Quantcast

Borisav Stanković

Neno

Iskusan
Moderator
Poruka
6.421
Borisav Bora Stanković (Vranje, 31. mart 1876 — Beograd, 22. oktobar 1927) bio je srpski pripovedač, romansijer, dramatičar i jedan od najznačajnijih pisaca srpskog realizma. Rođen je u Vranju i vrlo rano je ostao bez roditelja, pa ga je odgajila majka njegovog oca, baba Zlata. Završio je Pravni fakultet u Beogradu 1902. godine.

Svoju najpoznatiju dramu Koštana objavljuje 1902. godine, gde prvi put u književnom delu koristi vranjski izgovor, što izaziva velike kritike.

Svoj najpoznatiji roman Nečista krv objavljuje 1910. godine, dobijajući pozitivne kritike. Za vreme Prvog svetskog rata biva zarobljen i transportovan u logor Derventa. Posle rata radi u Ministarstvu prosvete Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Umro je 1927. godine u Beogradu.
Bora_Stanković-mlad.jpg


Biografija
Rođen je 31. marta 1876. godine u Vranju od oca Stojana, koji je bio po zanimanju obućar, i majke Vaske, ćerke bogatog vranjanskog trgovca Riste Grka.[1] Imao je mlađeg brata Timotija koji je umro u drugoj godini.[1] Otac mu umire 1881. godine, a majka 1883., tako da se od tada o njemu starala Zlata, njegova baba po ocu. Baba Zlata je poticala iz stare ugledne, ali osiromašene vranjanske porodice i često mu je pričala o „starom“ Vranju.

U Vranju je završio osnovnu školu i sedam razreda gimnazije (koja danas nosi njegovo ime). Osmi razred je završio u Nišu gde je i maturirao [2] Baba Zlata umire 8. februara 1896., iste godine kada on upisuje Ekonomski odsek Pravnog fakulteta u Beogradu.Zbog nedostatka novca prodaje kuću lokalnom svešteniku.

Godine 1900., izdaje, u časopisu Zvezda treći čin dela Koštana, koje je po njegovim rečima pozorišna igra u četiri čina. Cela drama štampana je u Srpskom književnom glasniku 1902. godine, iako je Stanković više puta prepravljao sve do konačne verzije 1904. Iste godine završava Pravni fakultet u Beogradu i ženi se Beograđankom Angelinom Milutinović. Sa njom je imao 3 kćeri. U periodu 1903-1904. provodi nekoliko meseci u Parizu, a posle povratka radi kao carinik i poreznik.

Objavljuje roman Nečista krv 1910. godine, koji je odmah proglašen za remek delo srpske književnosti. Godine 1915. ostavlja porodicu u Kraljevu i kao poslanik Ministarstva vera se povlači pred neprijateljem u Niš, sa moštima Stefana Prvovenčanog. U Podgorici ga Austrougari zarobljavaju i interniraju u Derventu. Jula 1916. godine uz pomoć prijatelja biva pušten kući u Beograd. Tamo piše kulturnu rubriku u Beogradskim novinama kako bi prehranio porodicu.

Godine 1920. postaje činovnik Ministarstva prosvete u Umetničkom odeljenju.[4] U aprilu 1924. slavi tridesetogodišnjicu književnog stvaralaštva i njegova drama Koštana se opet štampa i igra.

Dana 22. oktobra 1927. godine umro je u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju.

Književno delo
Njegovo celokupno književno delo je vezano za Vranje, iako je u Vranje retko odlazio i nema podataka da je ikada bio u okolnim selima; čak nije poznavao geografski položaj materijalnih mesta. U jednom predavanju je priznao da je svoje likove oblikovao prema pričama koje je slušao i spajao elemente više ličnosti kako bi njegovi likovi delovali punije. Njegovo stvaralaštvo uglavnom se svrstava u realizam, ali ima osobine koje naginju ka naturalizmu. Novija kritika svrstava ga u začetnike moderne srpske književnosti.

Uveo je vranjanski govor u književnost, zbog čega je bio stalno kritikovan od strane mnogih savremenika školovanih na zapadu. Oni su kritikovali njegov jezik i stil pisanja, govoreći da su njegova dela „nepismena i orijentalna.“

Javljajući se u vreme kada se mlađa generacija sve intenzivnije orijentiše prema zapadnjačkim uzorima, ostaje privržen realističkim tradicijama; dela su mu prožeta osećanjem naklonosti prema patrijarhalnom svetu stare Srbije. Opisujući tragične ličnosti, junake koji propadaju kao „poetične žrtve ljubavi“, dao je upečatljivu sliku zavičajnog Vranja, raslojavanje i degeneraciju starih trgovačkih porodica, prodiranje seoskog elementa u grad. Bio je slikar strasnih sukoba i nostalgije za mladošću. Proza mu je nadahnuta osećajem fatalizma i istočnjačke čulnosti. Pored pripovedaka i romana okušao se i kao dramski pisac. Beogradske prilike za vreme Prvog svetskog rata opisao je u memoarskom delu Pod okupacijom.

