obrazac – kapuera uvek iznova nastaje u samom trenutku njenog izvođenja. Kapueru od drugih umetničkih formi razlikuje i njena kompleksnost: Ona u sebi spaja elemente borbe, akrobatike, ritma i muzike. Za kapueru se zato često kaže da je igra (jogo) koja traži gracioznost i pokretljivost plesača, a snagu i veštinu ratnika.

Kapuera može biti vrlo korisna u ličnom usavršavanju i razvijanju komunikacije, jer univerzalnim jezikom muzike i pokreta ona podstiče razvoj fizičkih i mentalnih veština: opažanje, reflekse, samopouzdanje, poštovanje drugoga, samokontrolu, snagu, ravnotežu.... Kapuera nas uči da kontrolišemo emocije i da ponekada moramo da se suočimo sa najdubljim strahovima da bi spoznali sebe. Zato se ona može shvatiti i kao slika svakodnevnog života, punog uspona i padova. Kapuera stoga čini da se osećamo srećnijim, ispunjenijim i spremnijim za svakodnevna iskušenja.

Kapueru mogu praktikovati svi, bez obzira na pol, uzrast ili fizičke predispozicije. Pravo vreme da počnete da vežbate kapueru je onda kada se pojavite na prvom treningu i osetite energiju koju ona širi.

Srećno! Muito axe!!!

 

[karpos]

Istorija

1537. godine portugalski robovlasnici doveli su prve afričke robove u Brazil, da rade na plantažama secerne trske. Među njima su preovladavali bantui iz Angole, Golfo da Guiné i Konga, sudanezi iz Golfo da Guiné i Sudana, i malezani iz Angole i Costa da Mina. Po jednom tumačenju, iz Afrike je zajedno sa robovima stigla i kapuera, dok neki tvrde da je kapuera nastala među afro-brazilskim stanovništvom u „senzalama“, četvrtima robova. Ima i onih koji smatraju da je kapuera nastala kao sredstvo za odbranu od portugalskih trgovaca robljem u Palmaresu, brazilskom najpoznatijem „kilombosu“ (komuni robova), opevanom u mnogim kapuera pesmama. Zvaničnih istorijskih dokaza ni za jednu od ovih hipoteza nema, jer su mnogi pisani dokumenti iz perioda robovlasništva uništeni kada je osnovana prva vlada nove Republike Brazil.

Ipak, svi se slažu u jednom: da je kapuera estetski i filozofski afro-brazilska veština. Ona se zasniva na tradicionalnim afričkim plesovima i ritualima, kojima su se robovi posvećivali kada nisu radili. Oni su se time, međutim – vežbajući duh i telo – istovremeno pripremali za situacije u realnoj borbi, a pošto su robovlasnici zabranili sve borilačke veštine, borbena strana kapuere bila je zamaskirana u ples.

Robovi koji su bežali sa plantaža često su osnivali slobodne kilombose, od kojih je najpoznatiji bio “Quilombo dos Palmares“ (nalazio se u današnjoj državi Alagoas, na severoistoku Brazila), koji se održao čitavih šezdeset pet godina. Za sve to vreme u njemu se slobodno razvijala veština kapuere, koju je upražnjavalo heterogeno stanovništvo ovog kilombosa naseljenog ne samo odbeglim afričkim robovima, vec i brazilskim Indijancima i drugim mešanim rasama. Državni sistem Palmaresa bio je sličan afričkim kraljevstvima: najbolji ratnici su birali kralja koji je upravljao državom. Od svih kraljeva najpoznatiji je Zumbi, poslednji kralj Palmaresa. Kada je ovaj kilombos unisten 1694. godine, Zumbi je jednostavno nestao, zbog čega se verovalo da je besmrtan. Međutim, godinu dana kasnije on je uhvaćen i njegova je glava izložena na gradskom trgu. Posle toga je Zumbi stekao slavu ratnika i nacionalnog heroja – postao je simbol slobode, a njegovo je ime jedna od legendi kapuere.

