Бугарски ратни злочини у окупираној Србији 1915-1918

Ovo po povodom tvojih reci o Srbomanima.Srbomani sa ljudi koji zive na teritorije medju plavoj liniji i teritorije u zuto na ovoj mapi,i koji odrice svoje bugarsko poreklo.
Човек преписива са интернета, и то из разних жутих и сумњивих извора. Нема смисла ништа му објашњавати јер логика код њега не иде.
 
Poslednja izmena od moderatora:
Човек преписива са интернета, и то из разних жутих и сумњивих извора. Нема смисла ништа му објашњавати јер логика код њега не иде.
Колико видим ови су и плакате направили.Једино што се ради о невладиној организацији.
Не знам да ли се десило јер је ово од прошле године.
 
Човек преписива са интернета, и то из разних жутих и сумњивих извора. Нема смисла ништа му објашњавати јер логика код њега не иде.
Šta je ovo?

293A7148-1769-4DBB-9F8F-C42DE1470E67.jpeg
 
Човек преписива са интернета, и то из разних жутих и сумњивих извора. Нема смисла ништа му објашњавати јер логика код њега не иде.
Ili je možda tvoja logika da o tome “ne sme da se govori”, i da vi to “niste ni uradili” a da su Srbi to ionako zasluźili?

Korišćenje pogrde “Srboman” sa svim njenim konotacijama je prilično jasan znak da je upravo navedeno u pitanju, kratko i jasno.

Link do ćlanka u Politici, isto na temu planirane provokacije na stotu godišnjicu bugarskog zločina:

https://www.politika.rs/scc/clanak/511018/
 
Poslednja izmena:
Колико видим ови су и плакате направили.Једино што се ради о невладиној организацији.
Не знам да ли се десило јер је ово од прошле године.
Није, планирано је прошле године и забрањен им је улаз у Србију иначе би се и “екскурзија” и “излетници” прославили, тј уколико би имали среће да их ухвате навијачи пре оних мало старијих, то већ не смем ни да замислим.
 
Па прочитај мало – бугарска војска никада није користила вешала као меру казне, већ стрељање.
Sistematski teror i pljačka bili su svakodnevica srpskog stanovništva na jugu Srbije za vreme trogodišnje bugarske okupacije od 1915. do 1918. godine.

Tokom 1916. godine teror i zlostavljanje se pojačavaju. Na jugu Srbije bugarske okupacione vlasti primenile su sistem sabirnih logora, deportovanje srpskog civilnog stanovništva u obližnje opštinske centre, varoši i gradove.

U mnoštvu represivnih mera protiv srpskog stanovništva, u bugarskoj okupacionoj zoni bila su vršena i javna vešanja i šibanja ljudi, kao jedan poseban vid egzekucije i način za vršenje psihičkog pritiska.

Bugarska nasilja nad stanovništvom vršena su u kontinuitetu tokom čitavog perioda okupacije. A da su nasilje i zlostavljanja bili krajnje surovi, pokazuje i činjenica da su se nad njima zgražavali i pojedini pripadnici bugarskih okupacionih snaga. U tome je najviše otišao poručnik Ingilizov, komandir treće čete 17. dopunskog bataljona, koji je početkom 1918. godine u telefonskom izveštaju iz Grdelice - obavestio pretpostavljene u Vlasotincu da su postupci nekog potporučnika Petkova „neizdržljivi", da se „stanovništvo tuče, peče na založenim pećima, veša", i da „ima ljudi u postelji koji povraćaju krv". Poručnik je molio „za brz odgovor da se učini kraj anarhiji koju je on stvorio".

https://www.rts.rs/lat/vesti/veliki...eliki-rat-zivot-pod-bugarskom-okupacijom.html
 
Организатор догађаја:



Pogledajte prilog 1449444

Да ли си свестан да би највећа срећа за дотичне био брз сусрет са навијачима? Пре евентуалног новог покушаја провоцирања провери шта се све издешавало групи неонациста која је тако развила заставу са кукастим крстом изнад Сићевачке клисуре па јави људима, за дотичне је полиција стигла буквално у задњи час, открило их локално ловачко друштво.
 
