Бугарски ратни злочини у окупираној Србији 1915-1918

Ne izvrći, u samoj Surdulici nije ubijeno 20,000 ljudi, broj se odnosi na ukupni broj ubijenih, plus preko 60,000 ljudi, žena i dece koji se nisu vratili iz bugarskih logora za Srbe.

Dokazano je da je pod okupacijom ubijeno na licu mesta: streljanjem, vešanjem, zaklano (metode VMRO-ovih komite), izbodeno bajonetima i usmrćeno na neki drugi način 20,000 ljudi, i još je oko 60,000 umrlo od gladi, žeđi, bolesti i hladnoće u bugarskim logorima za Srbe.

Svako “pozivanje na bugarske izvore” se svodi na zataškavanje genocida i prekrajanje istorije, a bedastoću o “kolonistima” je izmislio tvoj kolega dimitrovgradski Bugaraš Nemad1331 sa željom da najprimitivnijim podl podmetanjem nekako unese podele među Srbe: daleko najviše su ubijani upravo Srbi iz istočne Srbije, tj govornici Timočko-prizrenskog dijalekta (u Surdulici uopšte nema nikakvih “kolonista” iz “CG” i Hercegovine. To je samo još jedna laž koja veoma jasno pokazuje da u izvesnim nacionalističkim krugovima i dalje ima i asimilatorskih i genocidnih namera prema Srbima. Samo korišćenje velikobugarske etničke uvrede za Srbe “Srboman” je jezik mržnje, a ti retko koji post ovde otkucaš da je ne pomeneš.
Ко је то доказао и како? Нема тачних података о страдалим Србима за време окупације и у логорима у Бугарској. Свих ових 80 хиљада мртвих је велико претеривање у духу српско-бугарских односа, баш као и синтагма „нож у леђа“
У логорима није било деце. Нигде о томе нема ни једне писане речи. Ово је још један психолошки трик из серије "Бугари боду малу децу бајонетима" - потпуна будалаштина.
Па, управо простор између Лесковца и Сурдулице био је насељен "Србијанцима" крајем 19. века. Како онда можеш назвати ове дошљаке ако не колонистима?
Ko je autor ove disertacije? Opet korostiš svoju metodu postavljanja “dokumenata” koji ne moraju da imaju bilo kakve veze sa temom.
Није битно ко је то написао – неки студент са Оксфорда. Извори и подаци су важни. Велики део њих је из Црвеног крста у Женеви и Војноисторијског архива у Трнову.
Opet koristiš laži da bi poricao Radoslavovljev i Protogerovljev velikobugarski genocid i teške zločine nad Srbima: citiraj i pokaži gde to tvrdim (ili se tvrdi) da je samo u Surdulici ubijeno 20,000 Srba. Poričeš istorijske činjenice koje su poznate naširoko, na primer jedan pripadnik bugarskog naroda iz Bosilegrada mi je to prostonarodno objasnio da je “je to pleme što je klalo nestalo”: neškolovan čovek kome je iz odnosa Srba prema Bugarima u Srbiji bilo jasno da nema nikakvog neprijateljstva a nije znao kako da nazove vrhovistički VMRO i njihove metode.

Па у већини твојих линкова има таквих бројева и апсурдних изјава да ме боде очи кад читам: ево ти омиљене википедије:
Ниси до сада доказао ниједну озбиљну ствар, само лупеташ и понављаш Писари као папагај, који, иначе, нема никаквих доказа, само претеране претпоставке.

1698629595519.png
 
Godine 1915. počinje bugarska okupacija Srbije kada Bugarska dobija priliku da ostvari svoj politički plan: istrebljenje srpskog naroda na teritoriji koju je Bugarska okupirala i želela za sebe i to putem denacionalizacije i asimilacije srpskog naroda
Ајде прво се договори сам са собом - истребљење или денационализација??
Још чекам от тебе извор за речи Радославова о планираном физичком уништењу Срба.
 
Ајде прво се договори сам са собом - истребљење или денационализација??
Још чекам от тебе извор за речи Радославова о планираном физичком уништењу Срба.
Ne lupetaj, ovo je sad i lažni citat: to nisam napisao ja nego autor članka.
 
