Gde je đavo?
The Devil in France — My Encounter With Him in the Summer of 1940 (Đavo u Francuskoj — Moj susret s njim u leto 1940.) od Liona Feuchtwangera, čije sam romane Openhajmove, Lazni Neron i Trilogiju o Jozefusu sa zadovoljstvom čitao. Opisuje internaciju u koncentracionom logoru „Les Mille“ na jugu Francuske.
(U trenutku nemačke invazije, francuske vlasti su internirale sve nemačke emigrante, bez obzira što se dobar deo javno osvedočio u nepomirljivom antinacizmu.) Opisuje je sa akribijom majstora psihološke opservacije, ali i sa primetnim ogorčenjem građanina čiji je komfor, obezbeđen dotada njegovom kućom u Sonary, njegovom baštom oko te kuće u Sonary, i njegovim knjigama u toj kući u Sonary.
(“Ja sam sedeo u mojoj beloj, mirnoj kući u Sonary, na jugu Francuske, moje su knjige bile oko mene, a masline su se spuštale prema intenzivno plavom moru...”)
I premda uslovi u tom francuskom logoru svakako nisu bili pansionski — ali su od nepodnošljivih podjednako bili udaljeni, a najnepodnošljivija je bila misao da se ovamo dospelo nepravedno, uvredljivo nepravedno — ispovest Liona Feuchtwangera bi ostalo samo jedno od mnogih svedočanstava o Zapadu u doba njegove fizičke, duhovne i moralne dezintegracije, i mi bismo čak i da su naša lična iskustva teža, sa njim saosećali mnogo više, da je on takvo razumevanje i takvo saučešće osećao prema žrtvama jedne još čudovišnije dezintegracije, godine 1937, dok mu se Moskva s prozora hotela Metropol činila tako “harmoničnom, veselom i bezbrižnom...”
Jer, u jeku čistke od 1937, bio je L. F. upravo u Moskvi i izjavljivao da je, u poređenju sa fiktivnim slobodama na Zapadu, tamo otkrio onu — ozbiljnu i pravu. (A zatim je iz Moskve otputovao da u nju više nikada nogom ne kroči.) Te iste godine izjavljuje takođe: “Baš su seljaci ti koji su svesni razlike između mračne prošlosti i srećne, svetle sadašnjice. Njih nikada ne zamara ilustracija tog kontrasta ...”
(U međuvremenu, taj se čudesni kontrast, prema The Fellow travellers Davida Coutea, ilustrira s pola do milion streljanih, dva miliona po logorima pomrlih, i krajem 1938, s oko osam miliona logorske populacije!) D. C. se sa pravom pita da li je moguče da zapadnoevropska saputnička inteligencija o svemu tome ništa nije znala?
Orwellova mišljenja već su u opticaju, ali ona su renegatska i bez dokumentovane potpore stvarnih svedoka mogla su se proglasiti ličnim i zlonamernim. A breša je u tom krvavomagičnom zidu ćutanja otvorena tek svedočanstvima Ciligae, Fischera, Buber-Neumannove, Weissberg-Cybulskiog ili Utleyja tek između 1940. i 1952. Smemo li verovati da L. F. baš ništa nije znao?
Da baš ni u jednom času nije posumnjao u potemkinstvo vlastite vizije? O, jeste. On to sam kaže, ali dok je, iz perspektive Francuske, svoje bele, mirne, knjigama ispunjene kuće u Sonary, odakle je more bilo tako intenzivno plavo, još i imao neke sumnje u pogledu Zinovjevog procesa 1936, prisustvujući godinu kasnije Radekovom suđenju, nema ih više nikakve.
Sad je siguran: ti ljudi su krivi! “Ako je sve to laž i prearanžirano, onda ja ne znam šta je istina!” (I ne znaš, Leone, u svakom slučaju ne onako i onoliko koliko je znaš u svojim romanima)... Razmišljam o Jozefusu u novom, cauteovskom svetlu. Na međi Šezdesetih i Sedamdesetih godina inaše ere, ovaj jevrejski patriot i budući istoričar svog naroda, prilično traljavo vodi Galilejce, i daleko pre završetka Judejskog rata, pre pada Jerusalima i rušenja Velikog hrama, predaje se Rimljanima. Postaje zatim štićenik imperatora Vaspazijana i prijatelj njegovog naslednika Titusa, vitez Drugog reda i pripadnik rimske duhovne elite.
Najzad, prihvatanjem helenorimske civilizacije, propovednik njenog ujedinjenja sa judaizmom u univerzalni, kosmopolitski kulturološki koncept. Od Jevreja, svojih kao i naših savremenika, označen kao izdajnik, možda je upravo zbog te “izdaje”, kao i ambivalencije svog kosmopolitizma i humanizma, bio najpogodniji književni model, kroz koji će L. F. izraziti sopstvene ideje o naročitoj i etički nadnacionalnoj misiji intelektualaca u istoriji, i sopstvene superiornosti nad nekim od njenih nužno prljavijih asipekata (žalosnih, ali neizbežnih zločina koji prate progres, u smislu kajgane koja se bez razlupanih jaja ne pravi).
Možda je Josif Flavije duhovni preteča F. L., možda tek njegov istorijski alibi, a možda oboje. Ali je svakako sigurno da samo književna tema nije. Izvesna razlika, međutim, ipak postoji. Josif Flavije je ostao kosmopolit i izdajnik, Jevreja, a L. F. je tokom svog, intelektualno prilično metamorfičnog, života napravio pun i savršen krug, te se krajem Pedesetih našao tačno tamo odakle je početkom Dvadesetih krenuo u traganju za svojim istinama. 1930, u Erfolg (Uspeh), optužuje on ruske boljševike za okrutnost i zloupotrebu pravosuđa; pre nego što će 1958. umreti, u poslednjoj knjizi Dezdemonina kuća razvija istoriju s tačke gledišta porazne po lukačevštinu ...
