Borisav Stanković

Neno

Veoma poznat
Moderator
Poruka
13.640
Borisav Bora Stanković (Vranje, 31. mart 1876 — Beograd, 22. oktobar 1927) bio je srpski pripovedač, romansijer, dramatičar i jedan od najznačajnijih pisaca srpskog realizma. Rođen je u Vranju i vrlo rano je ostao bez roditelja, pa ga je odgajila majka njegovog oca, baba Zlata. Završio je Pravni fakultet u Beogradu 1902. godine.

Svoju najpoznatiju dramu Koštana objavljuje 1902. godine, gde prvi put u književnom delu koristi vranjski izgovor, što izaziva velike kritike.

Svoj najpoznatiji roman Nečista krv objavljuje 1910. godine, dobijajući pozitivne kritike. Za vreme Prvog svetskog rata biva zarobljen i transportovan u logor Derventa. Posle rata radi u Ministarstvu prosvete Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Umro je 1927. godine u Beogradu.
Bora_Stanković-mlad.jpg


Biografija
Rođen je 31. marta 1876. godine u Vranju od oca Stojana, koji je bio po zanimanju obućar, i majke Vaske, ćerke bogatog vranjanskog trgovca Riste Grka.[1] Imao je mlađeg brata Timotija koji je umro u drugoj godini.[1] Otac mu umire 1881. godine, a majka 1883., tako da se od tada o njemu starala Zlata, njegova baba po ocu. Baba Zlata je poticala iz stare ugledne, ali osiromašene vranjanske porodice i često mu je pričala o „starom“ Vranju.

U Vranju je završio osnovnu školu i sedam razreda gimnazije (koja danas nosi njegovo ime). Osmi razred je završio u Nišu gde je i maturirao [2] Baba Zlata umire 8. februara 1896., iste godine kada on upisuje Ekonomski odsek Pravnog fakulteta u Beogradu.Zbog nedostatka novca prodaje kuću lokalnom svešteniku.

Godine 1900., izdaje, u časopisu Zvezda treći čin dela Koštana, koje je po njegovim rečima pozorišna igra u četiri čina. Cela drama štampana je u Srpskom književnom glasniku 1902. godine, iako je Stanković više puta prepravljao sve do konačne verzije 1904. Iste godine završava Pravni fakultet u Beogradu i ženi se Beograđankom Angelinom Milutinović. Sa njom je imao 3 kćeri. U periodu 1903-1904. provodi nekoliko meseci u Parizu, a posle povratka radi kao carinik i poreznik.

Objavljuje roman Nečista krv 1910. godine, koji je odmah proglašen za remek delo srpske književnosti. Godine 1915. ostavlja porodicu u Kraljevu i kao poslanik Ministarstva vera se povlači pred neprijateljem u Niš, sa moštima Stefana Prvovenčanog. U Podgorici ga Austrougari zarobljavaju i interniraju u Derventu. Jula 1916. godine uz pomoć prijatelja biva pušten kući u Beograd. Tamo piše kulturnu rubriku u Beogradskim novinama kako bi prehranio porodicu.

Godine 1920. postaje činovnik Ministarstva prosvete u Umetničkom odeljenju.[4] U aprilu 1924. slavi tridesetogodišnjicu književnog stvaralaštva i njegova drama Koštana se opet štampa i igra.

Dana 22. oktobra 1927. godine umro je u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju.

Književno delo
Njegovo celokupno književno delo je vezano za Vranje, iako je u Vranje retko odlazio i nema podataka da je ikada bio u okolnim selima; čak nije poznavao geografski položaj materijalnih mesta. U jednom predavanju je priznao da je svoje likove oblikovao prema pričama koje je slušao i spajao elemente više ličnosti kako bi njegovi likovi delovali punije. Njegovo stvaralaštvo uglavnom se svrstava u realizam, ali ima osobine koje naginju ka naturalizmu. Novija kritika svrstava ga u začetnike moderne srpske književnosti.

Uveo je vranjanski govor u književnost, zbog čega je bio stalno kritikovan od strane mnogih savremenika školovanih na zapadu. Oni su kritikovali njegov jezik i stil pisanja, govoreći da su njegova dela „nepismena i orijentalna.“

Javljajući se u vreme kada se mlađa generacija sve intenzivnije orijentiše prema zapadnjačkim uzorima, ostaje privržen realističkim tradicijama; dela su mu prožeta osećanjem naklonosti prema patrijarhalnom svetu stare Srbije. Opisujući tragične ličnosti, junake koji propadaju kao „poetične žrtve ljubavi“, dao je upečatljivu sliku zavičajnog Vranja, raslojavanje i degeneraciju starih trgovačkih porodica, prodiranje seoskog elementa u grad. Bio je slikar strasnih sukoba i nostalgije za mladošću. Proza mu je nadahnuta osećajem fatalizma i istočnjačke čulnosti. Pored pripovedaka i romana okušao se i kao dramski pisac. Beogradske prilike za vreme Prvog svetskog rata opisao je u memoarskom delu Pod okupacijom.

Nijedan njegov rukopis nije sačuvan.