Nijedan njegov rukopis nije sačuvan.

Bibliografija

Knjige
Majka na grobu svoga jedinca, prvi objavljeni rad, pesma. „Golub“, 1. XI 1894.
Iz starog jevanđelja, Beograd, 1899.
Koštana, „Komad iz vranjskog života u četiri čina s pevanjem“, Beograd, 1902.
Božji ljudi, Novi Sad, 1902.
Stari dani, Beograd, 1902.
Koštana, Dramske priče, Sremski Karlovci, 1905.
Pokojnikova žena, Beograd, 1907.
Nečista krv, Beograd, 1910.
Njegova Belka, Beograd, 1921.
Drame. (Koštana. — Tašana. — Jovča. — Dramatizacija Nečiste krvi), Beograd, 1928.
Pod okupacijom, Beograd, 1929.
Sabrana dela, I—II, Beograd, „Prosveta“, 1956.
Gazda Mladen, 1928.

Pripovetke
Baba Stana (1907)
Bekče (1901)
Biljarica (1902)
Copa (1902)
Č'a Mihailo (1902)
Đurđevdan (1898)
Jovan (1902)
Jovča (1901)
Jovo-to (1909)
Ludi Stevan (1902)
Ljuba i Naza (1902)
Mace (1902)
Manasije (1902)
Marko (1902)
Menko (1902)
Mitka (1902)
Moj zemljak (1909)
Naš Božić (1900)
Nuška (1899)
Njegova Belka (1920)
Oni (1901)
Paraputa (1902)
Pokojnikova žena (1902)
Rista krijumčar (1905)
Stanko „Čisto brašno“ (1902)
Stanoja (1898)
Stari dani (1900)
Stari Vasilije (1906)
Stevan Čuklja (1906)
Taja (1901)
Tetka Zlata (1909)
U noći (1899)
Uvela ruža (iz dnevnika) (1899)
U vinogradima (1899)
Zadušnica (1902)

Wikipedia
 

Neno

Iskusan
Moderator
Poruka
6.421
Tragična sudbina Koštane
Lepota joj je donela samo nesreću, udata na silu, pa proterana!


kostana.jpg


Zanosna Malika imala je sve samo ne lak život!

“Koštana” je drama srpskog književnika Borisava Stankovića. To je jedno od najčešće igranih i najradije gledanih komada u srpskim pozorištima.

Stanković je ovo delo prvi put napisao kada je imao oko 24 godine, ali ga je više puta prepravljao. Drama je prvi put štampana u celosti 1902. godine u Srpskom književnom glasniku. Konačna verzija objavljena je kao zasebna knjiga 1924. godine. Verzija iz ove godine je poslužila za sva druga štampanja.

Kako je Malika postala "Koštana"?
Ipak, ono što većina ljudi ne zna je činjenica da je Stankovićeva Koštana stvarno postojala! Zvala se Malika i bila je čuvena romska pevačica zbog koje su age i begovi vranjanski “gubili glave i rasprodavali imovinu”. Od malih nogu je svirala i pevala sa ocem i bratom po kafanama i privatnim slavljima, a zbog lepote i šarma pročula se nadaleko.

Bora Stanković je u svom delu napisao da lepotica nadimak duguje "krupnim očima kao u košute". Stariji u Vranju i danas pričaju kako su je tako upravo oni prozvali jer to ime u njihovom kraju ima posebno značenje. Naime, "Koštan" tamo znači "kesten" i to onaj čvrst, jedar, a cela Malikina pojava je ličija na vitko, vretenasto kestenovo stablo omiljeno u tom kraju.

I o tome da li su se Bora i Malika ikada sreli postoje različite verzije. Po jednoj, to se dogodilo samo jednom – budući pisac tada je bio gimnazijalac i u mehanu u kojoj je Malika pevala došao je samo jednom i to baš kako bi se uverio u njemu lepotu i čari. Video ju je, ali nisu razmenili nijednu reč.

