Nobelovac bez Nobela
“Moja najveća “greška” je što nisam rođen u nekoj zemlji gde pesnici redovno jedu i ne završavaju u zatvorima zbog dva stiha ili bez ikakvog razloga.”
Kad čitalac sazna da je reč o prvoj polovini 20. veka, sve mu je jasno. Bude se asocijacije na glad, siromaštvo, teror, fatalno strogu politiku. Ako se pritom intenzitet pojača do panja – enigma je automatski rešena. Vaš odgovor je tačan – Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika.
Jedan od pesnika čija je najteža bolest bila politički režim
Borisa Pasternaka (Борис Леонидович Пастернак) su spoljašnje okolnosti okovale i onemogućile da se slobodno izražava, ali njegov genetski zapis i unutrašnji svet to sigurno nisu. Umetnički brak uvek podari dušu koja je osuđena na stvaranje. Tako su 1890. godine pijanistkinja Rozalija Kaufman (Розалия Кауфман) i slikar Leonid Pasternak (Леонид Пастерна́к) dobili sina.
Prikaz sina iz očeve olovke
Teško vreme nosi sa sobom i teške bolesti, te je Rozarija bila neurotična. Nije umela da objasni strah od mraka, a njeno osetljivo mentalno zdravlje joj je zaustavilo i karijeru. Pred sam nastup u Dvorani stubova u Moskvi, saznala je da joj oba sina imaju visoku temperaturu. Koncert je izvela bez greške, posle čega je obećala da ako joj se deca oporave, nikad više neće javno nastupati. Tako je i bilo. Nastavila je da se bavi muzikom isključivo kao profesorka.
Zahvaljujući ocu, mali Boris se upoznao sa umetnošću i njenim “radnicima”. Leonid je portretisao Tolstoja (Лев Николаевич Толстой), koji je često i rado bio gost porodice Pasternak. Isto tako, oslikavao je i prizore iz Jasne Poljane. Takođe, se družio i sa kompozitorom Skrjabinom (Алекса́ндр Никола́евич Скря́бин), koji je “kriv” za muziku koja je odzvanjala u Borisu.
Vojnik naoružan pesmom
Za prva sećanja Pasternak navodi trija Čajkovskog (Пётр Ильич Чайковский) koja su ga budila iz sna. “Kao hipnotički ples oblaka koji luduje omamljen kulskim suncem, tako mi je Čajkovski zvučao u mladosti.” – govorio je.
Međutim, interesovanje za muziku se utišava i prelazi u poeziju, pa i prozu. Tako Pasternak posle završenih studija filozofije, piše prve stihove. U tim vodama je najbrže plivao, ali se ipak pokazalo da je bio najbolji u prozi i to na osnovu samo jednog romana. Barem je tako ocenio žiri Švedske kraljevske akademije nauke.
Boris 1958. godine, tada mu je ostalo još dve godine do smrti uzrokovane rakom pluća
Za svoj jedini roman, “Doktor Živago”, Pasternak nije dobio Nobelovo priznanje 1958. godine. Reč “živago” deli koren sa ruskom rečju “život”(жизнь), ipak to nije bio dovoljan razlog ruskim vlastima da odobre i uzdignu najveće delo svog nadarenog žitelja. Politički vrh se hvata za skrivenu kritiku marksizma, staljinizma i zatvorskih logora. Dok su, sa druge strane, CIA i Britanska organizaciona služba prokrijumčarili roman u zemlju i štampali je na ruskom jeziku. Delo da bi bilo nominovano za Nobelovu nagradu mora da se štampa na maternjem jeziku pisca. Sve se radilo zarad poniženja SSSR-a, i sve to preko piščevih leđa. Nagrada je uručena tek 1989. godine Borisovom sinu, ali ostaje pitanje da odzvanja kao eho. Ima li smisla posle 30 godina?
Stvorio je “doktora za život”
Kao mladić izjašnjavao se kao futurista. Navodi da je čak bio i zaslepljen budućnošću, napretkom tehnologije, pa i pomodarstvom, simbolizmom… I tu nije bilo mesta ni za šta drugo. Naime, Marina Cvetajeva (Мари́на Ива́новна Цвета́ева) kvari tu koncepciju. Ona koja je živela za sve ili ništa, uticala je tako i na Pasternaka. Dragocenost i enormna količina najnežnijih emocija bila su najmanjim delom preneta u njihovom čuvenom dopisivanju. Toliki značaj su Marinina pisma imala za Borisa da ih je on davao prijateljici na čuvanje u sefu Skrjabinovog muzeja. Sluđen nije video ni na tom mestu sigurnost, te je ta prijateljica svako veče nosila pisma kući u obližnje selo kraj Moskve. Jednom prilikom umorna od posla zaboravila ih je u vozu. Tako možda i najvredniji Marinini zapisi bivaju zauvek izgubljeni.
Cvetajeva ga je nazivala “barsik”, tigrić u prevodu
– Poezija traži muziku usred meteža u rečniku.
– Ne volim ljude koji nikad nisu pali ili posrnuli. Njihova vrlina je beživotna i nije od velike vrednosti. Život nije otkrio svoju lepotu za njih.
– Kada veliki trenutak zakuca na vrata vašeg života, često nije glasniji od otkucaja vašeg srca i tako ga je vrlo lako propustiti.