Kapuera se nije koristila samo u direktnoj borbi čovek-na-čoveka, vec je bila i inspiracija za taktičko vođenje bitaka: simulirati povlačenje, zavarati neprijatelja, odvući ga u nepoznato, a onda iznenada napasti. Međutim, iako su za vreme rata u Paragvaju (1864-1870) mnogi kapueristi bili u prvim borbenim redovima, zabrana kapuere nije ukinuta. Ona je ostala na snazi čak i posle ukidanja robovlasnistva 1888. godine. Iako su dekretom o potpunoj zabrani praktikovanja kapuere bile predviđene surove kazne za one koji bi bili uhvaćeni da vežbaju kapueru, siromašni slojevi drustva nisu odustajali, a naročito su voleli da je izvode u vreme praznika, što je dovodilo do čestih sukoba sa policijom.

Međutim, početkom dvadesetih godina XX veka kapuera polako počinje da izlazi iz mračnog perioda svoje istorije. Za njen preporod su zaslužna dva velika majstora: mestre Bimba i mestre Pastinha. Dok je mestre Pastinha praktikovao tradicionalni stil kapuere “Capoeira Angola“, mestre Bimba (Manuel dos Reis Machado) je tvorac novog stila kapuere “Capoeira Regional“ (ili “Luta Baiana Regional“). On je u postojeće tehnike kapuere uključio pokrete i tehnike iz „Batuque“, borilačke veštine koju je učio od svoga oca, stvorivši tako više nego efikasan novi stil kapuere. Mestre Bimba je takođe uspeo da vlastima ukaže na kulturnu vrednost kapuere, što je dovelo do ukidanja njene zabrane. Mestre Bimba je zatim 1932. godine osnovao prvu školu kapuere: “Academia-escola de Capoeira Regional“, u Engenho de Brotas, Salvador-Bahia, 1937. godine je dobio zvanični sertifikat za bavljenje istom, a 1942. godine je otvorio i drugu školu „Terreiro de Jesus-rua das Laranjeiras“. Takođe je predavao kapueru vojsci i policiji. Ovaj „otac savremene kapuere“ rođen je 23. novembra 1900. godine u Salvadoru, Baija. Kapuerom je počeo da se bavi sa dvanaest godina, a učio je i od Bentinja (Bentinho), koji je bio čuveni “batuqeiro“ . Bimba je bio rudar, stolar, lučki radnik, ali najviše kapuerista, a iznad svega izuzetno snažna ličnost – on je uspeo da kapueru spase od zaborava, kao i da značajno utiče na njenu ekspanziju. Mestre Bimba je i posle smrti (15. februara 1974, u Goiania-i) ostao inspiracija mnogima. O njemu je snimljen i dokumentarni film “Mestre Bimba – Capoeira illuminada“, u kojem je predstavljen kroz svedočanstva njegovih učenika i savremenika.

Kapuera se od vremena meštra Bimbe do današnjih dana menjala, poprimajući obeležja sredine u kojoj se razvijala, ali je svojim osnovnim postavkama ostala jedinstvena borilačka veština.

Mestre Pastinha (Vincente Ferreira Pastinha) se takođe potpuno opravdano smatra velikanom kapuere. Osnivač “Capoeira Angola“-e kapueru je učio od Beneditoa, afrikanca iz Angole, a svoju školu „Sportski centar Capoeira Angole“ (Centro Esportivo de Capoeira Angola) otvorio je u Pelorinju, Salvador, nekoliko godina posle osnivanja Bimbine akademije. Pastinha se zbog svojih mnogobrojnih aforizama smatra filozofom kapuere. Njegova najčuvenija misao je da „Capoeira é para homen,menino,e mulher ,só não aprende quem não quiser“ („Kapuera je za muškarce, žene i decu; jedino je ne nauče oni koji to ne žele“). Nažalost, njegovu akademiju je konfiskovala brazilska vlada, pa je mestre Pastinha svoje poslednje godine proživeo u bedi i siromaštvu, slep i gotovo zaboravljen. Umro je u devedest drugoj godini, a kao svoje najveće nasleđe ostavio je izvrsne učenike – João Grande-a i João Pequeno-a.