Po drugoj priči, onoj koju je posle i Bora Stanković podržao, on je, odrastajući u Vranju, za lepu romsku pevačicu samo čuo jer je njena trupa bila najbolja i najčešće pozivana da nastupa po kućama imućnih Vranjanaca, ali je pre pisanja “Koštane” zapravo nikada nije video. Njihov prvi susret odigrao se u jednoj kafani u Vranjskoj banji mnogo pošto se Borina “Koštana” već igrala u pozorištima širom Srbije.

Koštana tužila Boru
Zanosna Malika imala je sve samo ne lak život, a lepota joj je, kao i mnogima pre i posle nje, donela samo nesreću. Udata je na silu (baš kao i u Borinoj drami) za izvesnog Maksuta Rašitovića i nakon toga je proterana iz Vranja.

Jednom kada su lepota i slava prošli, od Koštaninih "daira punih zlatnika" nije ostalo ništa. Život je provela u bedi i siromaštvu u straćari na periferiji Vranjske banje negujući dvojicu svojih sinova i dve ćerke iz muževljevog prvog braka.


Koštanin život sveo se na prosjački štap, bedu, siromaštvo i muku. Za cigaru i čašicu rakije po varoši je svima koji su želeli da je slušaju pričala o staroj slavi, prohujalim vremenima, kako je kralju Milanu u uvo pevala “Slavuj pile, ne poj rano” i kako je baš ona “TA” Koštana Bore Stankovića.

Verovatno su upravo težak život i jad i naterali Maliku da 1927. godine tuži Boru Stankovića tražeći da od slave njegovog dela dobije deo novca. Ona je bila nepismena, ali priča kaže da ju je jedan advokat ubedio da mogu izvući deo autorskih prava.

Tadašnja štampa je o slučaju naširoko pričala, ali je većina bila otvoreno na strani Bore Stankovića. Koštana je iz spora izašla kao gubitnik, ponižena i javno ismejana.

Odgovor Bore Stankovića na Koštaninu tužbu
"E, hajd’ baš da odgovorim mome "ortaku" - Koštani.

Koštanu, posle mog sećanja iz detinjstva o njenoj igri i pevanju po svadbama, prvi put sam u životu video u Vranjskoj Banji, kada se „Koštana“ već igrala u Narodnom pozorištu.

Sva njena pričanja o njenim doživljajima sastojala su se u tome, da je častim rakije, a od moje žene, zatim g-đe Spasić i ženske publike, da izvuče koji par čarapa ili koju reklu. Da ona zna, po pričanju njenih savremenika, zašto su je prozvali Koštanom (kesten), odrekla bi se tog nadimka, a još manje bi tražila lažno uverenje da je ona bila taj kesten.

Analogno tome značilo bi, da svaki čovek u Vranju, koji se zove Mitke, imao bi pravo da traži tantijemu.

G. Vlajko Kocić, narodni poslanik koji hoće ovaj spor da zagladi, bolje bi učinio, da u svojoj novoj palati ustupi Koštani jednu sobu i da je izloži na prozoru, pa bi više zaradili i on i ona, nego što njena korisnica i njegova kirija iznose.

S poštovanjem Beograd, 11. marta 1927. Bora Stankovć

Tužan kraj i večni život na sceni
I tako je Malika nastavila da živi proseći i moleći za pomoć dok ju je starost neumitno sustizala. Najpoznatiju fotografiju starice koja je nekada svojom pesmom i igrom muškarce dovodila do ludila, a žene do gneva načinile su Helena King i Vida Metenson, vaspitačice “Amerikanskog doma za ratnu siročad” u Vranju.

Poslednje što se o njoj čulo štampano je u Politici 6. aprila 1941. godine. Bio je to primerak novina koji zbog nacističkog bombardovanja koje je počelo istog dana nikada nije pronašao put do čitalaca.

– A kada je pridobijete priča vam sve mnogo, mnogo… Cigareta i koji dinar tu mnogo pomažu. Možda bi htela da vam sve ponovi, da još jedanput zapeva i prstima zatrese daire, ali ne može. Sve je prošlo. Njenim bićem gospodare starost i beda. Jedino rakijom, kada je ima, greje staračku dušu, a Maksut je za to kori, što pije. Na njegove prekore ga ona molećivo gleda sa zatupelim sjajem u očima kao da bi mu htela reći: “Ne diraj me, još to mi je ostalo… – zabeležio je neki stari novinar Politike svoj susret sa Koštanom.

Veruje se da je Koštana – Malika preminula 1945. u 73. godini života u Vranjskoj banji.

