- Poruka
- 17.069
Moj Dušan, moj najbolji fandrokaš, očo lenijom u nepovrat...
Moj majstor, paor, roditelj, prijatelj... Bog mu dao srce "kav crkvena vrata"...
šapnuo mu stihove "Božić u dedinoj kući"...
Stihovima svečanim kav crkveno pojanje, baršunastim treptajima Bogovi
ispričaše bajku tvog i mog detinjstva...
Do vrata stigneš kroz moje selo,
banacko selo, kav i sva druga,
'di živu ljudi, dokle god pantu,
od kose, vile, motike, pluga.
Pod breg i na breg kuća nuz kuću,
sve naređane i utitkane.
S' kapijom gledu preko sokaka,
a s' avlijama su propasane.
Izmeđ' kuća se teglu sokaci.
Danju ni noću mirni ne ležu.
Zdravo blatnjavi kad kiša pada,
prašnjavi ondak kad jare žežu.
Sve je valjano! Selo brez greške!
Ne' da ga falim, al' nema mana:
dva birta, pošta, škola, cigljana,
pijace, kantar i par dućana.-
Ima i doktor što vodi brigu,
kad mala deca stomak pokvaru.
Jel' ne daj Bože, staneš na jekser,
jel' akoz koga s' brisom udaru!
A groblje ni nam baš na kraj sela.
Više u selo a kav po strani.
Najveći breg je za njega biran...
Tu mi svi stari posa'ranjivani..."
"Vukla se neka mekana zima,
sa malo snega, a s' mlogo blata.
Deda je sam do kamare iš'o
i pun džak slame don'o pred vrata.
Podelio nam pomalo svima
da ponesemo i mi pod pazu'.
Ondak smo stali svi iza njega,
kav kad za kvočkom pilići gazu.
Pa se raskvoc'o kav prava kvočka,
a mi smo, za njim, svi pijukali.
Čim smo prag prešli, stali pred babu
i Badnje veče joj čestitali.
"Je l', odakle ste?" pita nas s' vrata,
a mi svi u glas: "Ček iz doleka!"
Sve to kav lane i onom lane!
Tako se Božić u Banat čeka!
"Šta nam nosite?" pita nas baba.
"Zdravlja, veselja", kaže joj deda.
Ona se pravi kav da nas ne zna,
pa nas ne pušća dalje napreda!
"Prvo kleknite, pa da vas pospem"
Uzme s' astala spremljeno sito:
"Da bide rodna godina", ređa,
"da rodu ječam, kukuruz, žito!"
"Da bide marva naša na miru,
pa da se blizni i da se mloži,
da se avlija s' živinom puni
i da se niko, s' nikim ne gloži!
Kočina, salaš da bidu puni,
krmača, prasica i centaša,
da bleju ovce, ričedu krave,
da bide mirna numera naša."
Pad'u nam za vrat zrnad iz sita,
kukuruz, žito, šta god, je l', ima...
"'Ajde, ulaz'te, zatvor'te vrata"
breca se baba. "Ulazi zima".
Deda je posle veziv'o slamu,
za svaku nogu na tim astalu.
"Dobro je" kaže, "kvočke sam vez'o".
Ondak je taj džak odn'o u štalu.
Da prostre malo, 'di god je marva,
u obor, salas i kod živine.
Da dobro jedu, bidu korisni,
pa da imamo i dogodine!
Opet je deda uš'o sa džakom,
raširijo ga svud po astalu.
Mater je kolač metla u sito
i čekala je da ga po'falu.
Ondak je baba na zemlju, dole,
met'la na peškir 'lebac sa medom.
Deda je prvi klek'o pred "zdravlje",
pa se krstijo trired za redom.
Celiv'o trired 'lebac, pa zemlju,
i molio se za zdravlje naše.
Sa' ćemo i mi, pa kad svi j'emo,
da dočekamo korinđaše."
Moj majstor, paor, roditelj, prijatelj... Bog mu dao srce "kav crkvena vrata"...
šapnuo mu stihove "Božić u dedinoj kući"...
Stihovima svečanim kav crkveno pojanje, baršunastim treptajima Bogovi
ispričaše bajku tvog i mog detinjstva...
Do vrata stigneš kroz moje selo,
banacko selo, kav i sva druga,
'di živu ljudi, dokle god pantu,
od kose, vile, motike, pluga.
Pod breg i na breg kuća nuz kuću,
sve naređane i utitkane.
S' kapijom gledu preko sokaka,
a s' avlijama su propasane.
Izmeđ' kuća se teglu sokaci.
Danju ni noću mirni ne ležu.
Zdravo blatnjavi kad kiša pada,
prašnjavi ondak kad jare žežu.
Sve je valjano! Selo brez greške!
Ne' da ga falim, al' nema mana:
dva birta, pošta, škola, cigljana,
pijace, kantar i par dućana.-
Ima i doktor što vodi brigu,
kad mala deca stomak pokvaru.
Jel' ne daj Bože, staneš na jekser,
jel' akoz koga s' brisom udaru!
A groblje ni nam baš na kraj sela.
Više u selo a kav po strani.
Najveći breg je za njega biran...
Tu mi svi stari posa'ranjivani..."
"Vukla se neka mekana zima,
sa malo snega, a s' mlogo blata.
Deda je sam do kamare iš'o
i pun džak slame don'o pred vrata.
Podelio nam pomalo svima
da ponesemo i mi pod pazu'.
Ondak smo stali svi iza njega,
kav kad za kvočkom pilići gazu.
Pa se raskvoc'o kav prava kvočka,
a mi smo, za njim, svi pijukali.
Čim smo prag prešli, stali pred babu
i Badnje veče joj čestitali.
"Je l', odakle ste?" pita nas s' vrata,
a mi svi u glas: "Ček iz doleka!"
Sve to kav lane i onom lane!
Tako se Božić u Banat čeka!
"Šta nam nosite?" pita nas baba.
"Zdravlja, veselja", kaže joj deda.
Ona se pravi kav da nas ne zna,
pa nas ne pušća dalje napreda!
"Prvo kleknite, pa da vas pospem"
Uzme s' astala spremljeno sito:
"Da bide rodna godina", ređa,
"da rodu ječam, kukuruz, žito!"
"Da bide marva naša na miru,
pa da se blizni i da se mloži,
da se avlija s' živinom puni
i da se niko, s' nikim ne gloži!
Kočina, salaš da bidu puni,
krmača, prasica i centaša,
da bleju ovce, ričedu krave,
da bide mirna numera naša."
Pad'u nam za vrat zrnad iz sita,
kukuruz, žito, šta god, je l', ima...
"'Ajde, ulaz'te, zatvor'te vrata"
breca se baba. "Ulazi zima".
Deda je posle veziv'o slamu,
za svaku nogu na tim astalu.
"Dobro je" kaže, "kvočke sam vez'o".
Ondak je taj džak odn'o u štalu.
Da prostre malo, 'di god je marva,
u obor, salas i kod živine.
Da dobro jedu, bidu korisni,
pa da imamo i dogodine!
Opet je deda uš'o sa džakom,
raširijo ga svud po astalu.
Mater je kolač metla u sito
i čekala je da ga po'falu.
Ondak je baba na zemlju, dole,
met'la na peškir 'lebac sa medom.
Deda je prvi klek'o pred "zdravlje",
pa se krstijo trired za redom.
Celiv'o trired 'lebac, pa zemlju,
i molio se za zdravlje naše.
Sa' ćemo i mi, pa kad svi j'emo,
da dočekamo korinđaše."
