Kristian.Bogdanovic
Ističe se
- Poruka
- 2.440
BRANKO ŽUJOVIĆ: ŠTA JE ISTINA O ULASKU SRBIJE U OUKB
Umesto jedinstvenog, skladnog i državotvornog odgovora na poziv iz Sankt Peterburga, srpski političari javnosti su ispostavili dodatan set nesporazuma
Vest agencije "Interfaks" da Srbija vodi intenzivne pregovore o pristupanju Organizaciji ugovora o kolektivnoj bezbednosti (OUKB), srpska internet zajednica proširila je planetom za svega nekoliko sati. Za to vreme srpski klasični mediji i politika ovoj vesti nisu poklonili pažnju. Ali jedan uticajni dnevni list posle dva dana preneo je opširan tekst, koji uprkos intonaciji nije do kraja demantovao vest ruske agencije.
Vredi se vratiti u skoru prošlost i videti kako je parlament Srbije reagovao na poziv OUKB za učešće na plenarnoj sednici Parlamentarne skupštine ove organizacije u Sankt Peterburgu, 27. oktobra 2010. godine.
Poslanici iz redova tri srpske uticajne politilke stranke (DSS, SRS, SNS) izrazili su spremnost da prisustvuju sednici u Sankt Peterburgu, a Boris Grizlov, predsednik Parlamentarne skupštine OUKB, uputio je zvaničan poziv Narodnoj skupštini Republike Srbije da njeni predstavnici prisustvuju zasedanju.
Ono što se kasnije dešavalo u Narodnoj skupštini, oslikava nervoznu razigranost srpskog nacionalnog kompasa. Poslanik Demokratske stranke Srbije (DSS) i šef njene Odborničke grupe Miloš Aligrudić uputio je otvoreno pismo predsednici parlamenta Slavici Đukić Dejanović, zamerivši joj što je od poslanika praktično prikrila zvaničan poziv za učešće na sednici u Sankt Peterburgu.
Aligrudić je čak tvrdio da je za zvaničan poziv srpskim parlamengarcima saznao iz novina. Povrh svega, rekao je i da je poslanik Dragoljub Mićunović, bez odluke Odbora za spoljnu politiku, sam odredio predstavnike Narodne skupštine na toj sednici. Formirana je potom grupa poslanika za učešće na ovom skupu, ali bez poslanika DSS.
SVAĐA U KUĆI U odgovoru Aligrudiću predsednica Narodne skupštine napisala je da je DSS ispravno postupio kada je odlučio da u ime stranke u Rusiju pošalje svog predstavnika, što je dodatno ražestilo šefa Odborničke grupe Aligrudića. Aligrudić nije propustio da primeti kako je predstavnik njegove stranke u Sankt Peterburg putovao o trošku stranke.
Ova mala svađa u kući, upečatljivo svedoči o razigranosti kompasa srpske spoljne politike. Umesto jedinstvenog, skladnog i državotvornog odgovora na poziv iz Sankt Peterburga, srpski političari javnosti su ispostavili dodatan set nesporazuma.
Za razliku od njih, vest da se vode pregovori o stupanju Srbije u OUKB obradovala je većinu građana Srbije. Ljudi u Srbiji osećaju da se nalaze na geopolitičkoj vetrometini, bez realne institucionalne zaštite međunarodnog prava i to u trenutku kada evroatlantisti pokušavaju da ostvare finalno rešenje za Republiku Srpsku i Kosovo i Metohiju.
Većini građana jasno je da tehnički pregovori sa Prištinom neće dotaći status Kosova i Metohije ili barem neće promeniti suštinu statusa koji je NATO nametnuo silom.
Osim toga, građani su svedoci činjenice da evroatlantska zajednica, koja se u javnosti Balkana predstavlja eufemizmom međunarodne zajednice, snažno pritiska Republiku Srpsku i premijera Milorada Dodika kako bi do kraja relativizovala uticaj i institucionalni kapacitet male srpske republike.
Iz teksta Jelka Kacina, izvestioca Evropskog parlamenta, objavljenog uoči Dana pobede, vidi se da će pritisak evroatlantske zajednice na borbenog premijera Republike Srpske Milorada Dodika biti dodatni evropski uslov za Srbiju.
Kacin kaže da poruke koje ovih dana stižu iz Beograda stvaraju utisak da Srbija podržava trenutnu politiku rukovodstva Republike Srpske, koja direktno vodi u izolaciju i nestabilnost. Sličnu ocenu, kacin je nedavno izrekao i na račun srpske politike u Raško-polimskoj oblasti, koju je okarakterisao kao kontraproduktivnu i konfliktnu.
