Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Још један доказ да се ствари мењају: Сива еминенција Збигњев Бжежински, један од архитекти рушења комунизма (односно победе над Русијом у хладном рату) ревидирао је своје ставове. Раније је заступао мишљење о америчкој хегемонији над просторима Евроазије, од Лисабона до Владивостока (75% светских ресурса), коришћењем политике „завади па владај“. Сада уочава опасност од глобалног антиамеричког савеза и револуције уперене против империјалиста.
Као алтернативу нуди замену постојеће Групе 8 новим форумом одлучивања – Групом 14, која би обухватила земље-представнике свих континената. У суштини он предлаже институционални мултиполаризам. Лично предлог сматрам веома занимљив и уз неке нужне измене (рећићу које ако некога занима) сасвим прихватљивим у првој фази. Уосталом прочитајте.
Рањивост Америке
Креатор теорије о апсолутној геополитичкој доминацији Америке променио мишљење – тврди да је разуларена свемоћ одвела Вашингтон на опасан пут, са могућим несагледивим последицама
Рат у Ираку, “почет (2003) под лажном оптужбом и једнострано”, показује се “скупљим него што се првобитно очекивало” – пише, критикујући политику Вашингтона према свету Збигњев Бжежински, некадашњи Картеров саветник за безбедност, творац и зналац америчке геополитике. Американци гину и две године пошто је рат “окончан”, “хиљаде их се враћају кући као инвалиди”, а “финансијски трошкови изражавају се стотинама милијарди долара”. У међународним размерама – “(ратна) кампања се преточила у непријатељство према САД без историјског преседана”.
Поверење у Америку “(посебно у њеног председника) значајно је протраћено”. Демагогија “око тобоже постојећег оружја Ирака за масовно уништавање” је разобличена. “Срамота Америке (и њених виших чинова) у Абу Граибу и Гвантанаму”, “опасна пренапрегнутост војног потенцијала” и “неспособност Вашингтона да омете Северну Кореју у прибављању нуклеарног оружја”, умањили су политичку тежину САД, закључује аутор “Велике табле за шах” – футуристичке пројекције развоја у 21. веку, према којој је водећа сила света требало да, бар у првим декадама, буде у добитничкој позицији.
КОЛОСАЛНА ШТЕТА: Његово, силом околности значајно кориговано гледиште, објављено је сада у стручном тромесечнику “Америкен интерест” – и пренето у руским дневним новинама. Можда због појединости да је Бжежински очекивао да ће се са неком од тешкоћа суочити Русија, а не Америка. Јер, аутор запажа “растућу одбојност” према САД у свету муслимана (што је, на пример, био прорекао Москви у случају да Русија покуша да се обнови као велика сила). Бжежински није овим обртом зачуђен, с обзиром на то да наводи “отворено антиисламску боју” америчке политике, а то “иде наруку муслиманским фундаменталистима”, који шире “одбојну представу о ‘сатанској’ Америци”.
“На тај начин, бесконачни међусобни рат фундаменталиста и умерених следбеника ислама прерастао је у сукоб ислама са Сједињеним Државама”, закључио је аутор, помињући “колосалну штету” за обе стране.
Бжежинског забрињава “још већа опасност”, коју он види “у глобалној тенденцији склапања регионалних савеза с рђаво прикривеном антиамеричком оријентацијом”. У Азији, Европи и Латинској Америци “све чешће се уочава дистанцирање у односу на Стејт департмент, САД и све америчко”. Тај процес иде “наруку, на пример, Кини”, која експлоатише паназијско расположење народа источне и југоисточне Азије, и тиме себи олакшава задатак “истискивања Сједињених Држава из тих региона”.
“Таква иста тенденција битно слаби трансатлантску компоненту у политици Европске уније, која се мучи да изгради јаснију политичку линију. И (таква тенденција) подстиче прегршт нових, демократски изабраних, али лево оријентисаних латиноамеричких председника да јачају односе са Европом и Кином. Појава јаких паневропских и паназијских заједница и слабљење трансатлантских и транстихоокеанских веза прети даљим порастом изолације Америке у свету.”
СЕЈАЊЕ ПАНИКЕ: Крајем 2004. и почетком 2005. године администрација председника САД је постала свесна опасности која наилази, “у Белој кући су утихнули разговори о рату с терором” и Буш је обележио почетак другог мандата најавом “грандиозног ‘крсташког рата’ за слободу” у свету. Али, скептицима није промакло да су при том најчешће помињани примери успеха новог демократског похода били Авганистан и Ирак, “подвргнути војној окупацији САД, а такође и палестинске територије, (тада) још увек под окупацијом Израела”.
