Quantcast

Borislav Pekić

Lada

Elita
Moderator
Poruka
19.832
Strast za istinom: O poetici Borislava Pekića
Književno delo Borislava Pekića i filozofske dubine koje je u njemu dodirnuo nastavljaju da zaokupljaju proučavaoce. Piše: Božidar Šuvaković

"Gde su u ovom prosvećenom, naprednom veku vrednosti kojima je Njegoš pevao, gde tajne života za kojima je tragao? Gde je Istina? Gde Pravda? Dobrota? Sloboda? Gde je čovečnost, Blagorodnost, Plemenitost? Gde Odanost, Požrtvovanje, Časnost? Gde je izbor Carstva nebeskoga, izgubljenog u sebičnosti, ravnodušnosti i bespuću naše civilizacije? Gde su vrline bez kojih je život besplodno umiranje, a postojanje ne zaslužuje više od zaborava? Zar će se Ljudska pustolovina vratiti stvaralačkom mitu prapočetka, iz koga je na svetlost istorije izvedena, ali ne onako kako se helenski i balkanski argonautički heroj Jason trijumfalno vratio sa Zlatnim Runom o ramenu, nego, pobeđena i osramoćena, s odrtom, krvavom, prljavom kožom svojih zabluda, iluzija i grehova? Ako prvi stihovi „Vijenca“ odaju moje zebnje, stih s kraja „Luče“ – „Voskresenjem smrt si porazio“ – vraća moje nade.Ali šta nas čeka: „era strašna ljudskijema koljenima“, ili će se plovidba za Zlatno Runo humanog identiteta i svrhe, svemu uprkos, nastaviti i borbom neprestanom „voskresenjem smrt poraziti“, da nas u neku Arkadiju dovede, nije nam dano da znamo. Koji će se od ovih Njegoševih stihova oživotvoriti u sudbini potomstva, neizvesno je."
[Besjeda Borislava Pekića prilikom primanja Njegoševe nagrade 1. novembra 1987. na Cetinju (Borislav Pekić, Odmor od istorije, LXV deo, Beograd: BIGZ 1993)]


Borislav Pekić (1930–1992) prilikom primanja Njegoševe nagrade u navedenom obraćanju iskazuje brigu za onoga kome se obraća i nenametljivo, kao dilemu, sugeriše mu preobraćanje. Pritom njega samog obavezuju kako riječi Vladike i Pjesnika tako i ono što je Pekić ne samo zapisao nego i iskusio u tamničkim „godinama koje su pojeli skakavci“: „Mogao sam biti ubijen. Ali nisam mogao biti pobeđen.“[1] – Ovaj iskaz, ovaj životni stav, sam po sebi znači mnogo. No on takođe govori o tome da za Pekića kao pisca pitanje o istini ne može da bude svedeno na teorijsko pitanje estetske istine, tj. pjesničke ili umjetničke istine. Čudesan pisac, tvorac izobilno obimnog i sadržajnog književnog opusa, pisac kojeg odlikuje životna i stvaralačka autentičnost, istorijska samosvijest u kojoj odzvanja eho minulih mitopejskih vjekova kao god i buka tekućeg „savremenog“ života, posvećenik spasavanja svijeta od zaborava, – Borislav Pekić je u svom književnom djelu izložio brigu za status istine. „Moja književnost je samo otisak moje predstave sveta, pa time i odnosa prema njemu i angažmana u njemu.“[2] U ovom Pekićevom naizgled jednostavnom formulisanju sopstvene poetike ono „samo“ sadrži zapravo sve: predstava svijeta je problem teorijske istine, odnos prema svijetu je istina moralnog stava, a angažman u svijetu je istina političkog života. Onda Pekićev tekst nije „samo“ literarna tvorevina otvorena za mnoga i razna čitanja i interpretativne strategije (što danas često postaje neobavezna igrarija na asfaltiranoj poljani kulturalnih studija), nego je tekst našeg Pisca prevashodno usmjeren na univerzalnu istinu, on sadrži zahtjev za istinom i poziv da u toj istini učestvujemo. Otuda Pekićev tekst ima potenciju da se značenjski realizuje u promjenljivim i kompleksnim kontekstima, a i recepcija Pekićevog teksta ima svoj promjenljivi i kompleksni kontekst. Naprimjer, jedna značenjska realizacija se dobija kada smo „Skakavce“ čitali nekad u socijalizmu, a druga kad ih čitamo danas u globalizmu: u prvom kontekstu nema slobode mišljenja, naše ideje su cenzurisane, a u drugom tj. sadašnjem našem kontekstu samo mišljenje je obesmišljeno i suspendovano, a inače možete misliti šta god vam je volja – jer mišljenje je nebitno a ideje su ostvarive samo kao glavobolja. U svoje doba naš se Pisac vajkao da ako govorite o građanskim slobodama: „Niko vas neće razumeti. Komunisti će vas gledati kao neprijatelja, neopredeljeni kao ludaka, prijatelji kao budalu. Jedino će vas ozbiljno uzeti policija. I najednom se, u narodu za koji ste čuli da je za slobodu tolike ratove vodio, nađete u položaju čoveka koji o slobodi ozbiljno može razgovarati jedino sa policajcima.“[3] – Danas međutim policija ima pametnija posla, jer građanske slobode su postale opšte dobro, koje služi da se robovi osjećaju što ugodnije, i što slobodnije; da ne shvate da su robovi.

I

Zbog čega je istina zaista toliko važna?[4] Znamo, istina ima i praktičnu i teorijsku vrijednost i važnost, a ravnodušnost prema istini je ne samo saznajno nego i moralno neprihvatljiva. Nekad je strast za istinom čak uslov da opstanemo kao ljudska bića. Pekić veli: „Ono što čoveku najpre pada u oči kad pogleda XX vek, jesu ustanove iz kojih izvire i u koje otiče: tamnice, bolnice, ludnice i čajdžinice. Prve zadovoljavaju njegovu strast za istinom; druge – njegovu strast za životom; treće – njegovu strast za mirom; četvrte – njegovu strast za srećom.“[5] Istina bi trebalo da bude mjesto susreta strasti i razuma. Međutim, danas se savjet „budite razumni“ na sve jezike prevodi „odustanite od istine“. Inače vam sleduje ludnica, ako tamo uopšte primijetite promjenu ambijenta. A ako u razum i istinu uložite strast – onda vam sleduje tamnica, i primijetićete promjenu ambijenta: tada se tamo slobodnije diše.

