vracaracc
Buduća legenda
- Poruka
- 38.315
Kada pokreće neki posao, većina srpskih "biznismena" uvek polazi samo od ideje koliko je njima novca potrebno ili koliko novca prosto žele u datom trenutku pa u skladu sa time formiraju cenu svog proizvoda, bilo da ga sami prave ili trguju sa njime. Ne vode računa o tržištu, stvarnoj vrednosti i krajnjim korisnicima njihovog proizvoda.
Ta netržišna filozofija i praksa se zapatila zbog toga što je najveći, a praktično i jedini funkcionalni privredni subjekt u Srbiji, srpska državna admistracija, pa se celokupna privreda svodi na arčenje opštih dobara, monopolima i političkim vezama, a ne na tržište i činioce u tom tržištu. Neću sada da širim priču o srpskoj ekonomiji i kako gorepomenuta admistracija dolazi do novca, ali je za ovaj tekst važno još napomenuti da se sve uglavnom svodi na prosjačnje, kredite, donacije i doznake iz inostranstva.
Moj dobar prijatelj, filozof među pandurima, Goran Petrović, nekada načelnik BIA, danas nezaposleni policijski general i kolumnista kaže „Ako neki funkcioner ili službenik u bilo kom državnom organu ima šansu da se ogrebe za hiljadu evra, a da time napravi štetu državi od sto miliona evra, on će to uraditi, ako pak ima šanse da napravi korist od sto miliona evra za državu, a da on nema ništa lično od toga, on neće prstom mrdnuti".
I to je jedna od najvećih istina vezanih za srpsku državnu admistraciju, a samim tim i najprofitabilniju srpsku privrednu granu.
Već godinama stoje neiskorišćeni pristupni fondovi Evropske unije, i onih milijardu jura krede od Rusije, zbog kojih nam slovenska majčica neće u dogledno vreme ništa pomoći jer smo lenje bitnage, kojima ne vredi pružati šansu, jer niko u državnoj admistraciji nije video korist u tome da bez mita u strogo kontrolisanim uslovima dođe do sredstava za, na primer, neku kapitalnu investiciju, proizvodnju, ili obrazovanje.
BusPlus priča se ništa ne razlikuje od tog srpskog „biznis" manira. Dosetilo se nekoliko domišljatih ljudi kako bi dugoročno mogli da se „nakače na gradsku sisu", tako što bi skidali kajmak sa raspalog javnog prevoza, kroz privatizovanu naplatu karata.
Samo je bilo potrebno napraviti neku firmu, a to može za petsto jura, zatim da se nađe i ta firma poveže sa nekom kompanijom koja proizvodi karte i čitače karata, i da se napravi dil sa nekime u gradskoj vlasti, „Izi mani", što bi rekao „Amerikanac, Švabo i Englez".
Nije da se ja toga nisam setio, ali nemam petsto jura ni veze u gradskoj vlasti, pa je taj startap u mom slučaju odmah otpao kao opcija.
Sledeća faza domišljatih „van", i korumpiranih „u" gradskoj vlasti, je bila raspisavanje tendera na kojem bi svi ozbiljni potencijalni svetski takmaci u kategoriji javnog trasnporta u startu otpali zbog gomile gluposti i peripetija koje bi bile postavljene kao prepreke u samom tenderu.
I stvarno, svetske kompanije poput Simensa i Asecco, su se suočile sa raznim zajebancijama Beogradske vlasti koje su tender raspisale mimo, čak i srpskog Zakona o javnim nabavkama, koristeći rupe u nedovoljno dobro definisanom statusu Beograda u Srbiji.
Te dve i još nekoliko ozbiljnih svetskih kompanija su od gradske vlasti zahtevale više vremena da bi uspeli da, lično u ulici 27. marta podignu dokumentaciju na tom međunarodnom tenderu, naravno ispisanu na čistom srpskom, ćiriličnim pismom, te da ga izuče, naprave ponudu, prevedu nazad na srpsku ćirilicu i vrate u zadatom roku u ulicu 27. marta.
Međutim naše vlasti nisu imale razumevanja, pa su na kraju od 51 otkupljenje dokumentacije u grad Beograd stigle samo tri ponude.
I to, nećete verovati, sve tri ponude su bile srpskih firmi, koje nikakve veze i iskustva sa javnim prevozom nemaju.
