Quantcast

Borislav Pekić

Fej*

Iskusan
Poruka
5.566
Borislav Pekić, jedan od najznačajnijih pisaca srpske književnosti XX veka, romansijer, dramski pisac i filmski scenarista, rođen je 4. februara 1930. godine u Podgorici. Detinjstvo je proveo u Podgorici, Novom Bečeju, Mrkonjić-Gradu, Kninu, Cetinju i Bavaništu u Banatu. Od 1945. godine je u Beogradu, gde je pohađao Treću mušku gimnaziju i maturirao 1948. godine. Te iste godine osuđen je na petnaest godina strogog zatvora sa prinudnim radom i gubitkom građanskih prava od deset godina kao pripadnik, tada ilegalnog, Saveza demokratske omladine Jugoslavije. Na izdržavanju kazne je bio u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je 1953. godine, pošto je proveo pet godina u zatvoru.

Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Godine 1958. oženio se arhitektom Ljiljanom Glišić, sestričinom dr Milana Stojadinovića. Te godine je dobio prvu nagradu na anonimnom konkursu za originalni scenario, koji je raspisao „Lovćen film“. Godine 1959. počinje da radi kao dramaturg i scenarista za ovu filmsku kuću, a iste godine sa Ljiljanom dobija ćerku Aleksandru. Na početku svog književnog stvaralaštva pisao je scenarija za različita filmska preduzeća. Prema njegovom tekstu „Dan četrnaesti” snimljen je film koji je 1961. godine predstavljao Jugoslaviju na filmskom festivalu u Kanu.

Godine 1965. objavljuje svoj prvi roman „Vreme čuda”. Od tada se posvećuje isključivo pisanju. Piše prozu, pozorišne, radio i televizijske drame. Član je uredništva „Književnih novina” od 1968. do 1969. godine i saradnik u časopisima „Stvaranje”, „Književnost”, „Savremenik” i „Književna reč”, kao i u brojnim novinama i dnevnim listovima. Za drugi roman, „Hodočašće Arsenija Njegovana” (1970), dobija prestižnu Ninovu nagradu za roman godine. Nakon odluke da se sa porodicom privremeno preseli u London 1970. vlasti mu bez obrazloženja oduzimaju pasoš. Posle godinu dana uspeo je da se pridruži porodici u Londonu, ali za jugoslovenske vlasti postaje persona non grata. Kratki roman „Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana” objavljen je u izdanju „Slova ljubve“ iz Beograda tek 1975. godine (iako je napisan znatno ranije, ali Pekić nije uspeo da pronađe izdavača koji bi se usudio da objavljuje njegova književna dela).

Rukopis sotije „Kako upokojiti vampira” izabran je na anonimnom književnom konkursu Udruženih izdavača i štampan 1977. godine. Sledi kratak roman „Odbrana i poslednji dani” (1977). Njegovo kapitalno delo, saga-fantazmagorija „Zlatno runo”, objavljuje se u sedam tomova (1978–1986), za koje Pekić 1987. godine dobija „Njegoševu nagradu“. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, ovaj roman je ušao u izbor deset najboljih romana napisanih na srpskom jeziku od 1982. do 1992. godine.

Žanr-romanom „Besnilo” (1983), svojevrsnom apokaliptičkom vizijom sveta u kojem živimo, Pekić je odstupio iz istorijske tematike „Zlatnog runa” i napisao delo sa elementima trilera. Taj roman, zahvaljujući svojoj tematskoj provokativnosti, postao je bestseler i doživeo veliki broj izdanja. Po mišljenu čitalaca, „Besnilo” je, pored „Godina koje su pojeli skakavci”, ušlo u selekciju deset najboljih romana u srpskoj književnosti objavljenih od 1982. do 1992. godine. U sledećem, antropološkom romanu 1999, objavljenom 1984, za koji 1985. godine dobija nagradu za naučnu fantastiku, Pekić ostaje na tragu te uzbudljive fantastične utopije.

Krajem 1984. godine, u izdanju „Partizanske knjige“ iz Beograda, izašla su Pekićeva „Odabrana dela” u 12 knjiga, za koja je dobio „Nagradu Udruženja književnika Srbije“. Časopis „Književnost” dodeljuje mu 1986. godine, povodom četrdesetogodišnjice izlaženja časopisa, specijalnu „Povelju“. „Nolit“ objavljuje zbirku gotskih priča „Novi Jerusalim” 1988. godine. Za roman-epos „Atlantida” (1988) dobija „Goranovu nagradu“. Autobiografsko- memoarska proza „Godine koje su pojeli skakavci” (prvi tom) proglašena je za najbolju knjigu u 1987. godini i za kratko vreme doživela tri izdanja. Drugi tom pod istim naslovom dobija 1989. godine nagradu „Miloš Crnjanski“ za memoarsku prozu. Iste godine „Srpska književna zadruga“ objavljuje njegovu fantazmagoriju „Argonautika”. Povelju „Majska rukovanja“ za izuzetne stvaralačke rezultate na polju književnosti i kulture dobija 1990. od Doma omladine „Budo Tomović“ iz Podgorice. „Pisma iz tuđine” (1987), „Nova pisma iz tuđine” (1989, nagrada Sent-Andreje „Jakov Ignjatović“ u Budimpešti 1990. godine) i „Poslednja pisma iz tuđine” (1991, godišnja nagrada Grafičkog ateljea „Dereta“ za najuspešnije izdanje te godine) spadaju u Pekićev publicistički stvaralački domen. Esejistička proza „Sentimentalna povest britanskog carstva” objavljena je posthumno 1992. godine i za nju je 1993. dobio Počasnu nagradu BIGZ-a.

Borislav Pekić je autor i oko trideset dramskih dela za pozorište, radio i televiziju, emitovanih i igranih na našim i stranim radio i televizijskim stanicama i pozorišnim scenama. Pozorišni komad „Korešpodencija” beleži 300 izvođenja za 24 godine na repertoaru Ateljea 212. Između ostalih dramskih dela izvođena su „Generali ili srodstvo po oružju” (1972, nagrada za komediju godine na Sterijinom pozorju u Novom Sadu), 189. stepenik (1982, Prva nagrada Radio Zagreba), a povodom „Dana Radio televizije Beograd“ godine 1987. dodeljena mu je diploma za osvojenu prvu nagradu na konkursu u kategoriji radiodramskih emisija. Drami „Kako zabavljati gospodina Martina” dodeljena je prva nagrada na festivalima u Ohridu i Varni (1990). Sledi godišnja nagrada pozorišta u Kruševcu „Kneginja Milica“ (1991) i iste godine plaketa „Pečat“ Narodnog pozorišta u Beogradu za specijalne zasluge.

Dela su mu prevođena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski i ukrajinski.

Godine 1990. postaje jedan od osnivača Demokratske stranke, potpredsednik i član Glavnog odbora. Učestvuje u uređivanju prvih brojeva obnovljenog opozicionog lista „Demokratija”, glasila Demokratske stranke i prvog demokratskog glasa Srbije.

