"Бошњачки" одн."земаљски" језик - изум Аустроугарске монархије?

[Сребрена]

Основни циљ аустроугарске политике на Балкану уочи Берлинског конгреса па све до краја њеног постојања (1918) био је слабљење српског елемента. На Берлинском конгресу је "бечка влада скоро јавно ставила до знања да неће дати остварење једне веће српске државне јединице. Србима ће се дати да животаре, разбијени, завађени и распарчани у више подручја и под више разних власти" (В. Ћоровић).. Али, није било довољно само политичко и физичко раздвајање, па је примењена још једна, перфиднија и опаснија стратегија, која је ударала у саме темеље идентитета народа – у његов језик, којем се мења структура и намеће ново име.

У есеју Трагом кварења нашег језика у недавној прошлости Марко Марковић, пре пола века, каже: "Кад је реч о окупаторовом кварењу народног језика окупираног народа, нама се чини да не би било тешко утврдити да је Аустроугарска за четрдесет година своје владавине штетније дјеловала на наш језик него Турска за четири стотине година".


У почетку, за време управе генерала Филиповића, језик у Босни и Херцеговини службено се назива "хрватски", затим "земаљски", да би 1890. службени назив постао "босански". Идеју о босанском језику (као и босанском народу) покушава да наметне Бењамин Калај, шеф Заједничког министарства финансија у Бечу, под чијом управом је била Земаљска влада у Сарајеву од 1882. до 1903. Будући да ни Срби ни Хрвати нису прихватали ово наметнуто име, Калај покушава да му прибави оправдање, тражећи подршку од шефа славистичке катедре у Бечу, Словенца Франца Миклошича. Овај, међутим, шаље негативан одговор, саветујући му да тај језик може звати српски – како га зову Срби и муслимани у окупираним крајевима, "или да се Влада одлучи за хрватски".

Нешто боље среће Калај је био са Миклошичевим наследником – Ватрославом Јагићем, који је 1896. у аустроугарском парламенту бранио назив "босански језик", тврдећи да су га тако звали и неки фрањевци у једном документу из 17. века. Јагић се касније покајао и своју изјаву прогласио непромишљеном, "пошто је изазвао буре протеста и међу Србима и међу Хрватима" (А. Митровић).

Под притиском јавности Земаљска влада ће 1907, за време министра Буријана, напустити назив босански језик и увести српскохрватски. Све до краја 20. века, до грађанског рата у БиХ, босански језик више се и не помиње.

https://www.politika.rs/scc/clanak/18049/Политичари-против-лингвиста

Да ли је Калај искључиво једини аутор новокомпонованих термина?

 

[Сребрена]

Земаљска влада Босне и Херцеговине је била институција аустроугарске окупационе власти у Босни и Херцеговини, од 1878. до 1918. године. Земаљска влада је устројена царском наредбом од 29. октобра 1878. године. Службени рад Земаљска влада започела је у Сарајеву, 1. јануара 1879. године. На челу Земаљске владе налазио се Земаљски поглавар чија је улога била титуларна. Стварни шеф Земаљске владе био је цивилни адлатус. Све одлуке Земаљске владе, морале су одобрити институције Аустроугарске. Земаљска влада је имала извршну, судску власт и надлежност над администрацијом.
На почетку окупације, Земаљска влада је имала три одјељења и то одјељење за унутрашњу управу, финансије и правосуђе. Врховна управна власт над Босном и Херцеговином додијељена је Аустроугарској влади. У име Аустроугарске владе, административним пословима у Босни и Херцеговини управљало је Заједничко министарство финансија. При Заједничком министарству финансија у Бечу постојао је Босански биро који је преко Земаљске владе у Сарајеву управљао Босном и Херцеговином. Земаљска влада је поред три првобитна ресора, касније добила грађевинско, привредно, техничко и одјељење за наставу и богословље. Шеф Земаљске владе био је цивилни адлатус који је непосредно потчињен Босанском бироу односно Заједничком министарству финансија у Бечу.

Сједиште Земаљске владе налазило се у данашњем Предсједништву Босне и Херцеговине

Аустроугарски генерал Оскар Поћорек, земаљски поглавар Босне и Херцеговине (1911—1914)

Аустроугарски генерал Стјепан Саркотић, земаљски поглавар Босне и Херцеговине (1915—1918)


Бенјамин Калај (Kállay Béni) - Дана 4. јуна 1882. године, именован је за аустроугарског министра финансија, у чији је ресор спадао и надзор над земљаском управом у Босне и Херцеговине, која се још од 1878. године налазила под аустроугарском окупацијом. Ту службу је обаваљао до своје смрти 1903. године. Настојећи да ојача аустроугарску власт у Босни и Херцеговини, радио је на сузбијању народних покрета, како српског тако и хрватског. У том циљу, покушао је да реши национало питање путем стварања интегралне босанске нације, али тај пројекат је наишао на одлучан отпор међу Србима и Хрватима.