Као алтернативу нуди замену постојеће Групе 8 новим форумом одлучивања – Групом 14, која би обухватила земље-представнике свих континената. У суштини он предлаже институционални мултиполаризам. Лично предлог сматрам веома занимљив и уз неке нужне измене (рећићу које ако некога занима) сасвим прихватљивим у првој фази. Уосталом прочитајте.
Рањивост Америке
Креатор теорије о апсолутној геополитичкој доминацији Америке променио мишљење – тврди да је разуларена свемоћ одвела Вашингтон на опасан пут, са могућим несагледивим последицама
Рат у Ираку, “почет (2003) под лажном оптужбом и једнострано”, показује се “скупљим него што се првобитно очекивало” – пише, критикујући политику Вашингтона према свету Збигњев Бжежински, некадашњи Картеров саветник за безбедност, творац и зналац америчке геополитике. Американци гину и две године пошто је рат “окончан”, “хиљаде их се враћају кући као инвалиди”, а “финансијски трошкови изражавају се стотинама милијарди долара”. У међународним размерама – “(ратна) кампања се преточила у непријатељство према САД без историјског преседана”.
Поверење у Америку “(посебно у њеног председника) значајно је протраћено”. Демагогија “око тобоже постојећег оружја Ирака за масовно уништавање” је разобличена. “Срамота Америке (и њених виших чинова) у Абу Граибу и Гвантанаму”, “опасна пренапрегнутост војног потенцијала” и “неспособност Вашингтона да омете Северну Кореју у прибављању нуклеарног оружја”, умањили су политичку тежину САД, закључује аутор “Велике табле за шах” – футуристичке пројекције развоја у 21. веку, према којој је водећа сила света требало да, бар у првим декадама, буде у добитничкој позицији.
КОЛОСАЛНА ШТЕТА: Његово, силом околности значајно кориговано гледиште, објављено је сада у стручном тромесечнику “Америкен интерест” – и пренето у руским дневним новинама. Можда због појединости да је Бжежински очекивао да ће се са неком од тешкоћа суочити Русија, а не Америка. Јер, аутор запажа “растућу одбојност” према САД у свету муслимана (што је, на пример, био прорекао Москви у случају да Русија покуша да се обнови као велика сила). Бжежински није овим обртом зачуђен, с обзиром на то да наводи “отворено антиисламску боју” америчке политике, а то “иде наруку муслиманским фундаменталистима”, који шире “одбојну представу о ‘сатанској’ Америци”.
“На тај начин, бесконачни међусобни рат фундаменталиста и умерених следбеника ислама прерастао је у сукоб ислама са Сједињеним Државама”, закључио је аутор, помињући “колосалну штету” за обе стране.
Бжежинског забрињава “још већа опасност”, коју он види “у глобалној тенденцији склапања регионалних савеза с рђаво прикривеном антиамеричком оријентацијом”. У Азији, Европи и Латинској Америци “све чешће се уочава дистанцирање у односу на Стејт департмент, САД и све америчко”. Тај процес иде “наруку, на пример, Кини”, која експлоатише паназијско расположење народа источне и југоисточне Азије, и тиме себи олакшава задатак “истискивања Сједињених Држава из тих региона”.
“Таква иста тенденција битно слаби трансатлантску компоненту у политици Европске уније, која се мучи да изгради јаснију политичку линију. И (таква тенденција) подстиче прегршт нових, демократски изабраних, али лево оријентисаних латиноамеричких председника да јачају односе са Европом и Кином. Појава јаких паневропских и паназијских заједница и слабљење трансатлантских и транстихоокеанских веза прети даљим порастом изолације Америке у свету.”
СЕЈАЊЕ ПАНИКЕ: Крајем 2004. и почетком 2005. године администрација председника САД је постала свесна опасности која наилази, “у Белој кући су утихнули разговори о рату с терором” и Буш је обележио почетак другог мандата најавом “грандиозног ‘крсташког рата’ за слободу” у свету. Али, скептицима није промакло да су при том најчешће помињани примери успеха новог демократског похода били Авганистан и Ирак, “подвргнути војној окупацији САД, а такође и палестинске територије, (тада) још увек под окупацијом Израела”.