Pekić je bio dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, član Krunskog saveta, potpredsednik Srpskog PEN-centra, član Engleskog PEN-centra, honorarni komentator srpskohrvatske sekcije BBC-ja. Bio je član Udruženja književnika Srbije, član Udruženja filmskih umetnika i član Udruženja dramskih umetnika Srbije. Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević posthumno ga je odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena. Septembra 1997. dodeljena mu je Počasna plaketa „Jugoslovenskog festivala Mojkovačke filmske jeseni“ povodom 50. godišnjice jugoslovenskog igranog filma.

Borislav Pekić je preminuo 2. jula 1992. godine u Londonu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana u Beogradu.

Posle njegove smrti u Beogradu je osnovan Fond „Borislav Pekić“, čiji su osnivači Srpski PEN-centar, Srpska akademija nauka i umetnosti, Ministarstvo kulture, Branko Dragaš, Udruženje književnika Srbije i Ljiljana Pekić, koja je i direktor Fonda. Cilj Fonda je promocija i publikovanje Pekićevih dela, staranje o piščevoj zaostavštini kao i projekti „Borislav Pekić našoj deci“ i godišnja dodela nagrade „Borislav Pekić“ za književna dela u nastajanju. Fond redovno objavljuje i publikaciju „Anali Borislava Pekića”. Pisci koji su dobili nagradu Fonda „Borislav Pekić“ za nova dela vremenom su postali afirmisani stvaraoci savremene srpske književnosti. U „Analima Borislava Pekića” svake godine se štampaju kritike i studije o raznim aspektima Pekićevog stvaranja, kao i odlomci iz romana nagrađenih pisaca i iscrpna Pekićeva bibliografija, koja se svake godine ažurira.

Nakon piščeve smrti brigu o publikovanju njegovih rukopisa, kako objavljenih tako i onih iz zaostavštine, kao i sajt www.borislavpekic.com, preuzele su njegova supruga Ljiljana Pekić i ćerka Aleksandra Pekić.

Izdavačka kuća „Laguna“, prvi put u Pekićevom umetničkom stvaralaštvu, objavljuje njegova celokupna književna dela u 14 knjiga.
572690
 

Fej*

Iskusan
Poruka
5.566
Magnolije i moralije

Misli
(iz zaostavštine)

Ja sam kuće ovek osećao kao žive organizme.
I sve dok ih tako ne bih osetio, bilo mi je
nemoguće da u njima išta ozbiljno radim.

Na Balkanu su i medvedi blagorodniji od ljudi.
Istorijska lepota Beograda je bajka za decu i
provincijalce.

Brak nije aritmetička formula da bi funkcionisao
besprekorno.

Živeti lako još ne znači živeti dobro.

Od budućnosti očekujem najmanje – da je
uopšte bude.
Mene muči što znam kako, a ne znam
ZAŠTO ?

Tek što se rodismo staviše nas u modele,
koje je civilizacija pripremala za nas, ne
znajući nam meru…

Sa pidžamama, papučama, peškirima,
dezodoransima i četkicama za zube
pokušavamo, uglavnom bezuspešno,
da održavamo razliku između sebe i
orangutana.

Čovek je uvek nečemu rob.Uvek se nađe nešto
da ga zajaši.Ako nikog ne nosi, nosi sam sebe.

Ćutanje je teže od laži, jer čak i najveća laž
podrazumeva ma i najmanju meru istine,
a ćutanje čak i nju ignoriše.

Ograđujemo se odećom, zidovima, polom,
verom, porodicom, narodom, rasom, vrstom,
izmišljamo sve nove i nove granice, sve nove
i nove ograde, sve nova i nova razlikovanja,
samo zato da bismo ostali zajedno.

Porodica je grupisanje samoće na jednom
mestu.

Mašta je nerazvijena inteligencija intuicije.

Logika ne postoji da oduševljava nego da
primorava.

Ludilo nije odsustvo logike.Ludilo je
logika uneta u nemoguće.

Homoseksualnost je najviši oblik čiste
ljubavi.Ljudi su se voleli radi ljubavi,
a ne radi proizvodnje dece.

Nevolja nije u tome što nikad nisam u pravu,
nego u tome što nikad ne znam kad jesam.

Samo su zveri uistinu spontane.


Srdnja na dejstovanje tera, a razočarenje
čoveka imobilira i umrtvljuje.

Šta je razočaranje ? Očajanje koje je stalo
na pola puta.

Šta je očajanje ? Razočarenje koje je
otišlo do kraja.

Duh je tropski cvet kome je potrebno
naročito podneblje, da bi opstao.

Sašivena mi je budućnost, prišivena prošlost
u sadašnjost sam ušiven, šta se zbilo sa
mojom slobodom ?

Možda umetnost na kraju krajeva nije ništa
drugo do – psihoterapija.
...
Život je gajtan, koji od rođenja oko vrata_
nosimo.

Šta je život ? Života nema.Ima samo mojih,
tvojih, njihovih dela.
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
42.755
No najveća je opasnost dolazila od osoblja. Među bolničarima se osećao nemir. Do sada je dr L. J. uživao respekt i njegov autoritet nikad nije doveden u pitanje. Bio je strog i neumoljiv. Nije dopuštao aljkavost, nebrigu, nepažnju prema pacijentima. I bio je slušan. Sada su se u njegovoj harizmi pojavile pukotine. A i on sam postao je rasejan, nebrižljiv, za posao nezainteresovan.

Sobe nisu održavane kao ranije. Bolesnici su počeli da se žale na zanemarivanje i grubost bolničara. Od poštovanja, pa i straha, odnos prema L. J. spao je na obespokojavajuću intimnost. Neki od bolničara – ne svi, razume se – kretali su se po bolnici s izrazom lica koji je govorio: „Znam vašu tajnu. Počešite, zato, moja leđa, pa ću i ja počešati vaša.” Bivši oficir, autoritaran po prirodi, L. J. je teško podnosio ovakvo stanje i svi smo s užasom čekali kada će ga nekom neodmerenošću prekinuti i tako izazvati odmazdu.

Do tada je L. J. popularan bio i među zatvorenicima. Sve je činio da ih zaštiti, a u radnim poštedama nije škrtario. Sada je, u strahu da još više upravu ne izazove, postao oprezan. Štedeo je na lekovima i poštedama. Ne znajući šta se zbiva, zatvor za ovakvu promenu u držanju nije imao razumevanja.

„Slizao se s upravom, pičkа mu materina!”, govorili su ljudi i mrzeli ga. Zamrzeli su ga u tih nekoliko nedelja kao da ih je kinjio godinama. Sve stare usluge bile su zaboravljene. Jer i to je zakon robije: tamo gde nema ni prošlosti, ni budućnosti, gde postoji samo sadašnjost, samo se ona i broji, i o njoj se briga vodi. To isključuje svako pamćenje, osim rđavih. I svaki dug, osim osvete. L. J. je osećao animozitet kojim je okružen i on ga je boleo. I on je govorio: „Pičkа im materina nezahvalna!”