Да ли си свестан да би највећа срећа за дотичне био брз сусрет са навијачима? Пре евентуалног новог покушаја провоцирања провери шта се све издешавало групи неонациста која је тако развила заставу са кукастим крстом изнад Сићевачке клисуре па јави људима, за дотичне је полиција стигла буквално у задњи час, открило их локално ловачко друштво.
Опет лупеташ, ово је научни скуп бугарских и српских представника у Прокупљу (водитељ је шеф музеја у Прокупљу). Тема су бугарски ратни злочини током Првог светског рата.
 
Сањајте на неком другом месту, бранићемо се!
Осећаш се као у филму...ја нисам бугарски држављанин, од кога мораш да се браниш? параноични шовинистички испади....и престани да ми стављаш у уста речи које нисам рекао,...
 
Опет лупеташ, ово је научни скуп бугарских и српских представника у Прокупљу (водитељ је шеф музеја у Прокупљу). Тема су бугарски ратни злочини током Првог светског рата.
Zina se na kog se misli, na onu “komisiju” iz Ćustendila i njihove provokatorske planove.

“NVO” iza koje je verovano partija sa nazivom ‘Napad’, (Ataka), naziv je svakom dovoljan.
 
Осећаш се као у филму...ја нисам бугарски држављанин, од кога мораш да се браниш? параноични шовинистички испади....и престани да ми стављаш у уста речи које нисам рекао,...
Nacionalizam ≠ državljanstvo.
 
Zina se na kog se misli, na onu “komisiju” iz Ćustendila i njihove provokatorske planove.

“NVO” iza koje je verovano partija sa nazivom ‘Napad’, (Ataka), naziv je svakom dovoljan.
Па ниси погледао снимак од почетка. Бугарски представник је говорио о масакру у Бојнику 1942, не поричући да су цивили стрељани и да је то злочин. Али он даје и друге детаље који су познати само у бугарским архивима. Организатор напада партизана на бугарске војнике био је Воја Ристић (по националности највероватније Хрват, члан Комунистичке партије Југославије, а касније бегунац у Совјетском Савезу и припадник НКВД-а, где му се губи траг). Ристић је планирао напад на Бугаре управо у самом селу, а не ван њега.
Занимљиви су подаци о бугарским војним јединицама у селу. У ствари, ту су биле смештене две чете војника (190 људи). А у југословенској историографији се тврди да су тамо била 2 батаљона. Бојник је 1942. године имаo око 450 становника. Стрељани су сахрањени на старом гробљу у дворишту млина (према сведочењу бугарског учесника у догађајима). Посмртни остаци су премештени највероватније после 1946. Међутим, на садашњем гробљу у Бојнику има само око 70-80 гробова са људима који су умрли 1942. године.
Ово је резиме састанка у Прокупљу из 2019. године.
 
Poslednja izmena:
Па ниси погледао снимак од почетка. Бугарски представник је говорио о масакру у Бојнику 1942, не поричући да су цивили стрељани и да је то злочин. Али он даје и друге детаље који су познати само у бугарским архивима. Организатор напада партизана на бугарске војнике био је Воја Ристић (по националности највероватније Хрват, члан Комунистичке партије Југославије, а касније бегунац у Совјетском Савезу и припадник НКВД-а, где му се губи траг). Ристић је планирао напад на Бугаре управо у самом селу, а не ван њега.
Занимљиви су подаци о бугарским војним јединицама у селу. У ствари, ту су биле смештене две чете војника (190 људи). А у југословенској историографији се тврди да су тамо била 2 батаљона. Бојник је 1942. године имаo око 450 становника. Стрељани су сахрањени на старом гробљу у дворишту млина (према сведочењу бугарског учесника у догађајима). Посмртни остаци су премештени највероватније после 1946. Међутим, на садашњем гробљу у Бојнику има само око 70-80 гробова са људима који су умрли 1942. године.
Ово је резиме састанка у Прокупљу из 2019. године.
Još jedan primer revizionizma:

a) tvrdnja da je napad na Bugare predvodio “najverovatnije Hrvat” Voja Ristić. Na osnovu čega se zaključuje da je on bio “Hrvat”? Njegovo ime i prezime to uopšte ne implicitaju. Motiv za tvrdnju je više nego jasan, proizilazi iz tvoje sanstefanske “teorije”.

b) Desetostruko umanjivanje broja žrtava iznošenjem raznih “procena”, poznati metod, korak pre eksplicitnog poricanja zločina.
 
Poslednja izmena:
Još jedan primer revizionizma:

a) tvrdnja da je napad na Bugare predvodio “najverovatnije Hrvat” Voja Ristić. Na osnovu čega se zaključuje da je on bio “Hrvat”? Njegovo ime i prezime to uopšte ne implicitaju. Motiv za tvrdnju je više nego jasan, proizilazi iz tvoje sanstefanske “teorije”.

b) Desetostruko umanjivanje broja žrtava iznošenjem raznih “procena”, poznati metod, korak pre eksplicitnog poricanja zločina.
Па нисам ја истраживао архиве у Бугарској – ово је изјава представника бугарске групе у Прокупљу. Према његовим речима, више пута је био у Бојнику, а разговарао је и са бугарским и српским сведоцима. У снимку помиње да грађа из архиве остаје на флеш диску за музеј у Прокупљу.
 
Па нисам ја истраживао архиве у Бугарској – ово је изјава представника бугарске групе у Прокупљу. Према његовим речима, више пута је био у Бојнику, а разговарао је и са бугарским и српским сведоцима. У снимку помиње да грађа из архиве остаје на флеш диску за музеј у Прокупљу.
Na osnovu čega se tvrdi da je Voja Ristić “najverovatnije Hrvat”? Da li ima nekih dokaza ili se prosto forsira sanstefanski narativ koji je upravo i inspirisao zločin u Bojniku?
 
Na osnovu čega se tvrdi da je Voja Ristić “najverovatnije Hrvat”? Da li ima nekih dokaza ili se prosto forsira sanstefanski narativ koji je upravo i inspirisao zločin u Bojniku?
Не знам, нисам видео архиву. Иди у Прокупле и тражи од шефа музеја копију докумената бугарске групе 2019. године.
Није битно да ли је Хрват или није, али је битно да је дошљак – партизан који је организовао напад на регуларне трупе унутар села, где је тешко разликовати ко је партизан, а ко цивил. Напад се догодио рано ујутру, погинуло је 14 војника и непознат број партизана - 12 војника је убијено док су спавали по кућама од бачених граната. Неколико партизана је у борби заробљено и стрељано на лицу места. У подне је село блокирано, а сутрадан је стигло појачање из суседног села. Почињу репресије и стрељање цивила.
То су догађаји према причи бугарског представника и бугарских архива које он износи у Прокупљу.
 
Poslednja izmena:
Не знам, нисам видео архиву. Иди у Прокупле и тражи од шефа музеја копију докумената бугарске групе 2019. године.
Није битно да ли је Хрват или није, али је битно да је дошљак – партизан који је организовао напад на регуларне трупе унутар села, где је тешко разликовати ко је партизан, а ко цивил. Напад се догодио рано ујутру, погинуло је 14 војника и непознат број партизана - 12 војника је убијено док су спавали по кућама од бачених граната. Неколико партизана је у борби заробљено и стрељано на лицу места. У подне је село блокирано, а сутрадан је стигло појачање из суседног села. Почињу репресије и стрељање цивила.
То су догађаји према причи бугарског представника и бугарских архива које он износи у Прокупљу.
Sanstefanske laži kojima opravdavaš bugarske zločine.

Posebno zapaziti velikobugarske laži o “došljacima”. Sva lupetanja o “došljacima” su velikobugarska laž i opravdavanje genocida. Kao da si zaboravio kako su vas baš domaći Luzničani i Piroćanci razbili na Tumbi i Talambasu još za vreme Drugog balkanskog rata?
 
Poslednja izmena:

O bugarskim zločinima u Prvom svetskom ratu​

Radoš Ljušić25.03.2022. 15:18
O bugarskim zločinima u Prvom svetskom ratu 1

Prema popisu austrougarskog Generalnog vojnog guvernmana u Srbiji bilo je više 222.225 žena od muškaraca (1916).
Stanje je bilo još gore u dvema Vojnoinspekcijskim oblastima, Moravi i Makedoniji, pod bugarskom okupacijom.

Posle ugušenja Topličkog ustanka (1917) Srbija je ostavljala utisak opustošene i osakaćene zemlje, u kojoj na sto žena dolazi jedan muškarac!

Austrijski izveštač javljao je da „skoro sve žene i devojke nose crninu“ za svojim muževima, rođacima i izgubljenom slobodom.

Bugarska Vrhovna komanda posvetila je Srpkinjama posebnu pažnju, kakvu do tada nije niko.

Polazeći od toga da su žene „najžešći rodoljubi“, da su „centar srpskog duha i najmarljiviji agenti tajne srpske organizacije“, da su ideolozi i propagatori, te bi stoga trebalo očekivati da one preduzmu opasne aktivnosti protiv svih bugarskih poduhvata u Moravskoj oblasti.

Dovevši ovaj problem do stadijuma „ženske hipnoze“, Komanda izvlači zaključak da je to „strašno zlo koje može da nas košta jednog dela naše nacije i da uzdrma bezbednost naše države.“

U istoriji ljudskog roda retka su ovakva i slična mišljenja o ženama, kada se zna da njihova moć i sposobnost nije bila ni u čemu veća i značajnija od žena s druge strane Južne i Velike Morave!

Iz tih razloga Komanda je preporučila nižim vlastima da se Srpkinjama zabrani da putuju i da se nateraju da govore samo bugarski.

Da bi se sprovela ova restriktivna politika prema ženama mora se sačiniti spisak svih inteligentnih i uticajnih žena u okupiranoj oblasti.

Ocenivši da su Srpkinje svih uzrasta opasne, izrečen je genocidni sud o njima: „iskorenjivanje srbizma zahteva istrebljenje srpskih žena“. Nijednoj drugoj kategoriji stanovništva (sveštenici, učitelji…) Bugari nisu poklonili ovoliko pažnje.

Neviđena i nezamisliva zverstava bugarskih vlasti prema ženama, pre, tokom i posle Topličkog ustanka, zapisana su u verodostojnim istorijskim izvorima.

Upoređujući bugarska zločinstva iz vremena Prvog svetskog rata sa zulumima Turaka pred Prvi srpski ustanak i između dva ustanka, stekao sam utisak da su Turci bili milostiviji.

U povesti srpskog naroda ovo su dva najstrašnija vremena smrti, u zemlji smrti.

Navodim samo nekoliko primera bugarskih svirepih postupaka nad ženama i devojčicama.

Najmlađa devojčica koja je bila odvedena u bugarski logor imala je nepunu godinu dana.

Bugari su ubijali trudne žene, udarajući ih bajonetima u stomak, i time likvidirali i majku i nerođeno dete.

Mnoge trudne žene spaljene su u svojim domovima, s celom porodicom.


Bilo je slučajeva da su ženama sekli ruke, noge, dojke, a potom i glave, kao i muškarcima, devojčicama i dečacima, nabijali ih na bajonete i „trijumfalno“ prolazili kroz naselja.

Sačuvan je opis deteta u kolevci kako se smeši bajonetu koji se presijava na suncu, poslednjoj sceni u njegovom tek započetom životu.

Uz Bugare bili su zadovoljeni još samo psi, koji su se hranili ljudskim mesom!

Silovanja su, posle ubistava, bila drugo po snazi zločinstvo.

Silovane su žene i devojčice od deset pa do osamdeset godina: u njihovim domovima, u logorima, na putu, uoči streljanja, u crkvama, pojedinačno i masovno, a najčešće u prisustvu članova porodice.

Postoje zapisi o silovanju svih žena u Poreču i mnogim selima Toplice i Jablanivce: „nema ni jedne ženske osobe iznad 12 godina koja nije silovana“, piše u jednom dokumentu.

Mnoge od silovanih žena i devojaka ostale su trudne, mnoge su potom ubijene, svirepo, kao što su i obeščašćene.

Nije ni malo čudno što je reč bugarin počinjala malim slovom, i tada i posle oslobođenja.

U Topličkom ustanku (1917) ubijeno je, prema izveštaju Međunarodne komisije oko 20.000 žitelja Topice i Jablanice, a možda i više (do 35.000) i taj zločin nije nikada proglašen za genocid.

U najnovijoj Istoriji Bugarske, Beograd, Clio, 2008, ustanak se i ne pominje, ne zbog stida i osećanja krivice, već zbog prikrivanja istine o zverstvima.

Kada su srpski vojnici zarobili dva bugarska vojnika (1915) i upitali ih zašto ubijaju žene, decu i starce, dobili su odgovor: „to nam je naređeno – da bi uništili srpstvo“!

Samo u Arhivu Srbije, ne ubrajajući Arhiv Jugoslavije i Vojno-istorijski arhiv, čuva se građa o bugarskim zločinima u 44 arhivističke kutije!

Za zločinstva koja su počinili nad Srbima u Prvom svetskom ratu, Bugari nisu odgovarali. 1) Saveznici su sprečili srpsku vojsku da uđe u Bugarsku krajem 1918. godine da se ne bi svetila. 2) Srbi su sastavili spisak od 500 bugarskih zločinaca kojima je trebalo suditi, a velike sile su odlučile da se takvim neljudima sudi u njihovoj zemlji. 3) Procesuirana su samo tri bugarska zločinca, od kojih je jedan oslobođen odgovornosti, dok su preostala dva izdržala minimalne kazne.

https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/o-bugarskim-zlocinima-u-prvom-svetskom-ratu/
 
Не само Горан Николић, већ свако ко познаје етнографију овог краја рећи ће да на територији између Пирота и Сурдулице до краја 1880. године готово да није било Срба. Како је забележено у многим документима, крајем 19. века на ове просторе почињу да се насељавају шумадинци, укључујући војна лица и људи који су били повезани са српском администрацијом. То не говоре само документи, већ и сами Сурдулчани. Разлог је врло једноставан - Сурдулица је веома близу Софије - главног града османске Румелије. Коме би пало на памет да се настани у Сурдулици, која је на дохват руке од Софије.
Да цитирам бугарског историчара Крста Манчева: “(Топлички) устанак је избио зато што је бугарска влада наметала бугарску националу свест моравском српском становништву“. Извор, бугарска Википедија:

Кръстьо Манчев твърди, че въстанието избухнало, защото българското управление „налагало българско съзнание на моравското сръбско население“.[2] (Манчев, Кръстьо. История на Сърбия. София, 1999 г., стр. 264 – 269.)
 
Lobanja iz Niskog ustanka.
Evo šta bugarski pravoslavni sajt pravoslavie.bg kaže o zverstvima u Sudulici:

Духови Сурдулице


Сама Сурдулица постала је позната по бројним жртвама локалног становништва. Бугарске власти тврдоглаво тврде да су овдашњи људи Бугари - према чувеном афоризму Баи Гагноа: "Бугари сте, али вас сврби" - а они који се с тим не слажу подлежу прогону. Међу убијенима без суђења и казне, чији број према различитим изворима варира од неколико стотина до неколико хиљада, има свештеника, учитеља и других представника интелигенције. Неки су мучени, неки су свирепо убијени.

Године 1917. избила је побуна у бугарској зони – такозвани Топлишки устанак. И то је сузбијено великом суровошћу. Преживели побуњеници држани су заједно са својим породицама у нечим што је личило на концентрационе логоре. Жртве међу цивилним становништвом су велике. Према изјавама српских историчара, број погинулих достиже 20 хиљада људи*.

Шта рећи на све ово? Понашање наших окупационих власти у Србији, Македонији, Беломорској Тракији током два светска рата је табу тема у нашем друштву. О овим стварима се данас врло мало зна, а још мање се прича. Морамо, међутим, приметити да су зверства у Сурдулици препознали историчари царске Бугарске.

Као Бугарина, стидим се чињенице да су моји сународници чинили зверства у страним земљама.

https://www.pravoslavie.bg/История/призраци-от-сурдулица/

Самата Сурдулица става известна с многобройните си жертви от местното население. Българските власти упорито държат, че местните хора са българи – според известния афоризъм на Бай Ганьо: “Вие сте българи, ама се сърбеете” – и несъгласните с това са подложени на гонения. Сред избитите без съд и присъда, чийто брой по различни източници варира от няколкостотин до няколко хиляди, има свещеници, учители и други представители на интелигенцията. Някои са измъчвани, някои са умъртвени по жесток начин.