Bibliografija

Knjige
Majka na grobu svoga jedinca, prvi objavljeni rad, pesma. „Golub“, 1. XI 1894.
Iz starog jevanđelja, Beograd, 1899.
Koštana, „Komad iz vranjskog života u četiri čina s pevanjem“, Beograd, 1902.
Božji ljudi, Novi Sad, 1902.
Stari dani, Beograd, 1902.
Koštana, Dramske priče, Sremski Karlovci, 1905.
Pokojnikova žena, Beograd, 1907.
Nečista krv, Beograd, 1910.
Njegova Belka, Beograd, 1921.
Drame. (Koštana. — Tašana. — Jovča. — Dramatizacija Nečiste krvi), Beograd, 1928.
Pod okupacijom, Beograd, 1929.
Sabrana dela, I—II, Beograd, „Prosveta“, 1956.
Gazda Mladen, 1928.

Pripovetke
Baba Stana (1907)
Bekče (1901)
Biljarica (1902)
Copa (1902)
Č'a Mihailo (1902)
Đurđevdan (1898)
Jovan (1902)
Jovča (1901)
Jovo-to (1909)
Ludi Stevan (1902)
Ljuba i Naza (1902)
Mace (1902)
Manasije (1902)
Marko (1902)
Menko (1902)
Mitka (1902)
Moj zemljak (1909)
Naš Božić (1900)
Nuška (1899)
Njegova Belka (1920)
Oni (1901)
Paraputa (1902)
Pokojnikova žena (1902)
Rista krijumčar (1905)
Stanko „Čisto brašno“ (1902)
Stanoja (1898)
Stari dani (1900)
Stari Vasilije (1906)
Stevan Čuklja (1906)
Taja (1901)
Tetka Zlata (1909)
U noći (1899)
Uvela ruža (iz dnevnika) (1899)
U vinogradima (1899)
Zadušnica (1902)

Wikipedia
 

Neno

Veoma poznat
Moderator
Poruka
13.640
Tragična sudbina Koštane
Lepota joj je donela samo nesreću, udata na silu, pa proterana!


kostana.jpg


Zanosna Malika imala je sve samo ne lak život!

“Koštana” je drama srpskog književnika Borisava Stankovića. To je jedno od najčešće igranih i najradije gledanih komada u srpskim pozorištima.

Stanković je ovo delo prvi put napisao kada je imao oko 24 godine, ali ga je više puta prepravljao. Drama je prvi put štampana u celosti 1902. godine u Srpskom književnom glasniku. Konačna verzija objavljena je kao zasebna knjiga 1924. godine. Verzija iz ove godine je poslužila za sva druga štampanja.

Kako je Malika postala "Koštana"?
Ipak, ono što većina ljudi ne zna je činjenica da je Stankovićeva Koštana stvarno postojala! Zvala se Malika i bila je čuvena romska pevačica zbog koje su age i begovi vranjanski “gubili glave i rasprodavali imovinu”. Od malih nogu je svirala i pevala sa ocem i bratom po kafanama i privatnim slavljima, a zbog lepote i šarma pročula se nadaleko.

Bora Stanković je u svom delu napisao da lepotica nadimak duguje "krupnim očima kao u košute". Stariji u Vranju i danas pričaju kako su je tako upravo oni prozvali jer to ime u njihovom kraju ima posebno značenje. Naime, "Koštan" tamo znači "kesten" i to onaj čvrst, jedar, a cela Malikina pojava je ličija na vitko, vretenasto kestenovo stablo omiljeno u tom kraju.

I o tome da li su se Bora i Malika ikada sreli postoje različite verzije. Po jednoj, to se dogodilo samo jednom – budući pisac tada je bio gimnazijalac i u mehanu u kojoj je Malika pevala došao je samo jednom i to baš kako bi se uverio u njemu lepotu i čari. Video ju je, ali nisu razmenili nijednu reč.

Po drugoj priči, onoj koju je posle i Bora Stanković podržao, on je, odrastajući u Vranju, za lepu romsku pevačicu samo čuo jer je njena trupa bila najbolja i najčešće pozivana da nastupa po kućama imućnih Vranjanaca, ali je pre pisanja “Koštane” zapravo nikada nije video. Njihov prvi susret odigrao se u jednoj kafani u Vranjskoj banji mnogo pošto se Borina “Koštana” već igrala u pozorištima širom Srbije.

Koštana tužila Boru
Zanosna Malika imala je sve samo ne lak život, a lepota joj je, kao i mnogima pre i posle nje, donela samo nesreću. Udata je na silu (baš kao i u Borinoj drami) za izvesnog Maksuta Rašitovića i nakon toga je proterana iz Vranja.

Jednom kada su lepota i slava prošli, od Koštaninih "daira punih zlatnika" nije ostalo ništa. Život je provela u bedi i siromaštvu u straćari na periferiji Vranjske banje negujući dvojicu svojih sinova i dve ćerke iz muževljevog prvog braka.


Koštanin život sveo se na prosjački štap, bedu, siromaštvo i muku. Za cigaru i čašicu rakije po varoši je svima koji su želeli da je slušaju pričala o staroj slavi, prohujalim vremenima, kako je kralju Milanu u uvo pevala “Slavuj pile, ne poj rano” i kako je baš ona “TA” Koštana Bore Stankovića.

Verovatno su upravo težak život i jad i naterali Maliku da 1927. godine tuži Boru Stankovića tražeći da od slave njegovog dela dobije deo novca. Ona je bila nepismena, ali priča kaže da ju je jedan advokat ubedio da mogu izvući deo autorskih prava.

Tadašnja štampa je o slučaju naširoko pričala, ali je većina bila otvoreno na strani Bore Stankovića. Koštana je iz spora izašla kao gubitnik, ponižena i javno ismejana.

Odgovor Bore Stankovića na Koštaninu tužbu
"E, hajd’ baš da odgovorim mome "ortaku" - Koštani.