Ni mi ostali nismo od svega toga bili imuni. Osećali smo grižu savesti što s lekarske moramo vraćati ljude, često i prijatelje, nesposobne za rad, što mnogima moramo odreći neophodne lekove. Učestale su sitne pakosti, zajedljivosti, nesporazumi, raspre, prepirke. I slab povod za svađu postao je dovoljan za tuču.

Roditelji su na posetama primetili moje neraspoloženje, ma koliko se trudio da ga prikrijem. U svetlosti nedavnog pomilovanja, bilo je još neobjašnjivije. Kasnije mi je majka priznala da joj je ono u svemu ličilo na nervozu koju sam ispoljavao neposredno pre hapšenja. Očekivali su da će me pomilovanje preporoditi. Nisu shvatali depresiju u kojoj su me zaticali.

Smatrali su me jednostavno namćorom kome se ne može ugoditi. Prvu presudu hrabro su podneli. Nisam smeo očekivati da će podneti i drugu. Nesposobnost da svoje bojazni pred njima sakrijem još više je pogoršavala moje duševno stanje.

Tada sam prvi put shvatio u kojoj meri strah menja ličnost. I zašto tiranije uspevaju. Njihov krunski trijumf nije u sistematskom širenju straha, nego u razrađenoj metodologiji masovnog korišćenja njegovih sekundarnih psiholoških posledica.

Kada se stvori stalan izvor straha, njegov divovski projektor, iz kojeg na sve strane radijalno zrače impulsi panike, primarne se posledice u samom strahu već iscrpljuju. Sekundarne traju i kada neposredni povod zebnjama iščezne. Kada se otkrije, recimo, neka stvarna organizacija, prođe period hapšenja, a vi ste još na slobodi, pa se okonča i sudski proces, a po vas još ne dolaze, trebalo bi da ste najzad mirni.

Ali niste. Niste iako organizacija nije stvarna, kao u sovjetskim čistkama, jer kada pokupe sve iz najbliže okoline pohapšenih, a vas ostave, pa potom pokupe i one iz dalje okoline, a vi ste još na slobodi, to ne znači da na red nećete doći u nekom trećem krugu sumnjičenja.

Te sekundarne posledice se, preko unutrašnjeg duševnog metabolizma, kada su nevolje posredi i inače sklonog hiperbolama, preobražavaju, s jedne strane, u nove izvore straha, s druge, u međusobno nepoverenje, nepostojanost, egotizam i bezobzirnost. Strah više ne dočekujemo nenaoružani i pasivni. Mi se s njim sada borimo. Ali kako?

Preventivnom odbranom putem dokazivanja lojalnosti vlastima koje nas tim strahom ugrožavaju. Postajemo njeni aktivni saučesnici, participijenti. (L. J. odricanjem lekova i poštede bolesnim zatvorenicima, ja odricanjem od protesta.) Postajemo i sami izvorom, projektorom straha za druge.

Tiranija se održava koncentrično šireći impulse straha, od uplašenog vođe sve do nas, prestravljenih građana. Užasavajući se tiranije, mi i ne osećamo kako smo tiranima postali. A to je njen najviši trijumf i naš najdublji pad.

Godine koje su pojeli skakavci
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
42.755
Balkanoidno vreme

Vreme vilinog konjica i čoveka ne podudara se. Mitološko vreme je jednovremeno kao pompejsko slikarstvo. Indijsko kružno, čineći od istorije neprijatan zvuk pokvarene gramofonske ploče. Sakralno ne teče. Aristotelo je mislio da je "vreme mera kretanja u odnosu na pre i posle".

Plotin ga objašnjava kao "život duše u kretanju, kojim prelazi iz jednog stanja delovanja ili iskustva u drugo". Bergson, Heidegger, Kant, Sv. Avgustin imaju svoja tumačenja. vreme na koje misli vojni strateg drugo je od vremena koje brine igrača na Berzi.

Vreme u radosti i bolu nije isto. Na raznim meridijanima ono je različito i mi nemamo pouzdanog načina da proniknemo u tu najveću tajnu sveta i da ustanovimo, jednom za svagda i za sve, da li je sat dvadeset četvrti deo kružne putanje zemlje oko sunca ili vreme potrebno da se skuva pirinač. Da li budućnost ne postoji samo na jeziku Bantu crnaca ili je zaista nema?...

(Dnevnik, 1977)


U našim istraživanjima moramo se osloniti na logiku ili unutrašnji osećaj proticanja – ako smo filosofi. Ali ako nismo, ako smo građani u čekaonici, naša jedina mera može biti brzina kojom obavljamo poslove. Primećujemo tada izvesnu povezanost shvatanja vremena i strana sveta.

Ukoliko smo bliži Jugu ili Istoku, vreme sve više gubi dogovoreni oblik, prestaje biti zajedničko, međunarodnom konvencijom određeno, i postaje stvar ličnog suda. vreme koje u Beču traje uvek jedan sat, u Beogradu može trajati dva, u Atini tri, u Carigradu pet, a još dublje na Istoku – i danima.

Zakon o javnim berzama donesen je u Kraljevini Srbiji 3. novembra 1886. Berza je, međutim, osnovana tek 1894, devet godina posle donošenja porođajnog zakona.

Premda je mimo teme, spomenimo da su, po 5. čl. Zakona o berzama, iz posećivanja ove – pored banaka – najznamenitije ustanove Kapitala, bile isključene "ženskinje". Društvo im u tome prave stvarni i lažni bankroteri, nesolidni dužnici, lica bez građanske časti i maloletnici. Dame imaju kurtoaznu utehu da su sadržaj već prve tačke kasatelnog paragrafa.

Ako bi se nekom savremenom "utrkivaču s vremenom" razmak od donošenja Zakona do njegove primene učinio predugim, to bi bilo samo stoga što ne zna da je pedesetak godina pre pomenutih datuma vreme u Beogradu teklo još sporije. A to je, opet, najvidljivije po istoriji pseudoberze, finansijskog predšasnika današnje, udaljene od one Londonske ili Amsterdamske, pa i izmeđuratne Beogradske, kao orangutan od čoveka.

Beogradska čaršija se o monetarnim i robnim kretanjima na evropskom tržištu obaveštavala preko bečkih, peštanskih i pariskih novina. Zbog toga su Firme redovno svraćale u Beogradsko čitalište – diluvijalni predak Narodne biblioteke – smešteno u susedstvu Saborne crkve.

Pa kad je već tako, pomislila su preduzimljiva gospoda Dimitrije H. Tirol, Emanuel Solar i Simeon Njegovan – Lupus, ktimatiasi (posednici) i veleboltadžije (veletrgovci) beogradski, zašto ne bi u gongu čitalnice bila postavljena školska tabla, na kojoj bi njen pisar svakodnevno ispisivao tekuće berzanske kurseve, povađene iz inostranih listova.