Стога је приступио редефинисању својих првобитних замисли, те је свој босански пројекат заменио бошњачким, који се заснивао на претварању босанских муслимана у посебан бошњачки народ. При томе се ослањао на подршку једног дела босанског беговата. Политика коју је осмислио спровођена је и након његове смрти,...
https://sr.wikipedia.org/wiki/Бенјамин_Калај#Референце
https://sr.wikipedia.org/wiki/Земаљска_влада_Босне_и_Херцеговине

 

[Сребрена]

KLjUČNA posledica austrijske okupacije bila je izraženo nacionalno podvajanje po verskoj osnovi. Zvanična Austrija je od geografsko-etničkog pojma Bosanac (Bošnjak), kao jednog od istorijskih naziva za Srbe, nastojala što pre da stvori novi nacionalni pojam vezan za muslimane. Dolaskom rimokatoličkog sveštenstva, u Bosni i Hercegovini počinje da se stvara i novi nacionalni pojam - hrvatstvo.

I pored vekovne islamizacije i rimokatoličenja stanovništva, u HIH veku u Bosni i Hercegovini su, u etničko-verskom smislu, i dalje dominirali pravoslavni Srbi. Sredinom veka u ovim pokrajinama je bilo oko 900.000 stanovnika, od čega 400.000 Srba pravoslavne vere, 328.000 muslimana (većinom Srba islamske vere) i 178.000 rimokatolika koji su uglavnom predstavljali porimokatoličene Srbe i doseljene strance.

U to vreme rimokatolici Bosne i Hercegovine još nisu nosili hrvatsko ime, a nisu ni imali nikakav osećaj pripadnosti hrvatstvu. Posle austrougarske okupacije forsiralo se useljavanje stranog rimokatoličkog stanovništva koje je, kao obrazovano činovništvo i vojska, trebalo da širi civilizacijske vrednosti „apostolske“ Austrije i rimokatoličke kulture.

Kada uporedimo statističke podatke prvog austrijskog popisa stanovništva Bosne i Hercegovine iz 1879. sa poslednjim iz 1910. godine videće se da je ono poraslo 64 odsto, sa 1.157.440 na 1.898.044 stanovnika. Samo su pravoslavni Srbi ostali u granicama relativnog povećanja ukupnog stanovništva, dok je broj muslimana porastao 35, a rimokatolika za čak 107 odsto.

Pošto je reprodukcija stanovništva tri vere bila na približno istom nivou, enormno povećanje broja rimokatolika dogodilo se upravo zbog njihovog masovnog useljavanja u Bosnu i Hercegovinu od vremena austrijske okupacije. Do početka HH veka uselilo se 70.840 rimokatolika. Godine 1875. bilo ih je 207.119 (15,5 odsto), a do 1922. njihov broj se više nego udvostručio.

Poznati princip divide et impere, piše Čokorilo, upotrebljava se na svakom koraku: između pojedinih religija, u svakoj religiji između pojedinih staleža, u svakom staležu između pojedinih porodica i osoba, seje se neutoljiva mržnja koja (...) otvara put austrijskim namerama. Usled te mržnje svake godine padne više stotina žrtava, a u novije doba očevidno je da Austrija pripreme zemljište za jedan užasan pokolj, koji bi trebalo da bukne između pravoslavnih i muslimana... da austrijska puška, na račun intervencije, uništi što više jednih i drugih..
https://web.archive.org/web/2014061...anci.119.html:495436-Sejanje-razdora-i-mrznje

 

[Casual Observer]

Основни циљ аустроугарске политике на Балкану уочи Берлинског конгреса па све до краја њеног постојања (1918) био је слабљење српског елемента. На Берлинском конгресу је "бечка влада скоро јавно ставила до знања да неће дати остварење једне веће српске државне јединице. Србима ће се дати да животаре, разбијени, завађени и распарчани у више подручја и под више разних власти" (В. Ћоровић).. Али, није било довољно само политичко и физичко раздвајање, па је примењена још једна, перфиднија и опаснија стратегија, која је ударала у саме темеље идентитета народа – у његов језик, којем се мења структура и намеће ново име.

У есеју Трагом кварења нашег језика у недавној прошлости Марко Марковић, пре пола века, каже: "Кад је реч о окупаторовом кварењу народног језика окупираног народа, нама се чини да не би било тешко утврдити да је Аустроугарска за четрдесет година своје владавине штетније дјеловала на наш језик него Турска за четири стотине година".


У почетку, за време управе генерала Филиповића, језик у Босни и Херцеговини службено се назива "хрватски", затим "земаљски", да би 1890. службени назив постао "босански". Идеју о босанском језику (као и босанском народу) покушава да наметне Бењамин Калај, шеф Заједничког министарства финансија у Бечу, под чијом управом је била Земаљска влада у Сарајеву од 1882. до 1903. Будући да ни Срби ни Хрвати нису прихватали ово наметнуто име, Калај покушава да му прибави оправдање, тражећи подршку од шефа славистичке катедре у Бечу, Словенца Франца Миклошича. Овај, међутим, шаље негативан одговор, саветујући му да тај језик може звати српски – како га зову Срби и муслимани у окупираним крајевима, "или да се Влада одлучи за хрватски".

Нешто боље среће Калај је био са Миклошичевим наследником – Ватрославом Јагићем, који је 1896. у аустроугарском парламенту бранио назив "босански језик", тврдећи да су га тако звали и неки фрањевци у једном документу из 17. века. Јагић се касније покајао и своју изјаву прогласио непромишљеном, "пошто је изазвао буре протеста и међу Србима и међу Хрватима" (А. Митровић).

