jos_1_5ak
Poznat
- Poruka
- 9.462
Zanima me cisto ovako iz vaseg nekog licnog iskustvo i cisto sa psiholoskog aspekta sta ste lakse podneli a sta vam je bilo goecam re i stresnije bombardovanje 99-te ili ova sad epidemija koja je zadesila kako nas tako i citav svet ?
Iskreno meni je mnogo gora i frustrirajuca ova sad epidemija i ovaj kucni pritvor za sve nas.
Ja se secam bombardovanja odlicno, ono imao sam 13 godina kada je pocelo bombardovanje (tokom bombardovanja proslavio 14. rodjendan) i bio sam dovoljno star da odlicno znam sta se desava i da budem svestan kompletne situacije , secam se to prolece 99-te je maltene bilo "pesma" za ovo , ono koliko god to mozda bizarno i nenormalno zvuci ali u takvim jednim okolnostima i u vanrednom stanju vladala je jedna maltene ludacki pozitivna atmosfera medju ljudima , ono nije bilo vise skole, poranio letnji raspust, maltene od prvog dana smo tu po ceo dan igrali fudbal ispred zgrade i zezali se, nocu blejali a krovu zgrade i dvogledom gledali sta se desava na nasem nebu, pratili neprijateljske avione i dejstva nase protiv-vazdusne odbrane, takodje druzenje je bilo nikad jace, svako vece bili su organizovani oni koncerti na mostovima gde su nastupali najpopularniji bendovi tog vremena iz gotovo svih zanrova muzike (bilo je i rokera i repera i narodnjaka i densera, itd), takodje gajibi isto bilo zezanje sedelo se na terasi, igrale se karte, drustvene igre, gledali se filmovi, fudbal, pikale se video igre..........ono prvih nekoliko dana, tacnije veceri je bilo malo stresno i napeto ali brzo kao da smo skapirali da to ipak nece biti tako strasno onda je bila laganica po principu udri brigu na veselje i postalo nam je maltene svejedno koliko ce to jos da traje, da li jos 3 dana, 3 nedelje ili 3 meseca , takodje solidarnost medju ljudima je bila nikad jaca, nije bilo ko sad redovi u supermarketima i borbe za kilo brasna ili litru ulja vise, takodje nije bilo podela, ono nije uopste bilo bitno vise ko je bio za Slobu, ko je bio opoziciju, ovog ili onog vec smo svi zajedno bili u tome i svi zajedno svi delili stav da je to jedna nepravedna agresija na nasu zemlju, jedan ratni zlocin nad nasom zemljom pred ocima citavog sveta i ono svi smo bili zajedno u tome, navijali za nase tako da kazem (mislim na nasu vojsku i posebno PVO), trudili se da ostanemo pozitivni i nadali se najboljem.
Mislim da se razumemo, to bombardovanje je bilo jedan odvratan ratni zlocan nad nasom zemljom i anti-civilizacijski cin, naravno bilo je i tokom bombardovanja veoma teskih i jezivih scena, kao recimo kad je mala Milica Rakic poginula na nosi, kada je pogodjen onaj putnicki voz na relaciji Nis-Solun, kada je pogodjen centar Aleksinca i to mislim usred bela dana ili kada je pogodjena zgrada RTS-a i kad su izginuli oni jadni, neduzni ljudi, to je zaista bilo strasno, te scene i to, ali opet ja govorim generalno o atmosferi i duhu medju ljudima (pogotovo u mom kraju), takodje ljudski mozak je programiran tako da negativna secanja potiskuje i zaboravlja a pozitivna pamti, tako da iako nisam nimalo ravnodusan prema tom zlocinu i zrtvama tog zlocina, ipak vise pamtim ono kako smo igrali po ceo dan fudbal ispred zgrade i turnire 3 na 3 preko kosarkaskog terena, to blejanje na krovu zgrade uvece sa dvogledom, kartanje na terasi, te koncerte na mostovima, to druzenje, solidarnost i tako neke pozitivne stvari nego te neke jezive i potresne scene.