Ministarstvo narodne privrede, koje se u ono vreme staralo i o narodnom prosvešteniju – simbioza, u kojoj nijednom nije bilo lako, ali svakako bolje nego što je bilo privredi dok se o njoj brinulo Popečitelstvo vnutrenih dela – zdušno je blagoslovilo ubav naum čaršijskih čelengasa i sa svoje visokoblagodarne državne strane novopečenim srpskim berzijancima, kao žurnu pomoć Otečestva, poslalo – jedan sunđer.

Devetnaest godina je valjalo čekati da mine dok se, 11. novembra 1852, isto Ministarstvo nije odvažilo na prvu značajniju reformu naše Berze. Ona se sastojala u postavljenju jednog rashodovanog astala pod tablom i teftera na njemu, gde su trgovci, uz taksu od pola zvancika po ugovorenom poslu, ubeležavali svoje ponude i potražnje produkata i efekata.

Kalo, poli kalo! – što bi kazali ondašnji Cincari – Lepo bogami! Lepo i brzo!

Borislav Pekić - Tamo gde loze plaču
 

Aalegro

Primećen član
Banovan
Poruka
768
Pekic-14[1].jpg

- Ništa nije neizbežno. Sve je neizvesno.
- Ljudi koji pod, pod urgencijom novih saznanja, svoja mišljenja nisu kadri da menjaju, nemaju mnogo uslova i razloga ni da ih imaju.
- Čovek je zavistan od razuma kao bolesnik od bolesti koja ga ubija.
- Čovek zaista umire. Zato se smrti i plaši. Jedino je živo biće koje od smrti zazire. Jer, samo za njega smrt je konačan nestanak.
 

Aalegro

Primećen član
Banovan
Poruka
768
- Budućnost će ili biti kao sadašnjost, pa nas neće trebati, ili će se od nje razlikovati, pa nas neće razumeti.
- Treba gledati pravo. Jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih. Jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo nego kuda idemo.
- Čovek se nikad ne pita za uzroke dobrih stvari koje mu se dešavaju. Zanimaju ga samo uzroci rđavih.
- Sigurnost je samo pobeda jedne verovatnoće nad drugom i ništa više.
- Smrt i život su jedno, a univerzum je njihova večna rekombinacija. U takvom univerzumu biti živ ili mrtav zapravo je isto.
- Ekonomski prosperitet je destruktivan. Daje ljudima vremena da izmišljaju sve nove potrebe i nove želje.
- Ono što mora da bude nije nesreća. Nesreća je samo ono što ne mora biti, a ipak se dogodi. Nesreću uvek izazivaju ljudi. Priroda vlada onim što biti mora.
- Nemati prošlosti je ostati bez budućnosti. Ali ako tamo ostanemo, ako se tamo zaglibimo, budućnost zbog koje smo se u nju vratili postaće nedostižna. Proći će pre nego što shvatimo da je sve - sadašnjost. Da je sve uvek u istoj ravni. Da je nerazumevanje onoga što je bilo juče jemstvo da ćemo još manje razumeti ono što nas čeka, a najmanje ovo što danas radimo.
(Telegraf. rs)
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
42.755
“Iskustvo romansijera” – razgovor vodio Pavle Zorić, “Savremenik”, Beograd, XXV, juli 1979.

Vi ste romansijer (jedan od najboljih koje imamo), ali kao da ne volite da neka svoja prozna dela nazovete tim starim imenom. “Kako upokojiti vampira” je “sotija”, a “Zlatno runo” – “fantasmagorija”. Treba li videti u ovome znak izvesnog nepoverenja u jedan tradicionalni žanr? Saznanje da su stare realističke forme više neodržive?


Ja, u stvari, nijednu svoju knjigu nisam nazvao romanom. U prvom redu što nijednu, osim “Runa”, ne smatram romanom u onom smislu koji ja tom terminu pridajem, potom što me od toga odbija morfološka zbrka koju su pisci, kritičari, izdavači i raznovrsni žiriji od njegove upotrebe napravili, i najposle što, sam po sebi, savršeno neodredjen, ne poseduje u odnosu na delo nikakav predikabilitet, čak ako mu kritika poneki i prizna.

“Vreme čuda” je hronika, “Uspenje i sunovrat Ikara gubelkijana” i “Odbrana i poslednji dani Andrije Gavrilovića” – novele, u onom formalnom smislu u kojem su to duža pripovedanja Tomasa Mana, i to uprkos tome što se neprestano tretiraju kao romani. “Hodočašće Arsenija Njegovana” je zapravo autoportet, premda u podnaslovi omaškom stoji portert, “Kako upokojiti vampira” je sotija, a “Zlatno runo” – fantasmagorija, premda jedino njemu, od svih svojih knjiga, priznajem status romana. (I to kad bude završen. Zasad je to tek torzo romana)

U naše vreme, priznaćete i sami, termin “roman” izgubio je svaku vezu sa literaturom i postao ordinaran komercijalni izraz kojim se, kao čarobnim plaštom, pokriva svaka prozna forma. Blagodareći tome, književna morfologija je u potpunom raspadanju. Jedan inostrani izdavač mi je rekao da, pošto niko neće da kupuje pripovetke, njemu ne ostaje ništa drugo nego da traži od pisca da najuspešnije od njih malo rastegnu.

“Mrdnite malo maštu. Sto strana će biti dovoljno. Za ostalo će se pobrinuti štamparija i reklama.” Kako to rastezanje, uprkos zdušnom mrdanju mašte, ne polazi uvek za rukom, a neke se priče, uz to, u medjuvremenu, razvlačenjem tanje i pucaju, jer im konstrukcija zamišljena da drži ograničenu meru emocija, ideja, stanja, dogadjaja, a ne čitavu tonu, imamo romanesknu nedonoščad.

Nadjen je, srećom, sanitarni izraz – kratak roman. Izvanredni primeri, kao što su Kamijev “Stranac” ili Hemingejev “Starac i more”, snabdeli su izdavače čudotvornim rešenjem problema kako publiku naterati da čita pripovetke (koje, svakako, čak i pod starim imenom, ako su dobre, ni najmanje ne ustupaju dobrim romanima, ali koje odnekud ljude ne privlače.)

Sad samo, medjutim, u tome već uveliko dogurali da sve što je iznad pedeset strana smatramo romanom.

Što se tiče razloga iz mog spiska, s kojim sam odgovor počeo, on je personalan. Oduvek sam želeo da što bliže odredim rod kojem pripada neka moja knjiga. Za samu knjigu, naravno, ta oznaka ne mora imati nikakav značaj. U “Ikaru”, “Odbrani” i Hodočašću” ga, na primer, zaista i nema. Savršeno bi o delu ostali jednako neobavešteni da sam ispod sva tri naslova napisao roman.

Reč autoportret ispod “Hodočašća” tek je prividno odredjenje. Termin hronika kod “Vremena čuda”, uz neki predikat možda, ima izvesne šanse da znači nešto više od nekog reda nekih dogadjaja tek kad ga završim, ako ga završim - naravno.