Istina i činjenice ne smiju da zavise od proizvoljnosti privatnog i subjektivnog pogleda na svijet. Istinitost naših činjeničnih tvrdnji relevantna je za racionalnost naših stavova i moralnost naših postupaka. Uopšte, razlika između toga šta je istinito a šta je neistinito relevantna je i za naše saznajne ili faktičke sudove i za naše vrijednosne ili normativne sudove. Stanovište da je poštovanje istinitosti činjenica manje važno od nekog ličnog doživljajnog stava vodilo bi životu u kom bismo se teško mogli ispravno orijentisati. Nema napretka, tj. uređenog i pristojnog života u zajednici, bez poštovanja istine i činjenica. To je važno i kada se radi o poznavanju samoga sebe: samosaznanje, a ono uključuje i spremnost da se suočimo sa svakovrsnim činjenicama o samom sebi, omogućava nam da sopstvena uvjerenja i postupke uskladimo s istinom i činjenicama. Borislav Pekić je dakako zainteresovan za vezu istine i samosaznanja: „Mi smo zarobljenici u svetu (kao u jajetu). Mi smo u svetu zatvoreni, zatim je ključ bačen i zaboravljen. Sami svet ne možemo otvoriti. Iz njega ne možemo izići bez nečije pomoći. (…) Taj ključ nije van nas, taj ljuč kojim smo zabravljeni u nama je. Mi to ili ne vidimo iz lenjosti duha, iz straha da nas takvo saznanje ne primora i ne obaveže na traganja koja nam se čine i opasnim i teškim, ili zbog toga što nas privid naše situacije nagoni da ključ smatramo izgubljenim van nas, jer sama logika zatvaranja govori nam da smo zatvoreni u nečemu i da to nešto mora spolja biti zatvoreno. Ključ, u stvari, ključ istine, ključ saznanja, ključ našeg bića, ključ sveta, nalazi se duboko u nama.“[6] „Istinu treba tražiti ne u beskraju makrokosmosa nego u dubinama mikrokosmosa. Dakle, ne van čoveka nego u čoveku.“[7] Ovaj važan i istrajan motiv mikrokosmosa prvi je eksplicirao Demokrit (frg. 34: ἄνθρωπος μικρὸς κόσμος – „čovjek je svijet u malom“), a osim u grčkoj filosofiji i gnosticizmu nalazimo ga u svetootačkim spisima (npr. kod Sv. Maksima Ispovjednika, Sv. Grigorija Palame), dakako i kod Njegoša. S tim u vezi je i Pekićeva asketska metafora ljestvice (κλῖμαξ, scala paradisi): „Penjanje u visine nije ništa drugo nego spuštanje do najdubljeg dna vlastitog bića. I tu je konačna istina.“[8] Ovdje bi morao da dođe do riječi Blaženi Avgustin: „Nemoj ići van, vrati se u samog sebe; u unutrašnjosti čovjeka boravi istina; i kad svoju promjenljivu prirodu doznaš, prevaziđi i samog sebe.“ (Noli foras ire, in teipsum redi; in interiore hominehabitat veritas; et si tuam naturam mutabilem inveneris, transcende et teipsum.)[9]

II

Vratimo se onoj formulaciji Pekićeve poetike koja nas upućuje na predstavu svijeta kao problem teorijske istine, na odnos prema svijetu kao na istinu moralnog stava i na angažman u svijetu kao na istinu političkog života.

Najprije teorijska istina. Načelno: „Svaka definicija osiromašuje istinu o pojmu koji definiše.“[10] Ovdje bi se Pekić možda mogao pozvati i na glasoviti Spinozin stav da je svako određenje istovremeno i negacija: omnis determinatio est negatio.[11] Za Pekića: „Istina je polimorfna, ali ne pluralistička.“[12] Naime, istina može uzimati mnoge oblike, ali istina ne može biti mnoštvena. Ovim stavom Pekić bi razočarao postmoderniste i kritičare „logocentrizma“, jer je bliži tradicionalnom shvatanju o jedinstvu uma u mnogostrukosti njegovih pojavnih oblika. No mimo istine logičkog zaključivanja postoji i neposredno sagledavanje istine: „Neposredno saznanje, odnosno znanje nečega uvek je istinitije od ma kako dobrog zaključivanja, jer logičko zaključivanje je jedan proces, kao i u svakom procesu može se dogoditi, a najčešće se i događa – greška, bez obzira da li se radi o jednom mehaničkom procesu u savršenom kompjuteru ili o takvom istom procesu u jednom savršenom mozgu. Pošto neposredno znanje ne zahteva proces nego je pitanje sadržano u istom vremenu, u istoj ravni, sa tačnim odgovorom nema nikakvih mogućnosti za grešku. Mi se nalazimo u neposrednom dodiru sa najdubljim istinama.“[13] S druge strane, važna je istina naše civilizacije jer je to egzistencijalna istina: „Ne znam, ali mi se čini da konfuzija potiče od pogrešnog pravca moderne argonautike. Put kojim se ide ne vodi Zlatnom runu. Neko nam je podmetnuo rđavu mapu. Debelim smo morima zalutali i ko zna hoćemo li kao vrsta ikad pronaći pravi put. Ili ćemo završiti u vlasti fatamorgane […]. Da čovek u stvarima oko sebe može nešto za sebe da nađe, na primer, čista je fatamorgana. Stvari ne vrede ako nam ne otkriju ono što smo u njima tražili, a tražiti i dobiti možemo samo što smo u njima ostavili. Mi se sa svojim istinama igramo žmurke.“[14]

Istina moralnog stava ima za Borislava Pekića dominantnu snagu važenja. Poput Ludviga Vitgenštajna, koji se ispovijedao da kada bi uspio da napiše knjigu o Etici time bi dao odgovor na najvažnija filosofska pitanja, i naš Pisac načelno tvrdi: „Mislim da se o moralu uvek i pod svim okolnostima i može i mora govoriti. Usudio bih se reći da, ako se o moralu ne bi moglo govoriti, ne vidim o čemu bi se uopšte govorilo, odnosno šta bi još drugo zadržalo svoj smisao da bi se o njemu govorilo?“[15] Pritom je Pekić svjestan dubine problema utilitarizma: „Da bi se utvrdilo šta je moralno a šta nemoralno, nije dovoljno utvrditi šta je korisno ‘po naše živote’ nego šta treba učiniti da naši životi budu korisni. Ono što naš život čini nekorisnim, iako je za njega korisno ne može biti moralno, jer je neracionalno i obrnuto: ono što nas čini korisnim, iako je za nas nekorisno, moralno je jer je racionalno.“[16] Izgleda da „racionalno“ ovdje znači logosno, slovesno, naime da upućuje na pretpostavku opšte smislenosti poretka stvari i događaja. Podsjećajući da „bez griže savesti žive samo biljke“[17] i koristeći se poznatom Kantovom metaforom, Pekić apodiktički savjetuje: „Ne lažimo u javnom životu, nemojmo izneveriti savest, moralno osećanje u nama i zvezdano nebo nad nama, ni onda, a naročito onda kad znamo da ćemo zbog toga biti na gubitku. U zamenu imaćemo miran san. Zašto je on neophodan najbolje znaju oni koji ga nikad nisu imali.“[18] A u strahovitom suočenju sa sobom naš Pisac-robijaš kondenzuje radikalno iskustvo: „Najviše se plašim života koga bih bio prinuđen da se stidim ili odričem. Plašim se da dođem u situaciju da samoubistvo izaberem kao jedini način da se sačuvam.“[19]