Под притиском јавности Земаљска влада ће 1907, за време министра Буријана, напустити назив босански језик и увести српскохрватски. Све до краја 20. века, до грађанског рата у БиХ, босански језик више се и не помиње.

https://www.politika.rs/scc/clanak/18049/Политичари-против-лингвиста

Да ли је Калај искључиво једини аутор новокомпонованих термина?

I jezika i termina - proveriti rezultate popisa u Austriji u i etničke karte same K und k sa sredine XIX veka, fale cele kategorije, a uopšte nije moguće da nisu bile poznate.

 

[Casual Observer]

Istorijska je činjenica da je Benjamin Kalaj radio strogo po principu Divide et Impera gde je K und k režim u BiH svakoj grupi podanika bar pokušavao da priđe potpuno izolovanoj i predstavi je kao samu licem u lice sa svemoćnom Austrougarskom, i to samo zbog njihove neposlušnosti i trčanja za raznim “revolucionarnim elementima”.

Svako dobro!

 

[Сребрена]

I jezika i termina - proveriti rezultate popisa u Austriji u i etničke karte same K und k sa sredine XIX veka, fale cele kategorije, a uopšte nije moguće da nisu bile poznate.

Да, требало би детаљније проучити ову тематику

 

[Сребрена]

I jezika i termina - proveriti rezultate popisa u Austriji u i etničke karte same K und k sa sredine XIX veka, fale cele kategorije, a uopšte nije moguće da nisu bile poznate.

Постоји докторска дисертација из 1982.године Томислава Краљачића о Калајевом режиму у окупираној Босни и Херцеговини , из које сам извукла неке основне почетне статистичке податке, иако нису прецизни :

https://www.cidom.org/wp-content/up...režim-u-Bosni-i-Hercegovini-1882-1903_opt.pdf

 

[Casual Observer]

Постоји докторска дисертација из 1982.године Томислава Краљачића о Калајевом режиму у окупираној Босни и Херцеговини , из које сам извукла неке основне почетне статистичке податке, иако нису прецизни :

Pogledajte prilog 1303770

Pogledajte prilog 1303772

Pogledajte prilog 1303773
https://www.cidom.org/wp-content/uploads/2015/12/Tomislav-Kraljačić-Kalayev-režim-u-Bosni-i-Hercegovini-1882-1903_opt.pdf

Da li nije možda “inovativni pristup” K und k južnoslovenskim nacionalnostima bio posledica Austro-Ugarske nagodbe iz 1867?

Pre toga su na etnografskim mapama Austrijske Carevine postojali samo Slovenci kao posebna grupa, a svi ostali bili prosto “Srbo-Hrvati” i slično. Na etnografskoj mapi Austrije iz 1855. se Srbi i Hrvati prikazuju kao jedna grupa:

Karta u većoj rezoluciji može da se nade na:
https://commons.m.wikimedia.org/wiki/File:Ethnographic_map_of_austrian_monarchy_czoernig_1855.jpg

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Tačno jeste da se ideja nije naprasno pojavila u drugoj polovini XIX stoleća. To je vreme formiranja modernih nacionalnih identiteta, ali pre toga, a to posebno važi za učene ljude, postojali su razni predmoderni etniteti. Rimokatolički živalj na teritoriji nekadašnjeg Bosanskog kraljevstva sebe je smatrao baštinikom bosanske srednjovekovne monarhije, koja je u njihovoj vizuri bila privremeno okupirana od strane agarjana. Oni su iščekivali izgon Turaka iz Evrope i sanjali o zaveštanju kraljice Katarine Kosače, koja je 1478. godine Bosnu zaveštala Vatikanu u vreme pape Siksta IV (1471-1484), utemeljivača španske inkvizicije.

Oni su sebe smatrali nasuprot muhamedancima i šizmaticima, jedinim pravim naslednicima starih Bošnjana. Imali su jednu instituciju koja je bila u rukama franjevačkog reda, smatrajući da poseduju kontinuitet od 1291. godine do danas. Odnosno, da su naslednici stare bosanske države jerbo je Bosna Srebrena jedina institucija koja je opstala sve do današnjeg dana, tj. to je za njih ono što je bila patrijaršija u Peći za Srbe. Sebe su smatrali zasebnom nacijom (u predmodernom kontekstu) slovenskom tj. ilirskom ali drugačijom i od hrvatske i srpske, koju su smatrali za svoje susede. Nazivali su se Bošnjacima tj. Bosancima i svoj jezik bošnjačkim tj. bosanskim.

Potpuno nevezano za uopšte pojavu Austrougarske i značajno pre 1876. godine, u vreme prvih tedencija za pojavu modernih nacionalizama, javljaju se u domenu ove etnokonfesionalne zajednice prvi bošnjački nacionalisti i nacionalni ideolozi, kao što je bio npr. Ivan Frano Jukić (pseudonim Slavoljub Bošnjak). Ideja o bošnjačkoj naciji kod rimokatoličke populacije BiH je starija id austrougarske okupacije i od hrvatskog nacionalnog pokreta. Takođe je važno naglasiti da, iako su oni uglavnom decidno pobijali da su Srbi (čast pojedinim izuzecima kao fra Grga Škarić i isključivo u mlađim danima fra Grga Martić, a za koje nije ni preterano slučajno što su obojica bili Hercegovci i koji se javljaju u vreme srpske renesanse nakon izbijanja Srpske revolucije) katolički nacionalni pokret Bošnjaka bio je obeležen izrazitom srbofilijom i željom da se sa Srbima sarađuje zarad borbe protivu zajedničkog neprijatelja, oličenog u aždaji Turaka Osmanlija, kao i da se gradi u budućnosti nekakva južnoslovenska federacija (tj. proto-Jugoslavija).