(“Vreme čuda” i “Vreme umiranja”, štampani pod zajedničkim nazivom “Vreme čuda”, tek su II i III deo hronike “Zaveštanje”, čiji bi I i IV deo bili “Vreme reči” i “Vreme vaskrsenja”. Ako budem stigao to da dovršim, moći ću uočiti pravo značenje knjige, koji je sada i u ovakvom krnjem obliku zarasla u manihejski nihilizam bez protivrečnosti u nadi, bez koje ni zlo ne može biti ubedljivo, ma koliko, inače, bilo pobedonosno.)

U “Vampiru” i “Runu”, medjutim, podnaslov koji zamenjuje termin “roman” nisu bez odnosa sa temom. Sotija je za “Vampira” oznaka mog ugla gledanja na temu, putokaz za otkrivanje njenih unutrašnjih značenja, svetlost u kojoj treba posmatrati dogadjaje iz knjige. Uprkos neobičnosti i natprirodnosti izvesnih scena, u knjizi prave fantastike nema.

Nema je stoga što scene po sebi ne bi ulazile u oblast fantastike, naprotiv, one su duboko u njoj, a niti što se mogu racionalno objasniti kao halucinacije jedne pomerene svesti (jer je ovo tumačenje natureno primedbama priredjivača, a bez njih bi egzistiralo isključivo kao moguća pretpostavka)

već u prvom redu što fantastika ovde služi jednoj racionalnoj tezi, što je nelogično upregnuto u kola logičnog i služi dokazivanju jedne više istorijske logike, i to uz pomoć ironije i sakrazma, dve smrtne neprijateljice fantastike koja se zasniva na apsolutnom poverenju u stvarnost natprirodnih fenomena.

U”Runu” jer fantastika mestimično od toig kova, mestimično nije. Ukoliko se bude išlo kraju, ona će, ako se tako može reći, postati sve “realnija”.

I izraz fantasmagorija u podnaslovu nema sada dužnost jedino da ukaže na moj tretman teme, kao kod “Vampira”, već i da na neposredan način ukaže na njenu formu, a na zaobilazan, i na njenu suštinu koja bi, usled privremene prevage ovakvog ili onakvog materijala, načina kazivanja, ove ili one subforme rukopisa, mogla biti jednostarno, pogrešno protumačena.

Dokument, na primer, može zavesti na pretpostavku da je reč o naročitom obliku istorijskog romana, i ako je on u nekom od tomova obilnije korišćen, može izgledati da je prava priroda romana – istoričnost. Ništa od toga ne bi bilo netačnije. Fantasmagoričnost je autentična priroda knjige. Medjusobno amalgamisanje raznih, čak i protivrečnih realiteta, prirodnih kao i neprirodnih, u predsmrtnu utvaru jednog starog trgovca.

Jer Simeon Njegovan, Gazda, stožerna ličnost “Runa” i zbir svih mrtvih i zivućih Simeona, ne seća se, u običnom smislu te reči. On ima utvare. Inače bi bilo nemoguće objasniti njegovo pamćenje dogadjaja koji su se zbili nekoliko stotina godina pre nego što se on zvanično rodio.

Tursku opsadu Carigrada 1453, na primer, ili pad Sigeta 1566, osvajanje Beograda 1521, Seobu Srba i Bečki rat devedesetih godina XVII veka i razaranje Moskopolja 1769. Jer, ja se kao pripovedač, kao Borislav Pekić, osim u prvom poglavlju I toma i u poslednjem VII, ne pojavljujem.

Gazdine vizije povesti genosa Njegovana, nešto što je on, prisutnosću svih Simeona u njemu, uspeo da izobrazi u slike i dublje saznaje o njihovoj životnoj argonautici.

Sve u svemu, očigledno je da se realizam napušta bar u jednom smislu – kao jedino književno orudje. On je, kao takav, zapravo već odavno napušten – ako je ikada i postojao u formi u kojoj je tertian po udžbenicima – i ono što je kao tekuća literature nama u nasledje predao tek su rudimentarne forme.

Čak je i jeftina knjiga napustila priče u kojima se sve odvija po voznom redu gradjanske logike. I kriminalni romani su postali poprište čuda. Ajkule privaju našim obalama, ali ne više one stare obične nego parabolične naslednice Mobi Dika koji u sebi krije neizvesne misterije pramora.

Pod zemljom se pripremaju nepoznate katastrofe, dok im u susret s neba žure druge. U životinje ulazi nemir koji inspiriše najezde čitavih vrsta na ljude. Čovek se javlja kao neprijatelj prirode, koga treba uništiti. Sve je to izraz izvesne konfuzije, mentalne i moralne, u kojoj živimo. Biti realan u svetu u kojem vam većina stvari nije jasna, apsurdno je. Smešno je praviti se pametan nad ambisom.

Realizam, onakav kakav je definisan od istorije literature, mrtav je ne zato što su pisci izgubili poverenje u njegovu moć iskazivanja suštine sveta u kojem živimo, njegovih univerzalija, već što je sama ta realnost izgubila kontakt sa stvarnim suštinama sveta. Što je realnost postala privid iza kojeg se, kao iza sedam velova, nalazi možda i neka istina.

Borislav Pekić - Vreme reči
 

quentin

Iskusan
Poruka
5.641
“Iskustvo romansijera” – razgovor vodio Pavle Zorić, “Savremenik”, Beograd, XXV, juli 1979.

Vi ste romansijer (jedan od najboljih koje imamo), ali kao da ne volite da neka svoja prozna dela nazovete tim starim imenom. “Kako upokojiti vampira” je “sotija”, a “Zlatno runo” – “fantasmagorija”. Treba li videti u ovome znak izvesnog nepoverenja u jedan tradicionalni žanr? Saznanje da su stare realističke forme više neodržive?
(...)
Meni je uvijek djelovalo da su ti podnaslovi i žanrovska određenja koja je Pekić davao svojim knjiga znak nepovjerenja u vlastitu književnost, neka rezerva, ograda, oprez... Jer, kao prvo nema svrhe objašnjavati da većina Pekićevih knjiga jesu romani, sasvim klasičnog formata, a određenje žanra i nije nešto na šta pisac sam treba da upozorava, do toga će čitaoci i kritika doći kad pročitaju knjigu. Pekić, čini mi se, nije ih smatrao dovoljno dobrima da ih nazove romanima.
Možda zato tek najambicioznijem djelu priznaje titulu romana, a i tu zadržava rezervu, krsteći ga fantasmagorijom, što nije netačno, ali jeste potpuno nepotrebno čitanje romana umjesto čitaoca.
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
42.755
Meni je uvijek djelovalo da su ti podnaslovi i žanrovska određenja koja je Pekić davao svojim knjiga znak nepovjerenja u vlastitu književnost, neka rezerva, ograda, oprez... Jer, kao prvo nema svrhe objašnjavati da većina Pekićevih knjiga jesu romani, sasvim klasičnog formata, a određenje žanra i nije nešto na šta pisac sam treba da upozorava, do toga će čitaoci i kritika doći kad pročitaju knjigu. Pekić, čini mi se, nije ih smatrao dovoljno dobrima da ih nazove romanima.
Možda zato tek najambicioznijem djelu priznaje titulu romana, a i tu zadržava rezervu, krsteći ga fantasmagorijom, što nije netačno, ali jeste potpuno nepotrebno čitanje romana umjesto čitaoca.
To je verovatno jedinstveni slučaj u srpskoj književnosti da neki pisac svim svojim proznim knjigama da žanrovsku odrednicu, i ne samo srpskoj.
Pitanje je zašto mu je to važno, čini mi se da su se neki kritičari i bavili tim pitanjem, ali nisam našao ništa konkretno na internetu.
Ispada po njegovom shvatanju da on zapravo nije napisao ni jedan roman, iako su to sve očigledno romani.
 