“Moja najveća “greška” je što nisam rođen u nekoj zemlji gde pesnici redovno jedu i ne završavaju u zatvorima zbog dva stiha ili bez ikakvog razloga.”
Kad čitalac sazna da je reč o prvoj polovini 20. veka, sve mu je jasno. Bude se asocijacije na glad, siromaštvo, teror, fatalno strogu politiku. Ako se pritom intenzitet pojača do panja – enigma je automatski rešena. Vaš odgovor je tačan – Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika.
Jedan od pesnika čija je najteža bolest bila politički režim
Borisa Pasternaka (Борис Леонидович Пастернак) su spoljašnje okolnosti okovale i onemogućile da se slobodno izražava, ali njegov genetski zapis i unutrašnji svet to sigurno nisu. Umetnički brak uvek podari dušu koja je osuđena na stvaranje. Tako su 1890. godine pijanistkinja Rozalija Kaufman (Розалия Кауфман) i slikar Leonid Pasternak (Леонид Пастерна́к) dobili sina.
Prikaz sina iz očeve olovke
Teško vreme nosi sa sobom i teške bolesti, te je Rozarija bila neurotična. Nije umela da objasni strah od mraka, a njeno osetljivo mentalno zdravlje joj je zaustavilo i karijeru. Pred sam nastup u Dvorani stubova u Moskvi, saznala je da joj oba sina imaju visoku temperaturu. Koncert je izvela bez greške, posle čega je obećala da ako joj se deca oporave, nikad više neće javno nastupati. Tako je i bilo. Nastavila je da se bavi muzikom isključivo kao profesorka.
Zahvaljujući ocu, mali Boris se upoznao sa umetnošću i njenim “radnicima”. Leonid je portretisao Tolstoja (Лев Николаевич Толстой), koji je često i rado bio gost porodice Pasternak. Isto tako, oslikavao je i prizore iz Jasne Poljane. Takođe, se družio i sa kompozitorom Skrjabinom (Алекса́ндр Никола́евич Скря́бин), koji je “kriv” za muziku koja je odzvanjala u Borisu.
Vojnik naoružan pesmom
Za prva sećanja Pasternak navodi trija Čajkovskog (Пётр Ильич Чайковский) koja su ga budila iz sna. “Kao hipnotički ples oblaka koji luduje omamljen kulskim suncem, tako mi je Čajkovski zvučao u mladosti.” – govorio je.
Međutim, interesovanje za muziku se utišava i prelazi u poeziju, pa i prozu. Tako Pasternak posle završenih studija filozofije, piše prve stihove. U tim vodama je najbrže plivao, ali se ipak pokazalo da je bio najbolji u prozi i to na osnovu samo jednog romana. Barem je tako ocenio žiri Švedske kraljevske akademije nauke.
Boris 1958. godine, tada mu je ostalo još dve godine do smrti uzrokovane rakom pluća
Za svoj jedini roman, “Doktor Živago”, Pasternak nije dobio Nobelovo priznanje 1958. godine. Reč “živago” deli koren sa ruskom rečju “život”(жизнь), ipak to nije bio dovoljan razlog ruskim vlastima da odobre i uzdignu najveće delo svog nadarenog žitelja. Politički vrh se hvata za skrivenu kritiku marksizma, staljinizma i zatvorskih logora. Dok su, sa druge strane, CIA i Britanska organizaciona služba prokrijumčarili roman u zemlju i štampali je na ruskom jeziku. Delo da bi bilo nominovano za Nobelovu nagradu mora da se štampa na maternjem jeziku pisca. Sve se radilo zarad poniženja SSSR-a, i sve to preko piščevih leđa. Nagrada je uručena tek 1989. godine Borisovom sinu, ali ostaje pitanje da odzvanja kao eho. Ima li smisla posle 30 godina?
Stvorio je “doktora za život”
Kao mladić izjašnjavao se kao futurista. Navodi da je čak bio i zaslepljen budućnošću, napretkom tehnologije, pa i pomodarstvom, simbolizmom… I tu nije bilo mesta ni za šta drugo. Naime, Marina Cvetajeva (Мари́на Ива́новна Цвета́ева) kvari tu koncepciju. Ona koja je živela za sve ili ništa, uticala je tako i na Pasternaka. Dragocenost i enormna količina najnežnijih emocija bila su najmanjim delom preneta u njihovom čuvenom dopisivanju. Toliki značaj su Marinina pisma imala za Borisa da ih je on davao prijateljici na čuvanje u sefu Skrjabinovog muzeja. Sluđen nije video ni na tom mestu sigurnost, te je ta prijateljica svako veče nosila pisma kući u obližnje selo kraj Moskve. Jednom prilikom umorna od posla zaboravila ih je u vozu. Tako možda i najvredniji Marinini zapisi bivaju zauvek izgubljeni.
Cvetajeva ga je nazivala “barsik”, tigrić u prevodu
– Poezija traži muziku usred meteža u rečniku.
– Ne volim ljude koji nikad nisu pali ili posrnuli. Njihova vrlina je beživotna i nije od velike vrednosti. Život nije otkrio svoju lepotu za njih.
– Kada veliki trenutak zakuca na vrata vašeg života, često nije glasniji od otkucaja vašeg srca i tako ga je vrlo lako propustiti.