 

[karpos]

Istorija grupe Senzala

Grupa Senzala je osnovana u Rio de Žaneiru pre više od četrdeset godina, a danas je jedna od najvećih i najrespektabilnijih kapuera grupa u svetu – ne samo zbog svoje duge tradicije, već pre svega zbog konzistentnosti i sistematičnosti rada u njoj. Zahvaljujući otvorenosti svojih članova, Senzala je jedna od najprisutnijih kapuera grupa van Brazila i njen uticaj na razvoj kapuere u svetu je presudan.

Koreni grupe Senzala su u šezdesetim godinama XX veka: 1963. godine braća Paulo, Rafael i Žilberto Flores (Paulo, Rafael, Gilberto Flores) su se iz Salvadora u Baiji preselila u Rio de Žaneiro, ali su se tokom školskih raspusta vraćali u Baiju i tamo učili kapueru. Vežbali su kod dva majstora koja se smatraju najvećim majstorima kapuere ikada – meštra Bimbe i meštra Paštinja (mestre Pastinha). Pošto je kapuera postala veoma važan deo njihovih života, braća su i sama počela da drže nedeljne treninge u svom stanu u predgrađu Rio de Žaneira, Laranžeirasu (Laranjeiras). 1964. godine grupi se pridružio prvi od danas slavnih majstora: Fernando Albukerki (Fernando C.C. Albuquerque), koji je dobio nadimak Gato (mačak).

Gato se sa Paulom Floresom sprijateljio kada su se jednom zajedno vraćali iz Baije, ali je Paulovo poznavanje kapuere otkrio tek kasnije, slučajno, kada je na jednoj zabavi Paulo bio napadnut – napasnikov udarac nogom Paulo je izbegao, a zatim je uzvratio kružnim udarcem petom, kojim je protivnika nokautirao. Oduševljen tim potezom, Gato je zamolio Paula da ga trenira. Iako se Paulo branio da on nije majstor, da nije čak ni profesor, da je samo učenik, nakon upornog insistiranja pristao je da Gatou pokaže par osnovnih tehnika kapuere. Od tada je Gato trenirao sa Paulom i njegovom braćom. „Naučiš nekoliko pokreta, i onda još nekoliko, a zatim u rodi pokušaš da koristiš to što si naučio“ – seća se meštre Gato, dodajući da su igre bile vrlo naporne i sa dosta kontakata, ali da je zato brzo naučio kako da se brani.

Uskoro, grupi se pridružio i Klaudio Žoze Keiroz (Claudio Jose Queiroz), zajedno sa svojim prijateljem Pešinjom (Peixinho). Zatim su grupi prišli Gahinča (Garrincha) i Sohiso (Sorriso), a potom i Gatov brat Žil (Gil). Grupa je rasla. Posle dve godine su počeli da treniraju još neki od danas poznatih majstora: Itamar, Moskito (Mosquito), Baraka (Barracha), Safona (Sanfona), Bigode (Bigode), Džimi (Jimmy), Vilijam (William) i Antero (Antero). Pošto je krajem 1966. godine od grupe – koja je tada imala petnaest stalnih i oko dvadeset povremenih članova – zatraženo da zbog buke koju su stvarali napusti zgradu u kojoj su vežbali, grupa se preselila u Largo đi Mašado (Largo de Machado). Iste godine se grupa prvi put pojavila pod svojim današnjim imenom Grupo Senzala.