Ко је то доказао и како? Нема тачних података о страдалим Србима за време окупације и у логорима у Бугарској. Свих ових 80 хиљада мртвих је велико претеривање у духу српско-бугарских односа, баш као и синтагма „нож у леђа“
У логорима није било деце. Нигде о томе нема ни једне писане речи. Ово је још један психолошки трик из серије "Бугари боду малу децу бајонетима" - потпуна будалаштина.
Па, управо простор између Лесковца и Сурдулице био је насељен "Србијанцима" крајем 19. века. Како онда можеш назвати ове дошљаке ако не колонистима?

Није битно ко је то написао – неки студент са Оксфорда. Извори и подаци су важни. Велики део њих је из Црвеног крста у Женеви и Војноисторијског архива у Трнову.


Па у већини твојих линкова има таквих бројева и апсурдних изјава да ме боде очи кад читам: ево ти омиљене википедије:
Ниси до сада доказао ниједну озбиљну ствар, само лупеташ и понављаш Писари као папагај, који, иначе, нема никаквих доказа, само претеране претпоставке.

Pogledajte prilog 1437582
Ne laži, znamo da ti je veoma neprijatno osvetljavanje tog dela bugarske istorije.
 
Ко је то доказао и како? Нема тачних података о страдалим Србима за време окупације и у логорима у Бугарској. Свих ових 80 хиљада мртвих је велико претеривање у духу српско-бугарских односа, баш као и синтагма „нож у леђа“
У логорима није било деце. Нигде о томе нема ни једне писане речи. Ово је још један психолошки трик из серије "Бугари боду малу децу бајонетима" - потпуна будалаштина.
Па, управо простор између Лесковца и Сурдулице био је насељен "Србијанцима" крајем 19. века. Како онда можеш назвати ове дошљаке ако не колонистима?

Није битно ко је то написао – неки студент са Оксфорда. Извори и подаци су важни. Велики део њих је из Црвеног крста у Женеви и Војноисторијског архива у Трнову.


Па у већини твојих линкова има таквих бројева и апсурдних изјава да ме боде очи кад читам: ево ти омиљене википедије:
Ниси до сада доказао ниједну озбиљну ствар, само лупеташ и понављаш Писари као папагај, који, иначе, нема никаквих доказа, само претеране претпоставке.

Pogledajte prilog 1437582
Није битно ко је то написао – неки студент са Оксфорда. Извори и подаци су важни. Велики део њих је из Црвеног крста у Женеви и Војноисторијског архива у Трнову.
Kako nije bitno ko je to napisao, kriješ “izvor”, dakle falsifikuješ, po svom starom običaju. Autor?

Bugarski “istorijski” arhiv iz Trnova se inače bavi sakupljanjem alternativne istorije i mitologijom.
 
ево и чланка из ког се јасно види колико је људи убијено у самој Сурдулици а колико је помрло у бугарским логорима за Србе.
Ништа се не види јасно, бре ! Осим ако као извор не мислиш на новинарку Марију Вукићевић.

Cholakov, Rumen: Prisoners of War in Bulgaria during the First World War. Cambridge University 2012
 
Poslednja izmena:
Pogledajte prilog 1437561

Да ли је ово доказ? Ко су ти документи? – не каже нам Писари. Зашто их не извезеш овде, сигурно су већина бугарских архивских докумената? На пример, 2012.године је била студија на Оксфордском универзитету и тамо има доста података, али нигде нема ни броја страдалих Срба у логорима. Укупан број Срба у свим логорима за ратне заробљенике у Бугарској био је око 50-60 хиљада људи.
Наравно, било је малтретирања ратних заробљеника у логорима – то је ван сумње. Однос према Србима и Румунима био је веома негативан због онога што се догодило у Другом балканском рату, који је Бугарску довео до националне катастрофе.
Али тврдити неке нереалне бројке – на пример са Сурдулицом, где се прича о 20 хиљада убијених – заиста је фантазија. Где су гробови ових људи? Фотографија са ископаним костима 50-100 људи не даје одговор ко су ти људи и како су погинули. Осим тога, Сурдулицу и околину су крајем 19. века насељавали колонисти из Црне Горе и Херцеговине, који су били мањина у односу на локално становништво.