Na kraju, ispostavilo se da firma koja je dobila tender, je u tom trenutku imala samo jednog zaposlenog (što je nedozvoljeno srpskim Zakonom o javnim nabavkama tog gabrita) i imala ukupan kapital od petsto jura.
Firma Apex, novorođenče u svetu javnog prevoza je doduše imala je neki dil sa nekom firmom koja se do tad bavila dopunama kredita za mobilni telefon, i dil sa turskom firmom Kart Kent koja se bavi izradom validatora i karata za prevoz.
Druga firma koja je predala ponudu, je „greškom" poslala flajere sa pozivom za žurku u koverti u kojoj je trebalo da bude tenderska dokumentacija, a treća se na kraju nekako uglavila da ovima od petsto jura, što su dobili tender valja neke displeje koje inače proizvodi.
Nikom to nije bilo ništa sumnjivo, naročito ne novinarima i medijima koji zavise od reklama koje dospevaju preko Đilasovog Dajrekta, a naplata karata, monitoring i kreiranje javnog prevoza u milionskom gradu je pala u ruke diletantima koji su napravili firmu za petsto jura i udružili se sa prodavcima dopune za mobilni telefon.
I to ne običnom milionskom gradu, već gradu u kojem petina građana živi na ivici egzistencije, polovina ljudi živi u sivoj zoni, u kojem šoferi GSP-a biju mlade aktiviste, a autobusi gradskog prevoza umeju da se pokvare ili zapale iz čistog mira.
Da se razumemo GSP nije Minhenski MVV, GSP je sve, samo nije običan javni gradski prevoz, zapravo je najpre neka vrsta merila siromaštva i bede ovog grada, jer u Beogradu onaj ko bolje stoji finansijski retko ulazi u gradski prevoz, a oni siromašniji su osuđeni na „daj šta daš BusPlus" varijantu.
Nije beogradski javni prevoz poput onih u svetskim metropolama, u kojima je običnom čoveku lakše ući u klimatizovani metro koji vozi u sekund po redu vožnje, nego autom tražiti parking po centru grada.
U Beogradu se auto parkira u kafić ili baštu kafića, a u gradski autobus ulazi samo ko mora.
I tako, inače nasilna Beogradska vlast ovih dana konačno ima sukob dve realnosti.
Jedna realnost je bahata, korumipirana gramziva BusPlus banda, potpuno nekompetentna i nedorasla poslu koji je dobila na nameštenom tenderu, bez razumevanja putnika i sociološke dimenzije javnog prevoza u Beogradu, i druga realnost su građani Beograda, sirotinja, koja je prinuđena da koristi usluge javnog prevoza, jer nema ni za leba, a kamoli za neki drugi vid transporta.
Iako ta je kriminalna BusPlus banda tender dobila čistim kriminalom, i nema blage veze sa poslom koji bi trebalo da radi, uporno, uvredljivo tretira Beograđane, korisnike javnog prevoza kao nesposobnu stoku koja i ne zaslužuje bolje od prevoza koji dobija. Ta banda koja je poslednjih dana svojim stavovima i plakatima pokazala da sebe smatra uzvišenim delom ovog grada, je putnicima ponudila samo gomilu metalnih kanti na četri i šest točkova,i sramotno mali broj opcija putnih karata.
Za razliku od svetskih gradova slične veličine u Beogradu nema karata koje imaju neku povoljnost specifičnost, pa tako, ako nisam student, ili na birou ili zaposlen, imam opciju da svaki put kad uđem u autobus platim vožnju 60 dinara.
Da odem i da se vratim od Milice 240 dinara. Da imam auto to bi bile skoro dve litre benzina, ako je u pitanju autogas onda je to četiri litre istog, ili ti u prevodu za jedan dolazak GSP-om sa Banjice do Zemuna i nazad, automobilom koji ima ugrađen gas mogu dva i po puta to uraditi za istu cenu. Pri tom sam sam, brže stignem, gospodar sam svog vremena, niko mi ne smrdi pored, ne preznojavam se, ili ne crtam noktom po zaleđenom staklu, ne čekam autobus koji ne poštuje red vožnje, ne izdrkavaju se na meni nepismeni kontrolori i ne strahujem da li ću ući na pogrešna vrata.
Još ako neko pođe sa mnom onda je to dva puta veća ušteda.