Kasnih šezdesetih godina dvadesetog veka bilo je malo kapuera takmičenja, a najznačajnije je bilo „Zlatni birimbau“ (Berimbau de Ouro). Prve godine kada je Senzala učestvovala, tim u kojem su bili Gato i Pregisa je pobedio, a uspeh su ponovili i sledeće godine. To je pomoglo da se grupa Senzala učvrsti. Međutim, treće godine Kapuera asocijacija Gatu i Pregisu nije dozvolila da učestvuju, jer je „Zlatni birimbau“ takmičenje učenika, a oni su u prethodne dve godine pokazali toliko veliko umeće da su im odmah dodeljena majstorska zvanja. Sada već meštri, Gato i Pregisa su počeli da treniraju novu ekipu grupe Senzala: Moskita i Baraka. Pošto je i ta ekipa osvojila „Zlatni birimbau“, što je bila treća pobeda Senzale za redom, slava grupe se brzo proširila Brazilom i mnogi su želeli da treniraju sa njom. Pošto se broj članova brzo povećavao, Senzala je opet morala da se seli, ovoga puta u Kozmi Vejo (Cosme Velho), gde je jedan učenik imao veliki ambar koji je grupi stavio na raspolaganje. U periodu od 1968. do 1971. godine u Kozmi Vejo su sa svih strana Brazila dolazili mnogi majstori i učenici kapuere, a meštre Gato se tog mesta seća kao "mesta velike energije".

Senzala je prvobitno trenirala kapueru po sistemu meštra Bimbe, ali je na njih brzo počela da utiče i kapuera iz Rio de Žaneira, a najviše ona iz Baije . Do tada su već bili vodeća kapuera grupa u Riu i jedna od najpoznatijih u celom Brazilu.

Sredinom osamdesetih, Senzala počinje da nastupa izvan Brazila. Nakon prvog evropskog susreta 1987. godine u Francuskoj, Senzala postaje prisutna u čitavoj Evropi, pre svega zahvaljujući jezgru grupe koje čine Peixinho, Garrincha, Sorriso, Elias, Itamar, Ramos, Beto, Samara i Arruda. Danas grupa Senzala ima ogranke na sva četiri kontinenta.

U Srbiji je Senzala prisutna od 2001. godine – tada je profesor Stin(Steen) (Centro Cultural Senzala de Capoeira-mestre Pešinjo) iz Kopenhagena (Danska) održao prvi seminar kapuere, uključivši tako i Srbiju u veliku Senzala grupaciju.

Majstori koji danas predstavljaju grupu Senzala su: Rafael Flores, Paulo Flores, Claudio Danadinho, Gato, Peixinho, Itamar, Gil Velho, Garrincha, Sorriso, Toni Vargas, Elias, Ramos, Amendoim, Feijao, Beto, Claudio Arruda e Claudio Samara, Azeite, Abutre.

 

[karpos]

Muzika, instrumenti i ritmovi

Muzika je osnovni element kapuere – ona kontrolise brzinu i vrstu igre (jogo), određujući sve što se dešava unutar magičnog kruga (roda de capoeira) u kojem dvoje kapuerista razmenjuju tehnike kapuere, koriste akrobacije (floreio) i otkrivaju slabosti svog partnera.

Ako se za muziku sa pravom kaže da je srce i duša kapuere, onda je ritam njen otkucaj. Ritam daje niz instrumenata koji se naziva batteria i koji obično čine: tri berimbau-a, dva pandeiro-a, agogô, reco-reco i atabaque (sličan conga bubnju). Raspored instrumenata varira od grupe do grupe, a u Centro Cultural Senzala je sledeći (s desna u levo): pandeiro, atabaque, berimbau (gunga, medio, viola), pandeiro, agogô.

Berimbau je jednožičani ritmički instrument poreklom iz Afrike. On je simbol kapuere i njen zaštitni znak. Zvuk proizvodi udarcem drvenog štapica (baqueta ili vaqueta) o žicu (arame) zategnutu od jednog do drugog kraja drveta. Najčešće je to drvo beriba, zbog svoje elastičnosti i izdržljivosti. Istovremeno sa štapićem koristi se zvečka ispunjena sitnim kamenčićima (caxixi), koja upotpunjuje zvuk berimbau-a. Da bi zvuk berimbau-a bio jasan i dubok neohodan je metalni novčić (dobrão) i rezonanca, odnosno izdubljena tikva (cabaça) koja je kanapom vezana za drvo (verga), od čijeg rastojanja do tikve takođe zavisi kvalitet zvuka. Zvuk se proizvodi prislanjanem novčića o žicu, čime se dobijaju različite visina tona, dok se menjajem položaja tikve u odnosu na telo dobijaju različite dubine. Ritam sekciju čine tri berimbau-a: berimbau gunga (osnovni ritam), berimbau medio (osnovne varijacije osnovnog ritma) i berimbau viola (potpuna improvizacija).