REAGOVANJE JAVNOSTI Uz uslov da sa albanskim Kosovom uspostavi dobrosusedske odnose, to je već sada zbir nemogućih uslova za Srbiju i bez izručenja Ratka Mladića i Gorana Haxića Haškom tribunalu.
Dok nokdaun srpske politike traje, srpska javnost je u vesti "Interfaksa" instiktivno naslutila slamku koja može da spasi Republiku Srpsku i Kosovo i Metohiju.
Slično, začudo, razmišljaju i analitičari u Evropi. Jedan od njih Aleksandar Rar kaže da se aktuelna politika Rusije vraća korenima stare ruske diplomatije i da se situacija za poslednjih 12 godina znatno promenila u odnosu na vreme kada je Rusija morala da pristane na Dejtonski mirovni sporazum i kada je "stisnutih zuba" tolerisala akciju NATO na Kosovu i Metohiji.
Ipak, ta slamka nije tako blizu. Spoljnu politiku Srbije znatno definiše rezolucija Narodne skupštine o vojnoj neutralnosti, što bi Srbiju moglo da svrsta među posmatrače u OUKB. Osim toga, tu je i član 10 Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, koji Srbiju dugoročno obavezuje na zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku EU.
Uz izvesnost da Srbija još dosta dugo neće pristupiti EU, može se konstatovati da Beograd čekajući u predvorju Brisela ipak može graditi slobodno svoje odnose sa drugim organizacijama. Ili će se možda spoljna politika EU do srpskog pristupanja unekoliko promeniti.
Možda je Aleksandar Rar u svojoj geopolitičkoj analizi samo izveo sintezu uslova, koje srpska javnost odavno očekuje. To je predah za naciju koji može da donese ekonomski prosperitet i političku stabilnost van ucena koje se sada već ispostavljaju po višestruko viđenom, a toliko istom modelu kao početkom devedesetih godina.
Ili to srpski građani samo pažljivije i sa više vizije prate šta se zaista u Evropi 2011. godine dešava, nego njihovi izabranici u parlamentu.
http://standard.rs/vesti/36-politika/7301-branko-ujovi-ta-je-istina-o-ulasku-srbije-u-oukb-.html
Umesto jedinstvenog, skladnog i državotvornog odgovora na poziv iz Sankt Peterburga, srpski političari javnosti su ispostavili dodatan set nesporazuma
Vest agencije "Interfaks" da Srbija vodi intenzivne pregovore o pristupanju Organizaciji ugovora o kolektivnoj bezbednosti (OUKB), srpska internet zajednica proširila je planetom za svega nekoliko sati. Za to vreme srpski klasični mediji i politika ovoj vesti nisu poklonili pažnju. Ali jedan uticajni dnevni list posle dva dana preneo je opširan tekst, koji uprkos intonaciji nije do kraja demantovao vest ruske agencije.
Vredi se vratiti u skoru prošlost i videti kako je parlament Srbije reagovao na poziv OUKB za učešće na plenarnoj sednici Parlamentarne skupštine ove organizacije u Sankt Peterburgu, 27. oktobra 2010. godine.
Poslanici iz redova tri srpske uticajne politilke stranke (DSS, SRS, SNS) izrazili su spremnost da prisustvuju sednici u Sankt Peterburgu, a Boris Grizlov, predsednik Parlamentarne skupštine OUKB, uputio je zvaničan poziv Narodnoj skupštini Republike Srbije da njeni predstavnici prisustvuju zasedanju.
Ono što se kasnije dešavalo u Narodnoj skupštini, oslikava nervoznu razigranost srpskog nacionalnog kompasa. Poslanik Demokratske stranke Srbije (DSS) i šef njene Odborničke grupe Miloš Aligrudić uputio je otvoreno pismo predsednici parlamenta Slavici Đukić Dejanović, zamerivši joj što je od poslanika praktično prikrila zvaničan poziv za učešće na sednici u Sankt Peterburgu.
Aligrudić je čak tvrdio da je za zvaničan poziv srpskim parlamengarcima saznao iz novina. Povrh svega, rekao je i da je poslanik Dragoljub Mićunović, bez odluke Odbora za spoljnu politiku, sam odredio predstavnike Narodne skupštine na toj sednici. Formirana je potom grupa poslanika za učešće na ovom skupu, ali bez poslanika DSS.