Koštanu, posle mog sećanja iz detinjstva o njenoj igri i pevanju po svadbama, prvi put sam u životu video u Vranjskoj Banji, kada se „Koštana“ već igrala u Narodnom pozorištu.

Sva njena pričanja o njenim doživljajima sastojala su se u tome, da je častim rakije, a od moje žene, zatim g-đe Spasić i ženske publike, da izvuče koji par čarapa ili koju reklu. Da ona zna, po pričanju njenih savremenika, zašto su je prozvali Koštanom (kesten), odrekla bi se tog nadimka, a još manje bi tražila lažno uverenje da je ona bila taj kesten.

Analogno tome značilo bi, da svaki čovek u Vranju, koji se zove Mitke, imao bi pravo da traži tantijemu.

G. Vlajko Kocić, narodni poslanik koji hoće ovaj spor da zagladi, bolje bi učinio, da u svojoj novoj palati ustupi Koštani jednu sobu i da je izloži na prozoru, pa bi više zaradili i on i ona, nego što njena korisnica i njegova kirija iznose.

S poštovanjem Beograd, 11. marta 1927. Bora Stankovć

Tužan kraj i večni život na sceni
I tako je Malika nastavila da živi proseći i moleći za pomoć dok ju je starost neumitno sustizala. Najpoznatiju fotografiju starice koja je nekada svojom pesmom i igrom muškarce dovodila do ludila, a žene do gneva načinile su Helena King i Vida Metenson, vaspitačice “Amerikanskog doma za ratnu siročad” u Vranju.

Poslednje što se o njoj čulo štampano je u Politici 6. aprila 1941. godine. Bio je to primerak novina koji zbog nacističkog bombardovanja koje je počelo istog dana nikada nije pronašao put do čitalaca.

– A kada je pridobijete priča vam sve mnogo, mnogo… Cigareta i koji dinar tu mnogo pomažu. Možda bi htela da vam sve ponovi, da još jedanput zapeva i prstima zatrese daire, ali ne može. Sve je prošlo. Njenim bićem gospodare starost i beda. Jedino rakijom, kada je ima, greje staračku dušu, a Maksut je za to kori, što pije. Na njegove prekore ga ona molećivo gleda sa zatupelim sjajem u očima kao da bi mu htela reći: “Ne diraj me, još to mi je ostalo… – zabeležio je neki stari novinar Politike svoj susret sa Koštanom.

Veruje se da je Koštana – Malika preminula 1945. u 73. godini života u Vranjskoj banji.

Istorijski Zabavnik
 

Lada

Legenda
Poruka
52.238
Својом истанчаношћу, самосвешћу и дубоким моралним осећањем Софка је далеко изнад своје околине и зато њена тешка и незаслужена судбина представља снажну осуду ружне стварности и баналног света који све изузетно жели да сведе на своју просечну меру
 

Lada

Legenda
Poruka
52.238
Velika duša vranjske kaldrme

Kada bismo uspeli ceo rad koji je Bora Stanković za sobom ostavio da pretočimo u sliku, bila bi to scena opskurna, u izmaglici, dimu, negde pred svitanje. Na sceni nameštaj stamen, masivan i pohaban. Sinija, fildžan i vino, a likovi zagledani u ono što je prošlo, bez svesti i želje za budućnošću, trpeći sadašnjost.

Duša rascepana između želja i onoga što drugi imaju u planu, podrhtava, treperi kao list vinove loze nad bunarima staroga Vranja. U ovom gradu, na samom rubu razdora istoka i zapada, za tugu se živi, uz suze slavi, a uz pesmu žali. Želje se ne ostvaruju, već se za njima čezne i sa njima umire. Baš ovakav grad kolevka je svega što Bora Stanković jeste, i onoga što je iznedrio.

Bio je i ostao večiti boem, voleo je kafanu i pesme cigana, bežao je od kuće i tražio utehu u muzici i čaši. Savremenici ga opisuju kao časnog čoveka, pravdoljubivog, osetljivog i lepog, ali sputanog teškim okovima sredine i uvek onog centralnog gesla i misli: „Šta će čaršija da kaže?“

„Toj vreme Koštan’ da mi poješ. Toj vreme, mladost, poj Žal za mladost… Za moju mladost, slatku moju mlados’, što me ostavila, otišla od mene.. Poj žal za njuma i vikaj gu neka se vrne, neka mi dođe; da gu samo jos jed’n put osetim, pomirišem… Samo još jed’n put, neću više! Poj Koštan’ žal za njuma i vikaj gu da mi još jed’n put dođe…“ (Koštana)
Stvarni Mitke je izvršio samoubistvo, a Borin je ostao živ, da nas večno podseća na prolaznost mladosti, sreće, života, svega.

Malika Eminović, udata Rašitović, bila je prelepa romkinja koju su svi muškarci ondašnjeg Vranja potajno priželjkivali. Po njenom zanosnom plesu i glasu, nastao je lik Koštane. Bora je kao gimnazijalac prvi put ugledao i upijao pogledom, a po njenim očima nazvao lik, jer se na vranjanskom kesten zove koštan. Prolaznost mladosti i lepote, opisana u delu, doživela je i sama Malika. Od njene raskoši, u poznim godinama ostalo je samo Borino delo da o tome svedoči.

