Quantcast

Borislav Pekić

Lada

Elita
Poruka
17.424
Ljudi su bolesno nepoverljivi. Kao da su u stalnom međusobnom ratu, da jedni od drugih ne očekuju nikakvo dobro. Ljudi su uopšte vrlo čudni. Kao da on i oni nisu iz istih svetova. Čak i oni koji su prema njemu bili ljubazni, pa mu se ponekad činilo da ga shvataju, ni oni nisu odobravali njegov način mišljenja. To se ne radi, govorili su. Ali kad ih je pitao zašto, zašto se nešto ne radi, nisu umeli da odgovore. Zašto su ljudi takvi?
 

Lada

Elita
Poruka
17.424
Proklete činjenice. Ima zaista nešto bolesno u zapadnoevropskom vaspitanju. Nikad nam nije dosta činjenica. Za nas su, naime, činjenice - istine. Mi mislimo da smo u nečemu nešto saznali ako o tome prikupimo planinu činjenica. A zna se kako s njima stvari stoje. Većina ih se međusobno ne slaže. Činjenice su, u stvari, najnestabilniji faktor našeg saznanja o svetu. Njegova jedina prava nepoznata veličina. Da nema stvarnosti, kako bi se o njoj duboko i tačno pisalo!
 

Baudrillard

Legenda
Moderator
Poruka
66.335
BORISLAV PEKIĆ
(skica za portret)

Prošlo je kratko vreme otkako su se Ivo Andrić i Miloš Crnjanski preselili iz života u našu književnu prošlost i na svojim vrhuncima počeli da stoluju svoju buduću večnost. Okončali su svoje duge tvoračke sudbine u jednom srećnom trenutku srpske književnosti, ostavljajući za sobom niz pisaca od klase i dara koji su već dobro zakoračili u visoke prostore krupnog stvaralaštva.

Želim da vas upoznam sa jednim od njih koji je već danas i sve više će biti buduća istorija srpske književnosti. On je tu, u naše dane, pred našim očima nastaje i postaje – red je da ga upoznamo. Borislav Pekić Ličnost po mnogo čemu neobična: životom, delom, izgledom. Nad malo povijenim ramenima čoveka visokog, lomnog rasta, ostro srezana asketska trouglasta glava.

Strog pogled pod jakom dioptrijom naočara, kojim kao da više vidi no što gleda, tek oretko ozari kratak i kao malo izgubljen osmeh. Mek i dug korak visokih nogu i izrazito lepa nemirna ruka. (Jedna vidovita slikarka portretisala ga je kao ikonu Bogorodice Trojeručice.) Govori malo i gotovo uvek prekom, kratkom rečenicom, on pisac najduže fraze u srpskoj književnosti.

Govori pri tom ljutito, čak nabusito, kao da se unapred srdi na sagovornika, kako to hoće da bude kod ljudi koji duhovnu nežnost skrivaju u oklop apodiktičnosti. Krvopilan radenik, jedan od najtvrdokornijih poslenika koje znam, uvek je međ svetom pomalo odsutan, kao da je najbolji deo svoje misli ostavio da i dalje mučki posluje nad nedovršenim rukopisima. Pije retko, ali onda samo teška pića, uporno i oštro kao kozak.

Gord, čak i nekako plemićski ohol. Retko greši i još teže prašta greške ljudima i sebi. Tvrd čovek od stavova i principa, srećom bez pedanterije i sitničavosti koje ovakve karaktere često prate. Ne trpi šarlatanstvo, prejaku, neodmerenu reč i naše sentimentalne, slovenske izlive. Reč drži kao da je škodski gorštak, i drži do toga da je i drugi drže. Rečju jak, opor i pomalo krut čovek koji pri svem tom ume da bude i dragocen i dragoceno odan prijatelj ljudima i idejama koje primi za svoje.
Takav kakav je, Borislav Pekić nije, razume se, mogao lako prolaziti kroz život i nije lako prošao u životu. Rođen 1930. u Podgorici kao sin jedinac Crnogorca, visokog upravnog činovnika Kraljevine i majke Banaćanke, u prekretnim, ludim posleratnim godinama, u svojoj devetnaestoj, kao član ilegalne organizacije “demokratske omladine”, suđen je i osuđen na dugogodišnju robiju od koje je više od pola decenije odsedeo po kaznionama.

Predodređen za pisca i svestan svoje vokacije morao je dugo da čeka i da dvostruko trpi: od uzništva i od ćutanja. Budući erudita i jedan od najučenijih naših pisaca, školu je počeo i nedočeo. (Uostalom i Tomas Man – inače najbliži Pekićev duhovni srodnik – završio je, ako se ne varam, samo sedam razreda gimnazije.) Imao je snage da se još celu deceniju posle svoga robijaškog univerziteta, potajice sprema za svoj nastup. I banuo je u našu književnost iznenada i sa strane sa koje ga niko nije očekivao: knjigom novozavetnih legendi “Vreme čuda”, u vremenu koje je drukčija čuda znalo i prizivalo.

Pronicljivije oči već su u toj ranoj knjizi naslućivale pojavu pisca krupnog ambicioznog zahvata, ispisanog rukopisa i paradoksalne ironične inteligencije. Pa ponovo, kao da ima beskrajno mnogo vremena i još više poverenja u sebe, pet godina nejavljanja, i onda, sada već četrdesetogodišnjak, Pekić objavljuje prvi iz serije svojih romana o Njegovanima Hodočašće.

Veliki uspeh, prvorazredne kritike, Ninova nagrada i uporni usamljenik odjednom na osvetljenoj sceni javnosti. Zakratko je na njoj ostao i kao da nije od našeg sveta koji tako lako leškari na meku dušeku uspeha, Pekić ponovo beži, sa ženom arhitektom I ćerkom jedinicom, ovoga puta u London, da se u tom mnogoljudnom gradu, “procul negotiis”, daleko od naše zavičajne literarne vreve opet, zaverenički, asketski ukopa u svoje stvaralačke lagume.

Potekla je iz dalekog Londona, ako kroz porušenu branu, široka bujica njegovih romana, drama, eseja, dnevničkih zapisa, naglo je poraslo Pekićevo književno delo na mnoge hiljade ispisanih stranica. I još uvek je tamo, u tom tuđem gradu, svakim svojim retkom sve više ovde i sve više nas. Imao sam, za pratioca literature dragocenu priliku, da iz prijateljske blizine pratim delo Borislava Pekića u nastajanju.

Vreme čuda, Hodočašće Arsenija Njegovana, Uspon i sunovrat Ikara Gubelkijana, Kako upokojiti vampira, Odbrana i poslednji dani i kapitalno centralno delo Zlatno runo (sa pet objavljenih i dve knjige u pripremi). Desetak pozorišnih drama i dramatizacija (sedam izvedenih u Beogradu) i isto toliko radio drama koje se emituju po Evropi, naročito u Nemačkoj).

Objavljeni delovi neobjavljenog romana “Crveni i beli”, neobjavljeni roman Graditelji, razrađen nacrt za roman o Vizantiji, široko zasnovan i brižljivo vođen dnevnik piščevih razmišljanja. To je ono što je Pekić do sada napisao, ili piše, ili koliko mi je poznato, namjerava da napiše. Da pokušam, ma i bez nade na uspeh, da ovo prostrano delo stegnem u uski steznik jednog kratkog rasuda.

Borislav Pekić nije, i nikada nije, samo pripovedač ljudskih sudbina, no je uvek i pisac moralnih, intelektualnih, političkih, istorijskih problema koji su te sudbine izazvale. Zato je svaki Pekićev tekst čvrsto ugrađen u paradoksalnu intelektualnu konstrukciju. U osnovi skeptik moćne imaginacije, Pekić čoveka vidi nabijenog na kolac istorije, sa kojeg se jednovremeno trza, cereka i vapije.

Kao svaki mudar čovek Pekić istoriju, razume se, shvata široko: kao politiku, ekonomiku, moral, miris, boju i stil epohe, kao sled tradicije i inovacije, kao zanat čak, struku, kao rod, porodicu, genos, i za jedinu konstantu drži večitu raseklinu dvostruke, kentaurske čovekove prirode, strasti i logike, moranja i nepristajanja, prizemnog i misterioznog.

Otuda u Pekića koji ne trpi površnost i improvizaciju toliko podataka, tolika obaveštenost: vojničkih znanja ako je Đorđije general, arhitektonskih finesa ako je Arsenije kućevlasnik i mali Isidor budući graditelj, čak igefarbenovskih znanja ako su dva Stefana hemijski industrijalci, gurbetskih, potukačkih podataka dok je njegovanski genos torbario Balkanom.

Kako su svi istinski veliki romani u stvari porodični romani (od prvog Ilijade do najboljeg Rat i mir), to je i Pekić, onako magalomanski nesnebivljiv pred zadatkom, tako postavio svoje glavno delo, da možda prvi put u istoriji svetske književnosti provede i otprati jednu porodicu kroz dugih dvadeset vekova. Ne mazeći sebe kao pisca, Pekić još manje mazi svog čitaoca.

On je ono što se obično zove “težak pisac”. Piše široko i naširoko i čitalac će često voditi unapred izgubljenu bitku sa gustom šikarom njegovog štiva. Pekić od svog čitaoca zahteva i pretpostavlja apsolutno koncentrisanu pažnju, spremnost da ga sledi i u najudaljeniju digresiju ili opsesiju, veliku obaveštenost za pratnju njegovih skrivenih aluzija i znanja.

Ali zato, ako čitalac izdrži u tom, gotovo da kažem, koncentracionom logoru duhovnih zahteva, biće štedro, rasipnički obeštećen. Upoznaće mnogoljudo mnoštvo Pekićevih zanimljivih i snažno srezanih likova, pratiće hod jedne inspirisane i inspirativne inteligencije kroz vremena i ljude, prisustvovaće uzbudljivim problemima čovekove egzistencije iskazanim jednom plemenitom ironijom i često najfinijom duhovnošću i duhovitošću naše misli i jezika.

Postaće mu blizak i neophodan poznanik ovaj veliki paradoksalista, koji je to zato, jer smo takvi, paradoksalni, i mi i ovaj život koji živimo.

Borislav Mihajlović Mihiz
 

Steppenhund

Zainteresovan član
Poruka
299
Nadam se da ovo pitanje nije preveliki offtopic.

Kakvo je vaše mišljenje o Pekiću kao dramskom piscu?

Do sada sam od njega čitao samo prozna dela, te sam donekle upućen u njegovo stvaralaštvo; a u skorije vreme sam planirao povodom rođendana jednoj bliskoj osobi koja je u dodiru s pozorištem da poklonim neku knjigu dramskih dela, pa pošto sa sigurnošću znam da ta osoba nije čitala Pekića, razmišljao sam da se odlučim za neku od ove dve knjige izabranih drama koje je objavila Laguna, ali ne bih da izbor bude mlak.

Hvala na odgovoru:)
 

Baudrillard

Legenda
Moderator
Poruka
66.335
Nikola Milošević: Borislav Pekić kao politički mislilac

Predano sabirajući brojne beleške što ih je za sobom ostavio naš veliki pisac, njegova supruga, Ljiljana Pekić, izdvojila je i sa lepim smislom za ovu vrstu posla priredila, dve relativno nezavisne celine – jednu pretežno filozofske, drugu pretežno političke prirode.

Kao i u ovom prvom, tako i u ovom drugom slučaju već po prirodi stvari nije reč o dovršenim, do kraja uobličenim pogledima, već samo o obrisima jedne intelektualne građevine, čiji je konačni lik za nas, nažalost, zauvek izgubljen.

Iz zapisa što su pred nama može se, najpre, razabrati da je namera Pekićeva bila da sačini i u obliku jedne knjige izloži svoju političku filozofiju i svoj politički program, kao i taktičke mere pomoću kojih bi se taj program mogao ostvariti.

Ono što je pisac ovih zabeležaka u toj njegovoj nameri pre svega rukovodilo bilo je kritičko odstojanje prema poretku u kome je živeo i čiju je represivnu prirodu na sebi samom surovo iskusio. Valja, međutim, reći da iskustvo o kome je reč nije ni u čemu uticalo na nepristrasnost Pekićevih sudova. Filozofija ne može biti – čitamo na jednom mestu – "osvetnički nož zariven u srca ljudi" niti pak "način refleksivnog odbacivanja neke političke stvarnosti".

U jednoj napomeni Pekić tim povodom kaže da je ta njegova misao bila neka vrsta mementa njemu samom namenjenog. "Ovo je rečeno" – da opet citiramo samog pisca – "zato što je moja filosofija pod stalnom pretnjom da bude izraz nekih mojih ograničenih netrpeljivosti".

Međutim, kakve god te"ograničene netrpeljivosti" bile, od njih u svim ovim zapisima Pekićevim nema ni traga. O svemu onom što pisac kritički sagledava sudi on bez ikakve gorčine ili pak strasti, a svojim osećanjima daje maha samo kroz neke istančane i sa potrebnom merom sročene, jedino valjda njemu svojstvene, ironične opaske.

Posebnu pažnju posvetio je Pekić strukturi i ideologiji onog socijalno-političkog poretka koji je poznat pod imenom socijalizam. O pravoj prirodi tog poretka i njegove ideološke fasade ovaj naš pisac nije imao nikakvih iluzija, za razliku od mnogih drugih ne samo naših nego i stranih intelektualaca među kojima su na svoj način bili i jedan Poper i jedan Aron.

Nisu, dakako, nedostajale kritike onog sistema koji je najpre u Sovjetskom Savezu ustoličen, a potom u Kini i zemljama takozvane narodne demokratije. Međutim, malo ko je video, ili bolje rečeno bio spreman da vidi, onu unutrašnju, ideološko-psihološku vezu između marksističke teorije i marksističke prakse. A Borislavu Pekiću ta veza nije izmakla iz vida, uprkos tome što je u to doba on još uvek mlad čovek koji tek što je zakoračio u drugu polovinu treće decenije.

Za komunistički politički poredak upotrebiće pisac izraz "feudalni socijalizam" kojim se dvostruko pogađa ono što čini njegovu suštinu. Taj poredak je, prvo, strogo hijerarhijski uređen i drugo, kao takav ne predstavlja ništa bitno pod suncem.

Samu pak ideološku fasadu komunizma razobličavao je Pekić i tako što je ukazivao na jaz koji deli kratkoročni i dugoročni program Karla Marksa. Sve one represivne mere što ih je ovaj teoretičar komunizma predviđao u sklopu preuzimanja i očuvanja vlasti bile su ozbiljno mišljenje i u ravni istorije takoreći bez ostatka realizovane.

Nije, međutim, realizovano obećanje da će država odumreti. A nije zato što nije ozbiljno ni mišljeno.

Za razliku, dakle, od tolikih drugih analitičara komunističkog fenomena i njegovih ideoloških pretpostavki u Marksovim spisima sadržanih, mladi Pekić video je onaj filozofsko-politički luk što od pomenutih spisa logično vodi ka režimu koji se u XX veku ustoličio na jednom delu zemaljske kugle. Video je, naime, on da su sve te lepe reči o nekom budućem carstvu slobode i pravde u kome će navodno biti ukinute klasne razlike samo pokriće za uspostavljanje jednog novog oblika hijerarhijskih podela, pritom još dalekosežnijih i pogubnijih od onih koje su tom i takvom društvenom uređenju prethodile.

Za način na koji je Pekić iza fasade komunističke ideologije razotkrivao ono što se iza nje skriva uzorne su neke njegove varijacije na temu sredstava i ciljeva. Devizu "cilj opravdava sredstvo" – po duhu ako ne i po slovu proizašlu iz učenja generala jezuitskog reda Ignacija Lojole – preuzeli su, premda stidljivo i na mala vrata, a za rad sopstvenih političkih projekata, marksisti najrazličitijih boja.

A začetak i ujedno model ovog preuzimanja naći ćemo u Marksovoj teoriji diktature proletarijata – gledištu prema kome prelazni period od kapitalizma ka socijalizmu predstavlja već pomenuta diktatura, ili tačnije jedan oblik despotske uprave – neograničene vlasti na neograničeno vreme. Taj pak represivni poredak trebalo je da vodi budućem komunističkom carstvu božjem na zemlji koje je, opet, sa svoje strane, trebalo da opravda represivnu prirodu prelaznog perioda o kome je reč.

Tu Komunističku verziju Lojoline znamenite devize razotkriva Pekić polazeći od jednog postskriptuma Lukačevog u kome se ovaj marksistički teoretičar osvrće na vreme staljinističkih procesa, pa parafrazirajući jednu poznatu reč kaže: "Pravedna ili nepravedna to je moja partija", što bi po njemu bila formula svakog istinski ubeđenog komuniste. Tim povodom reći će Pekić: "Ne postaje partija pravedna zato što je moja nego se pretpostavlja da sam je izabrao zato što je pravedna, da je postala moja zato što je bila pravedna".

A odmah zatim, polazeći od ove svoje lucidne napomene, pisac izvlači sledeći, teorijski duboko promišljen i za svaku političku filozofiju nezaobilazan zaključak: "Ali je bezmalo uvek prirodno", kaže on, "da cilj biva postepeno modeliran prema sredstvima koja se za njegovo ostvarenje upotrebljavaju".

U jednom drugom, potonjem zapisu, Pekić će otići i dalje pa će zabeležiti da "sredstva nose u sebi prasliku cilja", odnosno da "sredstva utiču na cilj tako što ga prinudno menjaju prema sebi".

Ako ove refleksije mladog Pekića prevedemo u neki do kraja izvedeni teorijski diskurs, mogli bismo reći da je Marksova ideja diktature proletarijata i sve ono što je potom u istorijskoj praksi na njenom tragu nastalo, bila onaj pravi, skriveni cilj, kako Karla Marksa tako i njegovih sledbenika što su u praksi primenjivali tu njegovu ideju. Komunistička represija nije, dakle, bila neko političko sredstvo za kakav uzvišeni cilj već, jezikom Pekićevim govoreći, samo "praslika" jednog sasvim drukčijeg, daleko prizemnijeg cilja čija je jedna istorijska realizacija bio Gulag.

Međutim, kao što nije imao nikakvih iluzija kada je reč o prirodi komunističkog poretka uopšte, nije ovaj naš pisac imao nikakvih iluzija ni o jugoslovenskoj verziji komunizma na način Josipa Broza. Promene koje su u to vreme nastale, posle sukoba sa Staljinom, za Pekića su bile samo jagnjeća koža koju je jugoslovenski komunistički vuk na sebe navukao kako bi pred opasnošću što mu je od Kominforma pretila, osigurao podršku zapadnih kapitalističkih sila.

A na koji je način pisac, koliko britko toliko i duhovito, skidao tu jagnjeću masku vidi se možda još ponajbolje iz nekih njegovih opaski povodom jedne besede Milana Bogdanovića na kongresu jugoslovenskih pisaca održanom posle raskida sa Sovjetskim Savezom. Poruka ovog književnog ideologa, onako kako ju je Borislav Pekić protumačio, bila je da su književni stvaraoci doduše slobodni, ali samo u granicama jedne i to vladajuće ideje.

Tim povodom Pekić kaže: "Šta znači sloboda pisaca u društvu koje je prinuđen da brani?! Šta znači sloboda koja se može koristiti samo u jednom, od politike izabranom smeru?! Šta to vredi jednu jedinu misao moći kazati na hiljadu načina?! Zbog toga ta misao neće postati neka druga! Uvek ostaje ona jedna jedina misao."

Čitaocu, međutim, valja skrenuti pažnju i na ona mesta na kojima je Pekić naznačio konture jednog novog poretka koji po njegovoj zamisli trebalo da dođe posle postojećeg komunističkog režima. Taj novi poredak imenuje pisac kao "aristokratsku oligarhiju".

Da bi se izbegli mogući nesporazumi u pogledu značenja ovakvog jednog termina, Pekić kaže da za njega izraz oligarhija ne znači "zatvorenost" nego "izabranost" i da "ne implicira partiju aristokrata nego princip vladavine najboljih". Drukčije rečeno, za Borislava Pekića aristokrat je onaj ko je to po duhu a ne po socijalnom poreklu.

Teško je reći šta je presudno uticalo na to da se Pekić opredeli za ovakav jedan politički projekat. Moguće je da ga je do takve jedne vizije budućeg društva dovelo i njegovo nezadovoljstvo nekim posledicama praktične primene liberalne ideje u zapadnim državama, nezadovoljstvo onom duhovnom osrednjošću koju ni najbolje uređeni demokratski poredak nije u stanju da eliminiše.

Ko zna.

Najveću nedoumicu pobuđuju ipak oni zapisi Pekićevi posvećeni taktičkim merama pomoću kojih bi taj njegov projekat aristokratske oligarhije trebalo realizovati. Tek toliko se može razabrati da se pisac nosio mišlju da u završnom delu svoje rasprave iz političke filozofije razmotri "neposredne političke probleme" koji se tiču "osvajanja i organizacije vlasti".

A da mladi Pekić nije bio neko ko će ostati samo na rečima, vidi se po tome što je pomišljao na osnivanje jednog intelektualnog kluba koji bi bio, kako on sam kaže, "klica te buduće aristokratske oligarhije".

Ostaje samo da nagađamo zbog čega je pisac odustao od svoje namere da u jednoj knjizi izloži sopstvenu političku filozofiju.

Međutim, ono oko čega nikakvih nedoumica nema i o čemu nedvosmisleno svedoče ove zabeleške, jeste saznanje da smo u Borislavu Pekiću imali i političkog mislioca od velikog dara koji taj svoj dar – jedan od mnogih što ih je imao – nije nikad dospeo da u obliku neke celovite rasprave iskaže.
 

Lada

Elita
Poruka
17.424
Jako sam želeo da se i meni dogodi davljenik. Bilo kakav. Mogao je biti i običan, mali davljenik, narodna masa, što reko drug Ozren. Malerozan, kakav sam, nisam se smeo nadati direktoru banke. Hvalio bih boga i za ćatu, čak i za noćnog čuvara. Prokurista bi, istina, bio izgledniji, ali ja nisam bio u položaju da biram, na takve sam plitke vode došao, nego sam imao da budem zadovoljan sa onim što mi reka dadne. Najčešće sam se nadao ženi domaćici. Pošla čamcem u pazar, sustiglo je nevreme, znala je da pliva, recimo, al’ šta vredi kad su talasi kao kuća, i čamac se prevrnuo, gotovo. Ja sam, međutim, stigao na vreme. Jedino na decu nikad nisam mislio. Iako bi takva nesreća bila najprirodnija, nisam o njoj hteo ni da čujem. Makar od gladi crkao. Uvek mi pred oči izlazio Andrija kako se davi. I to otkako sam, u jadu velikom, popustio i smislio dete u vodi. Kao, zabranjivali mu da se kupa, ono se sa drugovima iskralo, u reku skočilo i đavo po svoje došao. Srećom, ja sam opet na mestu bio.

Ja sam u tim bunilima uvek na mestu bio. Zaplivam prema detetu. Kad mu se primaknem, ono moj Andrija. Gleda me plavim očima kao da kaže: zašto, bre, mene, tato? Otada ni za živu glavu nisam zamišljao decu u vodi.

Priznajem, međutim, da sam, prignječen oskudicom slučajeva, sve češće bacao oko na kupače. I to premda sam ih sve poznavao i znao koliko malo, u mojem smislu, čovek od njih može da očekuje. Pa ipak, šta ću, puštam se niz vodu i sanjarim, šetajući po plaži. Ili se izmaknem, pa iz daljine merkam. Ko god vampir, bože me prosti. Ponekad se toliko zaneseni da sa sobom govorim, a oni pitaju, šta ste se vi čika Andrice tako zabunili? Ništa, onako, kažem. A šta bi drugo? Da im kažem, gledam i čekam neće li se koji od vas daviti? Kad bi znali, mislim, da vam se o glavi radi. I to ko? Onaj koji je plaćen da vas pazi i čuva kao malo vode na dlanu. Jeste, neimaština i nevolja može da ubije i najbolje srce.

Eto, gospodin Avakumović, apotekar, pokrupan čovek, pa još trom, pihtije kao da si zemljom izasuo, tako izgleda kad se na pesku izvali. Voda bi lako mogla da ga prevari i zanese. Samo da se hoće kupati, smetenjak. Ali se g. Avakumović nikad nije kupao. Ni nožni palac da umoči. Kao da je od šećera, pa se boji da se ne rastopi. Jedino se sunčao, čvario i huktao od žege da ga je njegov magistar vodom morao zalivati.

Kažem mu jednom: Skočite u vodu, gos’n Avaku-moviću, da vidite šta je božja blagodet!

Jok! — veli on. — Ni nakraj mi pameti ne pada.

A što? — pitam.

Jednom sam skočio, jedva sam glavu živu izvukao.

Gde, pobogu? — uplašim se da nije na mojoj plaži. U Starom Bečeju, na Tisi.

Jeste, Tisa je gadna. Čovek nikad ne bi rekao kad je vidi. — E moj Andrija, gde si ti onda bio, mislim. — Kako ste se izvukli?

Neki me ribar u čamac uzeo.

Naravno, mislim, a taj nije ni bio spasilac. Samo se zatekao. Kurvinski je ovo život, što reko moj prijatelj Andraš.

I gospođa okružnog sudije g. Veljkovića bila je kao stvorena da se davi.

Visoka, tanka, prava pritka. Spetljana u sto čvorova. Rukama grana i stalno se o nešto spotiče. Ali se ta, kao za pakost, u plićaku brčkala, dizala se i spuštala do pupka. Kao roda. Od nje nikakve vajde, manj da se napije i ne zna šta radi.

Na kapetana Skrbinšeka iz II konjičkog puka i ne gledam. Taj vam je bio garnizonski prvak u načinu koji se zove kraul. I uopšte, vojnici, osobito mlađi oficiri i podoficiri — stariji nisu ni svraćali — teško da su u obzir dolazili. Mahom su plivali u gomili. U onakvoj gužvi nisi se mogao udaviti sve da si klada.

Iskusne civile morao sam otpisati već i zbog veštine, a početnici su se kupali sa gumenim pomagalima, tikvicama, koturima i plovcima na razne životinjske forme.

Ni u familije se nisam uzdao. I ti su vam u reku džumle ulazili. A u vodi se još i vazdan dovikivali, prozivali i prebrajali.

Nešto ozbiljnije moglo se očekivati jedino od onih koji su dolazili sami. I to pre pune sezone. Šta ih je to gonilo da se po obali bez društva motaju, ne bih umeo reći. Možda su i na najgore pomišljali. A možda bili takvi ljudi. Osobenjaci, čamotnjaci. U svakom slučaju, meni su bili najmiliji. Sa oka ih nisam ispuštao. Da ne vide, razume se. Dok sede na kamenu i u vodu bulje, ja ništa. Čekam. Crveni krst spremio. Dvostruku čaklju, takođe. Nisam je još na terenu isprobao. U glavi se stalno propitujem. Uočiti žrtvu. Ujednačeno plivati. S leđa joj prići. Za kosu je ščepati. Glavu na površinu izvući. Ako treba, i po njušci opaliti. U neko doba čovek ustaje. Dignem se i ja. Svašta se može desiti. Možda je došao da sa sobom svrši. Ako je, međutim, hteo da se okupa — bilo je budala što su o Bogojavljenju skakale pod led da izvuku krst — uvek je bio moguć grč od hladne struje. Na žalost, ništa se nije događalo. Onaj bi otišao, a ja bih se u hangar pokunjen vraćao.

Jedan je tako stajao, go ko od majke rođen, ništa na njemu, sem gumene kape za kosu. Znam takve pokvarenjake i pokazivače. Zovu ih nudistima. Ovde ih, u Nemačkoj — Zapadnoj, na angro ima. Ne teraju ih batinama kao kod nas. Skotkaju ih samo na jedno mesto i zagrade od poštenog građanstva. Ja sam svoje, naravski, rasterivao. Imao sam puno-moćje od žandarmerije za sve, osim da ubijem. Ali, čim gumenu kapu vidim, znam na čemu sam. Ko se ubija ne čuva kosu. A i kako go da se udavi? Manj’ da je neplivač. A ti sa stene skaču, ne ulaze u plićak.

Onda se setim, negde sam pročitao za doktora koji se ubio tako što se pre skoka špricao. U talasima se uspavao i na miru potonuo. Ni od toga ništa nije bilo. Onaj moj ušao u vodu, brčnuo se, pa izašao, cedeći kapu. Ja ga onda svojski poteram, manijaka!

Najviše sam se bio ponadao u jednog mladića, gospodina. Tome, videlo se, ruže nisu cvale. Nije bio bankrot, zelen je još za stečaj bio, a ti se i ne dave, nego kroz prozor od kancelarija iskaču, ili u inostranstvo beže. Biće da je posredi bila žena, ili je bio neizlečiv. Sad svejedno, tek taj se nije svlačio. Sedeo je na obali i buljio u talase. Bi li — ne bi li? A sedeo je na steni koja se zvala Kriva, jer je nad virove i dubine nadvijena. Svakim se danom ivici primicao dok nije došao do kraja, odakle se nije imalo kud do u vodu. Doterao cara do duvara. Morao se, koliko sutra, odlučiti.

Toliko sam siguran bio, da bih motor na čamcu mogao upaliti i pre nego što se ponovo pojavi. A kad je sutra stvarno došao, lice mu crno kao zemlja u jesen. Znao sam da će skočiti. Bilo je u njemu toliko čemera da sam jedva odoleo da ga ne zagrlim i kući ne odvedem. Da se lepo jedan drugome izjadamo. A posle nek skače. Udaviti se ionako neće. Ja sam bio tu.

Ali ne znam šta mi bi. Nešto me gurnu, dobrota moja, strah da mi se ipak ne udavi — takvi zanesenjaci čudesnu snagu dobiju — stvarno ne znam šta mi je bilo da prvu priliku upropastim. Tek, ja mu priđem i kažem, nemoj mladiću.

On me pogleda kao da me ne vidi, samo čuje:

Ko ste vi, i šta nemoj?

Nemoj što si naumio.

A šta sam to naumio?

Da se strmekneš, to.

On se strese: Ništa nisam naumio. A i da jesam, šta se to vas tiče?

Gledajte svoja posla — reče i pođe na stenu.

Ja za njim, sustopice.

Ovo je — velim — moj posao.

Jednako ga odgovaram, a u sebi mu za pravo dajem. Zbilja, Andrija, šta se petljaš, tvoje je da ga ako skoči izvadiš, a ne da ga u skakanju sprečavaš, to je božje. Jednako ga moljakam i odgovaram. Pitam se da li da ga i za ruku uhvatim. Najzad ga zgrabim. On se okrete i gurnu me u grudi. Svalih se na kamenje kao vreća. Od toga se posle i razboleh. Nisam mogao da mokrim, voda mi se zavezala.

Idi bestraga, stari! — reče on i ode. Nikad ga više nisam video. Jedino u štampi. Slika mu bila u novinama. Pregazio ga tramvaj. Eto.

Borislav Pekić - Odbrana i poslednji dani
 

Baudrillard

Legenda
Moderator
Poruka
66.335
MIRKO KOVAČ: PRIJATELJSKO DOPISIVANJE SA BORISLAVOM PEKIĆEM

Izdavačka kuća „Fraktura” iz Zagreba objavila je knjigu Mirka Kovača. Rečima izdavača Seida Serdarevića: „’Pisanje ili nostalgija’ naslov je koji savršeno opisuje sadržaj ove knjige od desetak eseja i zapisa u kojima uz uvijek prisutnu autobiografsku i memoarsku notu Mirko Kovač iznosi svoja prijateljevanja, slučajne ili namjerne susrete, sukobe i polemike. Na ovim se stranicama, kao u životu, kao u kavani, susreću Kovačevi najbolji prijatelji, Danilo Kiš, Borislav Pekić, Miro Glavurtić i mnogi drugi suvremenici – od Živojina Pavlovića preko Ranka Marinkovića, Meše Selimovića ili Ive Andrića, pa sve do Milovana Đilasa i Vuka Draškovića”.

U tekstovima koji slijede, složenim i izabranim po nekom vlastitom redoslijedu, bit će memoarskih natruha onda kad uplećem neke osobne doživljaje, premda i to može biti samo kakva literarna finesa ili pak doskočica onoga koji će svoje memoarske bilješke još neko vrijeme ostaviti u ladicama, iako sam nešto od toga, na poticaj Heni Erceg, objavio u nekoliko nastavaka u Feralu. Kada bih se usudio uzeti Malrauxovu dosjetku antimemoari kao žanrovsku natuknicu, možda bi to i ovaj rukopis jasnije odredilo, a ovako sve ostaje negdje između eseja i pokojeg „Mnemosinina treptaja”, kako je Nabokov volio reći.

1.

Dugo sam odgađao čitati knjigu Korespondencija kao život Borislava Pekića, mojega bliskog prijatelja, na žalost pokojnog – umro je u Londonu, u svojoj šezdeset drugoj godini života, pa i sada, dok pišem ovaj tekst, dobar dio knjige od preko šeststo stranica ostao je nepročitan, jer prepiska s nekim njegovim korespondentima nije me uopće zanimala. Čitao sam pisma članova naše tzv. grupe (David, Kiš, Kovač, Pekić) o kojoj se svojedobno mnogo više govorilo, nego što je imala stvarnog značenja ili utjecaja, te još ponešto i na preskoke iz epistola drugih osoba s kojima se Pekić dopisivao.

U ovoj zbirci pisama jedan sam od sudionika, gotovo dramsko lice oko kojega se pletu zgode i dosjetke, a bogme i autor rukoveti pisama. Istina, Pekićeva supruga, priređivač knjige, dostavila mi je pisma prije objavljivanja, s dopuštenjem da reagiram kako želim, a kada sam ih pročitao bio sam posve smeten i nemoćan, sve bih to promijenio ili bacio, ili pak uskratio svoj imprimatur, ali takvo što ne bi bilo fer, pa sam ih ostavio onakvima kakva su, kao svoj obol vremenu i autentičnosti. Uza sve, prošlo je mnogo godina od njihova nastanka, te su mi bila od koristi da se podsjetim zaboravljenih, čak i nepoznatih detalja iz vlastitog života. Nisam bio nimalo veseo što sam dijelove zaboravljenog života u ovoj korespondenciji ponovno pronašao, jer svatko od nas posve nesvjesno vrši stanovitu selekciju pamćenja. Nekih scena u tim privatnim, intimnim pismima, sada sam se gotovo užasnuo, posebice onih nepristojnih mjesta – valjda godine čine svoje. Utjeha su čitatelji koji mi se već podulje javljaju i hvale tu korespondenciju.

Tih mladenačkih godina kada smo se prilikom svakog rastanka, putovanja ili boravka izvan Beograda, umjereno dopisivali, nisam imao nikakvu predodžbu o važnosti svojih pisama; kasnije sam ipak počeo o tomu pokatkad voditi računa, pa su i moja pisma Pekiću s godinama postajala kraća i rjeđa, što nikako ne znači da je naše prijateljstvo jenjavalo. Moj je drugar imao svijest o svojim pismima, pisao ih je uvijek u dva primjerka; kopiju bi odmah i uredno pohranio u fasciklu. Pisao ih je određenoj osobi, a istodobno i za povijest književnosti. Bila je to njegova prednost i korisna cenzura. Ako je nekoga otrcavao, onda je to činio svjesno, računajući na vječnost. A kad je sumnjao da privatnu poštu kontroliraju obavještajne službe, onda bi i za njih ostavljao pokoju mrvicu na bogatoj trpezi, duhovitu i proturežimsku psovku, tek da marnim doušnicima pripomogne u radu na djelu „Pekićev dosje” koji je rastao još od 1948. godine, kada je kao maturant osuđen na petnaest godina robije, a odležao pet, jer je bio član ilegalne organizacije Saveza demokratske omladine.

Mi, Pekićevi prijatelji, sudionici u prepisci, vjerojatno nismo znali pridavati sebi i svojim riječima takvo značenje i literarnu težinu kao što je on umio, pa smo forsirali lakoću, zezanje i posve neobaveznu korespondenciju, ne misleći na historiju i ostavštinu. Uostalom, pisanje jednog pisma, bez koncepta i pripreme, samo je trenutak, mala životna stanka, kao kad se predahne u kafiću i napiše razglednica prijatelju, a dogodi se da najednom nedostaju riječi, nedostaje duhovita zgoda, tako da se bjelina karte učini nesavladivom. Osobno sam sva pisma pisao u dahu, izazvan nečim ili iz potrebe da nešto saopćim prijatelju, voljenoj osobi, nekomu tko mi je u tom času bio potreban, koga sam htio razveseliti, pa i pokazati umijeće pisanja, sliku nekih svojih stanja, bila tegobna ili vedra, da bih odmah nakon potpisa prešao u posve novo raspoloženje. Možda je doista pravedno, kako je Pekić razmišljao, svaki naš trenutak učiniti važnim i smjestiti ga u neki pretinac života, unatoč tomu da se svatko od nas pokatkad želi odreći svojih zabluda, pogreški, suvišnih riječi, promašaja, ljubavnih nedaća, premda bismo bez svega toga zapali u „dosadu od koje se umire”. Ono što je Pekića činilo različitim od nas jest njegova „bolest od vječnosti” koja bi ga odvela k vragu da nije imao tako izrazit smisao za humor i da nije svojom samoironijom razarao tu „bolest”.
 

Baudrillard

Legenda
Moderator
Poruka
66.335
Čitajući danas ta naša pisma, doživio sam ih, uza svu njihovu vedrinu, uza sve one radosti prijateljevanja, ipak kao neko grebanje po ranama. I kad sam se slatko smijao, iz toga smijeha izbijala je sjeta, malne rekoh plač. Filip David u jednom pisamcetu Pekiću (22. prosinca 1973) veli: „Kovač povremeno svrati do mene, jadan je i bedan otkako je Kiš otišao u Bordeaux.” Ako me prijatelj tada vidio „jadnim i bednim”, kako li će se tek ta potištenost, ta trajna boljka razvijati u dolazećim godinama i to unatoč nekim zadovoljstvima pisanja i književnim uspjesima.

Sada mi se čini da je „povijest raspadanja” započela hajkom na Danila Kiša sredinom sedamdesetih godina, te njegovim definitivnim odlaskom u Pariz. U toj hajki, u tim brutalnim prizorima izgona jednog pisca, Kiš je odmah prepoznao nakazu nacionalizma. Zapravo, on je to sve slutio i otprije, a dokaz je njegovo pismo Pekiću od 26. lipnja 1972. godine, nakon što smo zajedno proveli na Zlatiboru nekih desetak dana. „Na Zlatiboru smo Mirko i ja razradili famozno ‘Delo’. Oživljeni barbarogenije. Neobarbarogenije podgrejava srpski pasulj od pre četrdeset-pedeset godina i neodoljivo prdi, ne priznajući pritom uticaj evropskih petomana, čime smrad koji širi nije ništa manji. Neonacionalistički, ili čak nacistički koncept kulture – to takođe. Ja nemam nameru da im dozvolim da se potkusuruju sa mnom.”

To je razdoblje koje mi nekako izmiče ili je poprilično maglovito; možda sam tek sada, iz jednog Pekićeva pisma (London, lipnja 1972) razumio Kišov tadašnji bijes i njegove točne prosudbe o pojavama „oživljenog barbarogenija”. Bit će da je u časopisu Delo zasjedao neki okrugli stol za kojim se raspravljalo kako je kucnuo čas da se ta naša generacija, po svemu sudeći anacionalnih autora, nekako privede u okvir srpske tradicije, da se ti rasno i nacionalno mutni tipovi opamete i počnu davati srpska imena junacima svojih proza. Tu se govorilo da je roman Danila Kiša Bašta, pepeo „mogao nastati u Stockholmu”. Filip David je u „jevrejskoj tradiciji”. Pekiću su bliže neke „grčko-cincarske teme”. Meni se predbacivalo da svjesno rabim „kroatizme” i „razaram srpski jezik”, te da sam u svojim intervjuima više puta isticao kako sam književni zanat učio od „mediteransko-hrvatskih pisaca”. Čak su me i prijatelji podbadali, pa tako u jednom pismu Dragoslavu Mihailoviću (11. veljače 1972), moj će Pekić reći ironično „pučko-školskim svjedodžbama, kako bi rekao Mirko Kovač”. Dakako, u tome njegovu zafrkavanju oko moje hrvaštine, želim vjerovati, nije bilo zlobe.

Nisam uopće znao da sam tada napisao Pekiću kako sam napustio Društvo književnika i samoga sebe izuzeo iz srpske književnosti; to mi je sada posve nov podatak. U pismu od 6. srpnja 1972, ispovijedajući se prijatelju, pišem mu: „Takođe ću izraziti svoj prezir prema tradiciji, posebno prema srpskoj tradiciji, za koju nisam siguran da postoji. Ako se ja na nešto oslanjam, kako to oni kažu za sebe, tj. da se oslanjaju na jadnog Boru Stankovića, onda se oslanjam na nešto posve nesigurno, neidentificirano, onda se stvarno oslanjam na neku ‘infernalnu logiku’, na ono svoje žalosno ćutilo o ‘ujedinjenju tragedije’ i još se oslanjam na onaj kamen Dostojevskog (‘u kamenu nema bola, ali u strahu od kamena ima bola)”.

Iz ove Pekićeve prepiske sve više shvaćam da se tada zbivalo nešto ozbiljno, da su to bili estetski sukobi u kojima je Kiš prednjačio, svakako uz našu podršku. To je bila prva polovica sedamdesetih godina, zapravo uvodni dio u hajku na Kiša koja će ga snaći nakon njegove genijalne knjige Grobnica za Borisa Davidoviča, oklevetane u čaršiji kao plagijat. Dvije godine prije hajke, Dragoslav će Mihailović napisati Pekiću jedno opširno pismo iz Pariza (30. svibnja 1974) u kojemu će između ostaloga reći: „Pričati sa Kišom poslednje dve-tri godine za mene je isto tako zadovoljstvo kao što je čučati u govnima do guše i ja sam se posle toga razgovora upravo tako i osećao.” Očito je, barem sudeći po ovim pismima, Borislav Pekić sve više bio u ulozi pomiritelja, iako je držao stranu grupe kojoj je pripadao i koju je utemeljio. Njegova „plava krv” otvarala mu je vrata svih skupina, od građanskih do nacionalističkih. I doista je s pomirbama uspio; kasnije će neki nesporazumi biti izglađeni.

Potaknut ovim pismima, osvježene memorije, možda ću dočarati još ponešto iz naših života. Pekićeva je korespondencija mali vodič u prošlost. Još ću listati knjigu, citirati pisma i točne datume, jer tako se ćudljivoj memoriji osigurava tlo pod nogama. Za istraživača je ondje mnogo više materijala; za sudionika pak dovoljno za bolan povratak.

  1. Rekoh maločas da ću još listati korespondenciju Borislava Pekića, da ću još kopkati po uspomenama, a ta „pisma iz zaborava” pripomažu mi kao kakav slučajno nađeni podsjetnik da i sam rekonstruiram neki svoj osobni kalendar. Sjećanje mi je bistro, događaje pamtim, memorija mi je zbilja jača strana, pa ipak sam, suočen s Pekićevom korespondencijom, u više navrata bio zatečen, kao ulovljen u stupicu, jer su se neki prizori iz pisama kosili s mojim sjećanjem, a o datumima se bez evidencije i ne može govoriti. Fulao sam čak i godine. Bio sam, primjerice, posve uvjeren da sam s Danilom Kišom boravio na Bledu negdje od veljače do konca ožujka 1971, ali sada u Pekićevu pismu iz Londona (21. siječnja 1972) nalazim sljedeću rečenicu: „Vodiš li Kiša na Bled, jadna li ti majka? Ako ga vodiš, ne daj mu da govori ružno o svojoj knjizi, jer će najzad poverovati da ne valja i početi je iznova”.
Kada sam već taj detalj nabacio, dugujem čitatelju nekoliko riječi o tomu kada je Danilo Kiš, pomalo neurotično, tražio kakav tihi kutak eda bi već jednom zgotovio golemi rukopis svog romana što ga je vukao sa sobom, kao neku muku, na relaciji Pariz–Beograd. On je zapravo tražio imaginarno mjesto u kojemu se rukopisi okončavaju, a intimno je znao da takvog mjesta nema. Pišući roman, bio je u stalnim krizama i dvojbama. Dvostruki strah, jednako dramatičan, bio je danomice prisutan: strah od završetka romana, od točke na rukopis, kao i strah da ga može u trenutku krize uništiti. U pismu Pekiću (Gentilly, 26. srpnja 1970), Danilo Kiš veli: „Radim kao lud. Napisao sam tristo-četiristo stranica, dve-tri verzije, nijedna završena. Sve uvek iznova. Ne znam i ne vidim gde je kraj tom mom romanu. Bela dana u Parizu nisam video. Čitao sam i radio kao konj. A, kažem ti, od rezultata – ništa, bar zasad.”

Sada vrijeme samo pomičem u 1972. godinu; radnja je ista. U veljači smo već bili na Bledu. Uzeli smo jeftine sobe u potkrovlju starog hotela Park. S nama na katu bile su striptizete i plesačice iz noćnog bara. Jedini sam ja, kao stari gost toga hotela, bio privilegiran i imao tuš u sobi, dok su ostali gosti koristili zajedničku kupaonicu na hodniku, ali naše prijateljice, „umjetnice” s kata, radije su se kupale kod mene. Bila je to neka naša mala zajednica, nešto kao „umjetničko bratstvo”, ili jato „zečica i zečeva”, kako je Danilo volio reći. Te cure, sjećam se, bile su nam drage.
 

Baudrillard

Legenda
Moderator
Poruka
66.335
Kiš u svojoj sobi bješe posvuda razbacao papire; rukopis od oko tisuću stranica – vjerojatno sve verzije! Njegov je radni slogan bio: sažimati, skraćivati, montirati. Krupnim slovima i flomasterom istaknuo je na jednom kartončiću čvrsto i zlatno pravilo u svome posljednjem hrvanju s rukopisom i prikucao ga iznad stola, a ono je glasilo: zabranjeno pisanje! I doista, nemilosrdno je križao čitave stranice rukopisa i samo pokatkad mijenjao pokoji pasus ili rečenicu. Ja sam tada radio lakši posao i za lovu; bili su to dramski tekstovi ugovoreni za radio Stuttgart. Svakim danom radili smo sve manje, a navečer smo pili i provodili vrijeme u noćnom baru, s našim susjedama s kata. Ubrzo smo shvatili da od posla neće biti ništa, nastavimo li s orgijama i rastrojstvom koje nismo uspjeli ukrotiti. Pobjegli smo natrag, u Beograd. Danilo se sabrao i ondje završio konačnu verziju romana, dok sam ja, sudeći prema pismu Pekiću (13. travnja 1972), nastavio „gluvariti”, pa mu pišem: „Ja sam u stalnim krizama. To je moje jedino stanje. Dižem ruke od toga da ih se oslobodim. Krize, krize, gađenje, odvratnost. Stalno petljam s nekim ženama. Od vremena do vremena dobro se natreskam s Kišom. Idem kod njega svaki dan. Čita mi odlomke svog romana”.

I doista, dobar sam dio knjige čuo iz Danilovih usta. Čitajući, uvijek bi se zadržao na onim mjestima koja su mu bila posebice draga. Bio je ponosan na neke svoje pronalaske ili zgodne dosjetke („Najefikasniji lek za mamurluk jeste samoubistvo”), kao i na verbalne igrarije („Udova belih udova”), a ponajviše je isticao i često se vraćao savršenom opisu „emotivnog inteziteta” za trajanja pijanstva njegova lika E. S. Kiš je fascinantno opisao vlastita napijanja, čitav onaj repertoar kojega sam toliko puta odgledao, najednom je u romanu dobio neko više značenje, „empirijsko saznanje”, a ne samo „pogubni učinak alkohola”. Prenoseći svoja pijanačka iskustva na očevu figuru u romanu, on je to doživljavao kao neku „simbiozu s imaginarnim likom”, kao „udvajanje s ocem”. To je bio njihov ekstatični susret na nedefiniranom i strašnom „mjestu transa”. Dakako, sve vrijeme riječ je o romanu Peščanik. Osobno mislim, danas kao i onda, nakon toliko godina kada se i vrijeme kočoperi kao sudac, da je Peščanik Danila Kiša remek-djelo koje se „uzdiže i odjekuje ‘vox humanom’ velikih orgulja”, kako je o romanu pisao američki književnik Edmond White. Taj je roman pisan cijelim „bićem, etosom i mitosom, sjećanjem, tradicijom, kulturom, zamahom jezičnih asocijacija”. To je završni akord trilogije, pokop lutajućeg oca, velika misa nad pepelom holokausta.

Borislavu Pekiću je sve u životu išlo teško osim pisanja. S lakoćom bi, u jednom cugu, nanizao i po tridesetak stranica dnevno. Rukopisu se nije vraćao da bi nešto popravio, nego da bi u njemu uživao. Mi smo ga, dakako sa simpatijama, zadirkivali kao skribomana, premda je o svojoj skribomaniji ponajbolje sam govorio, uvijek duhovito i šaljivo. U jednom pismu veli kako on uvodi novi žanr u literaturu – novelu od 350 stranica. I dok je tada Kiš izbezumljeno tragao za naslovom romana; danima je to trajalo, svi smo bili u njegovoj službi, Pekić mu je pisao iz Londona (13. lipnja 1972) da je glupo to „zamajavanje oko naslova za roman”, da bi ga potom tješio kako se on oko toga ne napreže. „Ja bih naslov odmah našao. Naslov knjige koju sam upravo završio i zbog koje ti uglavnom i pišem je upravo odvratan, a osim toga ni najmanje ne odgovara sadržini.” On je smatrao da je svaki naslov dobar, ma kakav bio, a što neprikladniji temi, to bolji. Za sebe je znao reći da je arhivar ili popisivač, te da će iza njega ostati tovar dnevnika, pisama, fusnota, bilješki, „paraliterarne građe”, a i sam je bio strastveni čitač memoara i intimnih ispovijesti. Ali srećom, iza snažnih erupcija toga vulkana u krhkom tijelu, ostao je barem koji grumen čiste zlatne literature.

U drugoj polovici osamdesetih godina kotač je povijesni i sudbinski, ako ne uzdrmao, a ono zategnuo i naše međusobne odnose. Pa ipak smo uspjeli sačuvati prijateljstva i prebroditi krize. Ono što je Kiš davno naslutio („oživljavanje barbarogenija”) sada je već dominiralo kulturnom i političkom scenom. Kiš je već bio teško bolestan i nije imao volje suprotstavljati se, čak ni komentirati te pojave. Kada je 1988. godine primljen za dopisnog člana SANU, jedini mu, na večeri u tu čast, kod Žunje i Bote Koprivice, nisam čestitao, jer sam već pisao o toj ustanovi kao ratnom stožeru. On je to zapazio i potiho mi, za večerom, rekao: „Moraš shvatiti da je meni sasvim svejedno za sve što se zbiva sa mnom i oko mene.”

Danilo Kiš je umro u Parizu 15. listopada 1989. godine, pokopan je u Beogradu, u Aleji velikana. Mi, njegovi bliski prijatelji, nosili smo lijes i spustili ga u grobnicu u kojoj su već počivali istaknuti umjetnici Lubarda, Aralica i kipar Matija Vuković. Nakon pogreba, na ožalošćenoj sjedeljci, nastala je glasovita Pekićeva rečenica da je naš prijatelj „ipak sahranjen u masovnoj grobnici”, aludirajući, dakako, s tugom i suosjećajem, na židovsku sudbinu. O toj „rečenici s gorkim prizvukom”, pisala mi je Viktória Radics, autorica monografije o Kišu, najprije objavljene na mađarskom, a potom i na srpskom, jer je za potrebe svoje knjige fotografirala grobnicu koja je „začudo imala formu stilizirane petokrake, a jedan mramorni krak bio je polomljen, pa se moglo vidjeti da dolje nema nikakvih pregradaka, te da je to doista zajednička grobnica”. Odmah do te grobnice, također u Aleji velikana, pokopani su i smrtni Kišovi neprijatelji, koji su ga htjeli protjerati iz književnosti, D. Jeremić i M. Bulatović. O toj sahrani, o episkopu Amfilohiju koji je vodio obred pokopa, već sam nešto natuknuo u pismu F. Davidu (Knjiga pisama 1992–1995, Feral Tribune, Split, 1998), ali još ću se osvrnuti, melankolično i s tjeskobom, na taj pokop po pravoslavnom obredu.
 

Lada

Elita
Poruka
17.424
- Borislav je svojevremeno intenzivno radio na knjizi "Srebrna ruka", priči o dva vizantijska slikara od kojih jedan pravi kompromis i uspeva u životu, a drugi ne želi da se "saginje", te gubi jedan deo tela. Pekić je napisao 250 strana beležaka i u jednom trenutku se dvoumio da li da objavi tu knjigu ili "Atlantidu" i "1999". Naposletku je odabrao ova dva potonja dela, jer je želeo da pokaže šta nas čeka u budućnosti. Moja ideja je da kako umem i znam objavim "Srebrnu ruku".

Na naše pitanje da li je veliki književnik bio ljut na one koji su ga progonili i uništili mu život Ljiljana kao iz stopa odgovara:
- Borislav je govorio da mržnja truje ljude i taj sećaj nije poznavao, čak ni kada je saznao da su ga osudili! Znate, život ima običaj da nas potopi, pa onda kada više ne možemo da izdržimo da nas za trenutak izvuče napolje, tek toliko da udahnemo malo vazduha, i opet vrati nazad. Život morate gledati sa optimizmom. Ja volim da se smejem. Borislav se divno smejao. Toga se setim svaki put dok preslušavam trake iz njegove zaostavštine. Slušam ga tako, i čini mi se kao da razgovaramo telefonom i da mi govori na čemu će sledeće da radi - završava priču sa nama Ljiljana u bašti "Trandafilovića", tamo gde je najradije sedela sa svojim suprugom Borislavom.

Deo iz
POSLEDNJI DANI BORISLAVA PEKIĆA: Ovo SIGURNO niste znali o najvećem srpskom književniku!
 

Baudrillard

Legenda
Moderator
Poruka
66.335
Egzistencijalni moral

I u zatvoru i na slobodi uslovi života diktiraju tip morala. Kako su uslovd slični, ponekad isti, isti je i opšti moral. (Specifičnosti koje smo u zatvorskom modelu isticali generalnu podudarnost ne mogu poremetiti.) Osnovna se briga tiče egzistencije. Održavanje u životu uzima sve vreme i koristi svaku misao.

U zatvoru je takvog ustrojstva režima cilj sprečavanje narušavanja tamničkog poretka ili bekstva iz njega. Na slobodi je to eliminisanje zahteva za nekim pravom, ličnim ili opštim. A naročito za pravom na promenu. U oba slučaja, čovek koji stoji na rubu ambisa mora da održava ravnotežu, on nema kad da ispituje prirodu provalije, razloge zbog kojih je na njen rub došao i da se raspituje za — vodiče.

Ako spontani mehanizam socijalističkog života nije đovoljan da obezbedi ravnodušnost građana prema svojoj sudbini i njihov revolt spreči, ako on, iz bilo kakvog razloga, isuviše prostora ostavlja za razmišljanje, zaključivanje, pogotovu za proishodeći čin, organizuju se konzekutivne neprijateljske afere, masovne kampanje, opšte reforme, prestrojavanja (diferencijacije) u hodu (u mestu, zapravo), izdaju se saopštenja, daju obećanja, čini sve što je načelno i logički nemoguće, ali je praktično i dijalektički moguće, da se neizbežno izbegne.

Ako se to ne može, onda na dug rok odloži. A ako i to ne pali, odloži bar do Božića ili Velike Gospojine. (Komunisti, uistinu, počinju ličiti na nas iz davne godine 1945. Samo, onda smo mi imali Saveznike u koje smo se nadali. Oni ih danas nemaju. Isto je, međutim, tačno da smo mi s tim Saveznicima prošli jednako kao što će oni proći bez njih.)

Kad god bi zatvor zahvatio unutrašnji nemir, sledila je vest o nekoj amnestiji koja samo što nije objavljena ili bi usledio opšti preraspored osuđenika. Zabrinuti kuda će otići, s kim će novu sobu deliti, kako će pri premeštaju zabranjene stvari sakriti, kako, možda, uticati na svoj razmeštaj, robijaši su zaboravljali sve što ih je pre toga mučilo.

Zaboravljali su čak i robiju.

I time je cilj postignut.

Odmor od istorije
 

Lada

Elita
Poruka
17.424
Misli
(iz zaostavštine)

Ja sam kuće ovek osećao kao žive organizme.
I sve dok ih tako ne bih osetio, bilo mi je
nemoguće da u njima išta ozbiljno radim.

Na Balkanu su i medvedi blagorodniji od ljudi.

Istorijska lepota Beograda je bajka za decu i
provincijalce.

Brak nije aritmetička formula da bi funkcionisao
besprekorno.

Živeti lako još ne znači živeti dobro.

Od budućnosti očekujem najmanje – da je
uopšte bude.

Mene muči što znam kako, a ne znam
ZAŠTO ?
 

Lada

Elita
Poruka
17.424
Tek što se rodismo staviše nas u modele,
koje je civilizacija pripremala za nas, ne
znajući nam meru…

Sa pidžamama, papučama, peškirima,
dezodoransima i četkicama za zube
pokušavamo, uglavnom bezuspešno,
da održavamo razliku između sebe i
orangutana.

Čovek je uvek nečemu rob.Uvek se nađe nešto
da ga zajaši.Ako nikog ne nosi, nosi sam sebe.

Ćutanje je teže od laži, jer čak i najveća laž
podrazumeva ma i najmanju meru istine,
a ćutanje čak i nju ignoriše.

Ograđujemo se odećom, zidovima, polom,
verom, porodicom, narodom, rasom, vrstom,
izmišljamo sve nove i nove granice, sve nove
i nove ograde, sve nova i nova razlikovanja,
samo zato da bismo ostali zajedno.
 

Baudrillard

Legenda
Moderator
Poruka
66.335
– Jeste – rekao je moj guru – ali će, posle toga, naći drugog i goreg.
– Zašto goreg? – upitali smo ga.
– Zato što za njega nećemo znati.
– Pa šta predlažeš?
– Da ovog zadržimo.

Tako je i urađeno. Prošlo je dosta vremena pre nego što je shvatio da je otkriven i sam zatražio premeštaj.

U međuvremenu je naš radio emitovao narodne pesme izabranim ljubiteljima ove muzike na uvo, a ja razumeo da ima istina dostupnih i komunističkom Radio Beogradu.

Neprirodna fizička bliskost među robijašima, ustanovljena takođe neprirodnim (irskim) načinom života, odsustvo privatnosti, gustina ljudske nesreće i patnje po kvadratnom metru tamničkog prostora, učinila je ovde pad konfidenata još strašnijim nego na slobodi, gde su građani kako-tako među sobom udaljeni i razdvojeni drugim građanima i barijerom mnoštva drugih neutralnih amortizera.

Posledice dostave ne mora na slobodi dostavljač uvek da vidi. U zatvoru mora. Dostavljeni često leži pored njega. Na istom betonu. Na slamaricama im iste stenice piju krv. Posle podruma, vratiće se na isto parče poda da noću dostavljača dodiruje laktovima. Dostavljač će još dugo spavati pored vidljive posledice svog čina. Šta će vam veća kazna?
Pošto je mog prijatelja B. B. sa susedne slamarice poslao u podrum na četrnaest dana, čovek koji ga je izdao danima ga je negovao sve dok ga nije povratio, a onda ga je prodao i po drugi put, poslavši ga u samicu na mesec dana.

Drugi se objektu svog uhođenja poverio. Udba ga je ucenila. Molio je pomoć. Naišao je na duševnog čoveka. Dugo su zajedno mislili dok nisu pronašli dostavu koja će biti ubedljiva, a uhođenog neće silno koštati. Samo, ovakva bizarna partnerstva su retka. Češće se, umesto razumevanja, dobija pesnica u nos. S druge strane, možemo zamisliti situaciju u kojoj policijski ucenjen dostavljač, uprkos svemu, odbija da izvrši nalog Udbe, a buduća ga žrtva samilosno na to nagovara.

Treći je konfident imao peh da izda čoveka, takođe konfidenta, u istom času kada je ovaj izdao njega. U podrumu su mogli produžiti da se međusobno uhode.

Nebrojene su priče o zatvorskim konfidentima. Nesrećan je to soj ljudi. Prezren od zatvorenika, preziran je i od policije. Najosetljiviji među njima – i takvih je bilo – prezirali su i sami sebe. Tu se krug zatvarao i u ekstremnim uzorcima dovodio do smrti od vlastite ruke.

Saosećanje im, ni emotivnu pažnju ne možemo pružiti. Analitičku možemo.

Godine koje su pojeli skakavci
 

Lada

Elita
Poruka
17.424
Verovatno najintrigantnija ličnost srpske književnosti XX veka je Borislav Pekić, pisac koji je imao buran život provukavši neke njegove segmente kroz svoj ogromni literarni opus.

Njegova dela bez obzira na to da li su romani, pripovetke ili eseji, u svojoj suštini su filozofsko-antropološka razmatranja začinjena ironijom koja je unosila dozu humora, u inače mračne teme totalitarizma koje su ga okupirale.

U citatima, kao literarnoj mikrocelini, mogu biti satkane velike mudrosti, ali često su to rečenice otrgnute od šire celine koje tako odvojene gube pravi smisao, što kod Borislava Pekića nije slučaj. Oni su ovde mudrosti o duhovnom entitetu ljudskog bića. Pošto je pitanje čoveka kod njega centralno, treba izdvojiti one citate koji ga oslikavaju najbolje.

„Čovek potopljen u stvarnost gubi od kritičke moći koliko je teška njime zauzeta stvarnost.“

„Čovek se ne bori s rupom iskopanom na pogrešnom mestu, nego s budalama koje su je iskopale. Rupu jednostavno zatrpava.“

Treba gledati pravo. Jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih. Jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo nego kuda idemo.“

„Čovek ima sve što je potrebno za osvajanje Univerzuma, sve kreativne sposobnosti, imaginaciju, neograničeni egocentrizam, bezobzirnost i prema sebi i prema svim drugim oblicima egzistencije, nagon za održanjem, strah od smrti i osećaj izabranosti, iluziju pozvanja.“

„U antropološki epos uvelo me je zanimanje za prirodu čoveka, za njegovu suštinu, a iznad svega osećanje da živim u tuđem, naopakom, pogrešnom svetu, civilizaciji koja ne saobraća s autentičnim duhom humaniteta, u istoriji koja izgleda kao ljudska ali ljudska nije, ne samo zbog svojih promašaja nego, pa i više, zbog svojih uspeha.“

„Prvi čovek postao je s prvom maskom koju je stavio na svoje lice, da dočara demone i umilostivi bogove. Ovu lošu naviku nije izgubio ni do danas. Ima političara koji prostu činjenicu pozorišnog porekla čoveka ne bi smeli da zaborave!

Čovek je kompromis između životinje i Boga.“

„Humana skrama koja čoveka odvaja od zveri tanja je od daha na ogledalu, i u ogledalo se neprestano mora duvati ako želimo da se ona održi.“

„Šta je čovek bez prošlosti? – Srećan.“

„Trebalo bi zaista da postoji vreme za sve, kao što kaže Propovednik, ali da u tom vremenu ne budemo sposobni da se obmanjujemo izgovorima.“

„Kad se rađa čovek ne zna šta dobija. Kad umre ne zna šta gubi. U oba slučaja pred njim je i iza njega – neizvesnost.“

„Čovek mora osetiti istoriju u sebi, da bi je stvarao izvan sebe.“

„Stvar nije u tome da postanemo nešto drugo, nego da otkrijemo – šta smo.“

„Čovek se ne sastoji samo od nagona i čula kao životinja. Ali nije ni duh, jer ima telo. Čovek nije ni kamen, jer ne čeka da ga drugi pokrene, nego ima svoju volju. Jedino ga duša od drugih načina postojanja razlikuje. Čovek je neizvesnost. Neuporediva sila brige. Opojnost zebnje.“

„Biti antropolog u prvom redu znači spoznati osnovnu besmislenost svih ljudskih opredeljenja. Naročito političkih.“
 

Lada

Elita
Poruka
17.424
Čovek zaista umire. Zato se smrti i plaši. Jedino je živo biće koje od smrti zazire. Jer, samo za njega smrt je konačan nestanak.
MISLI BORISLAVA PEKIĆA
Ono što mora da bude nije nesreća. Nesreća je samo ono što ne mora biti, a ipak se dogodi. Nesreću uvek izazivaju ljudi. Priroda vlada onim što biti mora

Neznanje rađa gordost; gordost rađa neznanje.

Ništa nije neizbežno. Sve je neizvesno.

Čovek je zavisan od razuma kao bolesnik od bolesti koja ga ubija.

Čovek zaista umire. Zato se smrti i plaši. Jedino je živo biće koje od smrti zazire. Jer, samo za njega smrt je konačan nestanak.

Prestao je večni rat prirode i čoveka. Čim je shvatio svoju moć, čovek se prema prirodi počeo ponašati kao prema slučajnoj i nesnosnoj rogobatnosti u uređenom poretku veštačkih stvari, u svetu vlastitih proizvoda, koji bi, inače, bez prirode bio savršen.

Nemati prošlosti je ostati bez budućnosti. Ali ako tamo ostanemo, ako se tamo zaglibimo, budućnost zbog koje smo se u nju vratili postaće nedostižna. Proći će pre nego što shvatimo da je sve – sadašnjost. Da je sve uvek u istoj ravni. Da je nerazumevanje onoga što je bilo juče jemstvo da ćemo još manje razumeti ono što nas čeka, a najmanje ovo što danas radimo.

Budućnost će ili biti kao sadašnjost, pa nas neće trebati, ili će se od nje razlikovati, pa nas neće razumeti.

Budućnost će, kao i uvek, hteti da odgaji sopstvene nove zablude; a što će one biti, zapravo, naše i stare koliko i svet, neće smetati nijednom od praunuka da se njome diči, brišući u međuvremenu tur našim jeremijadskim opomenama i savetima

Treba gledati pravo. Jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih. Jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo nego kuda idemo.

Čovek se nikad ne pita za uzroke dobrih stvari koje mu se dešavaju. Zanimaju ga samo uzroci rđavih.

Čovek ima sve što je potrebno za osvajanje Univerzuma, sve kreativne sposobnosti, imaginaciju, neograničeni egocentrizam, bezobzirnost i prema sebi i prema svim drugim oblicima egzistencije, nagon za održanjem, strah od smrti i osećaj izabranosti, iluziju pozvanja.

Ima ljudi čiji je život trag u vodi. Nevidljivi su, nečujni, nestvarni, bez otisaka u peščanoj pustinji čovečnosti. Ne znamo odakle su među nas došli, a kad odu, zašto su i kuda otišli. Dok su bogovi zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustiše, od njihove moći ljudi naslediše jedino sposobnost da žive, ali ne da budu. Njihovo je biće Voda. Voda je njihov Element, njihova priroda i sudbina.

Izvor: Family
 

Baudrillard

Legenda
Moderator
Poruka
66.335
BORISLAV PEKIĆ: »ZBOG DRUGIH I ZA DRUGE«

Na prijemu NIN-ove nagrade 23 februara 1971. godine držim svoj prvi i jedini govor u životu: »Dozvolite mi da, primajući ovo visoko književno priznanje, izložim i neke sumnje koje, pored svojih ubeđenja, nastojim da pri pisanju uvek imam pred očima.

U najvišoj vrlini umetnosti, u njenoj moći da odnos umetnika prema svetu učini opštim, u sposobnosti umetnosti da od svakog Dela učini signum kojim iskustvo obeležava sopstveni razvitak, krije se i njena najzloćudnija urođena mana: opasnost da Delo ne izražava ništa drugo do svog tvorca.

Jer, ako u jednoj knjizi, slici ili kompoziciji nema ništa od drugih, zbog drugih i za druge, onda će one, i kad su savršene, ličiti na sveće koje svetle samo dok gore, a ne na zvezde koje nas obasjavaju i kada su već davno pogašene.

Trudio sam se stoga da datumi koji obeležavaju putanju mog ličnog iskustva ne određuju sasvim i sami sudbine mojih ličnosti, pa ni Arsenija Njegovana, jer bih u protivnom vodio jalovu korespodenciju sa samim sobom. Ali, ni dopuštao nisam da svet u kome živim svojim datumima, sopstvenim razvojem bez priziva određuje nijhovu sudbinu, jer bih onda sebe sveo na ulogu koju je Eugène Ionesco označio kao poštarsku bio bih raznosač poruka i preporuka.

Jedini kriterijum kojim sam se pri traženju ravnoteže između mog i tuđeg iskustva rukovodio — bilo je ono što sam zamišljao da je moja savest. Životu nikada nisu nedostajali viši ciljevi. Na žalost, ono što nam se tako često objavljuje kao život na delu, nekontrolisana je sprega volje i slučaja, dobrih namera i rđavih ishoda, pa mi, koji smo i sami tek još jedna nepoznata u toj nesvedenoj jednačini patnje, sumnje, nade, strasti, iskušenja i neizvesnosti, jedino na savest možemo da se oslonimo i da u njoj potražimo kriterijume svojih izbora, mere svojih akcija, a ako smo pisci, i ciljeve svojih reči.

Ali sud, sud uvek pripada drugima. I u životu, i u umetnosti. Jer su naši životi i naše umetnosti drugima namenjeni. I kao što nepodnošljiva težina usamljenosti, to ljudsko naličje neljudske čovečije pozicije, nije u oskudnosti onoga što primamo, već u nesposobnosti i nemoći da dajemo, tako i dogmatičnost naših umovanja, neutralnost naših činova, samoživost naših osećanja, nasilnička razornost naših težnji, u jednu reč konformizam ili fanatičnost naših života, počivaju u zabludi da je svet samo poligon za izražavanje sopstvenih ličnosti, bez obzira na to ispoljavaju li se one kao ideje ili kao postupci.

Pravi problem književnosti nikada nije: o čemu i kako pisati, već za šta i kako živeti. Pa ako nam ta književnost, kao deo autentične ljudske istorije, u življenju pomogne, iscrpla je svoju bitnu svrhu. Duboko verujem da je generacija kojoj pripadam svesna toga, pa čak i kada tu svest najefikasnije ne ispoljava ili najdoslednije ne sledi njene naloge.

Verujem da generacija romansijera kojoj pripadam, a koju tako vrsno predstavljaju Miodrag Bulatović, Dragoslav Mihajlović, Danilo Kiš, Mirko Kovač, Filip David, Pavle Ugrinov, Radomir Smiljanić, Bora Ćosić i drugi, dopušta nadu da u svojim najboljim delima neće izneveriti one plemenite orijentacije novije srpske književnosti koje su našoj duhovnoj istoriji dale Ivu Andrića, Miloša Crnjanskog, Rastka Petrovića, Vladana Desnicu, Mihaila Lalića, Mešu Selimovića i Dobricu Ćosića.

Verujem, najzad, da je ta generacija samo prethodnica mlađem naraštaju pripovedača i ne samo pripovedača, koja će slobodom osećanja, ideja i izraza, pravim rečima vratiti snagu moralnog čina, a moralnom činu sjaj i dubinu pravih reči. Ako su pri dodeljivanju svog priznanja neke od izloženih inspiracija uzete u obzir, osećanje zahvalnosti s kojim ću ga primit; biće još dublje.“

Tamo gde loze plaču
 

Baudrillard

Legenda
Moderator
Poruka
66.335
Maja Abadžija, Sve blagodeti Pekićeve antropopeje (meditacija o žanru)


No more gods, no more faith, no more timid holding back.
Let us blast out of our old forms, our ignorance, our weakness, and our mortality. The future belongs to posthumanity.
(Max More, On becoming posthuman)

„Napraviću od vas Titane za Titanis, zemlju na kojoj će se sve moći i sve smeti!“ (Frederick Lieberman, Besnilo)


Da li je čovek svoje prvobitne mitove govorio krhkošću svoga tela? Zastrašujuća moć prirode nad njim i neshvatljiva širina sveta oko njega morala je biti ukroćena rečju, rastumačena pričom. Spoznaja o krhkosti telesne ljušture, o poroznosti supstance, praćena je odvajkada i željom da se prevaziđe neumitni završetak života – naučna i medicinska čudesa savremenosti samo su metodičniji nastavak jednog posve animalnog instinkta, poetski oblikovanog u Gilgamešovu potragu za večitom mladošću, sublimiranog u alhemičarske napore za proizvođenjem eliksira mladosti. Telo čovekovo nije nikada u potpunosti moglo pratiti uzlete njegova duha – otud valjda i toliko uzdanje u Priču koja nadživljava njegovo kratko trajanje – zato je i san o duhovnom transcendensu neuništiv.
Nasledivši alhemičare, mislioci okrenuti materijalnoj stvarnosti tela, zazivali su tehnološku transcendenciju u nadi da će ukupni progres ljudskog znanja u nekoj dalekoj tački budućnosti biti u stanju iznaći magični stroj što zaoštrava čula, produbljuje percepciju, usavršava um, pobeđuje starost i smrt. Kao da će pojačana senzibilnost tela svet ukazati u svoj njegovoj jasnoći, a novom oštroumlju prikazati odnose između udaljenih stvari. Kao da će nas učiniti ravnopravnim sa kosmosom, umesto tavorećih živuljki bogova koje, umesto razumevanja sveta, shodno etici svog verovanja zazivaju njegovo uništenje, da bi se u boljem nadale uspešnoj transakciji ovozemaljskih dobročinstava u monetu večnosti. Imamo samo jedan svet, ovaj, kažu i transhumanisti, usudivši se, u današnjici što je sistematsko spoznavanje sveta uzdigla na nedostižnu orbitu iznad svakodnevnice, na otvoreni zahtev za tehnološkim usavršavanjem čovekovog tela, rizikujući porugu i skepticizam intelektualne elite, nerazumevanje i snebivanje masa.
Transhumanizam ili H+, pokret je savremenih alhemičara koji razmatraju tehnološke mogućnosti unapređenja ljudskog organizma, ali i njegovog intelektualnog kapaciteta, na racionalnoj osnovi, sa kritičkim stavom, uz sva pripadajuća etička kolebanja, demokratski velikodušni: budućnost pripada svima. (Činjenice: godišnja članarina u transhumanističkom klubu iznosi 250$, a bogatijim članovima je ponuđena mogućnost da postanu avanturisti u smrti i investiraju, umesto u grobno mesto sa hladovinom i pogledom, u krioćeliju sa ugodnom temperaturom gde će iščekivati drugo poluvreme svog života.
Iz FAQ sekcije sajta organizacije, ponudu prati gotovo cinična opaska: Seen in this light, signing up for cryonics, which is usually done by making a cryonics firm one of the beneficiaries of your life insurance, can look like a reasonable insurance policy. If it doesn’t work, you would be dead anyway. If it works, it may save your life.) No ono što je možda fascinantnije jeste da ova firma prognanika-u-sadašnjosti ponajviše liči na skupi klub čitalaca: na transhumanističkoj listi lektire, zgodno podeljenoj u tematske celine, pod ‘obavezno’ stoje Huxley, Asimov, Dick, Gibson, Pohl, Heinlein, Clarke – mag do maga naučne fantastike. Otvoreno priznanje transhumanista da inspiraciju za svoje delovanje crpe iz spekulativne literature tvori volšeban slučaj obrnute mimeze, koji će tek antropologija budućnosti moći (pr)oceniti i eventualno svrstati u progresivne mislilačke struje, ili parodične aberacije racionalnog duha (kakva je, primerice, scijentologija).
S druge strane, konzervativna anti-propaganda dušebrižnika kakav je Francis Fukuyama ideje transhumanista svrstava u „najopasnije na svetu“, čineći ih barem simpatičnim. I zaista, naivnost s kojom prilaze fundamentalnim pitanjima kroz koja civilizacija promišlja samu sebe i hladni racio kojim hoće kastrirati onaj suštinski iracionalni nagon za eliminacijom starosti i smrti – tu matericu umetnosti – ne čini transhumanističke ideje manje ozbiljnim.
Evo još jedne opasne ideje: književnost je oduvek htela biti savest čovečanstva. Preispitujući etičke pretpostavke svakog novuma u ljudskoj istoriji, koliko god estetički gizdava, književnost je bila uzbudljivija i elokventnija sestra filozofije – ovu jednostavnu istinu o njenoj ambivalentnoj prirodi recentna je književna istorija prečesto zaboravljala, gubeći se u bespredmetnom međusobnom tužakanju tobožnjih esencijalističkih estetičara i još prozirnijih etičara-angažovanika. Još otkad je čovek nabasao na vatru, ili, kako to priča lepše prenosi, otkako je hrabri titan Prometej ukrao vatru bogovima i podario je čoveku, progres civilizacije je dolazio s neumitnim upozorenjem – na svakoj etapi tog puta, književnost je propitivala granice upotrebe novih spoznaja i otkrića, težinu tereta saznanja za krhku etičku kičmu čoveka. Upravo je naučna fantastika, što je transhumanizam i prepoznao, dodala teg tehnološkog napretka na delikatnu faustovsku vagu saznanja i morala, što je čini žanrom-baštinikom one književnosti koju često neprecizno zovemo ‘književnost ideja’, a prepoznajemo po intelektualnoj i umetničkoj hrabrosti da postavlja detinje velika pitanja.
Postoji izvesni raskol između žanrovske literature ili tzv. paraliterature i književnosti (nazovimo je zasad ne-žanrovska) za koju je skovan termin mainstream, ili književnost glavnog toka (izuzetno prigodan i ideološki obojen, jer tako ponosito naglašava marginalnost samog žanra). Promotrimo li problem iz nešto iskošene perspektive, videćemo da je oponiranje ove vrste diktirana s različitih pozicija moći (koje su, opet, u odnosu binarne opozicije, istovremeno i odraz u ogledalu negdašnje suprotstavljenosti niske i visoke literature): akademskih, koje propisuju i definišu poredak kanona, i tržišnih, kojima je pojam žanra i mainstream-a zgodan kataloški alat pri osmišljavanju marketinških strategija za određene tipove čitalačke publike.
Situaciju dodatno komplikuje to što su terminološko rasplitanje i iritantna navada za imenovanjem pojedinačnosti omiljena razonoda alternativnih kultura, što ih itekako potvrđuje kao mreže samoidentifikacije , sa konceptom marginalnosti na visokoj ceni. Sve to nas sprečava da uvidimo da je mainstream, ili glavni tok, samo jedan prazan okvir, u različitim epohama različito imenovan, koji obuhvata aktuelne literarne interese epohe; kao takav, književnom kritičaru nije od prevelike koristi, jer ne operiše aksiološkim kategorijama, ali ni književnom istoričaru, kojem za određivanje mesta pojma u poretku književnih pojava valja sačekati izvesnu istorijsku distancu.
No samo postojanje naučnofantastičnog žanra kao takvog, odeljenog, getoiziranog, tržišno funkcionaliziranog, na izvestan način svedoči o tome da je tematizacija tehnologije u delima tzv. visoke literature nedostatna, ako ne i nepostojeća – zašto? Možda je to strah pred čudovišnim Kolosom, iznutra obloženim složenim spletom optičkih kabala, avetinjskog infracrvenog pogleda što ga gradi tehnika našeg vremena. A zašto takva literatura nije pustila koren na našem, za čudnu floru negostoljubivom tlu? (Možda stoga jer paraliteratura u nas znači haplologiju od paraliliteratura koju pišu etički (o)sveštenici.) Zato što je tekla ponorno, u getu, baveći se tehničkim specifikacijama Asimovljevih robota i relativističkom matematikom iza Klarkovog Monolita, daleka i nezanimljiva akademskom panoptikonu. Savesna profesorska udubljenost što s lupom podobštine predano uvećava značaj marginalnih pisaca za višu svrhu ideologije nema konkretne koristi od žanra: karnevaleskne konferencije fandoma, te zaljubljene publike, možda najpozornije publike našeg vremena, mogu samo ispuniti kakvu fusnotu u njihovim kulturalnim enciklopedijama. Ponovo dolazimo na teren naivnosti koju žanrovska publika deli sa transhumanističkim entuzijastima. Da li je to onaj nedostajući sastojak u našoj literaturi?
Otklon naše literature, opervažene čeličnom žicom prošlosti, prema žanru čija su preokupacija fantastički svetovi (budućnosti) može se verovatno braniti eskapističkim argumentom, toliko puta potezanim u polemičkom mačevanju angažovanih i degažiranih: društveno-istorijska stvarnost nema interesa u imaginarnim svetovima; sa tolikim problemima nerešenim u objektivnoj stvarnosti nema vremena ni strpljenja za naivnost tzv. velikih pitanja. (Kao ni za veliku estetiku, uostalom.) Stoga ne čudi što naše književnosti nisu dale vredna dela žanra koja bi mogla da revolucionarno prodru u bastilju kanona; čak i sam Pekić, kojemu beogradska administracija sprema spomenik na Cvetnom trgu (u uličnom će panteonu stajati sa spomenicima kralju Petru Prvom i kralju Aleksandru Karađorđeviću), bio je osuđen u vreme objavljivanja antropološke trilogije na (donekle ponižavajuće) objašnjavanje svojih literarnih namera. Jasno, Pekić nikad nije bio žanrovski pisac, mada je žanr bio u središtu njegovog interesa, a i za taj spomenik ima zahvaliti kanonskom ugledu i političkom delovanju milom vladajućoj ideološkoj konstelaciji radije nego svom esteticizmu.
Ipak, odmaknimo se od lažnih dihotomija: svakog koga muče prozaične dileme poput gore iznesene (a koja je samo jedna od inkarnacija fiktivne nedoumice forma ili sadržaj; na jeziku našeg vremena: esteticizam versus angažiranost) treba uputiti na Pekićevo Besnilo, koje tu fiktivnu oponiranost topi kao plamen vosak sveće. Ovaj roman svedoči da je okoštalom žanru potrebna živa vatra umetničke imaginacije jednako kao što je visokoparnoj, sterilnoj umetničkoj prozi potrebna lekovita doza žanrovske filozofske arogancije.
Jasno, Besnilo je ponajpre raskoš sižea. Čini se da je čvrsto usidren u mirnim vodama žanrovske proze, otvoreno potvrđujući pripadnost u podnaslovu, granajući sižejne rukavce kojima se – ipak – plovi brzinama bliskim svetlosnoj, a doživljaj vremena trne kao na proputovanju kroz crvotočinu dok pripovednim perspektivama holivudski žonglira. Tek pokatkad nas žacne dovitljivom, jezgrovitom poantom ironično nas podsećajući da svoje čitalačko putovanje sagledamo sa strane. Kad se nakon čitanja povučemo na književnoteoretskog nivoa, stvarima naivno poput Adama dajemo imena: gle, tu je jedna veoma savremena tema epidemije, onde literarni tip sumanutog naučnika. Ovo je tipično hard SF pojašnjavanje jer su tehnički detalji enciklopedijski egzaktni, a ono tek siluete likova utanjene nedostatkom psihologizacije. Zaista, ovakva literatura bi od teorijski odškolovana čitaoca svakako mogla napraviti šizofrenika – ako ga već ne može izlečiti od predrasuda.
Onaj drugi, teorijski neopterećen, bezbrižnije uživa zaboravljajući već na sledećem poglavlju imena likova. Na studiju književnosti poučavaju da nijedno čitanje književnog dela danas nije teorijski nevino; u duhu tog aksioma, studentski ponizno, generacije kasape tekstove makazama feminističke i postkolonijalne kritike, onim redom kojim dolaze u silabusu, pa makar se svaki delić njihovog čitalačkog bića bunio protiv toga. Licemerje zanemarivanja forme teksta u korist kojekakvih kulturalnih teorija koje ga vešto kroje po svojoj meri, redovito nalazeći u njemu sve ono što žele videti, nasleđe je naše književne epohe. Zaboravili smo da celo delo traži celog tebe, što je jedini aksiom potreban konkretnom čitalačkom činu. Kada bi se u čitanju moglo grešiti, gore spomenuta dvojica bi bili proglašeni krivim, a profesorska arogancija često sudi u korist jednom, na štetu drugog – umesto toga možda je potrebno pledirati za jednu zajedničku, celovitiju interpretaciju.
Još jedna zamerka, ovaj put u pogledu teme: kada kažu, a književni akademci obožavaju tu kuhinjsku krpu od fraze, da se teme od postanka književnosti ne menjaju, retki uspevaju razlikovati motivski registar, odnosno imaginativnu galeriju od tematske suštine, koja će nužno biti ista, jer se od te arhajske davnine sama čovekova priroda nije izmenila: i dalje sav svoj intelektualni napor da razume svet oblaže pričom kao dopunskim kognitivnim sredstvom. Ali imaginarijum njegove umetnosti evoluira, dakako, lučeći svoj motivski registar iz iskustvene stvarnosti, što je prirodan i logičan proces više nalik delikatnoj osmozi nego razdvajanju žita od kukolja. Da li su onda žanrovi poput naučne fantastike upravo zato što imaginativno zahvataju iz stvarnosti, osuđeni da tavore u čitalačkom getu, bez pristupa u kanon, bez značaja za katedre, bez ulaznice za lektiru? Kada bismo skinuli stigmu sa tema koje se označavaju kao naučnofantastične, možda bismo otkrili da se upravo u njima nalazi stilska slamka spasa za beskrvnu, nekrotičnu literaturu koja se danas piše.

1. Izlučiti savremene teme iz žanra

O kakvom je to vajnom motivskom imaginariju reč? Skeptici i zluradi mogu i dalje misliti da su to brahicefalna bića kože obložene hlorofilom sa invazionističkim pretenzijama. Drugi će znati da se pod literarnom obradom tehnoloških i naučnih novuma čovečanstva podrazumeva mnogo širi spektar motiva, disciplinirana mašta koja uspeva, analogijom ili na druge načine, osmisliti ponajpre potpuno nove fizičke zakone i u odnosu na njih modelirati pripovedni svet, ostvariti imaginativni prodor u inženjeriju budućnosti, a tek onda pristupiti pitanjima prozne estetike; sve da bi se postavilo pitanje o suštini humaniteta. Interogativni, spekulativni zasnov žanra (‘šta ako?’), začinje lanac izazova s kojima se ‘mainstream’ pisac nikada ne mora hvatati u koštac, a zahteva ne samo meta-znanja, nego konkretna znanja iz ‘opipljivog’ naučnog područja.
Naučna je fantastika sva od sadržaja upravo zbog zastrašujućeg tematskog opsega, konceptualno kompleksnog i tehnički detaljnog, sa normom da se, koliko god divlja njena mašta bila, mora u krajnjoj instanci povinovati nužnosti i verovatnoći u okviru zakona za koje se opredelila. A njene teme se uporno i nepokolebljivo opiru svim poznatim alatima formalne obrade – tu vlada svojevrsni princip obrnute proporcionalnosti (tako dobro poznat našoj literaturi koja teške istorijske sadržaje formalno savladava na estetički nedorasle načine.) Zato je enorman komad naučnofantastičnog korpusa nesumnjivi šund, pa čak i kad nije, oblikovan je u simplističkom, ironično, gotovo realističkom narativnom ključu. Ko može žanrovske pisce kriviti što kod takvih briga oko pitanja života, univerzuma i svega ostalog propuštaju da inoviraju formalni model? Publika (fandom) zasigurno ne, njih interesuje idejnost i sa-učestvovanje u kolektivnom doživljavanju spekulacije.
Dokazivati važnost spekulacije za otvaranje tema budućnosti izlišno je ukoliko čitaocu to samo po sebi nije belodano, pa makar i u okvirima vulgarnog angažmana koji, kao što transhumanizam u spekulativnoj fikciji vidi zbirku smernica ili turistički vodič za budućnost, hoće upozoravati i zastrašivati budućnošću kao mestom ostvarenja radikalno shvaćenih mogućnosti tehnologije u dobro smišljenim scenarijima distopije i katastrofe. (Dominacija, primerice, distopije u filmu, često i prema literarnom predlošku, u zadnjih par decenija nesuptilan je, ali precizan odgovor holivudske filmske industrije na stanje ekonomske i intelektualne krize savremenog društva.) Angažovanik u odeždi SF fanboy-a hoće pitati: ukoliko tehnološki napredak postaje sve integralniji sastojak naše svakodnevnice, a književnost uporno bude zazirala od ovih tema, ukoliko ne bude propitivala krajnji smisao tehnološke inovacije koja nije samo suštinski izmenila načine na koje razmišljamo i komuniciramo, nego i sve dublje zadire u naša tela, hoćemo li jednog dana se zateći u ljušturi kiborga postavljajući tad već izlišno pitanje ‘šta nas čini ljudima’?
Pekića bismo, ukoliko se povedemo za kurentnim književnim trendovima, vrlo lako mogli odrediti kao bioetičkog angažovanika – celo Besnilo stoji uz taj grandiozni upitnik. Ustanovivši nakon holokausta da nauka nije avangarda civilizacijskog napretka, nego servis moći, naučna fantastika se okreće transhumanističkoj temi, zapanjena, kao u mitska vremena, krhkošću materije koja je čovek. U onom smislu u kojem je naučna fantastika ispitivanje mogućnosti i ispipavanje granica onoga što znamo kao condition humaine, Besnilo jeste opomena na kobno bratimljenje u krvi znanosti i ideologije: zastrašujući izum prirode, virus, to biće sa ruba biološke definicije života, u sposobnim rukama lako se pretvara u sredstvo masovnog uništenja, mutanta, baš kao što znanje o prirodi materije i njenih najmanjih gradivnih jedinica može zbrisati iz postojanja cele gradove. Cvetanje virusa je epidemija – još jedan kanonski motiv naučne fantastike, čiji je apokaliptički sentiment ponukan, pre svega, blizinom razorne smrti koju nudi nuklearno naoružanje, praćeno avetinjskim ubrzanjem nauke i tehnologije. Obnovljeni interes za apokaliptički narativ (koji je sam po sebi ustrojen kao opomena) Pekić funkcionalizuje kroz bioapokalipsu, odražavajući istovremeno i žanr i mit, čitljiv s podjednakom tačnošću i kao upozorenje da je možda naše svesrdno uzdanje u nauku bespredmetno, naivno, kobno, jer ona, iako sposobna da stvori oružje, nema instrumentarij kojim će da nas spasi.
No, u Apokalipsi se javlja i Mesija čovečanstva koji začinje carstvo nebesko. U Besnilu je takva mogućnost spasenja parodijski izvrnuta u liku transhumanističkog filozofa-praktikanta, ratnog zločinca od vlastitih zlodela distanciranog kobnom etikom Višeg Dobra koja se otkriva kao mukotrpni proces dugogodišnjeg eksperimentisanja na živima. Frederick Lieberman, stvoritelj mutiranog virusa besnila, čiji je serum ‘natčoveštva’ jedini spas za besnilom zaraženi aerodrom, junak je ideje sublimirane iz zločinačkih filozofskih tradicija začetih Ničeovim učenjima, a njegovi protivnici, nosioci su suprotstavljenih filozofija prirode. Njihova polemika prelomljena kroz narativ mnogo je šira od propitivanja etike naučnog eksperimenta – dotiče gotovo ekološku temu odnosa inteligencije i prirode, jer Liebermanov nad-čovek stavlja sistematičnost inteligentnog dizajna iznad bezumnog haosa stvaralaštva prirode, nasuprot sa-čoveku njegovog učenika Hamiltona koji je njen brižnik i čuvar, čija je inteligencija još jedna njena specijalizacija.

No ipak, sama prisutnost savremenih tema, koliko god one bile važne za istorijski trenutak, nije ono što Besnilo čini velikim romanom.

2. Autopoetika ne postoji radi sebe same

Ovde prođimo kroz crvotočinu na drugu razinu recepcijskog problema: za razliku od zanatlije, kada se umešan pisac prihvati onog što se cinično naziva spekulativna fikcija, kritika pretpostavlja da mora, poput, primerice, Umberta Eca, biti metaosvešten i metapoetičan da bi bio shvaćen ozbiljno, jer je neozbiljna rabota spekulisati (mada je sva književnost spekulativna, jednako kao što je sva žanrovska). Ironije li, da se fantastika izvedena u potpunosti u granicama zakona nužnosti i verovatnoće, zato što sam zakon osmišlja, smatra neozbiljnom rabotom! Osim ako, naravno, kroz takav jedan postupak tematizuje postupak kao takav. Ne osuđuje li nas takvo jedno poimanje na praćakanje u plićaku epigonije, gde je sve-već-rečeno i sve-već-isprobano? Zaista, Pekić jeste Besnilom sačinio svoju autopoetiku. Uradio je to na toliko bravurozan način da se kritičari i sad kao hijene glođu oko žanrovske pripadnosti teksta (isključujući one trivijalne, dakako) – parabola ili alegorija, apokaloptička basna ili distopija?
Podario je jednom od likova, prezimenom Leverquin uputivši na srodnika u književnom liku Thomasa Manna, povlaštenu pripovedačku perspektivu, ovlastivši ga da vodi hroniku epidemije, ali i da polemizira sa faustovskim mitom. Proširio je metaforički prostor hronotopa: aerodrom, kao slika reda i poretka, taj ‘internacionalni osinjak protivrečnih interesa i ukrštenih kompetencija‘, poput uređenog, otvrdnulog žanra biva u parodijskom činu razoren.
Ali potencijalna debata o hijerarhiji pripovednih planova i eventualna povlaštenost metapoetike izlišna je, jer je evidentna važnost tehničkih i naučnih tema samih po sebi (osim što je temeljna pretpostavka naučne fantastike). Kakav onda odnos spram žanra kao čvrsto uzglobljene strukture mora zauzeti pisac, isključivši pritom postmodernistički žanrovski fetišizam, a da udovolji nikad utaživoj žeđi za formalnom inovacijom? Da li je formalna inovacija uopšte moguća? Naravno. Orwellov newspeak bi morao biti dostatan primer vrlo konkretne inovacije u jeziku sa parodijskim otklonom prema simplifikaciji i okoštavanju, te cenzuri jezičkog izraza čiji je amblem svakako sovjetska silabička skraćenica koju rekreira. Skeptici će reći: loš primer, 1984 je distopija; jeste, ali kad već valja lepiti tržišne barkodove, taj roman je i žanrovski osveštena naučna fantastika, istorijsko-socijalnog tipa. Baš kao i Besnilo.
Pekić nas uči da žanr uzet u svojoj gotovosti ne može zadovoljiti visoke zahteve estetike, te da se njegov ograničeni poetički prostor mora otvoriti ka principu imaginativne igre koja pravila narativne gradnje shvata kao fluidna, a motive obremenjuje alegorijskim značenjima. Stoga on apokaliptički nanos katastrofičkog žanra produbljuje otvorenom intertekstualnom evokacijom Apokalipse; preko mota poglavlja do unutar narativnih aluzija, apokalipsa postaje pozadinska scenografija epidemiološke krize. Sam motiv epidemije besnila asocijativna je poveznica između kanona žanra i apokaliptičke tj. mitske literarne osnove, a funkcioniše, također, i kao eksplicitna poetika: otvoreno i direktno izložen i obrazložen poetički credo u samom tekstu, tekstom samim, u svoj širini antropološke perspektive.

Sličan je postupak na onom, u pravom smislu reči, naučno-fantastičkom nivou romana – motiv, na primer, sumanutog/zlog naučnika/genija (eng. mad scientist) ne može nikako biti u umetnički uspelom tekstu preuzet kao jedino-dimenzionalni zlikovac iz popularnog žanrovskog obrasca, a s druge strane, nužnost da se u naučno-fantastičkom tekstu pojavi etička metatema sučeljena sa smislom i ciljem nauke zahteva prisustvo moralne dileme u liku, kako god on bio oblikovan. Pekićev cerebralni Lieberman, stvoritelj mutiranog virusa besnila, čudovišno je čedo materijalističke civilizacije, oslobođen svakog saosećanja i etike, stvaralački zagledan samo u horizont transhumane budućnosti u kojoj bi „simbioza virusa lišenog besciljnosti i čoveka oslobođenog ograničenja, vladala prirodom, kojoj oboje sada služe samo kao đubrivo.“ Očigledno, Lieberman je daleki odjek starogermanske faustovske legende, koja je, prošavši kroz žanrovski filter, izašla pojednostavljena i svedena, ali biva obnovljena, ponovo, jačanjem veza sa mitološkim predloškom baš u romanima kakav je Besnilo, i baš u karakteirma kakav je Lieberman, na način unutarnjeg razglobljenja dileme.
Lieberman nije Faust, nego nad-Faust, Mesija, jer je njegova dilema razrešena ideološki; na izvestan način, on spokojno lebdi iznad nje na moćnim krilima ideologije, obuhvaćen svešću da radi za viši cilj, da je spasilac vrste. Mesijanstvo koje cvate na podlozi apokalipse jetka je među-tekstualna ironija što ispunjava šupljine žanrovske konstrukcije. Antropološki nanos Pekićevog teksta u Liebermanu vidi, metonimijski, ljudsku vrstu i razvojni put kojim je krenula: ne oslobodivši se mesijanskog kompleksa zadatog monoteističkom tradicijom, a odbacivši etičke standarde iste, civilizacija ubrzano grabi putem sveopšte materijalizacije i dehumanizacije pod paskom naučnog i tehnološkog progresa, pervertirajući sve humane vrednosti nauke na svom putu: „(…) ali svet malih ljudi još nije spreman da prihvati njegovu istinu. Spalio je istinu Giordana Bruna, na sraman ustuk naterao Galilejevu, ismejao Darwinovu. Zgroziće se i od njegove. Svet malih ljudi na velike istine nikad nije spreman. Čak i papa bi se samrtnički uplašio ako bi mu se dokazalo postojanje Boga.“
Da smisao poetičkog postupka Pekić ispituje narativom, bilo bi ga lako označiti kao postmodernistu-maniristu, no on zahvata iz dubine mitoloških nanosa i filozofskog nasleđa iz dubljih razloga, što isključuje svaki fetišizam i uvodi u antropološku poetiku. Mada se i ovaj postupak, koji Nikola Milošević ilustrativno označava kao mitomahiju, može promatrati kao autopoetički na nivou celokupnog Pekićevog opusa, u slučaju Besnila, isti funkcioniše ponajviše tematski.

No ipak, ni inter-tekstualnost, koliko god delikatno funkcionisala, a ni auto- i metapoetička osveštenost, ne čine Besnilo velikim romanom.

3. Ka sintezi: antropološka poetika

Čini se da smo već skicirali neke odgovore na pitanje zašto je Pekićeva antropološka estetika ishodište pronašla u popularnim žanrovima, ne ograničavajući se samo na naučnu fantastiku. U trilogiji, u romanu Atlantida, na primer, pored šire naučno-fantastičke pozadine, prisutni su elementi detektivskog žanra i horora, baš poput Besnila; 1999 (‘antropološka istorija’), motivski je i inter-tekstualno gotovo u potpunosti naučno-fantastična. Upravo je kompatibilnost Pekićeve antropološke poetike s naučno-fantastičkom orijentacijom prema ‘velikim pitanjima’ uslovila ovakvu romanesknu strukturu.
U antropološkoj perspektivi, čovek je viđen kao predstavnik vrste i ravnopravni nosilac svih njenih dostignuća i promašaja – u tom smislu, možda, sva je naučna fantastika antropološkog usmerenja. Ali civilizacijske pobede i porazi koji su nasleđe svakog individuuma upisuju se, već danas, u naša tela, ne samo u podsvest. To je književna antropologija u užem smislu, to je i Besnilo; freska naše epohe, vrhunca materijalističke civilizacije na koju se ucrtavaju životi likova uhvaćeni u bezizlazje karantina.
Besnilo vredi ispitati u odnosu na jedan teorijski koncept ne toliko da bismo dokazali pripadnost žanru, nego da bismo ukazali na mogućnost njegove estetičke transcendencije. Koncept ‘kognitivnog očuđenja’ (Suvin), koliko god radikalan bio, zasad je pokazao ponajbolje razumevanje naučne fantastike, sažimajući u sebi njenu temeljnu osobinu: „SF je, dakle, književni žanr čiji nužni i dovoljni uslovi su prisustvo i interakcija očuđenja i kognicije, i čije je osnovno formalno sredstvo imaginirani okvir alternativan u odnosu na autorovo iskustveno okruženje. I još: Termin implicira kreativni pristup ka dinamičkoj transformaciji radije nego tek ka reflektiranju autorovog okruženja. Takva tipična SF metodologija je – od Lukijana, Moora, Rablaisa, Cyrana i Swifta do Wellsa, Londona, Zamyatina i pisaca poslednjih dekada – kritička, često satirička, kombinirajući potencijal razuma sa metodološkom sumnjom u najvećem broju slučajeva. Srodstvo kognitivne kritike sa filozofskim temeljima moderne nauke je evidentno.

Transformativna usmerenost naučne fantastike koju naglašava ova koncepcija potvrđuje njenu neprevaziđenost u razumevanju žanra – prevazilaženje podvojenosti gajene od kasapinske kritike, koja, kad ne esejizira o temama, dekonstruiše forme, i vice versa. Čak i Pekić, na jedan poseban način, svojom umetničkom ‘terminologijom’ baca prašinu u oči kritici, odnosno zadržava pravo na jedinstvo dvaju planova svog teksta. Kada Atlantidu naziva antropološkim eposom, epitet antropološki svojom naučnošću upravo počiva na pretpostavci alternativne kognicije vremena i prostora u kojem civilizacija obitava, prouzrokujući u čitaocu intenzivno očuđenje teme, ali i žanra, eposa (onoga što odbija biti samo fiction; Pekić preimenuje žanrove da bi ih učinio začudnim: istorija, epos, žanr-roman – u činu eksplicitne poetike nijedna proza nije neimenovana, neoznačena, niti je ijedna tek roman!).
Zato je Besnilo neprijatelj broj jedan svake kritike, jer mora biti aktualizovano u jednom nepatvorenom činu čitalačkog prepuštanja, dok svako seckanje i čeprkanje po pripovednim planovima nužno razlama celovitost doživljaja. Kada se ovaj roman, u konačnici, interpretativno odredi kao alegorija, takvo razumevanje u činu čitanja podrazumeva celovit tekst koji funkcioniše paralelno na planu umetničke samosvesti i fantastičkog obrisa stvarnosti; nijedan značenjski plan ne sme biti isključen.
Koristeći sasvim ograničen formalni obrazac naučne fantastike, sa svim ‘propisanim’ elementima (uzbudljiv i događajan siže, visok nivo napetosti, suspense), ali i žanrovski već definisane motive i teme (epidemija opasne bolesti, sumanuti naučnik bez etike), Pekić uspeva da ostvari efekte na nekoliko planova. Privlačenje dotad nedostupne publike (fandoma), obožavatelja naučne fantastike, romana katastrofe i horora, na jednoj, odnosno detektivskih romana, trilera i romana misterije, na drugoj strani, nije zanemarivo, no dugoročno važnije i artistički relevantnije jeste pronalaženje novog izraza u žanru, kao reakcija na zamor i istrošenost visoke literature: otkrivanjem novog rudnika poetičkih postupaka kao preduslova za izlivanje alhemičarskog zlata. Kritičari veoma često ovaj, ali i druga dva romana antropološkog trougla, nazivaju hibridnim žanrovskim strukturama, kao da su to genetski inovirane sorte voća – ili kao da se u ozbiljno-zvučećem terminu kao takvom već krije objašnjenje.
Proniknuće u Pekićeve žanrovske semanteme tek treba biti ostvareno (kao i u slučaju, uostalom, svih važnijih pisaca koji polemiziraju sa žanrom) kombinacijom dubinskog razumevanja geneze motiva u njihovom delu i konačnog literarnog oblika. U slučaju Besnila teško da možemo, upravo zbog pažnje posvećene detaljima da što vernije reflektuju celovitost, govoriti o tek nekom frankensteinovskom narativnom svetu u kojem se nepojmljivim snagama magnetizma sudaraju silnice žanrova. Ipak, ne. Žanrovski elementi se, možda, u delima drugih (žanrovskih ili mainstream) pisaca u konačnom sižeu poslažu kao delići puzzla, no u Besnilu ih, u trenutku najvećeg zamaha, naredni sižejni obrat u potpunosti obesmišljava, izneveravajući ustanovljeni obrazac.
Svaki od žanrova nudi jedan mogući modus (realističke ili fantastičke) reprezentacije sveta i svi oni odreda bivaju poništeni delovanjem razornog virusa besnila: uzdanje u metodičnu i discipliniranu naučnu, tehnikom poduprtu, spoznaju, napor da zločinci budu pronađeni i kažnjeni da bi se svet očistio od zla, strah i jeza koji utrostručuju senzibilnost naših čula i ljubav prema vlastitom opstanku koja svet čini nanovo pronađenim. Natkriljujući žanrove mitom, po Pekiću, jedinim i ultimativnim Žanrom pripovedačke osnove naše civilizacije (intertekstualno usložnjavanje samo pojačava dojam), on ih razglobljuje i razvlašćuje, ukida im prerogativ da svet ustrojavaju strukturom, stvaralački tok obrće: ne ustrojavam ja kao autor tekst žanrovima, nego im oduzimam pravo da moj tekst ustrojavaju. Samo zato je Besnilo delo otrežnjene estetičke svesti, a ne nekakav hibrid koji revoltirano raste u vrtu kristalnih larpurlartističkih ruža čije latice imaju boje nacionalnih obeležja.
Pekićev fantastički metod je također zalog jednog drukčijeg shvatanja žanra. Prišivajući svoju genologiju na proročki plašt Apokalipse, on prepliće do nerazmrsivosti vanjski pripovedni plan (epidemiološki krizu na aerodromu Hearthrow), uprkos svim trudovima autora neobjektivnu hroniku zaraze (Leverquinov dnevnik) i ‘paralelni’ fantastički univerzum u koji se stupa samo putem proročke vizije, a koji je zapravo metafizički front na kojem se odlučuje sudbina čovečanstva. Autopoetiku, izraženu dnevnički, smo već objasnili, ali šta ćemo sa ‘biblijskim’ zaokretom u fantastičkom pristupu, dijametralno suprotstavljenom naučnoj fantastici? (Teorija bi ga požurila označiti kao Todorovljevo neodlučivo fantastično.) Ova začudna mitološka razina u romanu funkcioniše na nekoliko planova: proširuje intertekstualnu vezu sa apokaliptičkim predloškom, dekonstruiše naučno-fantastički, racionalno ustrojeni pripovedni svet iznutra (metaforizirana kroz aerodrom, tehničko čedo progresa, materijalistička civilizacija ne uspeva misliti o sebi – a ni doseći spas – bez mita), no ono što je najvažnije: uspostavlja nužni kontinuitet s mitom potreban da se uspostavi opšta alegorijska struktura.
U finalnoj gorkoj ironiji, Gabrijel, shizofrenik, jurodivi tehničke civilizacije, jedini je preživeli rhabdo logora; no ironija je razorna samo na nivou ‘iskustvene stvarnosti’ romana; došavši iz jednog drugog sveta, Gabrijel donosi svedočanstvo, u vidu Leverquinovog dnevnika, i onaj krajnji ostatak humanizma koji egzistira tek u ludosti. Cela ‘šarada’ fikcije u kojoj horor bolesti briše civilizacijske granice između homo sapiensa i životinje, a karantin utvrđuje političko i ideološko besnilo zoona politikona, tek dobija krajnji smisao u zaključku da preživljava samo pripovedna, umetnička verzija događaja i u konačnici ostaje kao neprecizan, neobjektivan, ali jedini preostali svedok istorije
Tako se Pekićevska estetička dijalektika preliva od žanra ka mitu, i nazad, oblivajući žanr plemenitijom, arhaičnom patinom u jedan estetički kontinuitet. To je i princip antropološke poetike kako ju on sam izražava u jednom od intervjua iz Vremena reči: „Antropologija je filosofiju spustila u ljudsku istoriju, a ovu uspela do filosofije. U krajnjoj konsekvenci, kao nauka o čoveku, ona je spoj života i filosofije o njemu. A odavde do moje literature bio je samo jedan korak, jer i ja ne pišem o životu, nego o njemu u književnim kodovima razmišljam.“ Besnilo, nije, dakle, literarna inkarnacija životne stvarnosti, egzistira izvan koncepta ‘život, literatura’ kao jedan doteran narativni (katkad i esejistički) misaoni eksperiment, meditacija o čoveku kao meditacija o vrsti kojoj pripada i civilizaciji koju je kao model življenja izgradio na račun prirode i samog sebe. To je i suština antropološke poetike – njena širina pogleda i ambicioznost teme udružena sa estetskim perfekcionizmom, razumevanjem začudnih kvaliteta forme i svešću o važnosti / veri u trajnost umetničkog čina, sposobna da izliva umetničke tekstove u alhemijskom zlatu.
Antropopeja (ἀνθρωποποιία) ili stvaranje čoveka jedna je od onih tema koje se nisu istrošile do današnjeg dana, i dok je čoveka, pa makar do granice (samo)prepoznatljivosti nadograđenog unutarnjim, genetskim prekombinacijama ili vanjskim, elektroničkim implantatima, trajaće i činiti srž umetnosti reči. Na pitanje Besnila, transhumanizam je već artikulisao jedan od mogućih odgovora. Na estetički izazov postavljen ovim romanom, ali kroz Atlantidu i 1999, teško da će naša prošlošću opterećena, partikularnim identitarnim dramama obremenjena i angažmanom prezauzeta književnost uskoro iznaći adekvatan odgovor. Stoga je ovaj esej o jednom kratkom i čudesnom boravku estete u zatvoru žanra u funkciji ne da apokaliptički opomene, čak ni da ga ustoliči kao uzor, nego da podseti na jednu zaboravljenu, a time možda ukaže (više nostalgično nego manifestno) na neku novu poetičku mogućnost.
 

Lada

Elita
Poruka
17.424
“Najbolje čuvana tajna o Pekiću”: 90 godina od rođenja velikog pisca
Povodom 90 godin od rođenja velikog pisca Borislava Pekića objavljujemo tekst iz arhive Nedeljnika u kojem je Branku Rosiću piščeva ćerka Aleksandra Pekić otkrila ne samo tajne iz radne sobe svog oca, već i njegove stavove oko pronalaženja idealne formule za srpsko društvo

U srpski mentalitet, ili sam folklor, mogu se uvrstiti mnoge stvari, pa i ona čuvena pitalica “Šta bi bilo, kad bi bilo”. Ili, šta se moglo desiti sa nama, da se nije desilo ono što se desilo. U ovaj repertoar dilema spadaju i čuvena pitanja: Šta bi bilo da je Slobodan Milošević prihvatio jugo-konfederaciju koja nam je davala ulaznicu za EU, a koja nam i u ovoj političkoj sezoni izmiče iz ruku? Da li bi Srbija danas bila Češka umesto što se davi u onome u čemu se uveliko davi decenijama? Da li je u post devetomartovskim demonstracijama trebalo tražiti ostavku Slobodana Miloševića, a ne samo direktora i urednika srpske televizije? Da li bi i tad Srbija i dalje imala šansu da postane normalna zemlja, ako to već nije uspela u prvom pokušaju?

A na početku svih tih pitanja iz žanra “Šta bi bilo, kad bi, ili da je bilo?” nalaze se i prvi izbori u Rakovici, na kojima su se suočili jedan od najvećih srpskih pisaca i intelektualaca, Borislav Pekić, kao kandidat obnovljene Demokratske stranke, nasuprot pitbulovskom doktoru Odbrane i zaštite, Vojislavu Šešelju.

Pobedio je Šešelj, što je i onima koji nisu vidoviti pokazalo da ova zemlja nema šanse, pa makar joj sudbina i političke prilike redovno pružale nove popravne ispite.

Borislav Pekić, jedan od prvih i najpoznatijih disidenta u SFRJ koji je zbog stavova zaradio i robiju u mladosti, bio je manje razočaran od svojih glasača. Možda i zbog životnog stava sadržanog u misli: Osnovna stvar je ne gledati na sat; pobede se ne dobijaju za sekund, ni za dan, ni za godinu. U srpskom prevodu, pobede nisu došle ni decenijama posle ovog njegovog javno saopštenog stava studentima na Terazijama, u martu 1991.

Ali Pekićeva borba, razmišljanje, a iznad svega književno delo, nisu morali da čekaju na društveni sertifikat. Dokaz za to su i neprekidno regrutovanje novih fanova njegove književnosti koji gutaju ogroman opus štampan u Laguninoj “fabrici”. U eri društvenih mreža Pekićevo impozantno delo započelo je novi život i na fejsbuku.

Aleksandra Pekić, ćerka slavnog književnika, uz majku Ljiljanu brine se da Pekićeva ogromna zaostavština ne ostane samo “mrtva priroda” u gradskim bibliotekama, već je svako malo apdejtuje i to ne samo kroz objavljivanje knjiga, već i kroz Fond.

Ona u ekskluzivnom intervjuu za Nedeljnik otkriva ne samo tajne iz radne sobe svog oca, već i njegove stavove oko pronalaženja idealne formule za srpsko društvo, beskompromisno zalaganje za evoluciju zemlje i priključenje u red modernih država, ali i prikazuje Pekića kao čoveka koji se s fanatičnom predanošću obrušavao na svaki detalj, bilo da se radilo o junacima njegovih knjiga, ili je u pitanju bio samo hobi – baštovanstvo.

Da li je Borislav Pekić bio razočaran kad je izgubio izbore u Rakovici? Da li se pokajao što je svoje veliko ime uključio u prizemnu političku arenu koja je tada vladala Srbijom?

Ne mogu da kažem da je bio oduševljen što se kandidovao, jer je znao da postoji stvarno mala šansa da Demokratska stranka pobedi u Rakovici, ali osećanje dužnosti i partijske discipline koje je kod njega bilo veoma izraženo, nateralo ga je da se kandiduje. Dugo se lomio, ali nije imao izbora, jer neko je morao da odgovori na izazov. Tadašnja politička arena je bila takva kakva je bila, i tu čovek nije mogao da bira, pa da kaže: “Na ovo pristajem, a na ovo ne.” Neko je morao. Nije se pokajao, jer nije ni verovao da ima velike šanse da uspe, mada je učinio sve što je bilo potrebno i obilazio Rakovicu uzduž i popreko, razgovarao s ljudima, zalagao se maksimalno. Nemojmo zaboraviti da je svoj potpis stavljao na svaku peticiju, na svaki protest, ma kako mala bila šansa da se time nešto postigne.

Da li je vaš otac, kao pisac koji je u delima izražavao i dozu skepticizma u odnosu na progres čovečanstva, imao isti taj skepticizam i u odnosu na političke prilike koje su zadesile Srbiju krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina?

Sigurno taj skepticizam koji pominjete, i koji je sastavni deo njegovog habitusa, nije mogao da bude drukčiji nego onaj koji se javlja u njegovim delima. Bio je čovek koji je smatrao svojom dužnošću da sve učini da se stvar pokrene s mrtve tačke, ma kakve šanse za progres postojale. Njegova deviza bila je: Čovek i ako pada mora mahati rukama; uvek, naime, postoji mogućnost da će na vreme, pre konačnog pada, naučiti da leti. To se odnosi i na ovo pitanje. Neaktivnost za njega nije postojala. Bilo da se radilo o književnom radu ili o bilo čemu čime se bavio. Svaka situacija za njega je bila izazov. Što je šansa za uspeh postajala manja, to je on ulagao više truda. Upornost je bila njegova deviza u svemu što je radio. Kad su mu odbijali štampanje knjiga, nije posustajao, naprotiv, nastavio je da radi punom parom. Neuspeh ga je na neki način podsticao da uloži još veći trud, da još upornije radi. Znao je da će rukopis kad-tad biti objavljen.

Za mnoge jedna stvar predstavlja nepoznanicu, a to je pitanje da li se Borislav Pekić početkom devedesetih ponovo iz Beograda vratio u London zbog bolesti ili je otišao i zbog razočaranosti u prilike u zemlji?

Nema govora o razočaranju, a kamoli o nekom odustajanju. Borba se uvek vodila do kraja, u njegovom slučaju – do smrti! Od svoje najranije mladosti sanjao je o trenutku kad će početi uspostavljanje demokratije. Nije mislio da će naš put u demokratske promene ići ni brzo ni lako. Ako se moral, sloboda, građanska svest razaraju decenijama, potrebno je isto toliko, ili čak i više, da se normalan život uspostavi. U govoru koji je studentima i opoziciji održao 12. marta 1991. na Terazijama, između ostalog, rekao je sledeće: “Osnovna stvar je ne gledati na sat. Pobede se ne dobijaju za sekund, ni za dan, ni za godinu.”

Početkom 1992. godine vratio se u London, pre svega jer se uželeo pisanja, i malo mira i sređenog života. Bilo je potrebno prikupiti snagu za dalju borbu. Nije nameravao da ostane dugo, nego da, kao i obično, provede po nekoliko meseci naizmenično u Beogradu i Londonu. Međutim, u martu se razboleo i više nije mogao da putuje. Ja sam bila ta koja sam mu donela kući doktorske rezultate karcinoma na bronhijama. Dok je ležao bolestan, samo me je tužno pogledao i rekao: “Baš mi sada nije zgodno, imam toliko još da završim.” Na smrt je gledao kao na jednu neugodnost koja je došla suviše rano. Trebalo je još raditi, boriti se, pisati…

U čemu se egzil Borislava Pekića u Londonu razlikovao – ili bio sličan – s egzilom Miloša Crnjanskog u britanskoj prestonici?

Ogromna je razlika u boravku Pekića u Londonu i boravku Miloša Crnjanskog. Pekić je otišao svojevoljno. Izabrao je London jer mu se činilo da mu tamošnja atmosfera, način života i prilike u njemu najviše odgovaraju. On nije bio emigrant, i mogao je odlaziti i dolaziti u Jugoslaviju kako je i kad je želeo. Situacija da se možete vratiti kad god zaželite, nije ista kao kad ste na neki način prinuđeni da živite van zemlje. Mogućnost izbora je uvek bila veoma važna za njega. Da li ćete to ikada iskoristiti stvar je vaše volje, ali ta sloboda je za njega bila veoma važna.

Crnjanski je očekivao da Englezi shvate da je on naš veliki pisac, Pekić je odmah razumeo problem. Kad je odlazio u knjižare govorio je da je obeshrabrujuće videti tu ogromnu količinu knjiga, i pitao se postoji li uopšte šansa da neki čitalac potraži baš nekog našeg pisca. Nije očekivao da ga pored tolikih njihovih književnika otkriju, a iskreno rečeno, nije ništa na tome ni radio. Pisao je prvenstveno za naše ljude, za naše podneblje, jer je jezik na kome je stvarao najbolje mogao da izrazi ono što je želeo. Prevodi su uvek delo prevodilaca, i nad njima nemate stvarnog uticaja. Nije želeo ni da gleda prevode, pa čak ni na jezike koje je poznavao, i u tome je stvarno bio u pravu.

Kad sam upoređivala neke delove njegovih romana koji su prevedeni na engleski, naišla sam na toliko grešaka, propusta, pa čak i izostavljenih pasusa, da je to sramota. Uvek je govorio da se treba ponašati prema prevodima kao kad bi bio u pitanju kineski jezik, gde nemate šanse da nešto kontrolišete ili upoređujete. Uostalom, taj posao rada s prevodiocima zahtevao je od njega mnogo više vremena nego što je bio spreman da tome posveti. A vremena, i bio je toga uvek svestan, nije imao. U jednom svom dnevniku, posle navedenih dela koje je hteo da završi ili napiše, rekao je: “Vremena do 1990. je tako malo.” Oduvek je znao da će umreti s nekih svojih 60 godina, čak je znao i od čega. Bio je donekle vidovit. Hteli ste da saznate nešto što niko drugi ne zna, a ovo je najbolje čuvana tajna o Pekiću.

On je u London došao kao mlad, a tad je britanskom prestonicom “buktao” rokenrol. Da li ga je zanimala tadašnja engleska popularna kultura?

Mislim da se najviše divio Englezima u pogledu pouzdanosti i sistematičnosti u radu. Kod njih nikad nema žurbe, a sve stižu da urade na vreme. Voleo je njihov specifični humor. Smatrao je da imaju veoma dobre glumce čija je dikcija služila svima za primer. Što se tiče tadašnje engleske popularne kulture, nju je doživljavao kroz mene. Taj deo sam ja nekako „odradila”. Bila sam u svojim tinejdž godinama na Londonskoj pank sceni, družila sam se svojevremeno sa Džonijem Rotenom iz benda “Seks pistols” i saVivijen Vestvud, sadašnjom doajenkom modne scene, a tadašnjom devojkom Malkolma Meklarena, menadžera grupe. Imala je jednu radnju na kraju King’s Roada, čini mi se da se zvala „World’s end” u kojoj smo kupovali tu ludu odeću, družili se i pričali o tome kako ćemo da promenimo svet. Tati je to sve bilo krajnje zanimljivo i slatko se smejao mojim crnim lakovanim pantalonama, nekim ludim drečavozelenim moher džemperima, winkle-picker cipelama i kosi boje neke bolesne šargarepe. Zatvarao je vrata moje sobe koja se tresla od muzike mog idola, dok sam ja jurila s jedne strane sobe na drugu s cipelom u ruci zamišljajući da je mikrofon. Neki put bih ga uhvatila kako me posmatra kroz odškrinuta vrata i slatko se smeje. Bio je nežan, pažljiv otac, nikad mi nije sudio, i moj najbolji pokušaj je uvek bio dovoljan za njega, i kad je bio uveren da sam dala sve od sebe, onda je bio srećan.