To me seća na jedan vrlo davni i, razume se, jednostrani novinski encounter M. G. sa Krležom. Došao je, naime R. Čolaković, Krleži s uznemirujućim vestima o čistkama u Sovjetskom Savezu. (U međuvremenu je očišćen i izvestan broj miliona seljaka, ali se to, izgleda, nije smatralo posebno čudnim ni uznemirujućim, sve dok se na đubravniku nije našao i predsednik Kominterne.) Krleža je tada, beležim ovo s velikom tugom, rekao: “Ja ne razumijem zašto ih se ubija, što ih se ne šalje u Sibir?”
M. G. je tada, mislim u nekom novosadskom listu, napisao, a to opet s izvesnim ponosom beležim, da on ne vidi zašto bi se nevini ljudi ikamo slali? ... U svojim izveštajima iz Rusije, Anna Louise Strong, 1932. i 1933, nigdc ne pominje glad, deportacije, ubijanja, no 1935, kad je najžešći talas kolektivizacije prošao, nalazi ona da je vreme da se i nešto istine čuje. Ali i tada za glad ona ne optužuje sprovodnike, već žrtve ove blitz-kolektivizacije: nesposobne seljake, saboterske kulake, seoske funkcionere.
Sama ideja je sjajna. I ne samo sjajna. Nužna. Prosto se nije dala izbeći. Prema gospođi A.L.S., Staljin je tek izvršavao plebiscitarno izraženu volju ruskog seljaštva. (Za čim? Kolektivnim samoubistvom?) Fabijanci, neizbežni Webbovi (Sidney & Beatrice; mutno je sve to u nama, draga rnoja Beatrice!) nešto su otvoreniji. Oni priznaju da je došlo do generalnog štrajka ruskog seljaštva, ali, kao da su se uplašili svog građanskog sentimenta, odmah zatim zaključuju da je to posledica njihove zaositalosti, a kad se ova nađe na putu progresu, s njom se ovako ili onako mora izaći na kraj, isn't it so?
Samo kako? Kojim sredstvima? Pa, veli Apton Sinclair, zar ubijanje nije ruska tradicija? (D. C.) Kao da je ubijanje deo narodnih običaja u Slovena, neka vrsta folklora, kazačok! (Zaprepašćuje ležernost s kojom humanisti, zaljubljenl u istorijski progres, prelaze preko sudbine svakog čoveka pojedinačno, ako je u pitanju nešto što oni zamišljaju sudbinom svih ljudi.) A. Sinclaira je više zabrinjavala izvesna (prirodno za čoveka koji je uredno vodio knjigovodstvo svojih tantijema), nepouzdanost cifara.
Njegov je glavni problem u svemu tome bio — statistički. Pet miliona? Koješta! Više od milion ni u kom slučaju! A kad se uzme u obzir da je reč o polu-majmunima, i da se time rešava piitanje gladi za sve ostale (takođe polumajmune?), milion mrtvih i ne izgleda tako mnogo. Tako je mislio pisac The Jungle, jedne od najpotresnijih i najmračnijih slika kapitalističke eksploatacije, situirane u tržnicama mesa Čikaga. No ruska je tržnica bila daleko i uvijena u neproziran omot dogme koja očarava.
Što je očarala A. Sinclaira i nije čudno, kad je neko vreme toliko zaludela Andre Gidea, da je, kako veli D. C. taj hiperindividualist, nonkomformist — koji ni jedan manifest nije hteo potpisati ako njegovom rukom nije sastavljan — objavio: “Verujem da, ukoliko je neka individua izuzetnija, utoliko je više obuzeta oduševljenjem kad je apsorbuje masa i oduzme joj identitet.” ...
Evo još nekoliko liberalnih bisera. Harold Laski, 1936: “Postignuća na polju individualne slobode (u Ustavu, primedba B. P.), su široka i značajna, politiički nezamisliva u Nemačkoj ili Italiji. Ruski ekonomski uspeh je proizveo osećanje potpune unutrašnje sigurnosti, a to je, sa svoje strane, prirodno dovelo do popuštanja političke kontrole.” Maurice Hindus: “Diktatura je, u stvari, preplavljena ljubaznošću.”
B. Shaw: “Dok u Engleskoj delikvent ulazi u zatvor kao običan čovek, a izlazi kao kriminalac, u Rusiji ulazi kao kriminalac, a izlazi kao običan čovek, ako se uopšte uspe nagovoriti da izađe.” (Ako se, pre će biti, uopšte pusti da izađe.) .. .
Izgnanici carizma uživali su potpunu moralnu podršku prosvećenog, liberalnog Zapada. Staljinovim žrtvama ona je bila odrečena. Dok se po sibirskim koncentracionim logorima umiralo u razmerama koje ni do dan danji nisu izmerene, liberali Zapada su pljuvali po njihovim grobovima, obožavajući njihove krvnike kao spasitelje čovečanstva...
Simptomatično je međutim da su oni listom odbacivali Trockog i njegovu svetsku revoluciju. Revolucija Trockog, naime, mogla bi se dogoditi i u njihovoj zemlji. Staljinova je bila modelirana samo za Rusiju. A Rusija je daleko. Veliki mesijanski eksperiment mogao se obožavati, bez potrebe da se u njemu i živi...
Tamo gde loze plaču