SVAĐA U KUĆI U odgovoru Aligrudiću predsednica Narodne skupštine napisala je da je DSS ispravno postupio kada je odlučio da u ime stranke u Rusiju pošalje svog predstavnika, što je dodatno ražestilo šefa Odborničke grupe Aligrudića. Aligrudić nije propustio da primeti kako je predstavnik njegove stranke u Sankt Peterburg putovao o trošku stranke.
Ova mala svađa u kući, upečatljivo svedoči o razigranosti kompasa srpske spoljne politike. Umesto jedinstvenog, skladnog i državotvornog odgovora na poziv iz Sankt Peterburga, srpski političari javnosti su ispostavili dodatan set nesporazuma.
Za razliku od njih, vest da se vode pregovori o stupanju Srbije u OUKB obradovala je većinu građana Srbije. Ljudi u Srbiji osećaju da se nalaze na geopolitičkoj vetrometini, bez realne institucionalne zaštite međunarodnog prava i to u trenutku kada evroatlantisti pokušavaju da ostvare finalno rešenje za Republiku Srpsku i Kosovo i Metohiju.
Većini građana jasno je da tehnički pregovori sa Prištinom neće dotaći status Kosova i Metohije ili barem neće promeniti suštinu statusa koji je NATO nametnuo silom.
Osim toga, građani su svedoci činjenice da evroatlantska zajednica, koja se u javnosti Balkana predstavlja eufemizmom međunarodne zajednice, snažno pritiska Republiku Srpsku i premijera Milorada Dodika kako bi do kraja relativizovala uticaj i institucionalni kapacitet male srpske republike.
Iz teksta Jelka Kacina, izvestioca Evropskog parlamenta, objavljenog uoči Dana pobede, vidi se da će pritisak evroatlantske zajednice na borbenog premijera Republike Srpske Milorada Dodika biti dodatni evropski uslov za Srbiju.
Kacin kaže da poruke koje ovih dana stižu iz Beograda stvaraju utisak da Srbija podržava trenutnu politiku rukovodstva Republike Srpske, koja direktno vodi u izolaciju i nestabilnost. Sličnu ocenu, kacin je nedavno izrekao i na račun srpske politike u Raško-polimskoj oblasti, koju je okarakterisao kao kontraproduktivnu i konfliktnu.
REAGOVANJE JAVNOSTI Uz uslov da sa albanskim Kosovom uspostavi dobrosusedske odnose, to je već sada zbir nemogućih uslova za Srbiju i bez izručenja Ratka Mladića i Gorana Haxića Haškom tribunalu.
Dok nokdaun srpske politike traje, srpska javnost je u vesti "Interfaksa" instiktivno naslutila slamku koja može da spasi Republiku Srpsku i Kosovo i Metohiju.
Slično, začudo, razmišljaju i analitičari u Evropi. Jedan od njih Aleksandar Rar kaže da se aktuelna politika Rusije vraća korenima stare ruske diplomatije i da se situacija za poslednjih 12 godina znatno promenila u odnosu na vreme kada je Rusija morala da pristane na Dejtonski mirovni sporazum i kada je "stisnutih zuba" tolerisala akciju NATO na Kosovu i Metohiji.
Ipak, ta slamka nije tako blizu. Spoljnu politiku Srbije znatno definiše rezolucija Narodne skupštine o vojnoj neutralnosti, što bi Srbiju moglo da svrsta među posmatrače u OUKB. Osim toga, tu je i član 10 Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, koji Srbiju dugoročno obavezuje na zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku EU.
Uz izvesnost da Srbija još dosta dugo neće pristupiti EU, može se konstatovati da Beograd čekajući u predvorju Brisela ipak može graditi slobodno svoje odnose sa drugim organizacijama. Ili će se možda spoljna politika EU do srpskog pristupanja unekoliko promeniti.
Možda je Aleksandar Rar u svojoj geopolitičkoj analizi samo izveo sintezu uslova, koje srpska javnost odavno očekuje. To je predah za naciju koji može da donese ekonomski prosperitet i političku stabilnost van ucena koje se sada već ispostavljaju po višestruko viđenom, a toliko istom modelu kao početkom devedesetih godina.
Ili to srpski građani samo pažljivije i sa više vizije prate šta se zaista u Evropi 2011. godine dešava, nego njihovi izabranici u parlamentu.
http://standard.rs/vesti/36-politika/7301-branko-ujovi-ta-je-istina-o-ulasku-srbije-u-oukb-.html