Istina političkog života mora da u svom središtu ima slobodu. „Sloboda nije trenutno osećanje stanja, nego trajno osećanje cilja.“[20] Dakle, sloboda se ne može svesti na formalnu slobodu izbora i pojednostavljeno ispoljavanje slobodne volje (liberum arbitrium); sloboda podrazumijeva svrhu. „Da bi se izvojevala sloboda treba se buniti, čak iako to nema smisla, bunite se, iako će vas ta pobuna usmrtiti, istrebiti, uništiti, bunite se radi same pobune, radi očuvanja prometejskog duha. Sub specie aeternitatis.“[21] Onda: „Sloboda je sudbina.“[22] Sloboda je čovjekov način postojanja i karakter, naime njegov etos, pa kao da Pekić kroz protekla hiljadugodišta odgovara Heraklitovoj riječi „karakter je čovjeku sudbina“ (frg. 119: ἦθος ἀνθρώπῳ δαήμων). Sa iskustvom političkog robijaša Borislav Pekić „slobodnim zatvorenicima narodnih demokratija“ posvjedočuje: „Lični je moral osnova svake opšte politike. Budimo ljudi, građani i Srbi, ali nikad ni jednu od tih osobina, urođenih ili stečenih, ne žrtvujmo drugoj. Ko počne sa žrtvovanjem svojih vrlina – završava sa žrtvovanjem tuđih života.“[23] Moralna i politička sfera su neodvojive. Za dvadesetpetogodišnjeg Borislava Pekića: „Politika je javni moral. Moral je privatna politika.“[24] Zato: „Treba se pridružiti ljudima koji brane neko pravo, neki viši vid ljudske egzistencije, čak i ako se čovek sa njima u potpunosti ne slaže. To sa politikom nikakve veze nema. To je čisto moralno pitanje.“[25] Onda to znači i obavezuje da se čovjek u političkom životu angažuje o svom trošku i uglavnom na svoju štetu. Kao Borislav Pekić.

III

Ponovimo pitanje: Zbog čega je istina zaista toliko važna? – Nasuprot laži, istina ima instrumentalnu vrijednost tj. korisnost upravo zato što istinito opisuje stvarnost i što nam tako omogućava da se orijentišemo u stvarnosti. Laž ima namjeru da osujeti naše razumijevanje stvarnosti i onemogući naše orijentisanje u stvarnosti. Poznavanje razlike između istine i laži uslov je racionalnog mišljenja i ponašanja, takođe i u moralnom pogledu. Istina i činjenice povezane su s vjerovanjem i povjerenjem, što je elementarni uslov društvenog života na svakom nivou (prijateljstvo, porodica, društvo), dok laganje podriva i destruiše svaki oblik ljudske društvenosti. Jasno, lažovima je najvažnije da li je ono što govore svrsishodno u postizanju manipulacije radi neke njihove koristi, a ne opterećuju se time da li je to što govore istinito ili lažno. Tada i istina paradoksalno može da dobije na važnosti jer se pomoću istine može najbolje lagati. (Dakle, u pogledu korišćenja istine lažovi su veoma tolerantni i fleksibilni, uopšte nisu isključivi.) Onaj koji nam pristupa sa intencijom laganja hoće zapravo da nam nametne život u svijetu laži iako on sam ne živi u tom svijetu. Budući skriven iza laži, on nam ne dopušta da ga upoznamo, u smislu da znamo šta misli, pa naša prirodna otvorenost postaje glupost i ludost. Tada naše prirodne sklonosti i osobine izopačuje neko drugi, mimo naše volje i naših postupaka. Kada nas neko laže onda se naše subjektivno iskustvo otvorenosti i povjerenja ispostavlja kao nepouzdano, usled čega gubimo tlo pod nogama i sposobnost orijentacije, sumnjamo u sopstvene prirodne sklonosti i osobine, ne percipiramo sebe kao razumno biće, i to ne svojom krivicom: drugi nas pravi budalom i s pravom se ljutimo. Zbog toga je važno da u situacijama u kojima ne možemo znati istinu možemo da prepoznamo laž.

Pekić poučno kaže: „Ja raspolažem samo brojnim sumnjama. Mnoštvom pitanja, bez odgovora. Nizom jednačina, bez rezultata. Masom neizvesnosti, bez ijedne izvesnosti. Ne poznajem još nijednu opštu istinu koju bih, čista srca i uma, spokojne savesti, smeo na bilo kakvom prostoru da branim. Ono što mi se čini da bolje prepoznajem, to je – laž. (Ali to još ne znači da i istinu znam.) Pre znam šta svakako nije dobro, nego šta je izvesno dobro. Više šta nikako ne treba raditi, nego šta svakako treba da se radi.“[26] Na opštem civilizacijskom i društvenom planu Pisac nam nudi koliko iskustveni toliko i proročki opis sadašnjeg (da li samo sadašnjeg?) stanja stvari: „Mi živimo u svetu na glavu obrnutom, u kome se prošlost menja a budućnost je neizmenjiva, gde jezik ne oživljava misao nego je ubija, gde se mir obezbeđuje ratom, ropstvo proglašava slobodom, moć zasniva na strahu i neznanju, a granice između laži i istine zauvek su izbrisane. I gde san, pre nego što i on bude programiran, ostaje jedini slobodan koridor kojim se iz mračnog sveta… može pobeći u neki bolji san i naravno, smrt.“[27]

Što su pojedinci i društvo civilizovaniji – to bi trebalo da su odgovorniji prema istini i činjenicama. Zamislimo društvo (bar nama je to lako!) u kojem svi jedni druge lažu i svi su svjesni da i drugi lažu i svi znaju da i drugi znaju da oni lažu. Mogli bismo reći da u takvom društvu, u kom dakle svi znaju da svi lažu, niko nije prevaren. No to svakako ne bi bilo idealno društvo; čak: to uopšte ne bi bilo društvo. Možemo da budemo međusobno beskrajno iskreni u laganju, ali se na ovom paradoksu brutalnosti laži ne može zasnovati prijateljstvo pa ni ljudsko društvo. Briga za istinu, sklonost da zastupamo istinita uvjerenja, sposobnost da razvijemo međusobno povjerenje koje nije motivisano koristoljubljem, – sve to nas vjerovatno u mnogom pogledu ograničava, ali bez prihvatanja takvih ograničenja mi nemamo identitet ljudskih bića i ne možemo stvoriti istinski ljudsku zajednicu. Gola istina može biti neprijatna, kao što gola laž može biti prijatna, ali mi smo uprkos tome u stanju da izaberemo istinu. Zato što naš izbor istine i dobra, čak i onda kada dovodi u pitanje život, odlučuje o našem dostojanstvu i ima snagu davanja smisla. A laž nas sluđuje i život čini nepodnošljivim.

Uzvišena egzistencijalna forma potvrđivanja istine je samožrtvovanje. Pekić i sam zna: „Sposobnost za najvišu žrtvu se pokazuje time da se bude niko da bi ono sve za šta si se borio – pobedilo.“[28] Upravo onaj Koji je za nas razapet, Koji je pretrpio patnju i poniženje, podnio žrtvu ljubavi, ne samo da je rekao nego je i životom potvrdio: Ja sam Put, Istina i Život.
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
19.832
IV

Ovo nas odvodi pitanju: Koja antropologija, koja slika čovjeka, leži iza po-etike, iza etike i politike Borislava Pekića? Na ovom pitanju insistira i sada ga retušira Pekićev naslov „Godine koje su pojeli skakavci: uspomene iz Zatvora ili Antropopeja (1948–1954)“. Grčka riječ ‘antropopeja’ (ἀνθρωποποιία) znači „stvaranje čovjeka“. Naime, komunistički zatvor je ambijent za stvaranje čovjeka, što sadrži dvije suprotstavljene intencije: s jedne strane represivni trud da se stvori novi, socijalistički čovjek, a s druge strane otpor da se u kritičnoj situaciji robije drži na umu ono Njegoševo „Što je čovjek, a mora bit čovjek!“ (Gorski vijenac 2329). U momentu hapšenja i privođenja Borislav Pekić ima na umu upravo ovo: „predstoje mi još mnoge neizvesnosti, među njima ona najsudbonosnija, koja se ne tiče moje sudbine, već odgovora na pitanje ko sam, kakav sam ja to čovek.“[29] To je antropopeja.

Suočenja sa sobom i sa drugima daju našem Piscu priliku za razne antropološke i karakterološke uvide: „Da bi čovek umeo dobro govoriti, mora najpre umeti dobro da sluša. A mnogi naši ljudi nisu naučili slušati, mogu možda jedino sebe da slušaju, ali ako pažljivo pratite ono što oni govore, konstatovaće se da su dospeli već dotle da ne slušaju više ni sami sebe, inače mnoge stvari ne bi rekli, ne bar na način koji živ čovek ne može shvatiti.“[30] Ili: „Kod nas na Balkanu se čedna ignorancija, pastirsko neznanje, udruženo s izgledom majmuna i prigradskom zapuštenošću, još uvek smatraju prvim uslovom da se neko proglasi genijem. Varvarsko stanovište da talenat dugujemo Bogu zamenjeno je u međuvremenu naučnom zabludom da smo za sve svoje sposobnosti dužni srećnoj kombinaciji gena, ali naše ubeđenje da mi lično svemu tome nemamo šta da dodamo nikako da se izmeni.“[31]

Distancirajući se u bezbroj nijansi i od sopstvene robije, Pekić poput nebeskog posmatrača uviđa kako su informbirovci tj. golootočani zarobljeni sopstvenom patnjom od koje ne vide ni sopstvenu krivicu, naime to što Partija koja preduzima brutalnu represiju je njihova i što su i oni gradili baš takvu zemlju, niti su u stanju da vide patnju drugog; samo oni znaju za patnju, i drugi ima jedino da ih ćutke sluša. Dok šezdesetosmaše posmatra s nadmoćnim osmijehom, jer ih „suštinski ne ujedinjuje ništa ozbiljnije od nekoliko udaraca pendrekom po leđima“.[32] No ni jedni ni drugi, makar bili Pekićevi životopisni saputnici, svakako nisu bili njegovi protivnici. Borislav Pekić se usudio da se usprotivi „novoj vlasti“, onima koji su nadirali i gazili, koji su žurili da sakriju, pa čak i sami da zaborave svoje porijeklo; oni nisu imali vremena ni za lažno predstavljanje; uostalom, imali su silu kao sredstvo za konvertovanje laži u istinu, za preoblikovanje straha u dobrovoljno pristajanje, za pretumačenje okrutnosti u prirodnu nužnost. Njihova batinaška hermeneutika, univerzalna jer opštevažeća, stvarala je novi svijet koji svi jasno razumiju, ali koji ipak neki ne prihvataju.

Borislav Pekić nije prihvatio crvenu hermeneutiku u crnim kožnim mantilima, prihvatio je mladalačko političko robijanje, i nije prihvatio mržnju. Njegovu osvetu oblikuje novozavjetna plemenitost, a njegov stav karakteriše uzvišena duhovna nadmoć: „Moja najveća osveta je u tome što me nikada nisu uspeli primorati da ih mrzim. Prezira je bilo. Prezir je bio moja pobeda, ali taj prezir je bio i moj poraz. Jer su me na taj prezir oni naterali i time stvarali situacije u kojima sam bio primoran da prezirem i sebe. Bez obzira na sve teškoće, nevolje, neprilike, nepravde, gimnazijski teror 1945–1948. godine, robije, primoravanje na ćutanje i građansko i umetničko, nepravde što mi se nanose u javnom životu, u kome, da bih bio ono što jesam, da bih opstojao, zapravo moram ulagati višestruko više napora od ljudi bez moje prošlosti. Čitava jedna godina bez pasoša, i nasilno odvajanje od porodice, političke intrige koje su mi skinule četiri ugovorene knjige, uvrede, besprimerna čekanja pred vratima PEN kluba, prisilna emigracija u kojoj se nalazim, bez obzira na to ja sam prema uzrocima svojih nesreća uvek uspevao zadržati jedan podrugljiv stav, u kome je bilo obilno mesta i za podrugljivost na sopstveni račun.“[33] I pouka: „Meni moje nevolje više ne trebaju. One mi više ništa ne kazuju niti dokazuju. Trebaju mi samo zato što znam da je potpuno zaboravljanje vlastite patnje polovina puta u zaboravljanju tuđe.“[34]

*

Borislav Pekić, jedan od najboljih među nama, izgovorio je, napisao je, živio je riječi: možete me ubiti, ali me ne možete pobijediti. Takav Borislav Pekić, koji je kao osamnaestogodišnjak bio član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije „Savez demokratske omladine Jugoslavije“, zbog čega je osuđen na višegodišnju robiju, imao je od koga da nauči ovu rečenicu, uostalom rečenicu koju je carskom Beču uputio Princip Gavrilo. Naime, Borislavov otac Vojislav uputio je 1917. pred odlazak u komite pismo okupacionoj austrougarskoj „Slavnoj Cesarsko-kraljevskoj Upravi za Crnu Goru“ da je, kao što je red, obavijesti: „… i zato odlazim među ljude čija je borba izraz muka i patnji narodnih, odakle ću se za spas njegov boriti do potonje kapi krvi, a oružje koje sam u ruke uzeo ostaviću samo onda kad on postane deo Velike Srpske Države. Vojislav D. Pekić.“[35] Tako je i bilo.

Neki od nas svakako su mogli čuti onu rečenicu od svoga oca, naprimjer ja od moga Veselina. Danas ona nažalost zvuči kao iz neke bajke u kojoj su nekada ovdje živjeli divovi. Mada se iz slabosti uglavnom gradimo da se te bajke ne sjećamo. Borislav je sin svoga oca Vojislava. To što daje razloge za ponos zna da istovremeno bude teret koji nije lako nositi. Meni pak nije lako da nosim ni teret ovih riječi o Borislavu Pekiću, koje su zapravo izraz poštovanja prema jednome od najboljih među nama.

Izvor: Besjeda održana na izložbi o Borislavu Pekiću 14. maja 2015, u Nikšiću, u sklopu „Dana Borislava Pekića“, a objavljena u: B. Šijaković, Otpor zaboravu, Foča, Beograd 2016, 173-186.

[1] Borislav Pekić, Godine koje su pojeli skakavci: uspomene iz Zatvora ili Antropopeja (1948–1954), knjiga prva, Beograd: Službeni glasnik2010, 194.