Atabaque je veliki bubanj, sličan kongo bubnju, i on ima veoma bitnu ulogu u držanju tempa ritam sekcije, zbog čega se i nalazi odmah pored berimbau gunga. Izrađen je od goveđe kože, sistemom metalnih prstenova, drvenih kočića i konopaca zategnute preko drvenog tela. Koristi se u roda de capoeira, samba de roda, maculêlê, puxada de rede.

Pandeiro je instrument sličan dairama, poreklom iz istočne Afrike. Predstavlja perkusionistički instrument od životinjske kože sa 5-6 metalnih prstenčića koji zveckaju prilikom sviranja i upotpunjuju zvuk. Koristi se u roda de capoeira, samba de roda...

Agogô je metalni ili drveni instrument. Sastoji se od dva metalna zvončića koja zvuk proizvode pod udarcima metalnog ili drvenog stapića. Vrlo je zanimljiv kao prateći intrument i zbog svoje specificnosti se često koristi u roda de capoeira, maculêlê, samba de roda.

Nezaobilazni element kapuera muzike su pesme, koje svojim ritmom određuju intenzitet i vrstu igre, dok stihovi najčešće govore o značajnim istorijskim događajima, slavnim ličnostima, majstorima... Tradicionalne pesme nemaju autorski pečat već su kolektivna tvorevina generacija kapuerista, ali današnji majstori svoje pesme potpisuju.

Ritmovi kapuera muzike duboko su ukorenjeni u afričkoj ritmičnoj muzici, koja se modifikovana razvijala među robovima u Brazilu. Postoji dosta poznatih ritmova, ali se oni razlikuju od majstora do majstora i od škole do škole. Ritmovi grupe Senzala su: Angola, Sao Bento grande de Angola, Sao Bento grande de Regional, Jogo de dentro, Iuna. Postoje i Idalina,Santa Maria, Sao Bento Pequeno,Amazonas,Miudinho(mestre Suassuna)....

Angola ritam varira od sporijeg ka bržem i upućuje na igru bližu zemlji, punu mimikrije i teatralnosti, rituala. Angola ritam, zajedno sa Samba de Roda, spada među najstarije ritmove. Obično se kombinuje u bateriji sa ritmovima Sao Bento Pequeno ili Benguela.

Sao Bento grande de Angola ritam vodi intenziviranju igre, koja postaje puna raskošnih udaraca uz dosta kretanja i akrobacija, ali i sa dosta kontakta. Uz njega se tapše u ritmu palma de terreiro.

Sao Bento grande de Regional ritam traži da igra bude brža, gotovo sasvim orijentisana na borbu, bez akrobacija, a sa dosta kontakta. Uz njega se tapše u ritmu palma de treis.

Jogo de dentro ritam odgovara kontinuiranoj igri, bez kontakta, na malom prostoru, i uz njega se ne tapše.

Iuna ritam predstavlja imitaciju dijaloga mužjaka i ženke istoimene ptice. Igra uz ovaj ritam je privilegija formiranog kapueriste, koji u njoj pokazuje visok tehnički nivo i dosta akrobatskih elemenata, bez kontakta. Ritam nije praćen ni tapšanjem, ni pevanjem.

 

[karpos]

Sistem rangiranja Grupo Senzala

Kapueru kao borilačku veštinu između ostalog karakteriše odgovarajući sistem rangiranja po čemu postoji izvesna sličnost sa drugim borilačkim vestinama.On se razlikuje od grupe do grupe i postoji radi lakše organizacije kapuere.Predstavlja put razvoja kapueriste od početnika (calouro) do majstora (mestre).Pojas (cordão) se dodeljuje jednom godišnje u toku ceremonije koja se zove batizado.

Ovo je sistem rangiranja usvojen od Centro Cultural Senzala:

 

[karpos]

 

[karpos]