Bora Ćosić i Srđan Vučinić dobitnici Nagrade Biljana Jovanović

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
129.769
Ovogodišnji dobitnici Nagrade Biljana Jovanović su Bora Ćosić za roman Ruski vrtlar i Srđan Vučinić za knjigu Srećni dani, saopštilo je Srpsko književno društvo.

22-02-22-books-unsplash.jpg


Na konkurs za Nagradu Biljana Jovanović za 2023. godinu koju dodeljuje Srpsko književno društvo ‒ radi afirmacije književnih vrednosti koje su deo autentičnog književnog govora Biljane Jovanović: modernog i urbanog senzibiliteta i duha pobune protiv malograđanskog morala, konvencija i normi, tabua i zabrana svih vrsta, društvenih i književnih ‒ pristiglo je 207 naslova najrazličitijih žanrova. U širi izbor uvršteno je 17 naslova, a u uži sledećih šest:

Srđan Vučinić, Srećni dani, Književna radionica Rašić, Beograd, 2023.
Bora Ćosić, Ruski vrtlar, Lom, Beograd, 2023.
Stevica Šepra Mihajlov, D Studžis i pohovane tikvice, Niški kulturni centar, Niš, 2023.
Dubravka Matović, Istorija baštovanstva, KOV, Vršac, 2023.
Dragoslav Dedović, Fjodorov džez, Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2023.
Dragica Stojanović, Master klas, Poetikum, Kraljevo, 2023.

Na sednici održanoj 23. aprila 2024. godine, žiri Nagrade Biljana Jovanović, u sastavu Dragan Bošković (predsednik), Danica Vukićević i Tijana Matijević, jednoglasno je doneo odluku da Nagradu Biljana Jovanović za 2023. godinu ponesu dve knjige: Ruski vrtlar Bore Ćosića i Srećni dani Srđana Vučinića.

BiljanaJovanovic.jpg


Istančane naracije, eliptične fabule, sofisticiranog stila, fragmentarne strukture („Sve se“, u ovom romanu „događa u skraćenju, u izvodima“), Ruski vrtlar Bore Ćosića obogaćuju našu literaturu onim čega u njoj danas nema. Da je ovaj roman pisan na nemačkom ili francuskom jeziku, uklopio bi se u tradiciju romana svedene i suptilne naracije u kojoj mi i istorijski oskudevamo. Reflektujući, takođe, u svom narativu dubinske autopoetičke ali i opšte literarne i kulturne niti, Ruski vrtlar je pisan kao roman koji rezimira Ćosićevu poetiku. Sa lakoćom i odmerenošću prekaljenog pripovedača, Ćosić romaneskno zbivanje premešta u drugi plan, a sav užitak prelazi na narativno tkanje, na stil: ono humano u tekstu.

Roman o prisilnom egzilantu, Ruski vrtlar je zapravo roman o čoveku uopšte, budući da egzistirati na ovoj planeti i u ovome svetu suštinski znači egzilirati. A udes egzilanta, udes nepripadanja i nepronalaženja, raskriva najdublji tragizam: nemogućnost ukorenjenja. U Ćosićevom romanu skoro lišenom priče, kao u kadrovima nemog filma, nižu se apstraktne slike prostora i zbivanja kojima se tragizam apatrida seli s one strane naracije, na mesta gde patnja, društvena patologija, nepripadanje i stranstvovanje imaju egzistencijalne a ne samo političko-istorijske konotacije. Čovek je stranac, bilo kao Rus prisilno odbegao iz svoje domovine, bilo kao vrtlar u tuđoj kući, bilo kao pripovedač odsutan iz svoje naracije, ili pripovedanje odbeglo iz kulturno očekivane pripovedne matrice. Čovek je izbeglica i u svojoj kući, kao što su to i naracija u svojoj narativnoj „kući“ i roman u svojoj „kući“ romana, što je osnovna, koliko tragična toliko i spasonosna dimenzija stvaralaštva i ljudske egzistencije.

Roman Ruski vrtlar Bore Ćosića, i to kao izbeglica u sebi samome kao romanu, za sobom ostavlja „tišinu, remećenu vrlo probranim šumovima“, „tišinu jednog sveta bez traga nekog jezika“, a tako i bez traga kulture, značenja, i oko nas stvara „jednu fabulu ni od čega“ ispripovedanu na jeziku koji je ostao negde drugde. Odakle nas zaposeda ono ništa romana u kojem „najveći broj događaja je ionako nepotreban“, ono kristalno jasno ništa poetičke samosvesti i romaneskne virtuelnosti ovog romana o sebi samom. Zato su sablasni i junaci, kao i zbilja i prostor i narativni glas ovoga romana. Ruski vrtlar je sablast romana. I zato poseban.

Bora Ćosić


A iz jednog drugog, nazovimo ga „unutrašnjeg“ egzila progovaraju Srećni dani Srđana Vučinića. Eruptivna, euforična, na momente košmarana proza toka svesti, satkana od distorzije žanra (roman ili knjiga priča?) i narativa (diktat nesvesnog, bajkovita formulativnost, apokaliptička proza, futuristička fantastika, (trans)monološki pasaž…), ova proza hvata himeru egzistencije istovremeno je gubeći. Srećni dani su napuklina: vremena, čoveka, sećanja, postojanja, kulture, uspomena, naracije, nas samih, da se na kraju ne zna za čim je naracija u potrazi: za onim drugim sebe kao naracije, drugim prostorom ovog istog grada, drugim dimenzijama ovog našeg postjugoslovenskog doba, nekom drugom budućnošću, drugim ljudima.

Narativna potraga za svim i svačim, nekim uvek novim himerama, dakle, ni za čim; potraga bez sopstvene odgonetke. Samo transavangardni narativni simulakrum koji plastično objavljuje naš slobodan pad u ništa. I to jeste sreća.

Vučinićeva knjiga se čita u dahu, što ona, pokretana apokaliptičkom i „mesijanskom“ alarmantnošću, i nameće. Vreme raspada Vučinićeve naracije jednak je vremenu jednog krika, vapaja, što je takođe vreme raspada naših identiteta i društava koje smo proživeli. „Podizati hram Rastrojstvu“ – bio bi moto našeg savremenog istorijskog postojanja a odgovoriti na njega moguće je samo poetikom rastrojstva Srećnih dana. Uobličavajući košmar značenja i vremenskih dimenzija, ova knjiga ukazuje da iza svakog istorijskog razdoblja stoji identična antropološka, kulturološka i ideološka matrica, samo se menjaju njeni predznaci: nacionalno ili jugoslovensko ili futuristički fantstično; ateističko ili religijsko ili androidski posthumano; živi ili mrtvi ili vaskrsli. I nameće sve snažniji osećaj „neprobojnog pancira realnosti“, iza koga ostaje pejzaž najdublje tragičnosti naše lične, društveno-političke, istorijske i egzistencijalne rastrojenosti. I imaginarni osećaj da je ovu knjigu „recenzirao“ Viktor Peljevin. Iza Srećnih dana ostaju bebe koje, pod pritiskom patološke reciklaže istorije, „već stotine godina“ vuku u svojim „koščicama“; ostaju junaci čije se distopijske vizije budućnosti, identične našoj sadašnjosti, raspadaju; ostaju ljudi „svaki nad svojim ambisom nadnet“. Ostaje ono ništa ambisa koje stoji iza svakog ozbiljnog dela, osmišljeno i iskupljeno Vučinićevom knjigom. I to nije sreća. To je više od sreće.

sinhro.rs
 

Back
Top