[2] Marginalije i moralije Borislava Pekića, priredile Ljiljana i Aleksandra Pekić, Beograd: Službeni glasnik 2014, 194 [Život na ledu: Dnevnici 1983/84].

[3] Borislav Pekić, Godine koje su pojeli skakavci: uspomene iz Zatvora ili Antropopeja (1948–1954), knjiga druga, Beograd: Službeni glasnik2010, 184.

[4] Na ovo vajkadašnje, sokratovsko pitanje nedavno je nastojao da na obuhvatan i opšterazumljiv način odgovori Harry G. Frankfurt, OnTruth, New York: Knopf 2006.

[5] Marginalije i moralije, 38 [Život na ledu: Dnevnici 1955/59].

[6] Marginalije i moralije, 405 [Rađanje Atlantide].

[7] Marginalije i moralije, 136 [Rađanje Atlantide].

[8] Marginalije i moralije, 137 [Život na ledu: Dnevnici 1983/84].

[9] Augustinus, De vera religione 39.72.

[10] Marginalije i moralije, 138 [Život na ledu: Dnevnici 1983/84].

[11] Radi se zapravo o Hegelovoj adaptaciji i adopciji jednog Spinozinog stava, formulisanog u pismu J. Jelesu od 2. juna 1674.

[12] Marginalije i moralije, 135 [Filosofske sveske 1955/59].

[13] Marginalije i moralije, 461 [Rađanje Atlantide].

[14] Marginalije i moralije, 430 [Zlatno runo].

[15] Marginalije i moralije, 239 [Zlatno doba dijaloga].

[16] Marginalije i moralije, 238 [Političke sveske 1955/59].

[17] Marginalije i moralije, 353 [Na ludom, belom kamenu ili Buđenje vampira].

[18] Marginalije i moralije, 240 [Stope u pesku].

[19] Marginalije i moralije, 237 [Život na ledu: Dnevnici 1955/59].

[20] Marginalije i moralije, 357 [Život na ledu: Dnevnici 1955/59].

[21] Marginalije i moralije, 358 [Uspon i pad Ikara Gubelkijana].

[22] Marginalije i moralije, 358 [Zlatno runo].

[23] Marginalije i moralije, 308 [Stope u pesku].

[24] Borislav Pekić, Političke sveske / Filosofske sveske, Beograd: Službeni glasnik 2012, 77 (3. septembar 1955); upor. Marginalije i moralije, 295.

[25] Marginalije i moralije, 238 [Korespondencija kao život].

[26] Marginalije i moralije, 399 [Zlatno doba dijaloga].

[27] Marginalije i moralije, 406 [Sabrana pisma iz tuđine].

[28] Marginalije i moralije, 474 [Zlatno runo].

[29] Godine koje su pojeli skakavci, knj. I, 40.

[30] Marginalije i moralije, 73 [Život na ledu: Dnevnici 1983/84].

[31] Marginalije i moralije, 10 [Zlatno runo].

[32] Godine koje su pojeli skakavci, knj. I, 49, nap. 30.

[33] Marginalije i moralije, 268 [Život na ledu: Dnevnici 1983/84].

[34] Marginalije i moralije, 270 [Život na ledu: Dnevnici 1983/84].

[35] Borislav Pekić, Tamo gde loze plaču: Eseji, dnevnici, priredile Ljiljana i Aleksandra Pekić, Beograd: Službeni glasnik 2014, 322.

Bogoljub Šijaković Borislav Pekić Istina Po-etika

espreso.rs/teologija.net
 

Baudrillard

Legenda
Moderator
Poruka
69.511
Priroda i smrt

Da li je potreba za prirodom, žudnja za smrću? Otkuda samo lepota nenačeta rukom, ono što nikada, ma koliko veličanstvena bila, ljudskoj rukotvorini ne uspeva, miri čoveka sa smrću, a ponekad ga sa njom na neki način i upoznaje.

Zašto hoćemo da nestanemo u nebu koje posmatramo, u moru koje se gasi, u reci koja odlazi, a takvu žudnju nikad nemamo, takvu žudnju za ujedinjenjem, pred nekim ma i najlepšim delom ljudske ruke? Šta je to u prirodi što se spaja sa smrću i što je spaja sa umiranjem, a kroz njega i sa večnim vraćanjem?

Možda je upravo to večno vraćanje koje nam samo priroda jemči ono što nas njoj privlači, samo smo pred njom i sa njom sigurni da nikad nećemo sasvim umreti.

Trebalo bi da nam tu sigurnost pruža naše potomstvo, ali ne pruža. Naprotiv čini se da će ono oduzimajući nam prirodu, oduzeti nam i jedini grob u kome se može i živeti.

Život na ledu
 

Baudrillard

Legenda
Moderator
Poruka
69.511
Još o umetnosti. - „Umetnost i stvarnost“- X deo

Nekoliko daljih ideja o umetnosti. Odlivkom stvarnosti dobija se njen pojavni nivo. Samo svrsishodno prekombinacijom fakata dobija se i njen smisao. Pojavni nivo nije samo niži oblik umetničkog saznanja zato što joj slepo veruje, već i stoga što nužno reducira.

Ja ne razbijam vreme da bih razbio biće, nego da bih ga ponovo sastavio. Samo sa ponovo sastavljenim bićem, onako kako je majka Tetida sastavljala Ahilove ostatke, moguće je razbiti mrtvački kovčeg vremena.

Ma kako je da je u našem delu uvek se ogleda ograničenost vremena u kome stvaramo, ograničenost medijuma sa kojim radimo, ograničenost našeg talenta i naše ličnosti i najzad ograničenost trenutka u kome sve te ograničenosti daju bolju ili goru kombinaciju stvaralačkih uslova.

Plač i smeh su dva osnovna vida našeg spajanja sa svetom. Plač i smeh su takođe dva od najdubljih vidova ulaska i prodiranja sveta u nas. Otuda tragedija i komedija su dve najbitnije forme enozisa sveta koji postoji i sveta koji se saznaje.

Život na ledu
 

PetarSamotnjak

Zaslužan član
Poruka
135.705
Nikada nikome i nizašta ne priznajte da je u pravu. Ni po cenu života. Vaše mišljenje je najbolje, jer za njega nikome ništa ne dugujete: ni iskustvu, ni tuđoj mudrosti, ni nauci, ni istoriji, ni otkrovenju – samo sebi. Nemojte se saglasiti čak i ako vas ubeđuju da ste pametni. Savladajte vaše ustreptalo srce koje žudi da se sa tim složi – to je klopka! Oni žele samo vašu saglasnost. Zatim će od vas tražiti da se, budući pametni, i u drugim stvarima sa njima složite. A kuda bi vas odvelo to popuštanje – odvelo bi vas u anonimnost.

Borislav Pekić
 

Baudrillard

Legenda
Moderator
Poruka
69.511
Sartr i Kami – mitska paralela.

Jedna mitska paralela Sartra i Kamia. Ako Kamijeva moralna filosofija ima piktografski arhetip u Mitu o Sizifu, Sartrova je transkripcija mita o Tantalu, ali u svojoj ozbiljnoj sferi, potrebe da se dosegne egzistencija, ali mita o Buridanovom magarcu kad se tiče Sartrove praktične politike.