Razvoj pomenute etnokonfesionalne nacije u modernu naciju bio je prirodni ishod viševekovnog procesa i života pod jarmom muslimana, tako da je ideja katoličke Habzburške monarhije što se tiče katoličke populacije itekako bila utemljena u istorijskom iskustvu i tradiciji tog naroda. Međutim, u sklopu modernih nacionalnih integracija, iako su oni pravi Bošnjaci, možda paradoksalno, muslimani će kasnije preoteti njihove ideje, a oni sami će, čast izuzecima (kao aktuelni član BH predsedništva Željko Komšić) biti integrisani u modernu hrvatsku naciju, u koju će utisnuti sve svoje nasleđe, ideje i stereotipe (što negativne, što pozitivne). Opet možda pomalo paradoksalno, osmanska osvajanja u kojima su Turci zauzeli i značajne krajeve hrvatskih zemalja, poslužili da Bosna Srebrena iako nosilac ideje Bošnjaštva de jure, posluži de facto kao jedinica koja će napraviti zajedničku celinu i pomoći integraciju rimokatoličke populacije na području nad kojim je bila nadležna, a što će udariti temelje i prodoru Hrvatstva u te krajeve i započeti dug proces koji će rezultirati hrvatskim književnim jezikom danas. Bošnjaka katolika je bilo malo, bili su najmanje brojna od tri etnokonfesionalne zajednice Bosne i Hercegovine i pritešnjeni između raznih ideologija i bez neke jasnije matrice koja bi ih podržala, završili su svoju istoriju tj. ulazak u modernu pozornicu dočekali u senci Svehrvatskog katoličkog kongresa u Zagrebu iz 1900. godine.

No, ove je stvari vrlo važno znati zato što postoji jedna teorija zavere kako je samu ideju kao takvu, bosanskog individualizma, a posebno bosanske nacije, navodno izmislila Habzburška monarhija tek u XIX stoleću, praktično ni iz čega ili sa ciljem da isključivo naudi Srbima. Naravno, iako je ideja po svojoj suštini i pokušajima u praksi bila antisrpska, nije tačno da se pojavila iz nebuha, bez korenja i stvarnog istorijskog utemejenja, kao što i greši svako ko misli da je rimokatolička etnokonfesionalna zajednica Bosne i Hercegovine u predmodernom periodu pripadala srpskom narodu po svom identitetu. Niti su oni sebe smatrali Srbima (niti svoj jezik nazivali srpskim glotonimom), niti su ih drugi smatrali, a uglavnom ih kao takve nisu doživljavali ni sami Srbi pravoslavci.

 

[Scott Isle]

No, ove je stvari vrlo važno znati zato što postoji jedna teorija zavere kako je samu ideju kao takvu, bosanskog individualizma, a posebno bosanske nacije, navodno izmislila Habzburška monarhija tek u XIX stoleću,

A ko bi izmislio naziv bosanski jezik i bosanska nacija nego neko ko hoce da nije Srbin? Dakle radi se o politickom projektu razvaljivanja Srpske carevine. Zato su i dobili metak u Sarajvu.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

A ko bi izmislio naziv bosanski jezik i bosanska nacija nego neko ko hoce da nije Srbin? Dakle radi se o politickom projektu razvaljivanja Srpske carevine. Zato su i dobili metak u Sarajvu.

Ništa ti ne čitaš. Ko je dobio metak u Sarajevu, franjevac Jukić?

 

[Scott Isle]

Ništa ti ne čitaš. Ko je dobio metak u Sarajevu, franjevac Jukić?

Potpuno je u redu naglasak staviti na banditsku AU i njihove franacko papske teznje unistenja Srbije i Srba.

 

[Meliot]

Mogu da kažem da su se Hrvati nameračili da ijekavicu proglase za svoj izvorni uzgovor i da time progutaju sve južnoslovenske zemlje koje koriste mahom ijekavicu. Po njihovoj logici Bošnjaci bi u tom slučaju bili islamizovani Hrvati, a Srbi u Bosni i Crnoj Gori ,,popravoslavljeni i posrbljeni" takođe Hrvati.

Mislim da političari u Zagrebu i dalje sanjaju neke mitomanske mape iz srednjemlg veka i mapu NDH, odnosno granice Hrvatske do Drine, ali ovog puta propagandon i kvazinaukom. Pokušavaju da podmetnu i nekakvu ,,šćakavicu" takođe kobajagi isto do Drine.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

U suštini, odgovor na pitanje koje je postavio postavljač teme je negativan. Bošnjački, odnosno bošnjanski ili bosanski jezik, nije nešto što je izašlo iz kuhinje Austrougarske, bez obzira na to što je bilo upereno primarno u vreme austrougarske propagande na štetu primarno srpskih nacionalnih interesa, a sekundarno i hrvatskih. Ideja, odnosno propali projekat o bosanskoj naciji, iz realpolitičkih razloga odgovarao je Dvojnoj monarhiji, tako da je tu ideju svojevremeno uvelike protežirala.