BusPlusom ja nemam opciju, iako ne koristim prevoz u špicu, iako presedam, ali idem u istom pravcu ja nemam mogućnost da ostvarim bilo kakvu povoljnost u gradskom prevozu. Nekoliko puta sam navodio da u Minhenu u kojem mogu da koristim metro, trmavaj, autobuse, brzi voz (nešto poput našeg Beovoza) pa čak i redovne vozne linije Dojče bana, mesečnu kartu plaćam 49 evra, koliko god se vozio, presedao i gde god išao, što je za prosčenu platu od 2000 evra jedna četrdesetina troškova, a ako pak u Beogradu odlučim da odem do Milice svaki drugi dan, to zadovoljstvo će me koštati isto kao mesečna karta u Minhenu za bilo gde i bilo koliko presedanja, na prosečnu platu skoro deset puta manju nego u Bavarskoj.
Da ne dužim dalje, banda koja bi trebalo da sedi u zatvoru, silom sprovodi Beograđane kao stoku u autobuse koji se raspadaju, svakim svojim potezom otežava ionako katastrofalan javni prevoz, sada još pravi zastoje u prevozu, a procentualno gledano naplaćuje najskuplji gradski prevoz na svetu.
Ne ulazak na predviđena vrata u gradskom prevozu nije želja da se krši neki vajni red, već je to socijalni bunt protiv pljačkaških bandi koje se kriju iza fantomskih firmi koje nisu u stanju da funkcionišu u tržišnim uslovima, već isključivo u uslovima kriminalizovane partokratske ekonomije i medijskog mraka.
Da su ti ljudi stvarno sposobni i kompetentni ovaj otpor ne bi postojao, a oni bi našli način, bez sile, da od mene uzmu najviše novca što mogu za taj prevoz da platim, da se vozim bezbrižno, a oni da uzmu više nego što su dobijali do sada. Kao što se to radi svugde u svetu.
Međutim da bi to razumeli oni bi trebalo da budu poslovni ljudi, a ne kriminalna banda, koja za sopstvenu nesposobnost krivi narod, a svoj raspali proizvod prodaje za cenu koju su izmaštali, a ne koliko stvarno vredi.
Zato se Srbija raspada, i figurativno i bukvalno, i zato ovih dana imamo haos sa BusPlusom, zato što u Srbiji ne postoji privreda i tržište, već samo bolje i lošije organizovane kriminalne grupacije koje imaju političke veze, pa opšta dobra preprodaju „nesposobnima" za novac koji im je u datom trenutku potreban.
Pa dokle doguraju.
http://blog.b92.net/text/20682/BusPlus-Beograd-u-haosu/
Ta netržišna filozofija i praksa se zapatila zbog toga što je najveći, a praktično i jedini funkcionalni privredni subjekt u Srbiji, srpska državna admistracija, pa se celokupna privreda svodi na arčenje opštih dobara, monopolima i političkim vezama, a ne na tržište i činioce u tom tržištu. Neću sada da širim priču o srpskoj ekonomiji i kako gorepomenuta admistracija dolazi do novca, ali je za ovaj tekst važno još napomenuti da se sve uglavnom svodi na prosjačnje, kredite, donacije i doznake iz inostranstva.
Moj dobar prijatelj, filozof među pandurima, Goran Petrović, nekada načelnik BIA, danas nezaposleni policijski general i kolumnista kaže „Ako neki funkcioner ili službenik u bilo kom državnom organu ima šansu da se ogrebe za hiljadu evra, a da time napravi štetu državi od sto miliona evra, on će to uraditi, ako pak ima šanse da napravi korist od sto miliona evra za državu, a da on nema ništa lično od toga, on neće prstom mrdnuti".
I to je jedna od najvećih istina vezanih za srpsku državnu admistraciju, a samim tim i najprofitabilniju srpsku privrednu granu.
Već godinama stoje neiskorišćeni pristupni fondovi Evropske unije, i onih milijardu jura krede od Rusije, zbog kojih nam slovenska majčica neće u dogledno vreme ništa pomoći jer smo lenje bitnage, kojima ne vredi pružati šansu, jer niko u državnoj admistraciji nije video korist u tome da bez mita u strogo kontrolisanim uslovima dođe do sredstava za, na primer, neku kapitalnu investiciju, proizvodnju, ili obrazovanje.
BusPlus priča se ništa ne razlikuje od tog srpskog „biznis" manira. Dosetilo se nekoliko domišljatih ljudi kako bi dugoročno mogli da se „nakače na gradsku sisu", tako što bi skidali kajmak sa raspalog javnog prevoza, kroz privatizovanu naplatu karata.