Aalegro

Primećen član
Banovan
Poruka
768
„Biti u većini znači biti načelno privilegovan, a svaka privilegija na izvestan način ograničava našu slobodnu volju, čini je često dugom neupotrebom i neupotrebljivom, jer ako je čovek u većini, ako je čovek u saglasnosti sa većinom stvari koje ga okružuju, onda on i nema potrebe da bira ili svaki izbor je već zapravo dat, i njegova volja rđa. Pravi znak snage jednog uverenja nije otpor manjini, nego otpor većini. Naravno to time uverenje ne čini ispravnim, ono ga samo čini snažnim. Ljudi daju za pravo samo onim iskustvima koja potvrđuju njihova.” (Život na ledu)
 

Aalegro

Primećen član
Banovan
Poruka
768
„Sakrivamo svoje istine da bismo ih posle pronašli kao tajne. (…) Čovek ne podnosi saznanja koja nije predvideo. Ubeđen sam da svet ni duševno ni mentalno ne bi mogao podneti opipljiv dokaz postojanja Boga. To bi uništilo i vernike i nevernike. Ubilo bi nas kao inteligentnu vrstu. U jednom jedinom trenutku izgubili bismo slobodu, inicijativu, maštu, sve pretpostavke ljudske argonautike. I to samo zato što mi kao vrsta, iz dubine svoje antropocentrične uobraženosti, odbijamo božje postojanje. Takvo Runo nigde nismo sakrili. Konzekventno, ni naći ga nigde ne možemo.” (Zlatno runo)
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
42.755
Možete biti nekrofil, obijač sefova, razbijač glava, ubijač duša, dostavljač, varalica, najmljeni ubica, makro, tiranin, izdajnik, sadist, krijumčar droga, ucenjivač, seksualni manijak, ukratko sve što vam drago i što najbolje odgovara vašem pogledu na svet, samo nemojte, za ime sveta zaboraviti da to jednom stavite na hartiju. Predlažem vam da izjavite kako je ovaj kurvinski svet bio svirep i pokvaren prema vama, te da niste imali drugog izbora osim da od njega budete i svirepiji i pokvareniji, već prema tome koju nam vrstu zla ispovedate.

U stvari, ne shvatate ovo sasvim doslovno: budite rđavi, ako već morate, samo, kumim vas bogom, ne pravite od toga ni knjige ni doktrine.

Ako baš morate da se ispovedate – eno vam crkva!
 

Aalegro

Primećen član
Banovan
Poruka
768
Stvarni Englezi


Sabrana pisma iz tuđine

Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić

62. Stvarni Englezi i njihova apstraktna monarhija

Skoro tri godine temu odlažem. Neću kriti, iz straha, a možda istrahom inspirisane navike da u šefovima država gledam miropomazane, Božjim i ljudskim zakonima zaštićene ličnosti, od kojih su me uvek više zabrinjavali ljudski. U republici sam naučio da i najmanja primedba na njihovu neprikosnovenost ume odvesti u neprilike – mene, nikada njih – iz kojih me ni pohvale svemu ostalom u njihovom delu neće izvući. Nepogrešivost ne greši. Greši onaj koji nepogrešivost ne primećuje ili ne priznaje.

Slobodoumni američki republikanci pobunjenih britanskih kolonija dvoumili su se da li da svog predsednika zovu „gospodinom“ ili „Njegovim veličanstvom“. Ostali su na tituli koju ovaj deli sa svakim vašingtonskim piljarem, i tu se rusoovska deoba jednakosti završava. Ali se svaka njena deoba završava i kad vi svoga socijalističkog zovete
drugom. Japanski car sišao je sa neba, hodao po zemlji, a u nju će ući. Iranski car careva umro je u izgnanstvu, ali to je sudbina ne jednog „gospodina predsednika“.

Sudbina drugova predsednika još je neizvesnija. Kad prestanu biti predsednici, mnogi prestaju biti i drugovi. Francuz se u poseti zemlji Bliskog istoka čudio što se u njoj ne
sme vikati „Dole predsednik“. „U Francuskoj“, rekao je, „smete vikati – Dole de Gaulle!“ Odgovoreno mu je da to ne dokazuje građansku slobodu u Francuskoj, jer se „Dole de Gaulle!“ sme vikati i u toj zemlji Bliskog istoka. To je istina. Ne sme se, doduše, vikati: „Dole predsednik dotične republike“, ali o njemu i nije reč. Sad se, čujem, i to sme. I tek sad vidi koliko to malo znači.


 Borislav Pekić 3345795365_5a9ecf8bda


Nemam nameru da vičem „Dole Njeno veličanstvo“. Državni oblik Britanije me se ne tiče. Uostalom, ovde me ne bi smatrali republikancem, nego budalom. Osmelili su me britanski pisci, pasionirani posmatrači Kraljevskog doma, koji se od ljubitelja retkih ptica razlikuju po tome što su neuporedivo drskiji i koristoljubiviji. Britanci se svojim kraljevima bave mnogo više nego što ovi imaju mogućnosti, prilike i ustavnog prava da se bave Britancima.

(To je i za narod i za kraljeve dobro, jer kada su se Englezi poslednji put kraljem ozbiljnije bavili, otkinuli su mu glavu. Kad su se, u doba Henryja VIII, još jednom njime strasnije pozabavili, on je glave njima poskidao.) U celini uzev, engleska je monarhija sličnija šarenoj perjanici na glavi urođeničkog poglavice nego ubojnom koplju u njegovoj ruci. A najviše liči na putujuću reklamnu trupu za propagiranje engleske politike i manufakture.

Porodica Windsor malo daje hrane mašti. Kraljica ne vlada zemljom, ali poseduje najviše od nje. Dame iz kraljevske kuće pretplaćene su na vrh liste najgore odevenih žena, ali to je namerno. Biti ma u čemu savršen nije engleski. To znači biti profesionalac, najmljeni sluga. Prvi muškarac Doma čuven je po opaskama u nevreme. Najstarija dama propagira narodnu medicinu, a svi obožavaju konje i, mada Nemci, vole Englesku
ljubavlju stranca koji se još nije otreznio.