Život na ledu
 

PetarSamotnjak

Zaslužan član
Poruka
135.705
Nemati prošlosti je ostati bez budućnosti. Ali ako tamo ostanemo, ako se tamo zaglibimo, budućnost zbog koje smo se u nju vratili postaće nedostižna. Proći će pre nego što shvatimo da je sve – sadašnjost. Da je sve uvek u istoj ravni. Da je nerazumevanje onoga što je bilo juče jemstvo da ćemo još manje razumeti ono što nas čeka, a najmanje ovo što danas radimo.

Borislav Pekić
 

Baudrillard

Legenda
Moderator
Poruka
69.511
Kretanje kontinenata i život prirode (povodom članka u „Tajmsu“)

U “Tajmsu” od 12. 2. 1983. godine čitam jedan članak o merenju pokretanja kontinenata.
U tom članku se kaže da preliminarne studije dvojice naučnika u Sjedinjenim Američkim Državama, koje pripadaju Nevals Surfas Vepens Centru u Virginiji, pokazuju u stvari da se pokretanje kontinenata koje je veće od 10 cm na godinu može u stvari sa vrlo velikim poverenjem meriti.
Merenje je izvršeno putem kompariranja sa geografskim pozicijama, odnosno širinama i dužinama 20 stanica u početku sedemdesetih godina, i sa njihovim pozicijama danas. Tako je ustanovljeno da se Evropa u pravcu istoka kreće oko 10 santimetara na godinu, da se recimo u odnosu na Severnu Ameriku Australija kreće severno otprilike 15 santimetara na godinu, itd.
Te mere su bazirane na radio transmisijama satelitskog vojnog sistema Sjedinjenih Američkih Država. Naučnici takođe tvrde da se za to pokretanje koje je ispod 10 santimetara na godinu sa sigurnošću ne može ništa tvrditi.
U stvari ove nove vrednosti za kretanja bazirana su na situaciji za poslednjih 10 godina, ali kada se oni kompariraju sa nalazom koji je napravljen na osnovu geoloških istraživanja milionima godina naše planetarne geološke istorije, vidi se u stvari velika similarnost direkcija, međutim jedino nešto usporenija brzina.
Ova zapažanja su vrlo interesantna zbog toga što pokazuju da priroda ima svoj vlastiti život i da sve ono što mi na njoj i s njom radimo, predstavlja u stvari njen prisilan i drugi život.
Tragična je mogućnost naše civilizacije da svojom visokom tehnologijom i njenom zloupotrebom bacimo ove kontinente u onu brzinu, onaj tempo života i pokretljivosti koja će nas zajedno sa tom prirodom uništiti. Izlaz bi bio da se podesimo prema životu prirode, da živimo zajedno sa njom, a ne protiv nje.

Život na ledu
 

Baudrillard

Legenda
Moderator
Poruka
69.511
Zasada vozim gradom i saznanje da ću letovanje provesti u grobnici, okružen leševima policijskih uspomena, još je daleko. Ipak, na Sabinine živahne komentare odgovaram zlovoljnim ćutanjem. Kada mi se pokoja reč i otme, ne odnosi se ona na isti povod. Kao da istovremeno prolazimo kroz dve različite varoši, sazidane na istom prostoru, ali strogo odvojene različitom dubinom opažanja, pa Sabina ima oko samo za svoju, ovu godine 1965, a ja, opet, samo za onu kroz koju sam se vozio 1943. Dok se tvoja sestra oduševljava bareljefom na Većnici, ja iza kamenim obrazinama oživljenog grudobrana čujem metež našeg Vojnog garnizona; njen „slatki bungalov“ za mene je korovom zarasla ledina, na kojoj vojnici puka Brandenburg igraju fudbal; po Sabininoj „senovitoj promenadi“ rasporedena su Konradova mitraljeska gnezda sa cevima okrenutim moru; Sabinin „ljupki trg“ je u Konradovom gradu gubilište.

Kako upokojiti vampira
 

PetarSamotnjak

Zaslužan član
Poruka
135.705
Prestao je večni rat prirode i čoveka. Čim je shvatio svoju moć, čovek se prema prirodi počeo ponašati kao prema slučajnoj i nesnosnoj rogobatnosti u uređenom poretku veštačkih stvari, u svetu vlastitih proizvoda, koji bi, inače, bez prirode bio savršen.

Borislav Pekić
 

Baudrillard

Legenda
Moderator
Poruka
69.511
Opraštam se a od majke. Ujak je negde van kuće. Ona ne plače. Zahvalan sam joj. Ali, to se moglo i očekivati. Ona je jaka. Uvek je bila. Jaka i racionalna. Gura mi u džep par čistih, besprekorno ispeglanih maramica. U svim okolnostima treba biti uredan. U poseti kao i na samrti. (Dobar odgoj je naša jedina odbrana pred varvarima - kazao mi je jedan od uglednijih pluskvamperfekta moje kontrarevolucionarne mladosti. Bajoneti su bolji, gospodine, odgovorio sam. Onda se nisam odlikovao naročitim čovekoljubljem. A ni nekim odgojem, kao što se vidi.) Čisti mi okovratnik od dlaka poslednjeg šišanja. Čini sve što je oduvek radila kad sam izlazio iz kuće. Najzad mi dodaje mantil, prepravljen od očevog službenog mantila kojeg je nosio s pohodnom uniformom sreskog načelnka još 1936. godine.

Godine koje su pojeli skakavci
 

Baudrillard

Legenda
Moderator
Poruka
69.511
Kada su u jednu ranu majsku zoru godine 1970. organi Unutrašnjih poslova - njih nekoliko! - došli da mi uzmu pasoš, i tako spreče moje preseljenje u Englesku, ja sam oštro protestvovao. Što mi se oduzimaju putne isprave? Ne! Što sam gurnut u grdne materijalne i druge komplikacije, jer već sam se bio spakovao i stan izdao? Ne! Što će me to mesecima odvojiti od supruge i kćerke kojima je dopušteno da odu? Nipošto! Ja sam protestvovao što su došli tako rano, što su me probudili u necivilizovano vreme! (Kao da je, u međuvremenu, oduzimanje pasoša bez ikakvih objašnjenja, osim u diskrecionom pravu, po definiciji nečemu što se ne objašnjava, sasvim civilizovano, i ne samo to nego, barem u mom slučaju, nekako i prirodno. Prirodno je, naime, da se ja, bez suda - ne kažem možda i bez nekog somnanbulog povoda - oštećujem u jednom od bitnih građanskih prava; nedopušteno je jedino da se to čini u pet izjutra.) I opet je moj otac bio izgubljen, moja majka uplašena, ali praktična, moja supruga konsternirana i očajna, jedino sam ja bio iznad situacije - bar dok agenti nisu otišli s mojim pasošem. Upustio sam se bio i u neke hladne duhovitosti, i opet, kao da je imati duha zamena za posedovanje građanskih prava, nekoliko ciničnih primedbi nadoknada za njihovo oštećenje! Ništa, dakle, nije pomoglo! Ni višegodišnja robija, ni tuđa iskustva, ni zrele godine - imao sam ih već četrdeset - savršeno ništa: "dobar odgoj", unive-rzalno oružje moje majke protiv svih životnih nedaća ostalo je i moja jedina odbrana. Teši me jedino da, u slučaju mog pasoša, ni mnogo srčanije odbrane nisu bile srećnije ruke. Moj advokat i prijatelj, pokojni Joro Barović, smatrao je da je prav put najbolji i najbrži. Tužio je Udbu. Put je, uistini, bio dobar, premda ne i naročito brz. Sud je doneo kratku presudu u kojoj je jasno bilo jedino da je Udba u pravu. Ja i sada mislim da je tužba bila sjajna, premda je u njoj malo reči bilo o meni a znatno više o primedbama koje je Joro imao na poredak stvari kod nas i u svetu. Kad smo spor izgubili, Joro je rekao: "Nije važno. Važno je da znaju gde stojimo u ovoj stvari." Ja sam znao - skoro godinu dana stajao sam u Beogradu umesto u Londonu.

Godine koje su pojeli skakavci
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
19.832
Saga o izgubljenom svetu pojavljuje se u mnogim kulturama, i nije inkorporirana u Pekićev roman Atlantida samo u vidu potrage za činjenicama njegovog nestanka nego kao uvertira za dublju priču koja je antropološko razmatranje.

Zlatna vremena Atlantide su simbol zaboravljenog raja i predstavljaju matricu nestanka jednog sveta. Atlantida pokazuje da se ispod prašine po kojoj hodamo možda nalaze diluvijalni slojevi ostataka mnogih drugih civilizacija, takođe sa mehanizmom samouništenja u svom jezgru, iz čega proizlazi da će neke buduće čekati svog Prometeja da ukrade vatru od bogova, započinjući nov ciklus stvaranja i destrukcije.

Smeštena negde na hijazmi fikcije, mita i realnosti, Atlantida je otisak prapočetka i večitog vraćanja na njega, podsećajući čoveka na uzaludnost posla pravljenja civilizacije, a usput i božanski da se naruga njegovim sizifovskim naporima.

Otelovljenje ničeanskog natčoveka u Velikom Vodoliji, paradigmi ostvarenog ljudskog potencijala, upućuje nas na zaboravljene ideale i mogućnosti naše vrste, koja robuje sopstvenim tvorevinama, a Argo čovečanstva umesto ka zlatnom runu budućnosti, plovi civilizacijskim stranputicama sopstvene nemogućnosti adaptacije tehničko-tehnološkom progresu koji nije išao uporedo sa duhovnim razvojem, već ostao na makijavelističkim principima u međusobnim odnosima.

Savremenost i antipod humanom
Roboti, mašinski dvojnici čoveka, savršeni su na prvi pogled, ali zapravo imaju iskrivljeni ljudski lik, i u njih je utkano sve što je antipod humanom. Taj dualitet ukazuje na emanaciju koja se otela kontroli i počela da ispoljava ono najgore od tvorca po čijem liku je napravljena.

Odmetnuti od svog izvora, počeli su da stvaraju novo okruženje u vidu nakazne kopije raja iz koga su potekli – struktura sačinjena od živih, ali rigidnih delova, gde postoji veliki stepen hijerarhije i automatizacije funkcionisanja, u stvari je Mamfordov koncept megamašine, obrazac koji prožima mnoge ljudske organizacione celine od Vavilona do današnjih dana, a u kom je pojedinac samo zupčanik, komponenta velikog, nevidljivog stroja. Potisnute individualnosti, jedinka se stapa u monolitnu celinu koja degradira njenu samosvojnost radi postizanja grandioznih, megalomanskih ciljeva.

mašina


Survan u bezdan alijenacije, moderan čovek je metafizički mučenik, raspet između prirode i surogat stvarnosti koju je sam stvorio. Svojstven mu je jak osećaj otuđenosti, koji pojačava stalnim bekstvom od sebe i svog prirodnog okruženja. I tačno je Erih From primetio opisujući kibernetski tip savremenih ljudi, da se pretvaraju u automat, lišen empatije, usmeren samo na razmenu dobara i znanja.

Svojom mehanicisitičkom logikom uzdigli smo se do zvezdanih prostranstava svemira, ali i spustili do najtamnijih ambisa nemorala odstranjujući vitalne delove svoje esencije nauštrb pretvaranja u biće čiji je životni fokus usmeren na nežive tvari, a možda smo likaonskom bezobzirnošću točak razvoja naše epohe doveli do nepovratnog ubrzanja sa apokaliptičnim raspletom.

Obrisi autentičnog ljudskog bića nalaze se na razvalinama duha vremena čije postojanje bledi, izgledajući tanko, poput skrame daha na ogledalu.

„Ključ, u stvari, ključ istine, ključ saznanja, ključ našeg bića, ključ sveta, nalazi se duboko u nama.“
Borislav Pekić
 

Baudrillard

Legenda
Moderator
Poruka
69.511
Kad je kazao što je imao reći, lepote je nestalo. Ostala je činjenica da će me odmah pustiti i ona je izgledala očajno prazno, i tako će izgledati, bojim se, još dugo pošto budem izašao.
Izvesnost da se nešto dogodilo vulgarna je prema neizvesnosti da se to događa. Pretpostavka bogatija od fakta. Nada plodnija od sigurnosti. I mašta dublja od stvarnosti.
I najzad šta to znači "biti pušten"? Reklo bi se da je to očevidno. Da se čovek uvek pušta – napolje. Pušta se, međutim, i unutra. Za "puštanje napolje" i "puštanje unutra" jedan je termin. Ono napolje isto je tako hermetički zatvoreno kao i ovo unutra. Može se, dakle, izaći i unutra.
Šta znači "biti oslobođen"? Teško – slobodan. Možda oslobođen jednog uslova i stavljen u zavisnost drugog. Iz jednog sistema ropstva transportovan u drugi. Moje oslobođenje, dakle, nije samo izlazak unutra. Ono je još i prinudno. A po svemu i – lažno.

Godine koje su pojeli skakavci
 

Baudrillard

Legenda
Moderator
Poruka
69.511
GRAĐANIN, BUNTOVNIK ILI STRANAC
„Udružili smo se u čopor da bi nam bilo toplije. Da li nam je toplije, nije ustanovljeno. Istorija ove simbioze još traje. No, sve je to bilo pre nas i mimo nas. Nama je čopor dat kao sudbina, pred kojom nemamo izbora. Ali jedan ipak postoji, i on nam se, ma koliko nesvrsishodan, ne može oduzeti:koliko nas taj čopor uistini greje, svako od nas, vlastitom kožom, sam mora da izmeri ...“
(DNEVNIK, 1982)​
UVODNA BELEŠKA

Pod naslovom, što nesumnjivo ambiciozno nadmašuje skromnu sadržinu, sakupljeno je ovde 14 kraćih radova iz časopisa i listova, za koje mi se činilo da izmiču užim profesionalnim okvirima, postavljenim naslovom I dela, i da bar u ponečemu zakoračuju u šire, sociološko polje.
I što su se ove skice tu našle zajedno, više je da ne smetaju harmoničnoj zatvorenosti profesionalnih tema I Dela, nego što same sobom izražavaju neku osobitu celovitost ili definitivnost mišljenja. Treba ih stoga primiti kao razmišljanja amatera na jednom polju, na kome, ponekad izgleda, osim amatera, nikog drugog i nema.
Moj lični odnos prema instituciji zajednice oduvek je bio ambivalentan. U mladosti sam sanjao o idealnoj uniji idealnih pojedinaca u idealnu državu, (o tri, dakle, zablude, smešane u jednu sveobuhvatnu), a danas, o državi koja se ne vidi, ne čuje i ne oseća, (o jednoj zabludi, izdeljenoj na tri manje).
Ali, ni pouzdane zablude mladosti, ni verovatne zablude zrelog doba, nikad nisu bile hemijske čiste. U istom duhovnom kotlu kuvale su se najčešće sasvim oprečne zablude. (Zar je onda čudno da odatle sve do sada nije mogla proizići nijedna – istina?). Žudnja za Zajednicom, ja sam je odbacivao. odbacujući je, ja o njoj sanjam.
H. D. F. Kitto u knjizi "The Greeks" (Grci) piše o jednom nadgrobnom govoru koga je, po Tekididu[1], održao Atinjanin Perikle[2]: "... Ako pročitamo govor, videćemo da, hvaleći atinski polis, Perikle hvali nešto što je više od države, nacije ili naroda; on hvali način života ... Pa šta? Zar mi[3] ne hvalimo – engleski način života?
Razlika je u ovome: mi od svoje države očekujemo da bude potpuno ravnodušna prema – engleskom načinu života. U stvari, pomisao da država treba aktivno nastojati da ga unapredi, ispunila bi strahom većinu nas. Grci su, međutim, mislili o polisu kao aktivnom, formativnom činiocu koji vaspitava um i karakter građana ..."
Priznajem da i mene slika države kao "vaspitačice uma i karaktera građana" ispunjava dubokim užasom. Ali, istodobno i jednako iskreno, i nekom potajnom čežnjom za utopijskom zajednicom koja bi to umela, mogla, a iznad svega, na to imala prirodno pravo. Nekom Novom Atlantidom[4], u stvari.
Dihotomija se produžuje do dana današnjeg, obuhvatajući sve niže i priprostije teme. Istina je da mi se, bez obzira na oblik i savršenost, nužnost zajednice čini nametnutom, ali je takođe istina da bi bez organizacije, koja mi obezbeđuje umerene prednosti, tzv. civilizacije, ovakav kakav sam, po svoj prilici, jadno propao u svakoj iole ozbiljnijoj slobodnoj biološkoj utakmici.
Od čoveka koji je već bezmalo genetički naviknut na uredno uručivanje pošte i snabdevanja strujom, koji podrazumeva da ga na ulici čuvaju od nasilja, a kad oboli po njega šalju ambulantu (o čemu neko, očevidno mora da se stara), ne može se očekivati da razmišlja o slobodama kao divljak, po koga, kad oboli dolaze samo hijene.
Sa urednom poštom, električnom strujom, ambulantom i bezbednošću na trotoaru, dobili smo, razume se, zatvore, cenzuru, arbitrarnost administracije, tiraniju akata, korupciju, negovane nejednakosti, školsko ne-obrazovanje, svemoć mediokriteta i sve druge odlike jednog – razvijenog društva.
Šta smo sve pogubili, još ne znamo. Još se, naime, prebrojavamo.

[1] Tukidid (460. pre n. e.- 395.) bio je starogrčki istoričar koji je opisao Peloponeski rat, i sam je sudelovao u ratu kao jedan od atinskih vojskovođa, ali su ga Atinjani ubrzo prognali. Zatim se skrasio na jednom otoku i tamo napisao svoje delo Istorija peloponeskog rata. (Prim. prir.)
[2] Perikle (490-429 pre n. e.) atinski državnik, koji je početkom peloponeskog rata bio najistaknutija ličnosti u političkom životu grada. Politički je bio demokrata, u sukobu kako sa pristalicama oligarhije tako i sa ekstremnom levicom. Njegov veliki ugled zasnivao se na nepotkupljivosti, političkoj dalekovidosti i govorničkoj obdarenosti. Bio je lični prijatelj Fidije, Sofokla i Anaksagore, a neposredno je zaslužan za izgradnju Partenona. (Prim. prir.)
[3] Englezi, primedba Borislava Pekića.
[4] Atlantida je ime mitskog ostrva. Prvi put ga je pomenuo Platon u svojim dijalozima Timea i Kritija.Po njemu je to bila moćna pomorska zemlja koja se nalazila ispred Herkulovih stubova i koja je osvojila mnoge delove zapadne Evrope i Azije 9000 godina pre Solomona ili otprilike 9600 godina pre nove ere. Posle neuspešnog pokušaja da osvoji Atinu, Atlantida je potonula u okena u jednom nesrećnom danu i noći. (Prim. prir.)


Tamo gde loze plaču
 

PetarSamotnjak

Zaslužan član
Poruka
135.705
Samo ljubav je nada svim!… Ona je ravna Gospodu i sinu Njegovom!… Šira je od nebesnog pokrova, dublja od bezdana, jača od najveće sile!… To je najveća sila na svetu!… Ona vezuje dete i majku, vezuje listak s listom, travku s travkom, čoveka sa čovekom… Njena moć – moć je božja, ona je čedo božje!… Upamti to, pobratime!

Borislav Pekić
 

PetarSamotnjak

Zaslužan član
Poruka
135.705
U politici je podređivanje opštem smislu gubljenje vlastitog, a kakvog smisla ima zajednica ako je čine oni koji su izgubili svoj. To bi bilo isto kao kada bismo kazali da je najslobodnija zajednica ona koja je sastavljena od robova. Ona to i jeste, ali samo ako se ne shvati kao mnoštvo različitosti u kome su delovi zadržali svoju nezavisnost, već kao nov entitet u kome su je izgubili.

Borislav Pekić, Odlomci dnevnika
 

Baudrillard

Legenda
Moderator
Poruka
69.511
O mitu povodom Zlatnog runa. Beleška o mitovima

Mit je ono što je u jednoj umetnosti - univerzalno. Sve osnovne ljudske situacije su mitske. Ono što mitsko nije, slučajno je i nebitno. To je šljaka postojanja. Mit je zatim cement duhovnog ujedinjenja naroda.

Višeslojnost mita sastoji se od poetskog, piktografskog sloja koji je srednji i koji povezuje najviši ontološki, suštinski u stvari, sa najnižim istorijskim.

Kasirerovo mitsko večno juče, dakle ono što se smatra vremenom mita mogu da primenim samo onda ako mu dodam i večno danas, kao mit koji se ispunjava i reprodukuje, i večno sutra kao potencijalno mitsko, kao mit koji suspendovan, spreman, očekuje da se još jednom realizuje.

Pre nego što kažemo da je mit bezvremeni moramo razumeti da je on zapravo svevremeni, i da u toj svevremenosti dobija i on svoje vreme koje mu inače nedostaje. Samo tako se može protumačiti bezvremenost mita; inače u njemu dobijamo nešto što budući da stoji izvan vremena ne stoji nigde.

Život na ledu
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.