Samo je bilo potrebno napraviti neku firmu, a to može za petsto jura, zatim da se nađe i ta firma poveže sa nekom kompanijom koja proizvodi karte i čitače karata, i da se napravi dil sa nekime u gradskoj vlasti, „Izi mani", što bi rekao „Amerikanac, Švabo i Englez".
Nije da se ja toga nisam setio, ali nemam petsto jura ni veze u gradskoj vlasti, pa je taj startap u mom slučaju odmah otpao kao opcija.
Sledeća faza domišljatih „van", i korumpiranih „u" gradskoj vlasti, je bila raspisavanje tendera na kojem bi svi ozbiljni potencijalni svetski takmaci u kategoriji javnog trasnporta u startu otpali zbog gomile gluposti i peripetija koje bi bile postavljene kao prepreke u samom tenderu.
I stvarno, svetske kompanije poput Simensa i Asecco, su se suočile sa raznim zajebancijama Beogradske vlasti koje su tender raspisale mimo, čak i srpskog Zakona o javnim nabavkama, koristeći rupe u nedovoljno dobro definisanom statusu Beograda u Srbiji.
Te dve i još nekoliko ozbiljnih svetskih kompanija su od gradske vlasti zahtevale više vremena da bi uspeli da, lično u ulici 27. marta podignu dokumentaciju na tom međunarodnom tenderu, naravno ispisanu na čistom srpskom, ćiriličnim pismom, te da ga izuče, naprave ponudu, prevedu nazad na srpsku ćirilicu i vrate u zadatom roku u ulicu 27. marta.
Međutim naše vlasti nisu imale razumevanja, pa su na kraju od 51 otkupljenje dokumentacije u grad Beograd stigle samo tri ponude.
I to, nećete verovati, sve tri ponude su bile srpskih firmi, koje nikakve veze i iskustva sa javnim prevozom nemaju.
Na kraju, ispostavilo se da firma koja je dobila tender, je u tom trenutku imala samo jednog zaposlenog (što je nedozvoljeno srpskim Zakonom o javnim nabavkama tog gabrita) i imala ukupan kapital od petsto jura.
Firma Apex, novorođenče u svetu javnog prevoza je doduše imala je neki dil sa nekom firmom koja se do tad bavila dopunama kredita za mobilni telefon, i dil sa turskom firmom Kart Kent koja se bavi izradom validatora i karata za prevoz.
Druga firma koja je predala ponudu, je „greškom" poslala flajere sa pozivom za žurku u koverti u kojoj je trebalo da bude tenderska dokumentacija, a treća se na kraju nekako uglavila da ovima od petsto jura, što su dobili tender valja neke displeje koje inače proizvodi.
Nikom to nije bilo ništa sumnjivo, naročito ne novinarima i medijima koji zavise od reklama koje dospevaju preko Đilasovog Dajrekta, a naplata karata, monitoring i kreiranje javnog prevoza u milionskom gradu je pala u ruke diletantima koji su napravili firmu za petsto jura i udružili se sa prodavcima dopune za mobilni telefon.
I to ne običnom milionskom gradu, već gradu u kojem petina građana živi na ivici egzistencije, polovina ljudi živi u sivoj zoni, u kojem šoferi GSP-a biju mlade aktiviste, a autobusi gradskog prevoza umeju da se pokvare ili zapale iz čistog mira.
Da se razumemo GSP nije Minhenski MVV, GSP je sve, samo nije običan javni gradski prevoz, zapravo je najpre neka vrsta merila siromaštva i bede ovog grada, jer u Beogradu onaj ko bolje stoji finansijski retko ulazi u gradski prevoz, a oni siromašniji su osuđeni na „daj šta daš BusPlus" varijantu.
Nije beogradski javni prevoz poput onih u svetskim metropolama, u kojima je običnom čoveku lakše ući u klimatizovani metro koji vozi u sekund po redu vožnje, nego autom tražiti parking po centru grada.
U Beogradu se auto parkira u kafić ili baštu kafića, a u gradski autobus ulazi samo ko mora.
I tako, inače nasilna Beogradska vlast ovih dana konačno ima sukob dve realnosti.
Jedna realnost je bahata, korumipirana gramziva BusPlus banda, potpuno nekompetentna i nedorasla poslu koji je dobila na nameštenom tenderu, bez razumevanja putnika i sociološke dimenzije javnog prevoza u Beogradu, i druga realnost su građani Beograda, sirotinja, koja je prinuđena da koristi usluge javnog prevoza, jer nema ni za leba, a kamoli za neki drugi vid transporta.