Pogledajte prilog 1437574
Naravno, “dokaz” je bugarski revizionizam iz pera Rumena Čolakova, Prisoners of War in Bulgaria during the First World War, a dissertation submitted as part of the Tripos Examination in the Faculty of History, Cambridge University, April 2012.
 
Poslednja izmena:
Rumunska svedočanstva o uslovima u regularnim bugarskim zarobljeničkim logorima tokom Prvog svetskog rata: uslovi su bili jezivi, regularne logore za ratne zarobljenika nije preživelo 22% rumunskih ratnih zarobljenika. a o užasima i torturi u logorima za političke zatvorenike (tj za Srbe koji su pružali otpor bugarizaciji) već ne vredi ni diskutovati.

FF42895D-3C54-40A7-A316-FC60BD5EE541.jpeg


During the First World War, 21.187 Romanian soldiers were taken prisoner by Bulgarian troops. Captured in 1916, during the battles in Dobruja and during the Battle for Bucharest, these Romanian prisoners had to endure a harsh detention regime, and almost a quarter died during captivity.

Romanian prisoners of war were interned in camps such as those in Razgrad, Tulov, Radomir, Kirdjali or Pirin-Planina, where they endured countless hardships, from hunger and cold, to forced labour and the absence of medical care. The ordeal of the Romanian prisoners in Bulgaria was well documented in official reports, accounts and testimonies, published after the war’s end.

In a report addressed to the Directorate of Execution of Treaties of the Ministry of Foreign Affairs, reserve lieutenant Ionescu N. Hristodor recalls his experiences:

“I took part in the Campaign of 1916 as a reserve lieutenant in the 2nd Border Guard Regiment. In the battles of Turtucaia I was taken prisoner by Bulgarian troops (August 24, 1916). Moved between the Razgrad, Tulov and Kirdjali camps I suffered the most painful deprivations of food, water and even air, sometimes. But the suffering, which still bares heavily down on us and will no doubt condemn us to an untimely death, reached the peak in the very first winter of our captivity, when besides the physical torment and the material damages, we had to suffer heavy moral prejudices.

In November, 1916 I was transferred out of the Kirdjali camp and taken, with a group of about one hundred officers, farther south in the Rhodope Mountains, near a Turkish village, Seremetli. Here, with all our opposition and under the penalty of hunger and under the threat of execution, we were put to work in the mountains where we had to smash boulders. And, almost naked- only in a vest and pants, I went up and down to the place of our shame, where in the fever of disease, pierced by the icy cold of winter, I was forced with the bayonet, to descend the mountainsides with the tarpaulin chock-full with stone boulders ripped from the mountain or to smash with a sledgehammer boulders on the side of the road […]”.

The poet George Topârceanu was also among the Romanian prisoners in Bulgaria, and he recorded his experience in a volume published after the end of the conflict:

“There, isolated on the top of the mountain, we could die of hunger, but at least we had a mild climate and clean grass underfoot- it was not cold, there was no sleet, there was no knee deep mud as in that sinister quagmire called the camp at Nadejda Railway Station in Sofia.”

Over 22% of all Romanian prisoners in Bulgaria died during detention

From the analysis carried out by the Statistics Department of the Romanian Ministry of War, it turns out that the number of Romanian prisoners which died Bulgarian camps amounted to 4.696 (25 officers and 4671 soldiers), which represents a percentage of over 22% of the total of 21.187. However, the percentage could be misleading as many other former Romanian prisoners in Bulgaria died after their return, as a result of the diseases, deprivations and traumas suffered during the captivity.

The repatriation of Romanian prisoners from Bulgaria started in 1918, on the basis of a convention that stipulated the mutual obligation to repatriate prisoners, concluded on March 23, 1918, between Romania and the Central Powers. The convention was further strengthened by the Peace Treaty of Buftea-Bucharest (April 24/ May 7, 1918).

By July 1, 1918, the number of Romanian returning prisoners from Bulgaria amounted to 10.574 (729 officers and 9.845 soldiers). By the end of 1920, when the repatriation was completed, another 5.663 prisoners from Bulgaria were returned to Romania (240 officers and 5.423 soldiers). Summing up, the total number of Romanian prisoners of war repatriated from Bulgaria was 16.037.

Bibliography

Teofil Oroian, Calvarul prizonierilor români în Bulgaria [The ordeal of Romanian prisoners in Bulgaria], in the Historia magazine, no. 50, February 2006.