Lik koji se provlači kroz više pripovedaka jeste njegova ljubav iz mladosti, Pasa. Lepa devojčica iz komšiluka sa kojom se družio, odlazio na svadbe, slave, rad u vinogradu. Postoji priča da su se u mladosti i zavoleli i obećali jedno drugom, međutim, nju su udali dok je on završavao gimnaziju u Nišu.

To Bora nikad nije prežalio, i Pasa je bila i ostala glavni motiv neprežaljene ljubavi u mnogim njegovim delima. Kada je jednom prilikom sreo u poznijim godinama, nije bilo ni traga od one njene raskošne mladalačke lepote i postala je, kao što i sam naziv pripovetke kaže, uvela ruža.

„A ti beše uvek od sviju komšijskih devojčica najbolje i najlepše obučena. Tvoja majka iđaše jednako u seljačkom odelu, ali tebe kićaše i gizdaše kao najbogatiju. Kakva li beše tada, u šalvarama, kratkom, tesnom mintanu sa širokim rukavima, opasana boščicom, u lakim papučicama i povezane glave iđaše ti. A hod ti beše brz, lak. Prelaziš preko potoka, a ručice si digla uvis. Plave, velike oči oborila si dole i nogom biraš na koji ćeš kamen stati. Tvoja uska nedra i još tanji pas previjaju se čas na levu, čas na desnu stranu…“ (Uvela ruža)
 

Lada

Legenda
Poruka
52.238
Kaldrma kao svedok
Kaldrma baba Zlatine ulice pamti i danas odlučan korak literarnog genija, škripu kapidžika koji su krili znatiželjne devojačke poglede i setne uzdahe. Nevešti dodir dve ruke skriven u tami letnje noći, pa zatim klepetanje nanula praćeno lavežom pasa. Pamti i ostaje do danas nemi posmatrač istorijskih previranja, ljudskih sudbina, starih dana i duše jednoga grada.

 

Lada

Legenda
Poruka
52.238
Sa Angelinom, rođenom Milutinović, venčao se 27. januara 1902. godine. Rodile su mu se tri čerke: Desanka 1903 kojoj je kum na krštenju bio Branislav Nušić, Stanka 1904. kum je Janko Veselinović i Ružica 1913. godine. Ma koliko da je cenio svoju ženu i gajio istinskostrahopoštovanje, prema njoj je uvek bio ozbiljan, a ona, iako mu to nijepokazivala, imala istinski strah od njega. Volela je kao svaka majka svoju decu, brinula se o njima, ali muž je bio iznad svega...

Siniša Paunović
 

Lada

Legenda
Poruka
52.238
"Kada se zavesa podigla, pojavio se buljuk belih Vranjanki. Šalvare su zašuštale, dukati zveckali i zapevalo se Šano, dušo Šano ... Ja pomislih da ćemo imati da gledamo nešto kao Đido, Riđokosa, Potera, niz šaljivih "slika iz narodnog života", sa mnogo pesama i igara, i sa obaveznom svadbom na kraju. Ali, ukoliko se radnja razvijala, tragični karakter se sve više ispoljavao: poslednji čin, koji se ipak svršava sa svadbom, mrtvački je tužan. Za četiri čina čoveku ostaje srce stegnuto, i nije u stanju da se nasmeje.

Jer, sav dramat G. Stankovića jeste jedna bolna nostalgija ljubavi, samrtna pesma mladosti koja u grob silazi... Cela Koštana je tužna povest zgaženih srdaca i promašenih života. Svi ti ljudi mnogo se vesele, ali od njih niko nije veseo. Oni mnogo pevaju ali su to labudove pesme...

Koštana je jedna od najlepših, najpoetičnijih i najdubljih pesama cele naše književnosti."

Jovan Skerlić
 

Lada

Legenda
Poruka
52.238
Priznajem da mnogo menjam i verujem, kunem ti se, da ne činim to iz neke pasije, već prosto nikad mi nije kako hoću. Sve mi je da ga popravim, doteram, i da ne ispadne što ne bi tebalo..."

Iz pisma Paji Markoviću Adamovu.
 

Lada

Legenda
Poruka
52.238
Svako mora da ima upaljen fenjer u glavi. Da mu svetli danju i nocu. Jer, ko ne svetli iznutra, taj ne živi. Fenjer pomaže da bolje vidimo lica, predmete, šta se dogadja. On pomazze da odaberemo, nanižemo i svaku sitnicu povežemo u sliku, u pletivo; da u jednom životu otkrijemo sto drugih. Bez upaljenog fenjera nema ni reči, nema priče u kojoj život diše, jeca ili se razliva od miline.

Danas mi je sasvim jasno da su devičanstvo i razbludno, čisto i “prljavo” (djavolsko) samo dve strane jednog istog. Celovita prestava o ženi bez njih je nemoguce. I ja bih, da nije toga, bio polovičan i neostvaren. Stoga, iako nije sve u meni čisto, ja ne patim.. naprotiv, iz potaje merkam i u snove prizivam i jedno i drugo. Otuda i ti moji “pokvareni” snovi.