Međutim, kao što možemo videti iz nebrojenih mnoštva pisanih izvora, pre svega rimokatoličke provinijencije, možemo jasno videti sa je postojala svest o bosanskoj zajednici i da je bosanski glotonim bio jedno vreme i najčešće korišćen naziv. Kao što i Konstantin Filozof na dvoru srpskih despota, pišući prvu srpsku i uopšteno jednu od prvih slovenskih filoloških studija, nabraja među južnoslovenskim jezicima bugarski, srpski, bosanski, hrvatski i slavonski, tako treba razumeti i tu zajednicu odnosno taj identitet koji se od XV i kraja XIV stoleća razvio na području srednjovekovne bosanske feudalne monarhije. U tom smislu, bosanski identitet i bosanski jezik bio je prirodni produžetak, koji su kao što već rekoh, franjevci održavali kroz famoznu Bosnu Srebrenu.

Problem je nastao u tome što su došli Turci Osmanlije i uveli jednu sasvim novu religiju, te poturčili jedan glomazni deobosanske populacije (krajem XVI i početkom XVII st. Bosna je čak bila i više islamska, u demografskom smislu, nego što je danas). I stoga, gro populacije je bio odsečen od svojih sunarodnjaka drugačije veroispovesti, a njihov identitet, bez obzira na to što je bošnjačka muhamedanske inteligencija u pojedinim slučajevima zaista izražavala izvesnu svest o Bosni kao nekakvoj zemlji koja je celina, po svim kriterijumima je uvelike zaostajala za franjevcima predviđenom rimokatoličkom elitom.

Bošnjaci katolici, koji su završili kao doslovno najmanje brojna i najmanje uticajna od tri etnokonfesionalne zajednice na području teritorije današnje Bosne i Hercegovine, nikakve šanse nisu imali da izgrade i očuvaju nekakav omasovljenji bosanski nacionalni identitet u savremeno doba i stoga se Hrvatstvo prostom prilikom nametnulo kao daleko uspešnije i logičnije rešenje tj. alternativa Bošnjaštvu.

 

[Meliot]

Bošnjački, odnosno bošnjanski ili bosanski jezik

Ne zalazeći u pitanje o ,,štokavskom" jeziku jer bi tako došli do delikatnom političkog pitanja (neka svaka grupa koja se smatra posebnim u pogledu vere i kulture zove jezik kako želi) ne postoji bosanski jezik jer nigde ne postoji primer da se jezik naziva po državi već po narodu, pa tako ne postoji američki jezik već engleski, ne postoji austrijski jezik već već nemački, ne postoji švajcarski jezik već italijanski, nemački i francuski jezik, ne postoji belgijski ili belgijanski jezik već flamanski i valonski.

te poturčili jedan glomazni deobosanske populacije

Ovo ne može biti tačno, neć je ispravnije reći islamizovali slovensko stanovništvo na Balkanu,. Da su ih poturčili danas bi se na Balkanu dobrim delom govorio turski.

 

[Пилипенда]

Bošnjaci katolici, koji su završili kao doslovno najmanje brojna i najmanje uticajna od tri etnokonfesionalne zajednice na području teritorije današnje Bosne i Hercegovine, nikakve šanse nisu imali da izgrade i očuvaju nekakav omasovljenji bosanski nacionalni identitet u savremeno doba i stoga se Hrvatstvo prostom prilikom nametnulo kao daleko uspešnije i logičnije rešenje tj. alternativa Bošnjaštvu.

Наводећи само овај посљедњи дио уписа не вадим га из контекста, него га истичем као сублимат оног суштински важног, а то је стратешки циљ: Обрисати све српско до лијеве обале Дрине, а да ли ће се то несрпско звати хрватским, босанским, бошњачким или маорским именом, мање је важно и спада у тактичко варирање зацртане стратегије.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Наводећи само овај посљедњи дио уписа не вадим га из контекста, него га истичем као сублимат оног суштински важног, а то је стратешки циљ: Обрисати све српско до лијеве обале Дрине, а да ли ће се то несрпско звати хрватским, босанским, бошњачким или маорским именом, мање је важно и спада у тактичко варирање зацртане стратегије.

To je jedan stereotip koji je dosta široko rasprostranjen u srpskoj javnosti, a postoji i jedan donekle sličan; ne po argumentima na kojima se zasniva, no kontekstu u kojem se koristi i ulozi kakvu ima, kod Hrvata i njihovih priča o cvijeću.

Ono što jeste tačno je da postoji jedna tendencija, isto ukorenjena tako raznim stereotipima, na strani Hrvata i Bošnjaka (pa čak i delimično u sferi hrvatske i bošnjačke historiografije) da se maksimalno umanji značaj srpskog imena koji su pravoslavni žitelji zapadno od reke Drine nosili, svodeći ga doslocno isključivo na versku kategoriju kojoj idu u ekstremnim slučajevima čak i do potpunog poricanja ikakve etničke komponente. Takođe je tačno (ili možda još i tačnije od pređašnje spomenutog) da se stavlja vrlo veliki akcenat na mešovito etničko poreklo. Svoje nacionalne zajednice, odnosno hrvatsku ili bošnjačku, percipiraju kao nekakvu čistokrvnu i prirodnu celinu, dok je kod Srba to zapravo veliki deo posrbljenih Vlaha, asimilovanih Bošnjaka i raznih drugih. Ali i inače, s druge strane, i kod Srba postoji jedan stereotip koji je zapravo refleksija iste mitomanije, a po kojoj Srbi uglavnom percipiraju Prečane kao čistokrvni soj, dok se kod druge dve zajednice stavlja poseban akcenat na uplivu drugih genetskih faktora.