През 1917 г. в българската зона избухва бунт – т. нар. Топлишко въстание. И то е потушено с голяма жестокост. Оцелелите въстаници са държани заедно със семействата си в нещо като концентрационни лагери. Големи са жертвите сред мирното население. Според твърденията на сръбските историци броят на загиналите стига до 20 хиляди души*.

Какво да кажем за всичко това? Поведението на нашите окупационни власти в Сърбия, Македония, Беломорска Тракия през двете световни войни е тема-табу в нашето общество. За тези неща днес се знае много малко и се говори още по-малко. Трябва да отбележим обаче, че зверствата в Сурдулица са били признавани от историците на царска България.

Като българин се срамувам от това, че мои сънародници са вършели безчинства в чужди страни.

@Boris T
 
Poslednja izmena:
Не знам, нисам видео архиву. Иди у Прокупле и тражи од шефа музеја копију докумената бугарске групе 2019. године.
Није битно да ли је Хрват или није, али је битно да је дошљак – партизан који је организовао напад на регуларне трупе унутар села, где је тешко разликовати ко је партизан, а ко цивил. Напад се догодио рано ујутру, погинуло је 14 војника и непознат број партизана - 12 војника је убијено док су спавали по кућама од бачених граната. Неколико партизана је у борби заробљено и стрељано на лицу места. У подне је село блокирано, а сутрадан је стигло појачање из суседног села. Почињу репресије и стрељање цивила.
То су догађаји према причи бугарског представника и бугарских архива које он износи у Прокупљу.
Te trupe su regularne koliko i Vermaht.
 

O bugarskim zločinima u Prvom svetskom ratu​

Radoš Ljušić25.03.2022. 15:18
O bugarskim zločinima u Prvom svetskom ratu 1

Prema popisu austrougarskog Generalnog vojnog guvernmana u Srbiji bilo je više 222.225 žena od muškaraca (1916).
Stanje je bilo još gore u dvema Vojnoinspekcijskim oblastima, Moravi i Makedoniji, pod bugarskom okupacijom.

Posle ugušenja Topličkog ustanka (1917) Srbija je ostavljala utisak opustošene i osakaćene zemlje, u kojoj na sto žena dolazi jedan muškarac!

Austrijski izveštač javljao je da „skoro sve žene i devojke nose crninu“ za svojim muževima, rođacima i izgubljenom slobodom.

Bugarska Vrhovna komanda posvetila je Srpkinjama posebnu pažnju, kakvu do tada nije niko.

Polazeći od toga da su žene „najžešći rodoljubi“, da su „centar srpskog duha i najmarljiviji agenti tajne srpske organizacije“, da su ideolozi i propagatori, te bi stoga trebalo očekivati da one preduzmu opasne aktivnosti protiv svih bugarskih poduhvata u Moravskoj oblasti.

Dovevši ovaj problem do stadijuma „ženske hipnoze“, Komanda izvlači zaključak da je to „strašno zlo koje može da nas košta jednog dela naše nacije i da uzdrma bezbednost naše države.“

U istoriji ljudskog roda retka su ovakva i slična mišljenja o ženama, kada se zna da njihova moć i sposobnost nije bila ni u čemu veća i značajnija od žena s druge strane Južne i Velike Morave!

Iz tih razloga Komanda je preporučila nižim vlastima da se Srpkinjama zabrani da putuju i da se nateraju da govore samo bugarski.

Da bi se sprovela ova restriktivna politika prema ženama mora se sačiniti spisak svih inteligentnih i uticajnih žena u okupiranoj oblasti.

Ocenivši da su Srpkinje svih uzrasta opasne, izrečen je genocidni sud o njima: „iskorenjivanje srbizma zahteva istrebljenje srpskih žena“. Nijednoj drugoj kategoriji stanovništva (sveštenici, učitelji…) Bugari nisu poklonili ovoliko pažnje.

Neviđena i nezamisliva zverstava bugarskih vlasti prema ženama, pre, tokom i posle Topličkog ustanka, zapisana su u verodostojnim istorijskim izvorima.

Upoređujući bugarska zločinstva iz vremena Prvog svetskog rata sa zulumima Turaka pred Prvi srpski ustanak i između dva ustanka, stekao sam utisak da su Turci bili milostiviji.