Ovo sad i ova sad atmosfera je potpuna suprotnost tome rekao bi, ono konstantna paranoja, ljudi beze jedni od drugih kao od kuge, izbegavaju bilo kakav kontakt, dave se ispod onih maski, sede utamniceni u kucnom pritvoru, konstantno redovi ispred prodavnica, solidarnosti medju ljudima ima veoma malo, ljudi su skroz isfrustrirani i na rubu zivaca od sedenja u kucnom pritvoru, konstantne psihicke torture putem medija i plasenja ljudi raznim "scenarijima", konstantno redovi ispred prodavnica i svi se otimaju da sto vise ucare za sebe, niko nikog nista ne pita, takodje jedinstvo nula, cak podele se i dodatno produbljuju, vidimo da imamo najrigoroznije mere skoro u citavom svetu, da vlast vrsu neku vrstu torture nad gradjanima, neki i podrzavaju tako represivne mere dok mnogi yebu mater i drzavi i Vucicu i svima sto su nam potpuno ukinuli slobodu kretanja, utamnicili nas u kucni pritvor, ne daju nam ni Vaskrs da proslavimo kako dolikuje, takodje radjaju se i neke nove dodatne podele na vakcinase i antivaksere, na lizace i nelizace kasicice, na one koji misle da treba da se odrzi Vaskrsnja liturgija i na one koji misle da ne treba, na one koji misle da treba ukinuti vanredno stanje pa na one koji misle da ne treba, na one koji misle da je ovaj virus mnogo opasan pa na one koji misle da nije, na one koji misle ovako pa na one koji misle onako, ono sve u svemu jedna opsta histerija, paranoja, otudjenje i jedan kosmar iz koga nestrpljivo cekamo da se probudimo.
Ono za razliku od bombardovanja gde je vladao neki pozitivan duh i atmosfera i gde nakon momenta nam je i bilo sve jedno koliko ce jos da nas bombarduju jer smo smatrali da se odlicno drzimo u svakom smislu, ovde je situacija skroz suprotna, sad je svaki dan kao gladna godina i maltene svaki novi dan je nova agonija (pogotovo tokom vikenda i policijskog casa) i svima nam je vec pun q....c ovog sranja.
Ali ajde verujem da svako od nas ima neke zanimacije kod kuce, clanove porodice sa kojima komunicira, neki rad po kuci, kuvanje, vezbanje, internet, filmove, serije, video igre, knjige, stripove, pa eto valjda preguracemo nekako i ovo, valjda nece ovo jos dugo i valjda cemo ubrzo postepeno poceti da se vracamo u neku nazovi normalu i tamo gde smo i bili do pre mesec , mesec ipo dana.
Iskreno meni je mnogo gora i frustrirajuca ova sad epidemija i ovaj kucni pritvor za sve nas.
Ja se secam bombardovanja odlicno, ono imao sam 13 godina kada je pocelo bombardovanje (tokom bombardovanja proslavio 14. rodjendan) i bio sam dovoljno star da odlicno znam sta se desava i da budem svestan kompletne situacije , secam se to prolece 99-te je maltene bilo "pesma" za ovo , ono koliko god to mozda bizarno i nenormalno zvuci ali u takvim jednim okolnostima i u vanrednom stanju vladala je jedna maltene ludacki pozitivna atmosfera medju ljudima , ono nije bilo vise skole, poranio letnji raspust, maltene od prvog dana smo tu po ceo dan igrali fudbal ispred zgrade i zezali se, nocu blejali a krovu zgrade i dvogledom gledali sta se desava na nasem nebu, pratili neprijateljske avione i dejstva nase protiv-vazdusne odbrane, takodje druzenje je bilo nikad jace, svako vece bili su organizovani oni koncerti na mostovima gde su nastupali najpopularniji bendovi tog vremena iz gotovo svih zanrova muzike (bilo je i rokera i repera i narodnjaka i densera, itd), takodje gajibi isto bilo zezanje sedelo se na terasi, igrale se karte, drustvene igre, gledali se filmovi, fudbal, pikale se video igre..........ono prvih nekoliko dana, tacnije veceri je bilo malo stresno i napeto ali brzo kao da smo skapirali da to ipak nece biti tako strasno onda je bila laganica po principu udri brigu na veselje i postalo nam je maltene svejedno koliko ce to jos da traje, da li jos 3 dana, 3 nedelje ili 3 meseca , takodje solidarnost medju ljudima je bila nikad jaca, nije bilo ko sad redovi u supermarketima i borbe za kilo brasna ili litru ulja vise, takodje nije bilo podela, ono nije uopste bilo bitno vise ko je bio za Slobu, ko je bio opoziciju, ovog ili onog vec smo svi zajedno bili u tome i svi zajedno svi delili stav da je to jedna nepravedna agresija na nasu zemlju, jedan ratni zlocin nad nasom zemljom pred ocima citavog sveta i ono svi smo bili zajedno u tome, navijali za nase tako da kazem (mislim na nasu vojsku i posebno PVO), trudili se da ostanemo pozitivni i nadali se najboljem.