No, to je ono gde se istina završava; tu, u sferi diskusije o etnogenetskim procesima pravoslavnih hrišćana koji su živeli na tom dinarskom regionu. Protezati to na stanovništvo islamske i/ili rimokatoličke veroispovesti na tom području, bilo bi bez neke realne osnove. Niko nije imao nikakve potrebe da oko njih briše sve što je srpsko, jerbo oni Srbi nisu uopšte ni bili. Eksperiment od kasnog XVIII stoleća da se uvede sekularni poredak i probaju te krupne granice nekako premostiti, te stvoriti i nacionalno izdefinisati naciju Srba tri vere, doživeo je potpuni istorijski poraz i ostao u sferi, kao što rekoh, samo jednog eksperimenta.

 

[Пилипенда]

To je jedan stereotip koji je dosta široko rasprostranjen u srpskoj javnosti, a postoji i jedan donekle sličan; ne po argumentima na kojima se zasniva, no kontekstu u kojem se koristi i ulozi kakvu ima, kod Hrvata i njihovih priča o cvijeću.

Ono što jeste tačno je da postoji jedna tendencija, isto ukorenjena tako raznim stereotipima, na strani Hrvata i Bošnjaka (pa čak i delimično u sferi hrvatske i bošnjačke historiografije) da se maksimalno umanji značaj srpskog imena koji su pravoslavni žitelji zapadno od reke Drine nosili, svodeći ga doslocno isključivo na versku kategoriju kojoj idu u ekstremnim slučajevima čak i do potpunog poricanja ikakve etničke komponente. Takođe je tačno (ili možda još i tačnije od pređašnje spomenutog) da se stavlja vrlo veliki akcenat na mešovito etničko poreklo. Svoje nacionalne zajednice, odnosno hrvatsku ili bošnjačku, percipiraju kao nekakvu čistokrvnu i prirodnu celinu, dok je kod Srba to zapravo veliki deo posrbljenih Vlaha, asimilovanih Bošnjaka i raznih drugih. Ali i inače, s druge strane, i kod Srba postoji jedan stereotip koji je zapravo refleksija iste mitomanije, a po kojoj Srbi uglavnom percipiraju Prečane kao čistokrvni soj, dok se kod druge dve zajednice stavlja poseban akcenat na uplivu drugih genetskih faktora.

No, to je ono gde se istina završava; tu, u sferi diskusije o etnogenetskim procesima pravoslavnih hrišćana koji su živeli na tom dinarskom regionu. Protezati to na stanovništvo islamske i/ili rimokatoličke veroispovesti na tom području, bilo bi bez neke realne osnove. Niko nije imao nikakve potrebe da oko njih briše sve što je srpsko, jerbo oni Srbi nisu uopšte ni bili. Eksperiment od kasnog XVIII stoleća da se uvede sekularni poredak i probaju te krupne granice nekako premostiti, te stvoriti i nacionalno izdefinisati naciju Srba tri vere, doživeo je potpuni istorijski poraz i ostao u sferi, kao što rekoh, samo jednog eksperimenta.

Не знам чему овако банално разводњавање сјајне реченице коју сам издвојио из твог претходног уписа. Омакла ти се? Добро, дешава се, људи смо, нико није савршен...

No, to je ono gde se istina završava; tu, u sferi diskusije o etnogenetskim procesima pravoslavnih hrišćana koji su živeli na tom dinarskom regionu. Protezati to na stanovništvo islamske i/ili rimokatoličke veroispovesti na tom području, bilo bi bez neke realne osnove. Niko nije imao nikakve potrebe da oko njih briše sve što je srpsko, jerbo oni Srbi nisu uopšte ni bili.

Разради мало ову мисао, наш рођени ће ти је радо окачити на „Херцегбосну”.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Разради мало ову мисао, наш рођени ће ти је радо окачити на „Херцегбосну”.

Veruj mi, Bosna mi je zadavala tolike glavobolje, da sam odbijao da išta i komentarišem. Sok nisam baš godinama te stvari gledao i sad su mi stvari toliko kristalno jasne da mi je čudno kako su me uopšte zbunjivale toliko dugo.

Prošao sam skoro sve izvore muhamedanske provinijencije na referentnu temu. Postoje samo dva primera u kojima se u pisanim izvorima javlja kod bosanskih muslimana javlja srpski etnonim u značenju koje ti imaš na umu. Samo dva. Jedan je Mehmed Hevaji Uskufi, kome je neki priređivač na turskom jeziku zapisao da su dve njegove pesme na srpskom jeziku u naslovu. Ali to nije Hevaji zapisao, koji, inače, sopstveni jezik naziva bosanskim (pa je tako sastavio i jedan tursko-bosanski rečnik). A drugi izvor je jedan popis bilja iz XVIII veka, za koji se takođe kaže da je na srpskom jeziku.