Bora Stankovic
 

Lada

Legenda
Poruka
52.238
..Mitka: I ja gu ne znajem. Samo gu u noc cujem i u s’n snujem. A pesma je moja golema: Kako majka sina imala, cuvala, ’ranila. Dan i noc samo njega gledala. Sto na sina dusa zaiskala, sve majka davala, a sin – bolan! Porasnaja sin. Dosla snaga, mladost... Dosle basc, cvece, mesecina; Zamirisale devojke!... Sin poleteja. Sve sto iskaja, sve imaja. Hatovi, puske, sablje, zene. Koju devojku nije pogledaja, samo njojne kose neje zamrsija i usta celivaja. Nijedna mu ne odrece, nijedna ga ne prevari; a on sve gi celivaja, sve varaja i - bolan, bolan bija. Bolan otkako se rodija. – To sam ja!... Pa od t’j bol, jad – dert li je, prokletija li neka -
eve na nogu ginem. Idem, pijem, lutam po mejane, dert da zaboravim, s’n da me uvati. A s’n_me ne vaca. Zemlja me pije... Noc me pije... Mesecina me pije... Nista mi nije, zdrav sam, a – bolan! Bolan od samoga sebe. Bolan sto sam ziv. Otkako sam na svet progledaja, od t’g sam jos bolan. (Seda. Gleda u Kostanu, coceke, devojcice. Izvaljuje se, da ih bolje vidi.) Eh, deca, deca slatka! Pojte! Pustite glas. Ali cist glas! Iskam da slusam vas mlad, sladak, cist glas. Zasto moje se je srce iskubalo, snaga raskomatala, ostarela... Zalno, tesko da mi pojete!
Kostana (sa sazaljenjem): Koju, gazda-Mitke?

Mitka: Koju? Eh, Kostana, zar jedna je pesma zalna? Znas li sta je karasevdah? I toj tezak, golem, karasevdah! Tuj bolest ja bolujem. (Pokazuje na sebe.) Eve ostare, a jos se ne nazive, jos ne napoja’ i ne naceliva’... Jos mi za lepotinju i ubavanju srce gine i vene! Aha !... Poj, Kostan, kako k’d se od Karakule na Bilacu, Presevo i Skoplje udari. Noc letnja. Sar-planina u nebo strci, a ispod njuma leglo pusto i mrtvo Kosovo. Drum sirok, prav, carski. Po njega se rasipali hanovi, seraji, basce, cesme. Mesecina greje... Martinka mi u krilo, konj, Dorca moj, ide nogu pred nogu, a calgidzije, sto gi jos od bilacki han povedesem, peske idev iza mene. Sviriv mi oni i pojev. T’nko i visoko kroz noc i na mesecini sviriv. A iz seraji i basce, kude mlade zene i devojke oko sedrvan i na mesecini oro igrav, grneta sviri, dajre se cuju i pesma... I toj ne pesma, vec glas samo. Mek, pun glas. Sladak glas kao prvo devojacko milovanje i celivanje. Pa taj glas ide, s’s mesecinu se lepi, treperi i na men’ kao melem na srce mi pada. (Kostani) I Kostan, tuj pesmu, toj vreme da mi pojes... A toj vreme vise ne dodje. Ete za toj cu vreme ja zalan da umrem, s’s otvoreni oci u grob cu da legnem. Poj „zal za mladost”... Za moju slatku mladost, sto mi tako u nisto otide, i brgo ostavi. Poj i vikaj gu. Moli gu, neka mi se samo jos jedanput vrne, dodje, da gu samo jos jedan put osetim, pomirisem... Ah! (Peva.)

Da znajes, mome, mori, da znajes,
kakva je zalba za mladost,
na porta bi me cekala,
od konja bi me skinula
u sobu bi me unela,
u usta bi me ljubila –
of, aman, zaman, mlado devojce,
izgore mi srce za tebe!...

Bora Stanković- Koštana
 

Lada

Legenda
Poruka
52.238
„Опет
сам те сневао! Како жалим што сан оде, те и ти с њиме! Али хвала и сну.
Слађе је сневати неголи збиљу гледати и гушити се од наврелих осећаја,
успомена, и тешка, хладна, самотна живота...“

„Увела ружа
bora.jpg
 

Lada

Legenda
Poruka
52.238
Kada se zavesa podigla, pojavio se buljuk belih Vranjanki. Šalvare su zašuštale, dukati zveckali i zapevalo se Šano, dušo Šano ... Ja pomislih da ćemo imati da gledamo nešto kao Đido, Riđokosa, Potera, niz šaljivih "slika iz narodnog života", sa mnogo pesama i igara, i sa obaveznom svadbom na kraju. Ali, ukoliko se radnja razvijala, tragični karakter se sve više ispoljavao: poslednji čin, koji se ipak svršava sa svadbom, mrtvački je tužan. Za četiri čina čoveku ostaje srce stegnuto, i nije u stanju da se nasmeje.

Jer, sav dramat G. Stankovića jeste jedna bolna nostalgija ljubavi, samrtna pesma mladosti koja u grob silazi... Cela Koštana je tužna povest zgaženih srdaca i promašenih života. Svi ti ljudi mnogo se vesele, ali od njih niko nije veseo. Oni mnogo pevaju ali su to labudove pesme...

Koštana je jedna od najlepših, najpoetičnijih i najdubljih pesama cele naše književnosti."

Jovan Skerlić

izvor:riznicasrpska
 

Lada

Legenda
Poruka
52.238
NEČISTA KRV je zamišljena prvo kao pripovetka koja je objavljivana niškom časopisu Gradina. Štampanje je preknnuto jer je uredmik odbio da objavi scenu Sofke sa umobolnim Vankom, a Bora nije hteo da menja tekst. Roman je završio 1909. Dok je bezuspešno pokušavao da nađe izdavača objavljivao ga je u nastavcima u Letopisu matice srpske.

1910. Budući da je odbijen i od Kolarčeve zadužbine odlučuje da svoj prvi roman, Nečistu krv, objavi sam. Zato objlvljujeje "Književni oglas" koji će A. G. Matoš štampati u Zagrebačkom Savremeniku.
 