Iako ta je kriminalna BusPlus banda tender dobila čistim kriminalom, i nema blage veze sa poslom koji bi trebalo da radi, uporno, uvredljivo tretira Beograđane, korisnike javnog prevoza kao nesposobnu stoku koja i ne zaslužuje bolje od prevoza koji dobija. Ta banda koja je poslednjih dana svojim stavovima i plakatima pokazala da sebe smatra uzvišenim delom ovog grada, je putnicima ponudila samo gomilu metalnih kanti na četri i šest točkova,i sramotno mali broj opcija putnih karata.
Za razliku od svetskih gradova slične veličine u Beogradu nema karata koje imaju neku povoljnost specifičnost, pa tako, ako nisam student, ili na birou ili zaposlen, imam opciju da svaki put kad uđem u autobus platim vožnju 60 dinara.
Da odem i da se vratim od Milice 240 dinara. Da imam auto to bi bile skoro dve litre benzina, ako je u pitanju autogas onda je to četiri litre istog, ili ti u prevodu za jedan dolazak GSP-om sa Banjice do Zemuna i nazad, automobilom koji ima ugrađen gas mogu dva i po puta to uraditi za istu cenu. Pri tom sam sam, brže stignem, gospodar sam svog vremena, niko mi ne smrdi pored, ne preznojavam se, ili ne crtam noktom po zaleđenom staklu, ne čekam autobus koji ne poštuje red vožnje, ne izdrkavaju se na meni nepismeni kontrolori i ne strahujem da li ću ući na pogrešna vrata.
Još ako neko pođe sa mnom onda je to dva puta veća ušteda.
BusPlusom ja nemam opciju, iako ne koristim prevoz u špicu, iako presedam, ali idem u istom pravcu ja nemam mogućnost da ostvarim bilo kakvu povoljnost u gradskom prevozu. Nekoliko puta sam navodio da u Minhenu u kojem mogu da koristim metro, trmavaj, autobuse, brzi voz (nešto poput našeg Beovoza) pa čak i redovne vozne linije Dojče bana, mesečnu kartu plaćam 49 evra, koliko god se vozio, presedao i gde god išao, što je za prosčenu platu od 2000 evra jedna četrdesetina troškova, a ako pak u Beogradu odlučim da odem do Milice svaki drugi dan, to zadovoljstvo će me koštati isto kao mesečna karta u Minhenu za bilo gde i bilo koliko presedanja, na prosečnu platu skoro deset puta manju nego u Bavarskoj.
Da ne dužim dalje, banda koja bi trebalo da sedi u zatvoru, silom sprovodi Beograđane kao stoku u autobuse koji se raspadaju, svakim svojim potezom otežava ionako katastrofalan javni prevoz, sada još pravi zastoje u prevozu, a procentualno gledano naplaćuje najskuplji gradski prevoz na svetu.
Ne ulazak na predviđena vrata u gradskom prevozu nije želja da se krši neki vajni red, već je to socijalni bunt protiv pljačkaških bandi koje se kriju iza fantomskih firmi koje nisu u stanju da funkcionišu u tržišnim uslovima, već isključivo u uslovima kriminalizovane partokratske ekonomije i medijskog mraka.
Da su ti ljudi stvarno sposobni i kompetentni ovaj otpor ne bi postojao, a oni bi našli način, bez sile, da od mene uzmu najviše novca što mogu za taj prevoz da platim, da se vozim bezbrižno, a oni da uzmu više nego što su dobijali do sada. Kao što se to radi svugde u svetu.
Međutim da bi to razumeli oni bi trebalo da budu poslovni ljudi, a ne kriminalna banda, koja za sopstvenu nesposobnost krivi narod, a svoj raspali proizvod prodaje za cenu koju su izmaštali, a ne koliko stvarno vredi.
Zato se Srbija raspada, i figurativno i bukvalno, i zato ovih dana imamo haos sa BusPlusom, zato što u Srbiji ne postoji privreda i tržište, već samo bolje i lošije organizovane kriminalne grupacije koje imaju političke veze, pa opšta dobra preprodaju „nesposobnima" za novac koji im je u datom trenutku potreban.
Pa dokle doguraju.
http://blog.b92.net/text/20682/BusPlus-Beograd-u-haosu/