I to je sve. Postoji čak više izvora koji muslomanske Bošnjake etiketiraju hrvatskim imenom, od ova dva primera srpskog. Naprotiv, kada se prouči alhamijado književnost i pogledaju zapisi, slika koja se stiče je jedna otvorene mržnje. Čast pojedinim izuzecima koji su bili tolerantnog duha i po koje narodne pesme koja je spojila Aliju Đerzeleza i Kraljević Marka kao pobratime, drugs svedočanstva nam govore o slici Srba kao nečeg što se dovodi u vezi sa nečim đavolskim i prokletim. Čak i sa izvesnim duhom prezira prema Turcima koji su po njihovom mišljenju previše liberalni i svašta Srbima pravoslavcima dopuštaju, samo zato što su zimije. Bošnjaci muslimani su vrlo aktivno učestvovali u borbi protiv Srba za vreme Srpske revolucije i jedan od njihovih strateških ciljeva bio je i ukidanje Srbije i Crne Gore, doslovno, dok su pretili kako su njihove sablje vlaškom krvlju natopljene (citat).

 

[Kotromanicev sin]

Занима ме да ли постоји иједан писани извор у којем се муслимани Босне или Србије до 1993. изјашњавају као Бошњаци, или да говоре босанским језиком (ако изузмемо фабриковану граматику босанског језика од стране ау). Да ли је неко налетио на нешто такво? Колико сам упратио као Бошњаци су се изјашњавали Срби, поготово у 19. вијеку.

 

[edi54]

KLjUČNA posledica austrijske okupacije bila je izraženo nacionalno podvajanje po verskoj osnovi. Zvanična Austrija je od geografsko-etničkog pojma Bosanac (Bošnjak), kao jednog od istorijskih naziva za Srbe, nastojala što pre da stvori novi nacionalni pojam vezan za muslimane. Dolaskom rimokatoličkog sveštenstva, u Bosni i Hercegovini počinje da se stvara i novi nacionalni pojam - hrvatstvo.

I pored vekovne islamizacije i rimokatoličenja stanovništva, u HIH veku u Bosni i Hercegovini su, u etničko-verskom smislu, i dalje dominirali pravoslavni Srbi. Sredinom veka u ovim pokrajinama je bilo oko 900.000 stanovnika, od čega 400.000 Srba pravoslavne vere, 328.000 muslimana (većinom Srba islamske vere) i 178.000 rimokatolika koji su uglavnom predstavljali porimokatoličene Srbe i doseljene strance.

U to vreme rimokatolici Bosne i Hercegovine još nisu nosili hrvatsko ime, a nisu ni imali nikakav osećaj pripadnosti hrvatstvu. Posle austrougarske okupacije forsiralo se useljavanje stranog rimokatoličkog stanovništva koje je, kao obrazovano činovništvo i vojska, trebalo da širi civilizacijske vrednosti „apostolske“ Austrije i rimokatoličke kulture.

Kada uporedimo statističke podatke prvog austrijskog popisa stanovništva Bosne i Hercegovine iz 1879. sa poslednjim iz 1910. godine videće se da je ono poraslo 64 odsto, sa 1.157.440 na 1.898.044 stanovnika. Samo su pravoslavni Srbi ostali u granicama relativnog povećanja ukupnog stanovništva, dok je broj muslimana porastao 35, a rimokatolika za čak 107 odsto.

Pošto je reprodukcija stanovništva tri vere bila na približno istom nivou, enormno povećanje broja rimokatolika dogodilo se upravo zbog njihovog masovnog useljavanja u Bosnu i Hercegovinu od vremena austrijske okupacije. Do početka HH veka uselilo se 70.840 rimokatolika. Godine 1875. bilo ih je 207.119 (15,5 odsto), a do 1922. njihov broj se više nego udvostručio.

Poznati princip divide et impere, piše Čokorilo, upotrebljava se na svakom koraku: između pojedinih religija, u svakoj religiji između pojedinih staleža, u svakom staležu između pojedinih porodica i osoba, seje se neutoljiva mržnja koja (...) otvara put austrijskim namerama. Usled te mržnje svake godine padne više stotina žrtava, a u novije doba očevidno je da Austrija pripreme zemljište za jedan užasan pokolj, koji bi trebalo da bukne između pravoslavnih i muslimana... da austrijska puška, na račun intervencije, uništi što više jednih i drugih..
https://web.archive.org/web/20140615014057/http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:495436-Sejanje-razdora-i-mrznj

vecinom srba islamske veroispovesti ….. hahahha dobar vic hahaha

 

[edi54]

, kada se prouči alhamijado književnost i pogledaju zapisi, slika koja se stiče je jedna otvorene mržnje. Čast pojedinim izuzecima koji su bili tolerantnog duha i po koje narodne pesme koja je spojila Aliju Đerzeleza i Kraljević Marka kao pobratime, drugs svedočanstva nam govore o slici Srba kao nečeg što se dovodi u vezi sa nečim đavolskim i prokletim. Čak i sa izvesnim duhom prezira prema Turcima koji su po njihovom mišljenju previše liberalni i svašta Srbima pravoslavcima dopuštaju, samo zato što su zimije. Bošnjaci muslimani su vrlo aktivno učestvovali u borbi protiv Srba za vreme Srpske revolucije i jedan od njihovih strateških ciljeva bio je i ukidanje Srbije i Crne Gore, doslovno, dok su pretili kako su njihove sablje vlaškom krvlju natopljene (citat).

moze neki primjer alhamijado knjizevnosti na osnovu koje si stekao taj utisak o otvorenoj mrznji? I da li je ta mrznja bila uzajamna tj da li su Srbi u istom periodu bili podjednako ostrasceni i gledali muslimane balkana “ djavolskim. I najvaznije interesuje me tvoje misljenje, koliko Alhamido i zapisi odslikavaju odnose ljudi razlicite vjere u svakodnevnom zivotu.