Iznad svega, mrzeo je mediokritete. To mi je tada dalo neverovatno samopouzdanje, a sad, u poznijim godinama, drži me čvrstom u svakom koraku života, i naročito u poslu koji radim oko njegove zaostavštine. Vratila sam se u Beograd posle 40 godina, da vratim ocu stari dug. Apsolutno sam ga obožavala. On je za mene predstavljao sve što sam kao dete, a kasnije kao odrasla, smatrala dobrim i velikodušnim. Imao je neverovatnu moralnu čvrstinu, osećanje za pravdu, i izvan svega bio je beskompromisni otac, suprug i prijatelj. Branio je svoje bez obzira da li je to bilo zgodno ili nije, u vreme kad se za takve stvari išlo u zatvor. Na svaku nepravdu je reagovao, bez obzira kakve posledice slede. Naučio me je mnogo o prijateljstvu i šta znači biti nečiji prijatelj, znati dobre strane i mane, i nikada ne zamerati ni za jedne ni druge. Voleti čoveka kakav je, sa svim manama, razumeti ga u tuzi i slaviti s njim njegove pobede u životu, male i velike. I eto, to je bio moj otac, koji me gleda nasmejan, s puno nežnosti, ljubavi i razumevanja, kroz ta odškrinuta vrata, primorano slušajući tutnjavu Džonija Rotena i njegovih surovih reči, dok su iz njegove sobe dopirali lagani tonovi Šumana i na promaji se lagano prevrtale stranice sveže otkucanog rukopisa.

Šta bi danas mislio Borislav Pekić o sadašnjoj Srbiji koja se još uvek nije priključila EU, kultura je na margini, a restauracija kapitalizma je stvorila ogromno raslojavanje i jaz između malog procenta bogatih i većine koja preživljava gledajući rijaliti programe?

Smatrao je da je Srbiji mesto u Evropi, a što se to još nije ostvarilo ne znači da u neko dogledno vreme to i neće administrativno da postane. On je bio pobornik jednog normalnog uređenja, a za najveće zlo naše civilizacije smatrao je materijalistički put kojim je čovečanstvo krenulo u samom svom početku. Ovaj surovi i ogoljeni vid kapitalizma s kojim se sada susrećemo kod nas, samo je ekstremni vid do koga se dolazi u ovakvom uređenju. To je ono isto što se dešavalo u vreme Dikensa u Engleskoj ili na Divljem zapadu u Americi. Uostalom, on je to sve oslikao u “Zlatnom runu”. Smatrao je da to jednostavno u modernom svetu ne može da opstane. Moraju se praviti ustupci, mora se voditi računa o slabima, o bolesnima. Takozvani kapitalizam s ljudskim likom.

Očigledno će nam biti potrebno neko vreme da to shvatimo i nešto povodom toga preduzmemo, ali naravno da moramo imati i materijalnu bazu da bi to moglo da se ostvari. Niko ne može umesto nas da se izbori za promene koje želimo. A ukoliko smo dovoljno uporni i stvarno nam je do nečega stalo, to svakako i možemo da postignemo. Ne možemo dozvoliti da se mlade generacije vaspitavaju na takav način. Moja ćerka, iako se rodila u Londonu, i njen srpski jezik se ipak još uvek razvija, polako se prilagođava “poslu”. Sa svojih 14 godina, ipak je našla svoj poseban način da doprinese dedinoj zaostavštini. Otvorila je prošle godine Pekićevu fejsbuk stranicu, koja je za kratko vreme postigla 27.000 fanova. Jednog dana će nastaviti rad posle mame i mene. Pekić je napisao više od 30.000 stranica, i menadžment takvog posla na internacionalnom nivou zaista je ozbiljan.

Kako je bilo boriti se u Londonu s emigracijom, egzistencijom, nostalgijom…

Nije patio od nostalgije. Dovoljno je često dolazio u Beograd da se vidi s prijateljima, familijom, a mnogi su bili u gostima kod nas u Londonu i ostajali po nekoliko nedelja. Pored ogromnog rada, obavljao je korespondenciju s velikim brojem ljudi. Pisma su mu uvek bila dugačka i opširna i zamenjivala razgovore. Ta pisma su sada dragoceni dokumenti iz kojih se vidi kako mu je prolazilo vreme, na čemu je sve radio, šta ga je mučilo, na kakve je probleme nailazio, kakvi su mu bili planovi.

Finansije su bile obezbeđivane na razne načine. S obzirom da je redovno pisao radio-drame za nemački radio, to je bio jedan od načina zarade, a pored toga novac je dolazio od publikovanja knjiga u Jugoslaviji, prevoda na razne jezike i pozorišnih predstava, kao i plate moje majke, koja je radila kao arhitekta.

Da li je Fond Borislav Pekić na kraju uspeo da sastavi tu impozantnu bibliografiju, da sredi sve one stranice, komentare, magnetofonske zapise… Kolika je, na kraju, ta “zapisana” Pekićeva zaostavština?

Fond organizuje tri manifestacije godišnje: konkurs za nagradu Borislav Pekić, za rad u nastajanju, konkurs u kome učestvuju đaci svih beogradskih gimnazija, za prozu, poeziju i esej, koji se održava u Pekićevoj III beogradskoj gimnaziji i publikovanje “Anala Borislava Pekića”. Do sada je štampano osam brojeva “Anala” u kojima kritičari pišu o Pekiću, daju se odlomci iz zaostavštine, kao i obimna bibliografija, beleže se godišnja dešavanja u vezi s Pekićem. Na publikovanju Pekićevog opusa radimo moja majka i ja, i postepeno se zaokružuje očev celokupan rad.

“Zapisana” zaostavština iznosi preko 30.000 stranica. Najveći deo će biti publikovan tokom sledeće dve godine, što zahteva veliku posvećenost. Laguna objavljuje ceo književni opus u 14 knjiga, zajedno s dramama, s tim što neke, kao što je “Zlatno runo”, imaju po sedam tomova, i “Godine koje su pojeli skakavci” u tri toma. Službeni glasnik objavljuje ceo takozvani neknjiževni opus, u 26 knjiga, gde smo svrstali sve dnevnike, eseje, intervjue, korespondenciju, filozofske i političke sveske, govore i čuvena “Sabrana pisma iz tuđine” koje je čitao na radiju BBC.

Jednom prilikom Pekić je izjavio da će pisati do šezdesete godine, a njegove knjige – nove – evo i danas izlaze, više od dve decenije posle njegove smrti. Kako objašnjavate taj fenomen?

Mislim da i on sam nije bio svestan koliko je stranica napisao. Stvarno je to reka njegovih zapisa, misli i ideja. Mislim da će, kad sve bude objavljeno, biti posla za mnoge kritičare i proučavaoce Pekića za dugi niz godina. Tek će se onda sagledati u celosti dubina njegovih ideja.

Nagrada Borislav Pekić već godinama se dodeljuje sasvim mladim, neafirmisanim piscima, koji tek treba da objave svoje prvo delo. To je, praktično, jedina književna stipendija u Srbiji. Koliko je važno što postoji jedna ovakva nagrada i na koje ste pisce, koji su zahvaljujući njoj postali čitani, posebno ponosni?

Broj onih koju su do sada dobili stipendiju Borislav Pekić već je impozantan. Trideset i devet mladih ljudi dobilo je ovu nagradu i bez izuzetka, oni su danas stvarno već naši poznati pisci. Svake godine se javi više od 40 onih koji pošalju svoj rad i žiri, koji već godinama radi u istom sastavu, veoma savesno pročita sve prispele rukopise. Neki od dobitnika bili su Svetislav Basara, Vladislav Bajac, Dragan Velikić, Goran Petrović, Jasmina Lukić, Mileta Prodanović, Sreten Ugričić, Gojko Božović, Ljubica Arsić, Igor Marojević…

Pobegao je, govorio je, u London i od “kafana u kojima se srpska književnost opija i umire”. Od čega bi danas pobegao, kad je književnost na umoru, a kafane, one stare, jedva da i postoje? Da li ta njegova rečenica znači da je bio trezvenjak?

Ne treba to tako shvatiti. Voleo je on kafane, i nije bio trezvenjak, ali je shvatio da ne može napisati sve što je želeo ako nema sistema u radu, i ako ne bude radio svakog dana, i sate i sate provodio je za pisaćim stolom. Uvek je govorio da ideje dolaze ako čovek konstantno o tome razmišlja. Ne može se niko baviti ozbiljnim poslom uzgred i s mene pa na uštap. Kad je pisao “Zlatno runo”, ne samo da su Njegovani bili deo našeg života, nego smo ih zamišljali kao bliske rođake i prijatelje. Toliko ih je on oživeo da smo s njima jeli, spavali, diskutovali. Kad se imaju u vidu svi njegovi projekti, ne može se na drugi način ni raditi. Obožavao je planove, sheme, tabele, to je bio njegov način rada. U Londonu je imao mir i sve uslove za rad. Nije bilo zivkanja telefonom, niti uznemiravanja preko dana. On je to vreme iskoristio do maksimuma. Voleo je svoj posao i uvek je imao beležnicu pored sebe, ili kasnije kasetofon, da ne bi zaboravio neku misao koja mu je pala na pamet. Čak i pored kreveta je imao olovku i hartiju, da zabeleži neku ideju, neko rešenje problema na koji je nailazio u radu. Ne samo da je radio preko celog dana, nego je i u snu nastavljao. Tako je recimo celu dramu sanjao, pa je samo kasnije stavio na papir. Kad se intenzivno o nečemu misli, ne može se prestati, nego mozak i dalje nastavlja, i u snu. Najviše je mrzeo da nešto mora da radi, a ni druge nije primoravao na bilo šta. U kući je vladala potpuna demokratija. Svako od nas je znao svoje dužnosti i obavljao ih na najbolji mogući način. Pre nego što smo došli u London, nije znao ni ekser da ukuca. Međutim, tamo je naučio sve zidarske, molerske, farbarske radove, tako da smo sve sami radili i prilično se izveštili. Sve što je preduzimao, radio je temeljno i na osnovu knjiga i priručnika. Kad je počeo da se bavi baštovanstvom, nabavio je enciklopedije i knjige. Posle nekog vremena postao je stručnjak koga su drugi pitali za savet. Bio je u svemu temeljan i kad se za nešto odluči, nema prepreka niti žali truda. Kad je shvatio da će mu kompjuter koristiti za rad, naučio je da se njime služi veoma brzo i bez problema. Voleo je tehnička pomagala i nije uopšte bio konzervativan u tom pogledu.

Svaka ličnost njegovih romana ima neku profesiju. Da bi mogao o njoj da piše, provodio je dane i mesece proučavajući knjige o tom specifičnom problemu. Nije važno da li se radilo o istorijskim događajima, berzanskim izveštajima, problemima genetike ili vojne taktike. Imao je odlično pamćenje, ali je i beležio ono što je mislio da će mu zatrebati. Bio je sistematičan jer na drugi način nije mogao da funkcioniše s preko 100 ličnosti u “Zlatnom runu”!

Borislav Pekić je jedna od najvažnijih – ako ne i najvažnija – književa, ali i filmska i dramaturška figura na ovim prostorima u 20. veku. Pa kako je, onda, moguće da njegovih dela nema u obaveznoj školskoj lektiri, već deca i mladi moraju sami da ga “pronađu”? Kako to promeniti?

Muka je što nije pisao mnogo kratkih priča koje bi bile pogodne za školsku lektiru. Međutim, ipak deca čitaju i pronalaze za sebe ono što njima odgovara. Radi se na tome da se Pekić uvrsti u školsku literaturu, a Fond je na moju inicijativu pokrenuo projekat “Borislav Pekić našoj deci”, gde između ostalog radimo na tome da deci približimo neke od Pekićevih priča, romana i drama, i prilagodimo ih njihovom uzrastu
 

Baudrillard

Legenda
Moderator
Poruka
66.335
Krležina doživotna robija. Osnov za esej o Krležinom ropstvu jednoj ideologiji

Razmisljam o Krleži kao o zarobljeniku jedne ideje. Tačnije – jedne ideologije. Jednog nižeg oblika ideje. Postavlja se sada pitanje da li je Krleža u deset do petnaest poslednjih godina svog života još uvek bio prinudni zarobljenik te ideje ili je već postao njen dobrovoljni zarobljenik.
Nije li se on osećao onako kao što se oseća čovek koji je gotovo ceo svoj život proveo na robiji, a onda jednog dana mu je saopšteno da je slobodan? Dakle, nije li se osećao kao čovek koji je u datom trenutku kao takav robijaš osetio da je njegovo pravo, jedino moguće mesto - robija, te da je poželeo da s te robije ne izađe, i da je sve učinio da zaista ne prođe kroz ta vrata koja su se za njega u jednom trenutku otvorila.
I kao što taj vremešni, dugogodišnji robijaš sasvim dobro zna da ne poznaje svet van zatvorskih zidova, da se u njemu neće snaći, da ga u njemu čekaju opasnosti na koje se nije navikao, nepredviđenosti i konfuzije kojih se grozi, tako je i Krleža, pretpostavljam, morao sumnjati u svoju sposobnost da se snađe u slobodnom svetu ideja i da ponovo iskoristi svoju zadobijenu duhovnu slobodu.
To je jedan tragičan polozaj. Ja verujem da je Krleža njega bio svestan i da njegova rastuća sardonija pri kraju života predstavlja u stvari kodirano saopštenje takvih osećanja.
Moguće su i druge metafore njegovog nemogućeg položaja. Pronašla se jedna istina s kojom se kako tako živelo čitav svoj život. Onda se pokazalo da je ta istina lažna.
Na zalasku života, na ruinama jedne ideje, kojoj je čovek posvetio čitav svoj život, ali što je još bitnije svoju umetnost, svestan da je upravo ta ideja i ta lažna istina, ta zabluda, ta ideologija, uništila najveće vrednosti njegove umetnosti, sprečila ga da postane ono što bi u svetu umetnosti svakako bez nje bio, saznanje svega toga, tragično je za jednoga pisca.
Poći ponovno u duhovni svet na tom zalasku života i tražiti nove istine i nove ideje, svakako je prevazilazilo njegove snage. To je dano samo malom broju ljudi čija snaga, duhovna, prevazilazi Krležinu duhovnu snagu.
Uostalom Krleža nikada nije bio mislilac u onom smislu u kome je to bio Dostojevski. Krleža je bio čovek empirije, čovek realnosti i čovek politike.
Ako se čovek u ravni politike, u ravni tzv. realnog života razočara u jednu ideju, on najčešće prelazi u neke suprotne ideje za šta Krleži ne samo da je nedostajalo snage, nego je on bio isuviše inteligentan da bi u takvom jednom preobratu tražio neko opravdanje, odnosno neku ravnotežu, za svoju staru zabludu.
Ali, zašto je onda ostao, bar na izgled, veran idejama za koje je bilo očito da ih je napustio, odnosno da u više njih nema poverenja. To ostaje kao pitanje koje će večno mučiti istražioce Krležinog dela. Da li je moguće da je njegovo ćutanje bilo neka vrsta perverznog samokažnjavanja, cinizma koji se okrenuo i okretao protiv njega samog?
Da li je moguće da je njegovo ćutanje i njegovo pristajanje, njegova solidarnost sa idejom koja je za njega već bila mrtva, u najmanju ruku ovakva realizacija te ideje, da li je, dakle, moguće da je njegovo ćutanje bilo tek konformizam? Ja lično ne verujem.
Lično ne verujem zbog toga što, premda u načinu Krležinog života i u njegovoj naklonosti prema izvesnim udobnostima tog života ima za to izvesnih razloga. Ja ne verujem da su oni dovoljno jaki da bi jednog Krležu držali u dobrovoljnom zarobljeništvu jedne ideje, a da za to ne postoje i neki dublji razlozi.
Da li je moguće da se on u krajnjoj konzekvenci u samu ideju socijalizma nije razočarao nego u njenu balkansku varijantu, u balkansku varijantu njene realizacije? U tom slučaju njegova taktika, njegovo ponašanje i njegovo ćutanje bila bi paradoksalno velika žrtva koja se podnosi za tu ideju da se ona u toj njenoj kompromitovanoj varijanti ne bi još više kompromitovala njegovim istupima.
On je morao znati da iskoračenje iz ovakve ideologije kao što su sami marksisti i komunisti, pripadnici realnog socijalizma uvek tvrdili, samo malo iskoračenje ume lagano da vodi u potpunu herezu. On je suštinski čak i onda kada je bio vernik bio u stvari heretik.
Sa njegovom verom hereza je spojena isto onako kao što je dobro i zlo, đavo i Bog, kao što su spojeni u nekim teozofskim sistemima, dakle ta bipolarnost njegova, crno i tamno dato u jednoj dimenziji, u jednom planu, bila je oduvek karakteristika Krležina.
Krleža je jedan od onih eklatantnih primera humaniste na koje se obara Berđajev, čak i bez obzira što bi mogao imati izvesnih olakšica kao pobunjenik ili heretik. Jer njegov humanizam baziran je na totalnom i apsolutnom preziru čoveka.
Ima malo pisaca u nas koji je o čoveku i o njegovoj planetarnoj avanturi, koja se zove istorija, izrekao tako oštrih i tako neumoljivih reči gnušanja, prezira i beznadežnosti.

Život na ledu
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.