Lada

Legenda
Poruka
52.238
Radoje Domanović Borisavu Stonkoviću, književniku

Ti znaš mene, ja znam tebe. Suviše je izlišno da ne kažem smešno, kad me ti pitaš u kakvom sam ti svojstvu uputio pitanje: "da li kao ovlašćeni branilac današnjeg režima, ili kao privatno lice?" Ja se nikad ne bih stideo da branim današnji režim, kad ga ko nepravedno napadne, niti bih se ustezao, da ukažem prstom na mane, ako ih ima...


Borislav Stanković Rodoju Domanoviću

Posle 29. maja privremena vlada poslala me je na stranu. Čak sa većim dodatkom, nego što bih pre imao: sa stipendijom Ministarstva prosvete i, iz Ministarstva finasija...

Posle desetinu dana dobija naše poslanstvo depešu ministra spoljnih poslova g. Nikole Pašića, kojom se imam repatrirati.

Vratio sam sam se u raskućenu kuću, ne svršiv ništa, sa dugovima bez svoje krivice, i ponižen. Otišao sam u Min. finasiaja da i lično protestujem. Odgovoreno mi je da je zato morao ministar spoljnih poslova da me repatrira što je ministar prosvete g. Ljubomir Davidović odgovorio mome ministru, kad ga je ovaj pitao o meni: Kako ja nikakva posla memam sa Ministarstvom prosvete.

Samouprava, 23. novembra 1904.
 

Lada

Legenda
Poruka
52.238
"A Vranje Bore Stankovića, u ono vreme, na onoj tursko-srbijanskoj granici, to je bila jeka od življenja, trusovi volje i strasti i starinske popogane muške vlasti... vuče nas taj Bora i milom i silom u svrj vilajet; kroz uličice, groblje i portu sa posebnim, punopravnim stanovništvom prosjaka, božjaka, ludaka, propalica i badavadžija, sa srpskim, turskim i arnautskim imenima. To, tada i takvo Vranje - beskrajno jedenje i pijenje; zamorno lickanje kuća za praznik; uzbuđeno dočekivanje zvanica, namernika i rođaka koji svi imaju sva prava u kućama svojte; tišina gore dole po uskim stepenicama spljoštenih kuća koje sve ipak imaju i doksat i sprat i gornju sobu gazde. Šalvare, mintani, kolije, lakovane cipele hadžije; rađena ženskim rukama, prljava obuća, kako bi je gosti, pri odlasku, lako nazuli. Trupkanje, u čarapama bez broja nekih slugu i sluškinja koji nose, i nose, u tepsijama, što se danima peklo i mesilo. Čuje se i svirka Cigana, zvekću na mladim ženskim grudima dukati i dubli. A uz svečane ceremonije obavljaju se, tiho, i poslovni dogovori: prodaje se mrtva i živa roba, teslimi se roba iz amama gde vrište devojke i mlade žene. I sve je oblo i toplo, i kukovi, i mišice, i plećke, i ramena, a grudi mladih devojaka iskaču, nadimaju se, vise preko ograde.

...Borino je vreme bilo vreme šalvara i zlatnih nanogvica, vreme romantike, hadžijanja i bekrijanja i slatkog nerada, i vazdan novaca i u hadžiJe i u seljaka."