George Topârceanu, Memorii de război- Amintiri din luptele de la Turtucaia. Pirin Planina [War memoirs- Reminiscing the battles of Turtucaia. Pirin- Planina], Humanitas Publishing House, Bucharest, 2014.

Translated by Laurențiu Dumitru Dologa
Categories: World War I in 1918
Tags: bulgaria, First World War, Romanian prisoners


https://europecentenary.eu/the-hard...s-in-bulgaria-during-the-first-world-war/amp/
 
Poslednja izmena:
Ништа се не види јасно, бре ! Осим ако као извор не мислиш на новинарку Марију Вукићевић.

Cholakov, Rumen: Prisoners of War in Bulgaria during the First World War. Cambridge University 2012
Potpuno irelevantan izvor: odnosi se isključivo na ratne zarobljenike a ne na Srbe civile internirane u Bugarskoj.

Uopšte ne pominje logore za srpske civile, u najboljoj bugarskoj tradiciji zataškavanja zločina nad Srbima.
 

Prilozi

  • prisoners-of-war-in-bulgaria-during-the-first-world-war.pdf
    734,5 KB · Pregleda: 3
Poslednja izmena:
Rumunska svedočanstva o uslovima u regularnim bugarskim zarobljeničkim logorima tokom Prvog svetskog rata: uslovi su bili jezivi, regularne logore za ratne zarobljenika nije preživelo 22% rumunskih ratnih zarobljenika. a o užasima i torturi u logorima za političke zatvorenike (tj za Srbe koji su pružali otpor bugarizaciji) već ne vredi ni diskutovati.

Pogledajte prilog 1437585

During the First World War, 21.187 Romanian soldiers were taken prisoner by Bulgarian troops. Captured in 1916, during the battles in Dobruja and during the Battle for Bucharest, these Romanian prisoners had to endure a harsh detention regime, and almost a quarter died during captivity.

Romanian prisoners of war were interned in camps such as those in Razgrad, Tulov, Radomir, Kirdjali or Pirin-Planina, where they endured countless hardships, from hunger and cold, to forced labour and the absence of medical care. The ordeal of the Romanian prisoners in Bulgaria was well documented in official reports, accounts and testimonies, published after the war’s end.

In a report addressed to the Directorate of Execution of Treaties of the Ministry of Foreign Affairs, reserve lieutenant Ionescu N. Hristodor recalls his experiences:
“I took part in the Campaign of 1916 as a reserve lieutenant in the 2nd Border Guard Regiment. In the battles of Turtucaia I was taken prisoner by Bulgarian troops (August 24, 1916). Moved between the Razgrad, Tulov and Kirdjali camps I suffered the most painful deprivations of food, water and even air, sometimes. But the suffering, which still bares heavily down on us and will no doubt condemn us to an untimely death, reached the peak in the very first winter of our captivity, when besides the physical torment and the material damages, we had to suffer heavy moral prejudices.
In November, 1916 I was transferred out of the Kirdjali camp and taken, with a group of about one hundred officers, farther south in the Rhodope Mountains, near a Turkish village, Seremetli. Here, with all our opposition and under the penalty of hunger and under the threat of execution, we were put to work in the mountains where we had to smash boulders. And, almost naked- only in a vest and pants, I went up and down to the place of our shame, where in the fever of disease, pierced by the icy cold of winter, I was forced with the bayonet, to descend the mountainsides with the tarpaulin chock-full with stone boulders ripped from the mountain or to smash with a sledgehammer boulders on the side of the road […]”.

The poet George Topârceanu was also among the Romanian prisoners in Bulgaria, and he recorded his experience in a volume published after the end of the conflict:

“There, isolated on the top of the mountain, we could die of hunger, but at least we had a mild climate and clean grass underfoot- it was not cold, there was no sleet, there was no knee deep mud as in that sinister quagmire called the camp at Nadejda Railway Station in Sofia.”

Over 22% of all Romanian prisoners in Bulgaria died during detention

From the analysis carried out by the Statistics Department of the Romanian Ministry of War, it turns out that the number of Romanian prisoners which died Bulgarian camps amounted to 4.696 (25 officers and 4671 soldiers), which represents a percentage of over 22% of the total of 21.187. However, the percentage could be misleading as many other former Romanian prisoners in Bulgaria died after their return, as a result of the diseases, deprivations and traumas suffered during the captivity.