U poslednje vreme porodica je nahranila nezasite biografe pronalaskom naciste u široj familiji, pogrebom vojvotkinje u nemilosti, otkrićem rodbine zaključane u
ludnici i razočarenjem jednog princa u mornaricu, te povratkom njegovom ženskom građanskom korpusu. Sasvim nedovoljno da pisci knjiga o njima žive na Bahamima. Da bi jedan od pismenijih rojalista mogao izmiriti troškove vlastitog razvoda, morao je u nastavcima razvesti naslednike prestola. Što u feljtonu ništa na istinu ne liči ne
smeta. Na istinu ne tiči ni politika koja se vodi, a uspeva.
Istina nije merilo. Merilo je – uspeh.

Čitamo priče o nevoljama kraljevske kuće, za koje je rečeno da po neverovatnosti nadmašuju indijsku mitologiju. Za Ameriku je i to nedovoljno. Njen divlji, pionirski duh, prema nalazu eksperata, zahteva kao začin i malo – prljavštine. Knjige o monarhiji, ovde štampane kao smešne, preko bare postaju gadne. Ali posao obavljaju. Pisce odvode na Bahame, a nas u pakosno ubeđenje da bogatstvo, krv i moć ništa ne znače. I da su svi ljudi, i kraljevi i njihovi podanici, podjednako nesrećni.

Svaki narod na svoj se način simbolima moći zabavlja. Rusi ih,posle pada, grde, potom rehabilituju, pa opet grde. Amerikanci na svoje predsednike pucaju iz pištolja.
Argentinci im sude. Mi zbog svoga predsednika trčimo nebrojene kilometre. U Engleskoj ih vole i na njima zarađuju pare.

Svaki od ovih načina bolji je nego da o njima iz stida ili straha ćutimo. Kao da ne postoje, ili kao da ni postojali nisu.U većini slučajeva, i oni su ljudi, s našim manama i
vrlinama, srazmerno uvećanim, ali ne njihovim osobinama, većnašim preuveličanim interesom. Amerikanci gađaju predsednika koji je Amerikanac. Argentinci sude Argentincu, pa šta mu bude! Čak i Rusi, ma kako s bivšim šefovima postupali, rade to isto sa zemljacima. I mi se ponekad sporimo sa poslednjom voljom jednog Jugoslovena.

Englezi su za zabavu unajmili strance, Evropljane. Iživljavaju se još jednom nad nemoćnim Nemcima, koji su došli u ovu maglovitu, hladnu zemlju, potrudili se da nauče jezik od 400.000 reči i isto toliko šumova, da njime bez naglaska govore, pa i uopšte da ne govore osim kad im se kaže i šta im se kaže, privikli se i na groznu englesku kuhinju, štrajkove, teške Wellington čizme i šubare usred žege.

Pa zar je to fair?

(published by Ljiljana Pekić)

izvor:borislavpekic
 

Aalegro

Primećen član
Banovan
Poruka
768
Tog letnjeg popodneva po obicaju krenuo sam dobro poznatom stazom na svom biciklu koja me je vodila do Ade. U rancu pored svega i svacega sto moj ranac sadrzi, nasla se i knjiga Atlantida od B.Pekica, pomislio sam da je to ono sto mi treba u pauzi kupanja. Po pravilu cim sidjem sa bicikla tek sto ga ostavim pred kafeom, skidam se i ulazim u vodu i plivam,plivam...dokle god osecam lepotu u telu i vodi, prelazak dana u noc na vodi, poslepodnevno sunce kako sapuce bojama koje se odbijaju od vode , cak sam ugledao i mala stvorenja u vodi ``meduze``vrsta recnih meduza , za koje sam mislio da nepostoje i da su laz novinara. Osusivsi telo na suncu, utonuo sam u lezaljku, ispijajuci kafu i zapalivsi cigaretu poceo sam citati Atlantidu moje prvo procitano delo od B.Pekica, nisam ga pre mogao citati u stvari dugo vremena nista nisam citao. Utonuo sam u knjigu utonuo sam u njegov svet meni tako blizak i prepoznatljiv, halapljivo gutajuci listove hartije ne primecujuci da se suton spustao nad jezerom, nevidevsi nikoga osim knjige i mojih misli...citao uvlaceci dim od cigarete...mozda sam i nesvesno ulazio u vodu do pola tela sa knjigom u ruci. Mozda ...ko zna ...mozada... se pojavila Atlantida iz savskoj jezera, mozda mi je dodir Sunca i vode pomuto razum, pa sam dobio suncanicu...mozda...nastavljajuci mahnito da citam i citam....sve dok se stvarno za susednim stolom nije cuo razgovor``Bila je to grupica ljudi u kafeu,nekoliko njih pricajuci nesto na engleskom,zena srednjih godina, smirena i jedan Englez , sa Atlantidom u ruci posmatrao sam i bio sam svedok sledeceg > Englez malo pripit, ustade i rece gostima``Vi nista ne znate, vi ne znate koja je moja zena vi ne znate da je ona cerka Borislava Pekica...Vi nista ne znate...Vi ne znate koje Borislav Pekic``Za njega Engleska zna i klanja mu se a vi ne znate ko je On``Dodjem sebi da li mi se ovo prividja i pozovem konobaricu da mi potvrdi da je to svarno cerka B.P. i da je taj Englez njezin suprug...Da, oni su nasi cesti gosti, rece Ona!U magnovenju pod uticajem knjige i reci Engleza koji me je tek sada primetio,ustao sam sa stolice. Sada mi je bilo lakse, sada sam razumeo u potpunosti knjigu dzeci je crvrsto...sada znam da nepostoje slucajnosti, da je Atlantida deo svih nas! Sada osecam da sam citao genija!
.....
"Nikada nikome i nizašta ne priznajte da je u pravu. Ni po cenu života. Vaše mišljenje je najbolje, jer za njega nikome ništa ne dugujete: ni iskustvu, ni tuđoj mudrosti, ni nauci, ni istoriji, ni otkrovenju – samo sebi. Nemojte se saglasiti čak i ako vas ubeđuju da ste pametni. Savladajte vaše ustreptalo srce koje žudi da se sa tim složi – to je klopka! Oni žele samo vašu saglasnost. Zatim će od vas tražiti da se, budući pametni, i u drugim stvarima sa njima složite. A kuda bi vas odvelo to popuštanje – odvelo bi vas u anonimnost."

Borislav Pekić
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
42.755
Račun koji nema kome da se podnese nije račun. Uredno knjigovodstvo ničemu ne služi, ako se crvena strana nikome ne može podneti na izmirenje. Pa ipak...

Pre podne, u protokolarnih jedanaest časova, čini vizitu gospodin ( ), bivši vlasnik bivše ( ), bivše Kraljevine. Ukratko, stvorenje apsolutnog pluskvamperfekta. Dobija najpre slatko, pa kafu i konjak (prezentni nažalost, od koga trnu zubi, ali koji je bolji od kamene sode). Zatim dobija mene. Izvučen sam iz sobe i ugodne nezavisnosti, posle dugih pregovora, na, ugovorenih – deset minuta. Bilo ih je manje od pet. U prvom sam i ja popio konjak. U drugom sam popio drugi. Usta su mi bila u stanju potpune čulne apatije, srećno nesposobna da učestvuju u razgovoru.