Isidora Sekulić
 

Lada

Legenda
Poruka
52.238
- Opet sam te snevao! Kako zalim sto san ode, te i ti s njime!
Kako bih voleo da to ne bese samo san, san i nista vise. Ali hvala i
snu. Sladje je snevati negoli zbilju gledati i gusiti se od navrelih
osecaja, uspomena, i teska, hladna, samotna zivota... Da, sladji je
san, san detinjstva i mladosti...
Hajde da snevamo:
Bili smo komsije. Tvoja majka samo tebe, moja majka samo mene
imadjahu.
...
Majka je moja zelela da ja postanem ono sto moj otac ne bese: da
povratim izgubljeno imanje, uzdignem i jos lepsim sjajem obasjam vec
pomraceno ime nase.
...
Ja sam samo to znao da ti nisi za mene, da si mnogo dole, nisko,
nisko! I da je cak to dosta od nas sto ti dopustamo da si kod nas,
te da nas sluzis, da mi kao rodjenu bratu ugadjas i da, gledajuci
me, smesis se blago i trudis da pogodis svaku moju zelju, smatrajuci
se srecnom ako mi je ispunis. Za tebe bejah Bog, idol i najsvetije
bice.
...
Da, bili smo deca. Ali ne! Samo si ti bila dete, a ne i ja. Ja
sam bio vec zreo. No ti bese pravo dete. Nikad necu zaboraviti ona
nasa milovanja kojima si se ti podavala bezazleno.
...
Eto, tako je to bilo! Znao sam ja da necu naci vernije, istrajnije
i ropskije ljubavi od tvoje: znao sam da bi me negovala i cuvala kao
ocinji vid... Znao sam ja sve to, pa ipak... Da, nisi i ti bila
bogata, iz znane kuce, i nisi bila visa od mene. Pece me! Boli!
Ali i ja nisam svemu tome bio kriv. Jer, koliko puta, umoren i
obuzet sumnjom da mozda necu ono biti cemu tezim, koliko puta,
kazem ti, odrekao bih se svega. I da onda, uz tebe, ljubljen,
prospavam svoj san.
...
Nisi se udala. Svi su znali zasto neces, i vise ti se svetili
nego sto su te sazaljevali. I ja sam znao, ali sam cutao. Nisam
znao sta da radim. Nisam hteo da te dam drugome, da tu tvoju lepotu,
milinu, ljubav i srecu ima. Bilo mi je tesko i mucno pri pomisli da
ce te drugi grliti i ljubiti; da ce drugi piti ljubavi iz tebe, tog
cistog, jos neproteklog izvora... A ovamo? Da nije bilo te tvoje
slepe predanosti, poverenja i ljubavi, ja bih znao sta da radim.
Ali ti? Nisam te smatrao za visu no ostale, ali ipak si bila nesto
drugo, nesto sto me je sprecavalo da postupim kao sa ostalima.
Borio sam se, mucio, lomio, i topio gledajuci te tako lepu, krasnu
i razvijenu, tek procvatu...
...
Volim te, volim...volim!... - I sve te vise stiskah, grljah,
ljubljah... I, prigrljenu, potpuno pripijenu uza se, drzah te;
osecah ti laku trzavicu i toplotu tela... Ah! I, mesto radosti,
srece, strasti, mene luda i bedna, obuze beskrajna, velika, teska
tuga... Suze mi navrese.
- Da li ce ikada biti duse koja ce me ovako voleti?
...
I ti - ne dani, vec noci! Ja ne mogu vise. Placem. Uzalud su
suze, uzalud je sve! Proslo je, i ode! Ne povrati se! Sta mogu sad
ja, do samo suze?!...
...
I odose. Moja majka visoko, lako, ponosito, a tvoja zgrceno i
zanoseci se.
Ne znam sta je bilo i cime su te nagnali da pristanes, samo na
materinom oku spazih jos neosusenu veliku suzu, kad se vrati i rece:
- Svrseno je!
Ja? Isprva kao da se oslobodih, dahnuh sto sam te skinuo s vrata,
ali me posle uhvati strah. Bojao sam se. Porazen svojim kukaviclukom,
drhtao sam kao prut. Dahire, cemaneta, zajecase, uzdigose se i
pocese pistati po obasjanim i mirnim visinama. Oh, a u njima ko da
bese neke demonske, strasne naslade i zadovoljstva; osvetne i
zlurade, tajanstvene srece sto mi te otese, uzese od mene. Kao
da te ti glasovi ponese sa sobom gore, u visine, kresteci i
pisteci... sveteci se meni, koji se cas radovah sto se otresoh
tebe, cas opet drhtah i plakah silno, jako, krijuci se da me ko
ne spazi i vidi!...

Uvela ruza Borisav Stankovic
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
110.631
Borba erosa i etosa u delima Bore Stankovića

Doživljaj ljubavi u delima Bore Stankovića, bez obzira na to da li je reč o istinskoj ljubavi ili samo o jakoj strasti, ili i o jednom i o drugom, uvek je punokrvno istinit. Žena i ljubav prema ženi (odnosno ljubav muškarca i žene) nesumnjivo zauzimaju jedno od centralnih mesta u stvaralaštvu ovog pisca. Bilo da je posredi socijalno-ekonomska drama jednog društva, porodični udes ili tragična sudbina pojedinca, šta god da je povod ili posledica određene radnje, u prvi plan uvek izbija ljubavna priča, po pravilu – nesrećna.

U Stankovićevom Vranju, kaže Dučić, kao da se nikad ne spava, nego se ljubi i plače dan i noć, kao nekad u trubadurskoj Provansi. Čini se da je ljubav svemoguća, da može srušiti svaku, i najveću prepreku pred sobom. Ako ne ljubav, onda žena svakako najsnažnije „pomera” čoveka. Borini junaci se, iako retko delaju da bi ono što žele i ostvarili, povode za dramom i čežnjom zaljubljenog srca, zbog koje se čini da je sve izgubljeno, da propada svet.

Analazirajući snagu uticaja ljubavi i žene na ličnost i stvaralaštvo Bore Stankovića, Jovan Dučić piše: „Ja sam dobro poznavao Borisava Stankovića. Duboko moralan lično i krajnje uzdržljiv, Stanković, moj prijatelj, govorio mi je nekad i u običnim mladićskim razgovorima tako jezivo i uplašeno o ženi, kao što se govori samo o zemljotresima i o pomorima.”

Ispratimo li od početka do samog kraja sve, pa čak i epizodne ljubavne priče opisane u delima Bore Stankovića, uvidećemo da se nijedna ne ostvaruje do kraja. Zašto je to tako?

U psihologiji čitavog sveta koji je Stanković u svojom pripovetkama, romanima i dramama oživeo preovlađuje, pre svega, strastvenost. Od strasti niko nije zaštićen, naprotiv. Čak i „božji ljudi” od nje stradaju. Ukoliko je ličnost psihološki kompleksnija, utoliko više je strast u njoj desruktivnija. Do potpune realizacije ljubavi ne dolazi, i pored snažnih emocija, jer se željena ljubav ne traži dovoljno uporno i predano; junacima nedostaju snaga i volja da se sa preprekama izbore, pa svaki unutrašnji impuls na kraju biva stavljen u drugi plan. Unutrašnje zabrane, prouzrokovane spoljašnjim, deintenziviraju i lagano uništavaju strast i želju za realizacijom ljubavi. Potencijalni ljubavnici i srećnici se za tili čas , prepušteni jednom jedinom izboru, jer bi svaki drugi predstavljao neoprostivi bunt, pretvaraju u istrošene, prazne, izgubljene i u svakom pogledu unesrćene osobe.