The repatriation of Romanian prisoners from Bulgaria started in 1918, on the basis of a convention that stipulated the mutual obligation to repatriate prisoners, concluded on March 23, 1918, between Romania and the Central Powers. The convention was further strengthened by the Peace Treaty of Buftea-Bucharest (April 24/ May 7, 1918).

By July 1, 1918, the number of Romanian returning prisoners from Bulgaria amounted to 10.574 (729 officers and 9.845 soldiers). By the end of 1920, when the repatriation was completed, another 5.663 prisoners from Bulgaria were returned to Romania (240 officers and 5.423 soldiers). Summing up, the total number of Romanian prisoners of war repatriated from Bulgaria was 16.037.

Bibliography

Teofil Oroian, Calvarul prizonierilor români în Bulgaria [The ordeal of Romanian prisoners in Bulgaria], in the Historia magazine, no. 50, February 2006.

George Topârceanu, Memorii de război- Amintiri din luptele de la Turtucaia. Pirin Planina [War memoirs- Reminiscing the battles of Turtucaia. Pirin- Planina], Humanitas Publishing House, Bucharest, 2014.

Translated by Laurențiu Dumitru Dologa
Categories: World War I in 1918
Tags: bulgaria, First World War, Romanian prisoners


https://europecentenary.eu/the-hard...s-in-bulgaria-during-the-first-world-war/amp/
Па чекај сад, јел ти причаш о Србима или Румунима? дај редом...
Сад не мислиш ваљда да је затвор за ратне заробљенике дечји логор, где се нуди шведски сто?
 
Potpuno irelevantan izvor: odnosi se isključivo na ratne zarobljenike a ne na Srbe civile internirane u Bugarskoj.
Па, није тачно – изричито се каже да је број интернираних цивила око 37 хиљада (углавном мушкараца). Истовремено, цивили вероватно нису били у самом ратном затвору, већ у одвојеним стамбеним комплексима у близини.

1698633953155.png
 
Па, није тачно – изричито се каже да је број интернираних цивила око 37 хиљада (углавном мушкараца). Истовремено, цивили вероватно нису били у самом ратном затвору, већ у одвојеним стамбеним комплексима у близини.

Pogledajte prilog 1437586
Revizionizam: brojevi se i smanjuju i uopšte se ne pominju oni koji su dovođeni naknadno, naročito posle Protogerovljevih “ekspedicija”, pronađi npr broj interniranih žena sa decom, masa ih je pomrla u Bugarskoj.
 
Revizionizam: brojevi se i smanjuju i uopšte se ne pominju oni koji su dovođeni naknadno, naročito posle Protogerovljevih “ekspedicija”, pronađi npr broj interniranih žena sa decom, masa ih je pomrla u Bugarskoj.
Нема таквих података – ако претпоставимо да је било жена са децом – оне нису биле у базном логору већ у посебним комплексима.
Све остало су Писаријеве спекулације.
 
Нема таквих података – ако претпоставимо да је било жена са децом – оне нису биле у базном логору већ у посебним комплексима.
Све остало су Писаријеве спекулације.
Ili prosto tvoje poricanje genocida nad Srbima?
 
Да ли си се икада запитао зашто је уопште постојала ВМРО? Ко су били људи ВМРО, где су били рођени, којим језиком су говорили? Зашто су се борили против Срба и Грка ? Зашто су већина главних људи у организацији били Македонци? Зашто се први "македонист" Георги Пулевски борио на Шипки као добровољац, и писао песме о Сан Стефану, а после Берлина оплакивао судбину одвојене Бугарске и Македоније? Зашто је 2/3 Македонаца добровољно гласало за егзархију од Битоља до Скопља?
Када одговориш на све ово горе, онда ћеш одговорити на питање да ли су Срби били ослободиоци или окупатори.
Evo i opisa bugarskih pokolja nad Srbima u Makedoniji:


On ) November Bulgarian units of the +th “Rila”Division and Turks of the village of Crnili1te entered the villages of Dolgovac and Kostinci near Prilep. Together they pillaged houses and slaughtered people who were still inside or who tried to escape, including children and women, at least more than + of them;, then they gathered the remaining Serb civilians in the place called “Samakovo” and slaughtered them with no mercy, “rushing with their bloody knives from person to person”., e same happened in the village of Bogomila near Veles, where all Serb inhabitants where massacred and their homes destroyed; women were raped and tortured before they were killed., Massacres were committed in many other places in that Macedonian area, as R. A. Reiss reported from one of his sources:


In the village of Bogomil they killed &* persons, of whom just were men and the others were children and women; […] in the village of Gostirachna ,* persons, of whom men and the rest women and children; in Strovie persons, of whom only * were men […]; in Dolgavatz persons, of whom men older than * years and all the rest women and children; in Kostentzi , persons, of whom only men; in Brod […], on the th/ *th of December & *, * persons were killed […] and the day later other on the way to Dobrech; in Stounje, p
 
Прво мораш доказати барем једну своју тврдњу. Геноцид је теби далеко као месец..
Ево како је изгледало бугарско решавање српског питања, геноцидом:
51D53735-64AE-48C1-8DFC-AAF10651D12B.jpeg
C033B882-C92E-4344-A876-7B36F4110AF2.jpeg
2079E59E-FBA1-48DE-9168-474C6E565697.jpeg
E07B01DC-0D2F-4A0E-A421-422227AF961F.jpeg
03FA6F9D-7B58-4E23-B67A-090740168A85.jpeg
 
Poslednja izmena od moderatora:
Ево како је изгледало бугарско решавање српског питања, геноцидом:

Pogledajte prilog 1437597Pogledajte prilog 1437598Pogledajte prilog 1437599Pogledajte prilog 1437600Pogledajte prilog 1437596
Једна велика и веома озбиљна грешка - Писари тврди да војни архив у Великом Трнову није доступан. Наравно, да је доступан јер је дисертација Универзитета Кембриџ из 2012. преузела већину података одатле.
Ово апсолутно доводи у питање сврху његовог рада.
Писари назива извештај Карнегијеве комисије не сасвим поузданим, али овај документ званично признаје цео свет. Штавише, Писари Македонију из 1913. назива – Српском Македонијом, али одлучује да не објашњава природу бугарско-српских тензија и зашто се, заправо, дошло до још једног сукоба између Бугарске и Србије 1915. године. Уосталом, све злочине над бугарским Македонцима Писари назива „информације са бугарске стране".
Пажљивији поглед на Писаријево писање уверава се да он није изнео ништа ново као чињенице, већ је једноставно користио француски извештај написан уз помоћ српске стране. Писари је све ово покушао да прикаже као геноцид. Али постоји један проблем, сам Писари признаје да је бугарска архива најважнија за ову истрагу, али у исто време он то није користио. Одсуство примарних извора за бугарске војне логоре и број интернираних, наравно, чини горњу истрагу апсолутно безвредном. Писари је, наравно, све ово знао јер је документ са Кембриџа објављен 2012. године, а у њему се каже да нема података о погинулим српским војницима и цивилима у логорима у Бугарској. Штавише, укупан број српских затвореника за све кривице не прелази 60-65 хиљада (углавном мушкараца), док је број оних који су умрли у логорима, према Писарију, преко 60 хиљада. Нешто за шта апсолутно нема основа. Наравно, било је убистава војника и цивила, али димензија злочина је део којим је Писари лукаво изманипулисао.
 
Poslednja izmena:
Ne,bili su dobri i slatki,samo sto su klali starce,zene i decu.
Радили су глупости и ограничене злочине док су ови ишли да затру буквално све српско (знадемо како је прошла Мачва и Подриње).
Да су Хрвати (и Бошњаци) имали моћи као Бугари, слабо би ми ође овако причали.
 
зар булгари, ти стари кавкаски кољачи :lol:
Ви вјероватно не знате ни 1% из односа Срба и Бугара у историји. Код вас је све црно-бијело. Ствар је што су потенцитани бугарски злочини и у рату и посље рата док су у Београду крили злочине своје браће како онда, тако и дан данас.
 
Ви вјероватно не знате ни 1% из односа Срба и Бугара у историји.
знам да мишљење вас који сте се дружили са хурватима и булгарима неће нарочито утицати на моје
 

Back
Top