U povesti srpskog naroda ovo su dva najstrašnija vremena smrti, u zemlji smrti.

Navodim samo nekoliko primera bugarskih svirepih postupaka nad ženama i devojčicama.

Najmlađa devojčica koja je bila odvedena u bugarski logor imala je nepunu godinu dana.

Bugari su ubijali trudne žene, udarajući ih bajonetima u stomak, i time likvidirali i majku i nerođeno dete.

Mnoge trudne žene spaljene su u svojim domovima, s celom porodicom.


Bilo je slučajeva da su ženama sekli ruke, noge, dojke, a potom i glave, kao i muškarcima, devojčicama i dečacima, nabijali ih na bajonete i „trijumfalno“ prolazili kroz naselja.

Sačuvan je opis deteta u kolevci kako se smeši bajonetu koji se presijava na suncu, poslednjoj sceni u njegovom tek započetom životu.

Uz Bugare bili su zadovoljeni još samo psi, koji su se hranili ljudskim mesom!

Silovanja su, posle ubistava, bila drugo po snazi zločinstvo.

Silovane su žene i devojčice od deset pa do osamdeset godina: u njihovim domovima, u logorima, na putu, uoči streljanja, u crkvama, pojedinačno i masovno, a najčešće u prisustvu članova porodice.

Postoje zapisi o silovanju svih žena u Poreču i mnogim selima Toplice i Jablanivce: „nema ni jedne ženske osobe iznad 12 godina koja nije silovana“, piše u jednom dokumentu.

Mnoge od silovanih žena i devojaka ostale su trudne, mnoge su potom ubijene, svirepo, kao što su i obeščašćene.

Nije ni malo čudno što je reč bugarin počinjala malim slovom, i tada i posle oslobođenja.

U Topličkom ustanku (1917) ubijeno je, prema izveštaju Međunarodne komisije oko 20.000 žitelja Topice i Jablanice, a možda i više (do 35.000) i taj zločin nije nikada proglašen za genocid.

U najnovijoj Istoriji Bugarske, Beograd, Clio, 2008, ustanak se i ne pominje, ne zbog stida i osećanja krivice, već zbog prikrivanja istine o zverstvima.

Kada su srpski vojnici zarobili dva bugarska vojnika (1915) i upitali ih zašto ubijaju žene, decu i starce, dobili su odgovor: „to nam je naređeno – da bi uništili srpstvo“!

Samo u Arhivu Srbije, ne ubrajajući Arhiv Jugoslavije i Vojno-istorijski arhiv, čuva se građa o bugarskim zločinima u 44 arhivističke kutije!

Za zločinstva koja su počinili nad Srbima u Prvom svetskom ratu, Bugari nisu odgovarali. 1) Saveznici su sprečili srpsku vojsku da uđe u Bugarsku krajem 1918. godine da se ne bi svetila. 2) Srbi su sastavili spisak od 500 bugarskih zločinaca kojima je trebalo suditi, a velike sile su odlučile da se takvim neljudima sudi u njihovoj zemlji. 3) Procesuirana su samo tri bugarska zločinca, od kojih je jedan oslobođen odgovornosti, dok su preostala dva izdržala minimalne kazne.

https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/o-bugarskim-zlocinima-u-prvom-svetskom-ratu/

Опет, не постоји аутентични извор за ове тврдње, осим неких интернет чланака на на српском простору. Све наведено је засновано на претераним претпоставкама и своди се на чисти говор мржње какав смо видели од Горана Симеуновића пре 2 године и за шта је уследио дипломатски одговор и реакција Европског парламента. Да би се доказало да су жене посебно злостављане, мора постојати писмена наредба команде или неки документ који описује ове радње.
Истина је да је војна управа у Моравском инспекторату била прилично сурова, као и да примена кривичних закона током рата није правила разлику између мушкараца и жена. Све остало што си објавио су опет ствари које се не могу доказати јер не постоје оригинални документи за такву намеру од стране команде.
Ипак, долазимо до тога да овим објавама овде није место, па ни у политичком подфоруму, јер предимензионирањем злочина, распирују мржњу према суседном народу. Не знам зашто многи људи овде не могу, а неки не желе да то разумеју.
 

Back
Top