Jerotićev tekst, „Erotsko u delu Bore Stankovića” na vrlo zanimljiv način pokušava da da odgovor na pitanje zašto se Borine ljubavi (one iz privatnog života, kao i one predstavljene u njegovim delima) nikada ne ostvaruju. Naime, pretpostavka da je lik majke, snažnog, ali kratkog delovanja, morao biti jako utisnut u piščevom sećanju, ostavljajući u jednom delu njegove Anime idealizovan lik žene uopšte, izgleda sasvim osnovana. Sa druge strane, suprotnu polovinu piščeve Anime predstavljala je baba Zlata, energična, ambiciozna, samouverena i otresita žena, koja je Boru odnegovala usled ranog gubitka roditelja. Svakako, nije bilo nimalo jednostavno pomiriti i uskladiti u sebi ova dva suprotna lika Anime. Nedostatak snažnih muških likova u Borinom detinjstvu i preovladavanje dominantnih ženskih figura uticalo je neopozivo, kako na Borinu ličnu slabost u sukobu sa životom u Vranju, a potom i u Beogradu, tako i na delovanje njegovih književnih likova.

Snovi o ljubavi, često prisutni kao prateći deo mnogih ljubavnih priča ovog pisca, mogu se posmatrati kao neka vrsta kompenzacije za razna lišavanja, počevši od onih u ranom detinjstvu (gubitak roditelja), do onih u već zrelom dobu (nezadovoljstvo i neispunjenost u ljubavi, sukobi sa okolinom). Vladeta Jerotić primećuje: „A šta tek treba reći kao psiholog o Borinoj ženi koju je upoznao, prema Siniši Paunoviću, na maskenbalu, maskiranu u mornarsko odelo! Kad se oženio njome bilo mu je dvadeset sedam, njoj trudeset godina. I sada ne znam zašto se njome oženih. Znam da je nikad ne videh radosnu, nasmejanu. Uvek sa stisnutim usnama, kosim pogledom i tihim disanjem (iz Stankovićevog pisma koje se čuva u Narodnoj biblioteci u Beogradu)”.

Po Jerotićevom mišljenju, Borino pisanje, na neki način, predstavlja vid sublimacije erosa. Svaki uspeli lik u njegovom stvaranju lična je sublimacija silne unutrašnje čežnje i tragike neizbežnog promašaja u ljubavi. Povodom Nečiste krvi Jerotić se pita: „Zar svekar Marko u Nečistoj krvi, koji ogromnom snagom savlađuje isto tako ogromnu strast prema Sofki, ali onda sebe uništava, kao u grčkim tragedijama, nije sam pisac koji nadvladava neispunjen eros, ali i onda ne može da izbegne uništavanje sebe, iako postepeno? Zato se moramo upitati nije li u Marku – Bori bilo nekog viška strasti, godinama nagomilavane, a neiživljene strasti, koja zbog toga nije više mogla ostati samo erotska, već je postala i agresivna strast, opasna za druge (Sofku), otud i samokažnjavanje da se ne bi neko drugi uništio!”.

U životima Borinih ličnosti strast se snažno ispoljava u mnogobrojnim oblicima, počevši od onog zdravog i očekivanog zahteva čovečje krvi i mesa, preko morbidnih prohteva u incestu, svekra prema snaji, pa i oca prema ćerki. Tako se, usled sukoba onoga što jeste i onoga što „bi trebalo”, vodi nepresušna unutrašnja borba između viših čistijih pobuda i najgrubljih čulnih pobuda. Međutim, strast nikada ne trijumfuje; njoj se uvek na putu preprečuju ogromne i fatalne prepreke, koje je na kraju uguše. Tako je čitavo književno delo Bore Stankovića jedna očajna pesma nezadovoljene strasti, otpevana od strane posebno ženskih, ali i muških likova.

Priča o prošlosti, snevanje o njoj, žal za mladost, kao i druge teme sličnog usmerenja, nisu samo uslovi psiholoških i emotivnih pročišćenja u životima neostvarenih ličnosti Stankovićeve proze već i nova mogućnost književne forme. Naime, prošlost kao konrapunktna tema i vrednost omogućavala je Borisavu Stankoviću da svoje junake stavlja u potpuno nove i neočekivane egzistencijalne situacije. Ispovedajući prošlost, Bora Stanković je ostao savremen.

„Niko u srpskoj književnosti pre Borisava Stankovića nije ispoljio stvaralačku spremnost da ide do kraja u razvijanju tabu-motiva seksualnosti. Prvi je on prozreo i prezreo patrijarhalni stid pred Erosom. Prvi južnjak u srpskoj književnosti uneo je u nju, stidljivu i patrijarhalno zazorljivu, ono što se anegdotski veruje za južnjačko poreklo – jaku krv, plotsku veru, erotski naboj, strasnu potrebu za slobodom i radošću seksualnosti. Ali je uneo u nju i južnjački toplu setu što to neponovljivo erotsko bogatstvo mora u ništa da otide pred cenzurama spolja i iznutra. Svu svoju umetnost Bora Stanković je posvetio ljudskoj žudnji za ljubavlju i slobodom. Nadahnut tim idealima, on je naš savremenik, a to će ostati i budućim naraštajima.”

Danica Petrović
 
stanje
Ova tema je zatvorena zbog neaktivnosti. Molim objavite novu temu i pridružite se diskusiji.

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.