- Poruka
- 7.375
Уморни од рата
У Авганистану све више недостају трупе за рат против Талибана. САД инсистирају на томе да Европа подметне леђа, а она се уплиће у дебате - шта под своје старање да преузме ЕУ, а шта да остане брига НАТО-а
Британци у Ираку одлазе кући. Или, још вероватније, у Авганистан, где се вапије за трупама Европљана, јер ствари иду наопако за противнике Ал каиде, те постоји опасност да власт у земљи поврате талибани.
На крају „параде”, последњи британски хеликоптер у Ираку винуће се увис из круга Садамове палате у Басри, у којој је била летња резиденција диктатора. Коментатор Санди тајмса каже – Министарству одбране врло је стало да избегне да се призор тог полетања фотографише. Био би „превише сличан оном из априла 1975, када је последњи хеликоптер полетео из америчке амбасаде у Сајгону, оставши симболом америчког пораза (у Вијетнаму)”.
Штампа у Лондону пише да ће британско повлачење из њиховог (или, тачније, Блеровог) ирачког Сајгона бити „ружно и поражавајуће”. Прискочили су Бушу с угледом специјалиста за антитероризам. Сада напуштају моћног савезника брже-боље, некако подвијеног репа, уз провидан изговор на „оспособљеност” Ирачана да тобоже сами преузму старање о сопственој безбедности.
Штавише, маринци САД ће још морати да обезбеђују да конвој Британаца не доспе под ватру (шиитске) Махди армије у повлачењу.Без вољних за Авганистан
Главнокомандујући Острвљана „порекао је тврдње САД да су Британци у јужном Ираку поражени”, кажу новине. Али, није то оно главно што епизода с Басром евентуално симболизује. Чини се да размишљање Лондона о томе како да се из Ирака извуче, док још има времена, умногоме изражава опште стање духа међу савезницима Вашингтона – наоко, уморним од дрила успостављања или надзора мира на различитим територијама.
На врућем терену, нарочито у Авганистану, све више недостају трупе. САД инсистирају на томе да Европа у већој мери него досад подметне леђа. У исто време, на полигону дипломатије, све више се уплиће у безизлазне дебате о концепцијама, шта ће и како под своје старање преузимати ЕУ, а шта пак да остане брига НАТО-а. (Било би тачније рећи – Америке.) Резултат: млитавост. Изражена је на неколико начина, али најуочљивија је на бојишту Авганистана, где 40.000 људи НАТО-а нису у стању да контролишу југ и исток земље.
Владе које дају трупе подвргнуте су код куће политичком притиску. Бушов „победоносни” рат зашао је у седму годину, а потребно је да се још и даље „побеђује”. Трупе Америке и савезника приковане су уз тле. Држе се севера земље, запада и центра. Задатак им је да обезбеде терен обновљене цивилне активности Авганистанаца, образовање, рад и транспорт. Тобоже, чека се да ту мисију преузме сама „армија Авганистана”, малодушна структура у настанку.
„Армија Авганистана”, међутим, не може стати на ноге пре следеће „три до четири године”, прогнозирао је немачки генерал Касдорф, главнокомандујући ИСАФ-а у Кабулу. Немци су у релативно мирној провинцији Кундуз, уз стриктно ограничење да остану тамо где јесу. Покушај генералног секретара НАТО-а Де Хоп Схефера, недавно, да Берлин убеди у потребу да 3.200 војника пребаци на југ, није донео резултат.
Нова влада Пољске размишља о повлачењу кући својих 1.200 војника. После отмице групе својих грађана, Јужна Кореја је одлучила да врати у домовину две стотине војника (из састава америчког контингента у Авганистану од 10.000). Влада Продија у Риму једва је ове јесени пребродила кризу поверења под притиском опозиције да се Италијани у Авганистану врате у Италију. Од Аустралије је тражено хиљаду људи. Одбила је. Холанђани су упућени у рат уз објашњење да ће помоћи “у реконструкцији и стабилизацији”. Обрели су се на бојишту. Као и Британци и Канађани.
Додуше, премијер Браун не помиње повлачење. Напротив, уз повлачење једног дела људства из Ирака, Лондон је безмало удвостручио британски контингент у Авганистану (са 3.300 на 5.800 бораца).
“Три до четири године” је много времена. Буш, који је почео рат, биће за три године пензионер. Забављаће се својим мемоарима, а угљевље ће хватати голом руком следећи председник, са задатком да види како се извући из “победе”. Као Британци из Ирака!?
Проблем на противничкој страни фронта није промакао из вида „пораженоме” у Авганистану, вођи Ал каиде Осами бин Ладену. Лидер терориста снимио је недавно свој пети „соло-ток шоу”, адресиран – Европљанима. „За вас је боље да своје политичаре обуздате, да се не тискају на степеништу Беле куће. Америчка плима почиње да опада”, упозорио је терориста број 1.
Један регрут, а два списка
Проблем НАТО и ЕУ је у појединости да обе стране рачунају с једним истим војником. И једни и други, додуше једанпут под шлемом једне а други пут друге формације, посежу за истим, у стварности ограниченим људским ресурсом, суочени с преузетим обавезама. (У име ОУН, у име НАТО или ЕУ.)
То је нарочито изражено када је изнет на сто план стварања тзв. снага за брза дејства, Европе и НАТО-а. НАТО трупе броје 25.000 људи. Требало би да буду спремне да интервенишу у року од десет дана (укључујући и опскрбу борбеном техником). Ту је реч о обавезама чланица алијансе, укључујући европске. Али, сада долази на ред ситуација када Европљани треба да се покажу сами. Сада, као војна сила, оспособљена да учини све то исто, само овог пута у функцији безбедности континента, или миротворца и надзорника мира на некој од тачака у „задњем дворишту” Европе.
Та посебна потреба изражена је оформљењем деветнаест ЕУ „борбених група”, од по хиљаду и по војника свака. Дакле, више у односу на оних 25.000 шлемова. Међутим, у случају „стани-пани” показало би се да то није два пута по 25.000, јер су „борбене групе” онај исти контингент који је и на списку НАТО-а. Другим речима, ако је ангажовано у мисији НАТО, људство није на располагању Европи. Уколико силу демонстрира Европа, без довољно људства ће бити НАТО. Или, другачије, САД ће се осетити као у Ираку – да су фактички без савезника.
Стиче се утисак да је једно од то двоје вишак, било НАТО, многи кажу превазиђен окончањем хладног рата, било европска војна сила. Залазак у суштину тог двојства (или самопотплитања) је деликатан, због опуштености Европљана. Они очигледно не живе опседнути осећањем угрожености, поготово у светлу сарадње с Русијом.
На другој страни, колико год да сујети континенталаца годи њихова самостална улога – када се нађу сами на полигону потребан им је утисак уверљивости у наступу. Да би га стекли, потребно је да знају шта чине и како дејствују у случају да неко од крхких стања, рецимо у Либану (где их има 8.000) или на Косову (17.000), „пукне”.
У Либану, где су Европљани преузели мисију 2006, било је случајева да су поједине јединице одбијале патролирање током ноћи, а друге преговарале с Хезболахом – о сопственој безбедности! У Wујорку, унутар УН, званичници који су пре тога инсистирали да Европљани преузму мисију почели су наједном да пропитују није ли било боље да су уместо Европљана ангажовани неки спремнији на ризик, рецимо Индуси или Пакистанци?
На Косову поједине јединице „изгубиле су образ” 2004. године – одступајући пред нередима. Погубно на штету Срба, који су постали физичке жртве такве неодлучности „гаранта” њихове заштите. Да ли је сигурно да се то неће више поновити?
Чад (Дарфур), Балкан, Либан личе на својеврсни испит издржљивости Европљана. Сами би себе желели да увере да су војнички, организационо и командно оспособљени да у исто време буду у једној хуманитарној, једној дугорочној и једној средњорочној мисији.
Док је тај експеримент тек на почетку, председник Француске Саркози пожурио је да потврди Вашингтону да Француска поново корача синхронизовано с НАТО-ом. То значи, војничка посебност Европе је ОК, али Француска не мисли да самосталност треба да буде на рачун структуре под вођством Америке.
У време председника Ширака било је обрнуто – да неприкосновеност
НАТО не сме бити на уштрб самосталних одбрамбених функција Европе. Али, „саркозизам” и јесте (једним делом) у уоченој разлици.
Сада је требало умирити Вашингтон, узнемирен помишљу да у Авганистану остане усамљен као у Ираку, ако рат потраје. Новембра, говорећи у америчком Конгресу, Саркози је добио аплауз рекавши да ће француски војници остати колико буде потребно, јер неуспех „није опција”. Пред Божић дошао је у Авганистан, у посету Кабулу и трупама Француске (1.300), углавном у близини престонице. (Мали број војника је и у Кандахару, на југу, где Французи имају шест својих „миража”.) После сусрета с председником Карзаијем, председник Француске је (према штампи) рекао три ствари:
Прво, да ће Париз наредних недеља донети више одлука. Друго, да ће Француска вероватно повећати број војника у Авганистану. И, треће, да ће се француски војници посветити увежбавању авганистанске армије и полиције.
Нема, међутим, уздаха олакшања оних који Француску позивају да своје снаге пошаље у опасније зоне на југу и истоку. Французи не виде излаз у војном решењу, и не крећу у борбе на југу и истоку. Тако, чини се да је Саркозијева посета Авганистану у већој мери нешто у вези с „имиџом” Француске, која сада „дели” свако добро и зло НАТО-а, а мање одговор на дефицит вољних за фронт. Фронт остаје Американцима.
Петар Поповић
У Авганистану све више недостају трупе за рат против Талибана. САД инсистирају на томе да Европа подметне леђа, а она се уплиће у дебате - шта под своје старање да преузме ЕУ, а шта да остане брига НАТО-а
Британци у Ираку одлазе кући. Или, још вероватније, у Авганистан, где се вапије за трупама Европљана, јер ствари иду наопако за противнике Ал каиде, те постоји опасност да власт у земљи поврате талибани.
На крају „параде”, последњи британски хеликоптер у Ираку винуће се увис из круга Садамове палате у Басри, у којој је била летња резиденција диктатора. Коментатор Санди тајмса каже – Министарству одбране врло је стало да избегне да се призор тог полетања фотографише. Био би „превише сличан оном из априла 1975, када је последњи хеликоптер полетео из америчке амбасаде у Сајгону, оставши симболом америчког пораза (у Вијетнаму)”.
Штампа у Лондону пише да ће британско повлачење из њиховог (или, тачније, Блеровог) ирачког Сајгона бити „ружно и поражавајуће”. Прискочили су Бушу с угледом специјалиста за антитероризам. Сада напуштају моћног савезника брже-боље, некако подвијеног репа, уз провидан изговор на „оспособљеност” Ирачана да тобоже сами преузму старање о сопственој безбедности.
Штавише, маринци САД ће још морати да обезбеђују да конвој Британаца не доспе под ватру (шиитске) Махди армије у повлачењу.Без вољних за Авганистан
Главнокомандујући Острвљана „порекао је тврдње САД да су Британци у јужном Ираку поражени”, кажу новине. Али, није то оно главно што епизода с Басром евентуално симболизује. Чини се да размишљање Лондона о томе како да се из Ирака извуче, док још има времена, умногоме изражава опште стање духа међу савезницима Вашингтона – наоко, уморним од дрила успостављања или надзора мира на различитим територијама.
На врућем терену, нарочито у Авганистану, све више недостају трупе. САД инсистирају на томе да Европа у већој мери него досад подметне леђа. У исто време, на полигону дипломатије, све више се уплиће у безизлазне дебате о концепцијама, шта ће и како под своје старање преузимати ЕУ, а шта пак да остане брига НАТО-а. (Било би тачније рећи – Америке.) Резултат: млитавост. Изражена је на неколико начина, али најуочљивија је на бојишту Авганистана, где 40.000 људи НАТО-а нису у стању да контролишу југ и исток земље.
Владе које дају трупе подвргнуте су код куће политичком притиску. Бушов „победоносни” рат зашао је у седму годину, а потребно је да се још и даље „побеђује”. Трупе Америке и савезника приковане су уз тле. Држе се севера земље, запада и центра. Задатак им је да обезбеде терен обновљене цивилне активности Авганистанаца, образовање, рад и транспорт. Тобоже, чека се да ту мисију преузме сама „армија Авганистана”, малодушна структура у настанку.
„Армија Авганистана”, међутим, не може стати на ноге пре следеће „три до четири године”, прогнозирао је немачки генерал Касдорф, главнокомандујући ИСАФ-а у Кабулу. Немци су у релативно мирној провинцији Кундуз, уз стриктно ограничење да остану тамо где јесу. Покушај генералног секретара НАТО-а Де Хоп Схефера, недавно, да Берлин убеди у потребу да 3.200 војника пребаци на југ, није донео резултат.
Нова влада Пољске размишља о повлачењу кући својих 1.200 војника. После отмице групе својих грађана, Јужна Кореја је одлучила да врати у домовину две стотине војника (из састава америчког контингента у Авганистану од 10.000). Влада Продија у Риму једва је ове јесени пребродила кризу поверења под притиском опозиције да се Италијани у Авганистану врате у Италију. Од Аустралије је тражено хиљаду људи. Одбила је. Холанђани су упућени у рат уз објашњење да ће помоћи “у реконструкцији и стабилизацији”. Обрели су се на бојишту. Као и Британци и Канађани.
Додуше, премијер Браун не помиње повлачење. Напротив, уз повлачење једног дела људства из Ирака, Лондон је безмало удвостручио британски контингент у Авганистану (са 3.300 на 5.800 бораца).
“Три до четири године” је много времена. Буш, који је почео рат, биће за три године пензионер. Забављаће се својим мемоарима, а угљевље ће хватати голом руком следећи председник, са задатком да види како се извући из “победе”. Као Британци из Ирака!?
Проблем на противничкој страни фронта није промакао из вида „пораженоме” у Авганистану, вођи Ал каиде Осами бин Ладену. Лидер терориста снимио је недавно свој пети „соло-ток шоу”, адресиран – Европљанима. „За вас је боље да своје политичаре обуздате, да се не тискају на степеништу Беле куће. Америчка плима почиње да опада”, упозорио је терориста број 1.
Један регрут, а два списка
Проблем НАТО и ЕУ је у појединости да обе стране рачунају с једним истим војником. И једни и други, додуше једанпут под шлемом једне а други пут друге формације, посежу за истим, у стварности ограниченим људским ресурсом, суочени с преузетим обавезама. (У име ОУН, у име НАТО или ЕУ.)
То је нарочито изражено када је изнет на сто план стварања тзв. снага за брза дејства, Европе и НАТО-а. НАТО трупе броје 25.000 људи. Требало би да буду спремне да интервенишу у року од десет дана (укључујући и опскрбу борбеном техником). Ту је реч о обавезама чланица алијансе, укључујући европске. Али, сада долази на ред ситуација када Европљани треба да се покажу сами. Сада, као војна сила, оспособљена да учини све то исто, само овог пута у функцији безбедности континента, или миротворца и надзорника мира на некој од тачака у „задњем дворишту” Европе.
Та посебна потреба изражена је оформљењем деветнаест ЕУ „борбених група”, од по хиљаду и по војника свака. Дакле, више у односу на оних 25.000 шлемова. Међутим, у случају „стани-пани” показало би се да то није два пута по 25.000, јер су „борбене групе” онај исти контингент који је и на списку НАТО-а. Другим речима, ако је ангажовано у мисији НАТО, људство није на располагању Европи. Уколико силу демонстрира Европа, без довољно људства ће бити НАТО. Или, другачије, САД ће се осетити као у Ираку – да су фактички без савезника.
Стиче се утисак да је једно од то двоје вишак, било НАТО, многи кажу превазиђен окончањем хладног рата, било европска војна сила. Залазак у суштину тог двојства (или самопотплитања) је деликатан, због опуштености Европљана. Они очигледно не живе опседнути осећањем угрожености, поготово у светлу сарадње с Русијом.
На другој страни, колико год да сујети континенталаца годи њихова самостална улога – када се нађу сами на полигону потребан им је утисак уверљивости у наступу. Да би га стекли, потребно је да знају шта чине и како дејствују у случају да неко од крхких стања, рецимо у Либану (где их има 8.000) или на Косову (17.000), „пукне”.
У Либану, где су Европљани преузели мисију 2006, било је случајева да су поједине јединице одбијале патролирање током ноћи, а друге преговарале с Хезболахом – о сопственој безбедности! У Wујорку, унутар УН, званичници који су пре тога инсистирали да Европљани преузму мисију почели су наједном да пропитују није ли било боље да су уместо Европљана ангажовани неки спремнији на ризик, рецимо Индуси или Пакистанци?
На Косову поједине јединице „изгубиле су образ” 2004. године – одступајући пред нередима. Погубно на штету Срба, који су постали физичке жртве такве неодлучности „гаранта” њихове заштите. Да ли је сигурно да се то неће више поновити?
Чад (Дарфур), Балкан, Либан личе на својеврсни испит издржљивости Европљана. Сами би себе желели да увере да су војнички, организационо и командно оспособљени да у исто време буду у једној хуманитарној, једној дугорочној и једној средњорочној мисији.
Док је тај експеримент тек на почетку, председник Француске Саркози пожурио је да потврди Вашингтону да Француска поново корача синхронизовано с НАТО-ом. То значи, војничка посебност Европе је ОК, али Француска не мисли да самосталност треба да буде на рачун структуре под вођством Америке.
У време председника Ширака било је обрнуто – да неприкосновеност
НАТО не сме бити на уштрб самосталних одбрамбених функција Европе. Али, „саркозизам” и јесте (једним делом) у уоченој разлици.
Сада је требало умирити Вашингтон, узнемирен помишљу да у Авганистану остане усамљен као у Ираку, ако рат потраје. Новембра, говорећи у америчком Конгресу, Саркози је добио аплауз рекавши да ће француски војници остати колико буде потребно, јер неуспех „није опција”. Пред Божић дошао је у Авганистан, у посету Кабулу и трупама Француске (1.300), углавном у близини престонице. (Мали број војника је и у Кандахару, на југу, где Французи имају шест својих „миража”.) После сусрета с председником Карзаијем, председник Француске је (према штампи) рекао три ствари:
Прво, да ће Париз наредних недеља донети више одлука. Друго, да ће Француска вероватно повећати број војника у Авганистану. И, треће, да ће се француски војници посветити увежбавању авганистанске армије и полиције.
Нема, међутим, уздаха олакшања оних који Француску позивају да своје снаге пошаље у опасније зоне на југу и истоку. Французи не виде излаз у војном решењу, и не крећу у борбе на југу и истоку. Тако, чини се да је Саркозијева посета Авганистану у већој мери нешто у вези с „имиџом” Француске, која сада „дели” свако добро и зло НАТО-а, а мање одговор на дефицит вољних за фронт. Фронт остаје Американцима.
Петар Поповић
...Vidiš da mu se stranka izokrenula, glava otišla u levo, a telo stoji i dalje desno...Zanimljiv paradox...