Pluskvamperfekt je u međuvremenu, vrlo obavešten i logično objašnjavao zašto se komunisti u Jugoslaviji ne mogu održati duže od godine dana. (Budući da mi je to već objasnio, obavešteno i logično, još pre sedam godina – odmah posle rezolucije IB-a – i to u ovoj istoj sobi, a čini mi se i pred istom garniturom slušalaca, nisam protivurečio.

Niti ću to učiniti posle narednih sedam, kad mi tu izvesnost i po treći put bude objašnjavao. Jer čovek koji dosledan svom mišljenju ostaje punih petnaest godina, mora biti i logičan i obavešten.) U četvrtom minutu Pluskvamperfekt me je, upravo u svetlosti skore i izvesne promene situacije u „korist svojih dobromislećih ljudi“, zapitao zašto se nisam još malo strpeo, što mi je, naime, sve to trebalo? (Moj zatvor, i sve ostalo.)

Petog minuta ja sam se digao, rekao: „To se i ja pitam“ i izašao. Obavešten sam od majke da je Pluskvamperfekt bio uvređen, a i ona da moje ponašanje smatra neukusnim. Pluskvamperfekt je, naime, došao da mi se yahvali, u ime svoje i drugih „dobromislećih ljudi“, bez obzira što ostaje pri uverenju da sam – idiot.

On je valjda, po analogiji, po kojoj, ako C vuče na jednu stranu, A i B na suprotnu, A i B moraju vući na istu, on je, dakle, verovao da smo mi otišli u zatvor zbog toga što smo želeli da se njemu vrate bespravno nacionalizovane bivše ( ) bivše Kraljevine. Bilo je, naravno i drugih stvari, izvesnih sporednosti u idejama, ali je Pluskvamperfektov posed bio ono glavno.

Mogu ga uveriti da se u obe tačke svoje optužnice vara. Nisam izgubio nekoliko godina zbog njega, premda sam ih izgubio. Nema, dakle, razloga ni da se vređe, jer u pravu je i u drugoj tački – bio sam, naime, idiot. I to bez obzira na to da mi je taj idiotluk bio mio, da mi je mio i sad, i da ga se u ime nikakve naknadne pameti nemam nameru odricati. (Glupost, naravno, ostaje glupa, ma koliko mi lično u njoj uživali.)

Pluskvamperfekt je zaslužio svoje konjake. Podsetio me je na izvođenje jednog računa. Šta sam zatvorom izgubio znam. Neizvesno je šta sam i da li uopšte nešto njime dobio?

Koliko vidim, jedina hronična vrednost koju sam iz zatvora izneo je – tuberkuloza. Priča o robiji kao izvoru životnog iskustva – mit je. Ako ga ne pojede zaborav, svako u zatvoru stečeno iskustvo vredi jedino – za neki drugi (budući) zatvor.

Priča se, takođe, da čovek ima vremena za stvari za koje ga napolju nije imao. To je laž. U zatvoru se nizašta nema vremena, osim za zatvor. A onda, vremena nedostaje uvek tamo gde ga ima najviše. Kako se u zatvoru čovek može naučiti nečemu ako su načela po kojima se u njemu živi suprotna načelima tzv. slobodnog života? Učite uglavnom beznačajne, neupotrebljive ili pogrešne stvari.

(Pored toga možete naučiti kako se prišivaju dugmad na košulje, krpe čarape, kuca u zid Morzeova azbuka pogrešno, kako se briše stražnjica bez papira, i računaju dani do islaska tako da ih je manje, kako se na klozet papiru pišu pesme zupcem od češlja, dobija temperatura žvakanjem presnog krompira koji je ubio prve konkvistadore ili korača robijaški sporo.

Ali, šta će vam sve to napolju? Napolju vam drugi prišivaju dugmad, sporazumevate se telefonom, a ne Morzeom, pesme kucate mašinom na biblijskoj hartiji, temperatura vam ne treba, a morate svuda biti prvi, a ne kao na robiji – osim kad se deli hrana – poslednji) ...

Napolju morate biti veći od sebe da bi vas primetili. U zatvoru je biti neprimetan najveći nauk života. Zatvor je mašina za mlevenje mesa, kroz koju netaknuti prolaze samo najsitniji komadi ...

Govori se o tome da zatvor čoveku daje duhovnu snagu. Međutim, ko s njom tamo nije ušao, neće ni izaći. Moć se u stvari unosi, iznosi samo nemoć.

Govori se, takođe, da čovek tamo upozna ljude. I plemeniti ljudi i nitkovi mogu se upoznati i na slobodi. Čovek, najzad, ne ide u zatvor da bi pravio poznanstva.

Slušao sam mnoge priče o zatvorima, čitao mnoge knjige o njima. (Ne verujem da će među njima biti moje.) Većina bivših zatvorenika pokušava post festum da svojim robijaškim danima nađe neki smisao. Niko ne mari da gubi vreme. Dok verujemo da smo se zatvorom bar u nečemu okoristili, verovaćemo i da smo tamo živeli ...

Nema u tome ničeg rđavog. Ali teško onome ko je jedino u zatvoru živeo (kao i onima koji zaista žive samo u ratu). Terško onima čije su najlepše uspomene zatvorske. Teško onima za koje je njihov zatvor kruna njihove ljudske istorije.

( ) je uvek pričao o svojim kazamatima s ushićenjem. Govorio je da je – rođeni robijaš. Onako kako postoje rođeni vojnici ili rođeni umetnici. Eto, on je tako bio rođeni robijaš. Tek u četiri zida njegove su prave sposobnosti dolazile do izražaja.

Nije objašnjavao – koje, ali budući da je sposobnost preživljavanja po najmanju cenu jedina koja se u zatvoru stvarno broji, stvar postaje malko sumnjiva. Pogotovu ako se zna da je ( ) bio doušnik Uprave.

U zatvor, razume se, ponekad treba ići. Nekad je to neizbežno zbog spoljnih okolnosti (uhvate vas, na primer), drugi put zbog unutrašnjih (nešto se mora učiniti, nez obzira na posledice). Ali tada, tim slučajem, koji je uvek nesrećan, mora vladati jasna svest da je zatvor – mesto čistog gubitka ...

Mome unutrašnjem iskustvu do 1948. nedostajali su spoljni dokazi. Zatvorom su vrata dokaza što sam ih tražio bila za mene širom otvorena. S druge strane zida ništa nisam našao. Praznina je bila sputana ograničenjima, zabranama i lišavanjima. Ali šta stvarno može ograničiti prazninu? Čega praznina može biti lišena da bi bila veća?

Nada koju ću od sada gajiti ne sme da se oslanja na zablude koje sam nasledio. Ona mora da naslućuje, da traga, da pronalazi svoje i nove. Moaram odbaciti svako pamćenje koje želi da me pokori, i moju robiju produži, moram postati od nasleđenog stečen, između svih ciljeva koji mi se, iz ovih ili onih razloga, predstavljaju kao moji, moram otkriti zaista svoj.

Tamo gde loze plaču
 
Top