Istorijski Zabavnik
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.920
Својом истанчаношћу, самосвешћу и дубоким моралним осећањем Софка је далеко изнад своје околине и зато њена тешка и незаслужена судбина представља снажну осуду ружне стварности и баналног света који све изузетно жели да сведе на своју просечну меру
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.920
Velika duša vranjske kaldrme

Kada bismo uspeli ceo rad koji je Bora Stanković za sobom ostavio da pretočimo u sliku, bila bi to scena opskurna, u izmaglici, dimu, negde pred svitanje. Na sceni nameštaj stamen, masivan i pohaban. Sinija, fildžan i vino, a likovi zagledani u ono što je prošlo, bez svesti i želje za budućnošću, trpeći sadašnjost.

Duša rascepana između želja i onoga što drugi imaju u planu, podrhtava, treperi kao list vinove loze nad bunarima staroga Vranja. U ovom gradu, na samom rubu razdora istoka i zapada, za tugu se živi, uz suze slavi, a uz pesmu žali. Želje se ne ostvaruju, već se za njima čezne i sa njima umire. Baš ovakav grad kolevka je svega što Bora Stanković jeste, i onoga što je iznedrio.

Bio je i ostao večiti boem, voleo je kafanu i pesme cigana, bežao je od kuće i tražio utehu u muzici i čaši. Savremenici ga opisuju kao časnog čoveka, pravdoljubivog, osetljivog i lepog, ali sputanog teškim okovima sredine i uvek onog centralnog gesla i misli: „Šta će čaršija da kaže?“

„Toj vreme Koštan’ da mi poješ. Toj vreme, mladost, poj Žal za mladost… Za moju mladost, slatku moju mlados’, što me ostavila, otišla od mene.. Poj žal za njuma i vikaj gu neka se vrne, neka mi dođe; da gu samo jos jed’n put osetim, pomirišem… Samo još jed’n put, neću više! Poj Koštan’ žal za njuma i vikaj gu da mi još jed’n put dođe…“ (Koštana)
Stvarni Mitke je izvršio samoubistvo, a Borin je ostao živ, da nas večno podseća na prolaznost mladosti, sreće, života, svega.

Malika Eminović, udata Rašitović, bila je prelepa romkinja koju su svi muškarci ondašnjeg Vranja potajno priželjkivali. Po njenom zanosnom plesu i glasu, nastao je lik Koštane. Bora je kao gimnazijalac prvi put ugledao i upijao pogledom, a po njenim očima nazvao lik, jer se na vranjanskom kesten zove koštan. Prolaznost mladosti i lepote, opisana u delu, doživela je i sama Malika. Od njene raskoši, u poznim godinama ostalo je samo Borino delo da o tome svedoči.

Lik koji se provlači kroz više pripovedaka jeste njegova ljubav iz mladosti, Pasa. Lepa devojčica iz komšiluka sa kojom se družio, odlazio na svadbe, slave, rad u vinogradu. Postoji priča da su se u mladosti i zavoleli i obećali jedno drugom, međutim, nju su udali dok je on završavao gimnaziju u Nišu.

To Bora nikad nije prežalio, i Pasa je bila i ostala glavni motiv neprežaljene ljubavi u mnogim njegovim delima. Kada je jednom prilikom sreo u poznijim godinama, nije bilo ni traga od one njene raskošne mladalačke lepote i postala je, kao što i sam naziv pripovetke kaže, uvela ruža.

„A ti beše uvek od sviju komšijskih devojčica najbolje i najlepše obučena. Tvoja majka iđaše jednako u seljačkom odelu, ali tebe kićaše i gizdaše kao najbogatiju. Kakva li beše tada, u šalvarama, kratkom, tesnom mintanu sa širokim rukavima, opasana boščicom, u lakim papučicama i povezane glave iđaše ti. A hod ti beše brz, lak. Prelaziš preko potoka, a ručice si digla uvis. Plave, velike oči oborila si dole i nogom biraš na koji ćeš kamen stati. Tvoja uska nedra i još tanji pas previjaju se čas na levu, čas na desnu stranu…“ (Uvela ruža)
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.920
Kaldrma kao svedok
Kaldrma baba Zlatine ulice pamti i danas odlučan korak literarnog genija, škripu kapidžika koji su krili znatiželjne devojačke poglede i setne uzdahe. Nevešti dodir dve ruke skriven u tami letnje noći, pa zatim klepetanje nanula praćeno lavežom pasa. Pamti i ostaje do danas nemi posmatrač istorijskih previranja, ljudskih sudbina, starih dana i duše jednoga grada.

 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.