Misljena sam da se slika O tom periodu o medjuljudskim odnosima (kao i danas uostalom) pojednostavljuje I formira iskljucivo na osnovu perioda u kojima su sukobi bili izrazeni i na osnovu ekstremnih manifestacija pojedinaca.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

moze neki primjer alhamijado knjizevnosti na osnovu koje si stekao taj utisak o otvorenoj mrznji? I da li je ta mrznja bila uzajamna tj da li su Srbi u istom periodu bili podjednako ostrasceni i gledali muslimane balkana “ djavolskim. I najvaznije interesuje me tvoje misljenje, koliko Alhamido i zapisi odslikavaju odnose ljudi razlicite vjere u svakodnevnom zivotu.

Misljena sam da se slika O tom periodu o medjuljudskim odnosima (kao i danas uostalom) pojednostavljuje I formira iskljucivo na osnovu perioda u kojima su sukobi bili izrazeni i na osnovu ekstremnih manifestacija pojedinaca.

A šerijat nami kaže
da od vlaha nejma stražnjeg
šta god vlasi nami kažu
sve namika oni lažu.

Ah, sve vlasi, oni zbore
Tursko carstvo da obore.
Bože dragi, ti si moćan
Ti odbrani ko je tučen.

 

[edi54]

da od vlaha nejma stražnjeg
šta god vlasi nami kažu
sve namika oni lažu.

Ah, sve vlasi, oni zbore
Tursko carstvo da obore.
Bože dragi, ti si moćan
Ti odbrani ko je tučen.

hvala ti ej. Vidis cudno je biti na suprotnim stranama. Ja u ovome vidim izraz nepovjerenja i straha za vlastitu sudbinu a ti otvorene mrznje.

 

[zvaljko]

Naiđoh na članak

https://izj.unsa.ba/files/28-17/04. Edita_Kevro_Nazivi_jezika_u_sluzbenim_dokumentima_au_vlasti_u_BiH.PDF

Po autorici, naziv zemaljski jezik je naslijeđen iz vremena turske vladavine, 1866.

General Josip Filipović, koji je bio prvi zemaljski poglavar Bosne i Hercegovine, na samom početku austrougarske okupacije koristio je naziv hrvatski jezik1 , ali je kratko zadržan u oficijelnoj upotrebi. Da bi se izbjegle nacionalne konotacije u nazivu jezika, iste 1879. godine, uvodi se naziv zemaljski jezik2 . Po nekim naznakama, kako navodi Ljiljana Stančić, iz izvora Sammelung I, 1879–1880, str. 310, u državnim uredima naziv hrvatski jezik zadržao se do 1880. godine, iako je Naredbom od 26. avgusta 1879. godine nazvan zemaljskim, čime su se izbjegle nacionalne konotacije u imenovanju jezika. Stančić (1991a: 104) objašnjava da je ovaj naziv imao višeslojnu etiketu i u sebi je objedinjavao značenje bosanski zemaljski jezik; bosanski ili srpskohrvatski zemaljski jezik i bosansko-hercegovački zemaljski jezik. Nasuprot ovoj tezi jasna je provenijencija naziva zemaljski koji je naslijeđen iz osmanskog, što možemo vidjeti iz Sopronovog komentara uz pojavu prvog broja lista Bosna3 koji je izašao 13. muharema 1283. godine po Hidžri (16/28. maja 1866). O ovom listu piše Bosanski vijesnik u 7. broju (str. 51) ovo:
Pre neki dan izišao je prvi list zvaničnih novina ovoga vilajeta pod imenom “Bosna”. Ovaj list ‘pečatan’ je na turskom i ‘bosanskom’ jeziku i izlaziće svakog ponedelnika jedanput. Godišnja mu je cijena 40 groša. Po carskoj naredbi treba u svakom vilajetu, koji je god organizovan po ustavnom zakonu vilajetskom da izlaze zvanične novine na turskom i odnosnom zemaljskom jeziku. Naredbom Zemaljske vlade za Bosnu i Hercegovinu od 1. februara 1894. br. 9529/1, ozvaničeno je objavljivanje pedagoškog lista koji nosi naziv Školski vjesnik:

Mada mislim da je ovo više koincidencija, naziv zemaljski jezik (Landessprache) vjerovatno proističe iz naziva zemaljska vlada Landes-regierung, koji zaista jeste politička floskula s ciljem da se izbrišu srpsko i hrvatsko ime na račun bosanskoga-bošnjačkoga. Ali bitno je da je naziv bio u upotrebi i prije Kalajevog dolaska, mislim da mu on nije autor iako ga je obilato koristio