Mislim da se razumemo, to bombardovanje je bilo jedan odvratan ratni zlocan nad nasom zemljom i anti-civilizacijski cin, naravno bilo je i tokom bombardovanja veoma teskih i jezivih scena, kao recimo kad je mala Milica Rakic poginula na nosi, kada je pogodjen onaj putnicki voz na relaciji Nis-Solun, kada je pogodjen centar Aleksinca i to mislim usred bela dana ili kada je pogodjena zgrada RTS-a i kad su izginuli oni jadni, neduzni ljudi, to je zaista bilo strasno, te scene i to, ali opet ja govorim generalno o atmosferi i duhu medju ljudima (pogotovo u mom kraju), takodje ljudski mozak je programiran tako da negativna secanja potiskuje i zaboravlja a pozitivna pamti, tako da iako nisam nimalo ravnodusan prema tom zlocinu i zrtvama tog zlocina, ipak vise pamtim ono kako smo igrali po ceo dan fudbal ispred zgrade i turnire 3 na 3 preko kosarkaskog terena, to blejanje na krovu zgrade uvece sa dvogledom, kartanje na terasi, te koncerte na mostovima, to druzenje, solidarnost i tako neke pozitivne stvari nego te neke jezive i potresne scene.
Ovo sad i ova sad atmosfera je potpuna suprotnost tome rekao bi, ono konstantna paranoja, ljudi beze jedni od drugih kao od kuge, izbegavaju bilo kakav kontakt, dave se ispod onih maski, sede utamniceni u kucnom pritvoru, konstantno redovi ispred prodavnica, solidarnosti medju ljudima ima veoma malo, ljudi su skroz isfrustrirani i na rubu zivaca od sedenja u kucnom pritvoru, konstantne psihicke torture putem medija i plasenja ljudi raznim "scenarijima", konstantno redovi ispred prodavnica i svi se otimaju da sto vise ucare za sebe, niko nikog nista ne pita, takodje jedinstvo nula, cak podele se i dodatno produbljuju, vidimo da imamo najrigoroznije mere skoro u citavom svetu, da vlast vrsu neku vrstu torture nad gradjanima, neki i podrzavaju tako represivne mere dok mnogi yebu mater i drzavi i Vucicu i svima sto su nam potpuno ukinuli slobodu kretanja, utamnicili nas u kucni pritvor, ne daju nam ni Vaskrs da proslavimo kako dolikuje, takodje radjaju se i neke nove dodatne podele na vakcinase i antivaksere, na lizace i nelizace kasicice, na one koji misle da treba da se odrzi Vaskrsnja liturgija i na one koji misle da ne treba, na one koji misle da treba ukinuti vanredno stanje pa na one koji misle da ne treba, na one koji misle da je ovaj virus mnogo opasan pa na one koji misle da nije, na one koji misle ovako pa na one koji misle onako, ono sve u svemu jedna opsta histerija, paranoja, otudjenje i jedan kosmar iz koga nestrpljivo cekamo da se probudimo.
Ono za razliku od bombardovanja gde je vladao neki pozitivan duh i atmosfera i gde nakon momenta nam je i bilo sve jedno koliko ce jos da nas bombarduju jer smo smatrali da se odlicno drzimo u svakom smislu, ovde je situacija skroz suprotna, sad je svaki dan kao gladna godina i maltene svaki novi dan je nova agonija (pogotovo tokom vikenda i policijskog casa) i svima nam je vec pun q....c ovog sranja.
Ali ajde verujem da svako od nas ima neke zanimacije kod kuce, clanove porodice sa kojima komunicira, neki rad po kuci, kuvanje, vezbanje, internet, filmove, serije, video igre, knjige, stripove, pa eto valjda preguracemo nekako i ovo, valjda nece ovo jos dugo i valjda cemo ubrzo postepeno poceti da se vracamo u neku nazovi normalu i tamo gde smo i bili do pre mesec , mesec ipo dana.
Poslednja izmena: