- Poruka
- 1.023
Agenti u mantiji i lustracija koja se neće desiti
Tajne službe bivše Jugoslavije, počev od Titove Ozne pa sve do današnjih vremena, bile su i ostale jedina profitabilna preduzeća. U takvim okolnostima, potraga za "kadrovskim potencijalima" nikad nije prestala. Broj saradnika u različitim profesijama, od zanatlija, preko sveštenika do intelektualaca i akademika stalno je rastao. Doušnici tajne komunističke policije su i danas vrlo aktivni u društvenom životu Srbije, pa tako i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Tabloid prvi put objavljuje imena pojedinih sveštenih lica koja su dala nezaobilazan doprinos "obaveštajnoj zajednici " i objašnjava kako je ta "zajednica" njima ostala večno zahvalna.
Ozna i Udba su, nakon uspostavljanja komunističkog režima, zagospodarile u svim slojevima društva, pa i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i drugim tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama. Nakon ubijanja skoro 500 sveštenika i monaha SPC, kao i osuđivanja nekoliko stotina sveštenika na zatvorske kazne u prvim poratnim godinama, komunistički režim je krenuo u organizovanje i mreže svojih agenata u mantiji. U tome su im izuzetno pomagali idejama, instrukcijama i realizacijom negdašnji sveštenici i poratni visoki komunistički funkcioneri Vlada Zečević i Milan Smiljanić.
Pop Vlada Zečević je bio prvi poratni ministar unutrašnjih poslova i čovek koji je potpisao Zakon o zabrani povratka izgnanih Srba i Crnogoraca na Kosovo i Metohiju.
U vreme njegovog mandata na mestu ministra srbijanske policije organizovana je mreža agenata u mantiji. Ta mreža je imala dvostruki vid organizovanja - kroz komunističku tajnu policiju i njene strukture, ali i kroz Udruženje pravoslavnih sveštenika, kao kreaciju tajne policije. Udruženje sveštenika je zapravo predstavljalo sredstvo pritiska na episkopat, ali i institucionalni vid zaštite sveštenika koji su pristali na saradnju.
Drugi sveštenik - Milan Smiljanić je bio ministar poljoprivrede u vreme kada je Srpskoj pravoslavnoj crkvi, drugim tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama, ali i narodu, oduzeta nepokretna imovina.
Komunistički režim je, pošto je zagospodario u svim slojevima društva, krenuo u unutrašnje podrivanje SPC. To podrivanje je vršeno na različite načine: ucenama i prinudom episkopa i sveštenika; korišćenjem moralnih slabosti pojedinih episkopa, sveštenika i crkvenih službenika za vrbovanje za rad u svojstvu doušnika tajne policije u Crkvi; ozvučavanjem zgrade Patrijaršije, odaja srpskog patrijarha i vladičanskih dvorova, oltara značajnijih hramova, službenih automobila srpskog patrijarha i episkopa. Posebno su vrbovani sveštenici u krajevima koji su bili antikomunistički nastrojeni. Komunistička tajna policija je o svakom svom doušniku, pa i o onima iz SPC, vodila njihove doušničke dosijee.
I logičko zaključivanje upućuje da je jedan broj vladika i sveštenika bio u agenturi Udbe. Javnosti je poznato da je, recimo, nedavno upokojeni rumunski patrijarh Teoktist bio saradnik Sekuritatee - zloglasne tajne komunističke policije Rumunije. Patrijarh Teoktist se izvesno vreme nakon svrgavanja Čaušeskua povukao sa patrijaraškog trona upravo iz tih razloga. Najsvežiji je primer rimokatoličkog varšavskog nadbiskupa koji, i pored papskog imenovanja, nije mogao da primi tu visoku dužnost pošto se doznalo da je za vreme komunizma radio za tajnu komunističku policiju.
Postavlja se pitanje: zašto se u SPC ne pokazuje dovoljno interesovanja da se otkrije istina o njenom unutrašnjem podrivanju od agenata u mantiji? Zašto Sveti arhijerejski Sinod, a ni episkopi po unutrašnjosti, do danas nisu ništa uradili da se uklone prislušni uređaji iz zgrade Patrijaršije, vladičanskih dvorova i značajnijih manastira i crkvenih domova? Ovo je jos čudnije ako znamo da danas postoje brojne službe, čak i privatne, koje poseduju detektore za otkrivanje postavljenih prislušnih uređaja? Zašto Sveti arhijerejski Sinod SPC od Telekoma nije tražio službenu informaciju o tome kada su na telefonske linije Patrijaršije postavljani prislušni uređaji u tzv. plavim sobama koje poseduje svaka telefonska centrala? Zašto Sveti arhijrejski Sinod SPC nikada do sada nije zatražio da se otvore dosijei episkopa i sveštenika - tajnih agenata komunističkog režima? SPC, a ni njeni vodeći teolozi se do danas nisu izjasnili da li je obavljanje špijunske službe za komunistički režim greh i, ako jeste, kakvu duhovnu kaznu zaslužuju takvi episkopi, sveštenici i monasi? Zašto, nakon objavljivanja imena i doušničkih kartona episkopa i sveštenika u Bosni i Hercegovini, nije pokrenut postupak za utvrđivanje istine o njihovoj delatnosti na razbijanju SPC?
Možda će baš na primeru sveštenika-doušnika u Bosni i Hercegovini ova pitanja biti jos logičnija, a odgovori jasniji...
Zahvaljujući ratu u Bosni i Hercegovini celokupna arhiva republičke Službe državne bezbednosti BiH ostala je u Sarajevu. Tako se i dogodilo da je izvesni Ivan Bešlić uspeo da se domogne dosijea operativnih veza i saradnika Službe državne bezbednosti Republičkog sekretarijata unutrašnjih poslova BiH za period od 1970. do 1990. godine.
Na preko 50.000 stranica materijala sadržani su podaci o saradnicima Udbe i njihovom delovanju. Među njima su, po prirodi stvari, bili pripadnici sva tri naroda u Bosni i Hercegovini: Srbi, Hrvati i muslimani. Ti dokumenti su se našli u četvorotomnoj knjizi pod naslovom ''Čuvari Jugoslavije - suradnici UDBE u Bosni i Hercegovini'' čiji je priređivač ujedno i izdavač.
Uprkos raznim pokušajima osporavanja, objektivnost Bešlićevih knjiga ogleda se u mnogo čemu. Pre svega, bez ikakvih komentara je objavio faksimile pronađenih doušničkih dosijea. Doušničke dosijee je objavio bez obzira na to kom narodu su oni pripadali. Tako su u ovim knjigama najbrojniji doušnici bili Hrvati. Stali su u dva toma, dok su doušnici Srbi i Bošnjaci stali u po jedan tom. I sam Bešlić je Hrvat, sto nije ovde od značaja, ali može biti onog časa kad neko krene da ga osporava.
Bešlić je došao i do klasifikacije saradnika Udbe. Interesantan je spektar zanimanja saradnika. Tu su zanatlije, radnici, tehničari, studenti, asistenti, profesori srednjih škola, pedagozi, zatvorski čuvari, susedi zatvora, komšije, referenti, radnici na privremenom radu u inostranstvu, profesori univerziteta, penzioneri, radnici, vojnici, učenici srednjih škola, ali i episkopi, sveštenici, monasi, pa i jedna monahinja SPC... Udbaje, naravno, istu ''kadrovsku strukturu doušnika'' imala i u hrvatskom i muslimanskom narodu u Bosni i Hercegovini.
Udba ili SDB BiH su u periodu od 1970. do 1990. godine imale 334 saradnika koji su po nacionalnosti bili Srbi. Od 334 Srbina - doušnika Udbe u BiH, njih 43 ili 15 odsto od ukupnog broja doušnika su bili episkopi, sveštenici, monasi, učenici bogoslovije i studenti Bogoslovskog fakulteta SPC.
Oni su, kao i doušnici iz ostalih naroda, bili raspoređeni kroz devet operativnih centara SDB u Bosni, i to u Banjaluci, Bihaću, Doboju, Goraždu, Livnu, Mostaru, Sarajevu, Tuzli i Zenici.
Udba je za svoje saradnike-doušnike vrbovala i pripadnike sekti. Tako su se, na primer, među doušnicima našli i jedan pripadnik sekte jogista - Ranko Janković iz Banjaluke i jedan pripadnik sekte Jehovinih svedoka - Luka Nikolić, pod špijunskim imenom Roki.
Ko su, dakle, bili doušnici Udbe iz redova SPC u Bosni i Hercegovini?
Slavko Gaković, sveštenik u Bosanskom Novom, sa stanom u ul. Moše Pijade br. 15 imao je doušnički nadimak ''Jablanica''. Na ''vezi'' ga je držao operativni radnik Mirko Ješić. On je u njegovom dosijeu zapisao da je u ranijim kontaktima izneo više interesantnih podataka o aktivnostima Srpske akademije nauka i umetnosti na području Bosanskog Novog vezanih za snimanje stanja o stradanju srpskog stanovništva i objekata SPC za vreme bivše NDH, o čemu je pisano u depeši od 25. septembra 1985. godine. Špijunirao je i svog nadležnog episkopa Jefrema.
Kada su prestale aktivnosti SANU na tom prostoru, predloženo je da se sveštenik Slavko Gaković ''Jablanica'' briše iz redova saradnika.
Zanimljivo je da je sveštenik Gaković u trenutku kada ga je Udba zavrbovala da špijunira imao 70 godina, a razlog zbog koga je pristao na saradnju je, kako se vidi iz izveštaja, njegova simpatija prema partizanskom pokretu koji je za vreme rata pomagao.
Monahinja Spasenija sa svetovnim imenom Slavojka Ilić, rođena 1937. godine u Donjem Vakufu, stalno nastanjena u ul. Borisa Kidriča br. 4 u Banjaluci, vođena je pod doušničkim imenom ''Slava''. Za Udbu je počela da radi 1982. g. Na operativnoj vezi ju je ''držao'' Slavko Malešević koji je u njenom kartonu zapisao da je Službu obaveštavala o značajnim bezbednosnim saznanjima i realizovala konkretne zadatke koje je dobijala, a kontakte sa službom ni u jednom momentu nije provalila. Pošto se, prema službenoj oceni SDB-a, pokazala kao dobar doušnik Služba je nameravala da je još intenzivnije koristi i usmerava na praćenje i operativno pokrivanje konkretnih slučajeva i pojava.
''Operativna veza'' je od 1982. g. bio i Zoran Ivanić, tadašnji učenik bogoslovije iz Gornjeg Branešca kod Čelinca. I njega je, iako je tada imao samo 19 godina, držao na ''vezi'' službenik SDB-a iz Banjaluke Slavko Malešević.
Sa Ivanićem je ostvaren kontakt s ciljem da se oceni mogućnost operativnog kombinovanja i stvaranja uporišta SDB-a u redovima podmlatka SPC. Tokom devet kontakata sa službenicima SDB-a, Ivanić je svakom prilikom ukazivao na bezbedonosno interesantna saznanja. Pokazao je, kako se navodi, zavidan nivo spremnosti i iskrenosti, a službenici SDB-a nisu došli do saznanja da je bilo gde provalio kontakte sa Službom.
Vrbovan je i Veljko Stojanović iz Vlatkovića kod Skender Vakufa.
Tajne službe bivše Jugoslavije, počev od Titove Ozne pa sve do današnjih vremena, bile su i ostale jedina profitabilna preduzeća. U takvim okolnostima, potraga za "kadrovskim potencijalima" nikad nije prestala. Broj saradnika u različitim profesijama, od zanatlija, preko sveštenika do intelektualaca i akademika stalno je rastao. Doušnici tajne komunističke policije su i danas vrlo aktivni u društvenom životu Srbije, pa tako i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Tabloid prvi put objavljuje imena pojedinih sveštenih lica koja su dala nezaobilazan doprinos "obaveštajnoj zajednici " i objašnjava kako je ta "zajednica" njima ostala večno zahvalna.
Ozna i Udba su, nakon uspostavljanja komunističkog režima, zagospodarile u svim slojevima društva, pa i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i drugim tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama. Nakon ubijanja skoro 500 sveštenika i monaha SPC, kao i osuđivanja nekoliko stotina sveštenika na zatvorske kazne u prvim poratnim godinama, komunistički režim je krenuo u organizovanje i mreže svojih agenata u mantiji. U tome su im izuzetno pomagali idejama, instrukcijama i realizacijom negdašnji sveštenici i poratni visoki komunistički funkcioneri Vlada Zečević i Milan Smiljanić.
Pop Vlada Zečević je bio prvi poratni ministar unutrašnjih poslova i čovek koji je potpisao Zakon o zabrani povratka izgnanih Srba i Crnogoraca na Kosovo i Metohiju.
U vreme njegovog mandata na mestu ministra srbijanske policije organizovana je mreža agenata u mantiji. Ta mreža je imala dvostruki vid organizovanja - kroz komunističku tajnu policiju i njene strukture, ali i kroz Udruženje pravoslavnih sveštenika, kao kreaciju tajne policije. Udruženje sveštenika je zapravo predstavljalo sredstvo pritiska na episkopat, ali i institucionalni vid zaštite sveštenika koji su pristali na saradnju.
Drugi sveštenik - Milan Smiljanić je bio ministar poljoprivrede u vreme kada je Srpskoj pravoslavnoj crkvi, drugim tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama, ali i narodu, oduzeta nepokretna imovina.
Komunistički režim je, pošto je zagospodario u svim slojevima društva, krenuo u unutrašnje podrivanje SPC. To podrivanje je vršeno na različite načine: ucenama i prinudom episkopa i sveštenika; korišćenjem moralnih slabosti pojedinih episkopa, sveštenika i crkvenih službenika za vrbovanje za rad u svojstvu doušnika tajne policije u Crkvi; ozvučavanjem zgrade Patrijaršije, odaja srpskog patrijarha i vladičanskih dvorova, oltara značajnijih hramova, službenih automobila srpskog patrijarha i episkopa. Posebno su vrbovani sveštenici u krajevima koji su bili antikomunistički nastrojeni. Komunistička tajna policija je o svakom svom doušniku, pa i o onima iz SPC, vodila njihove doušničke dosijee.
I logičko zaključivanje upućuje da je jedan broj vladika i sveštenika bio u agenturi Udbe. Javnosti je poznato da je, recimo, nedavno upokojeni rumunski patrijarh Teoktist bio saradnik Sekuritatee - zloglasne tajne komunističke policije Rumunije. Patrijarh Teoktist se izvesno vreme nakon svrgavanja Čaušeskua povukao sa patrijaraškog trona upravo iz tih razloga. Najsvežiji je primer rimokatoličkog varšavskog nadbiskupa koji, i pored papskog imenovanja, nije mogao da primi tu visoku dužnost pošto se doznalo da je za vreme komunizma radio za tajnu komunističku policiju.
Postavlja se pitanje: zašto se u SPC ne pokazuje dovoljno interesovanja da se otkrije istina o njenom unutrašnjem podrivanju od agenata u mantiji? Zašto Sveti arhijerejski Sinod, a ni episkopi po unutrašnjosti, do danas nisu ništa uradili da se uklone prislušni uređaji iz zgrade Patrijaršije, vladičanskih dvorova i značajnijih manastira i crkvenih domova? Ovo je jos čudnije ako znamo da danas postoje brojne službe, čak i privatne, koje poseduju detektore za otkrivanje postavljenih prislušnih uređaja? Zašto Sveti arhijerejski Sinod SPC od Telekoma nije tražio službenu informaciju o tome kada su na telefonske linije Patrijaršije postavljani prislušni uređaji u tzv. plavim sobama koje poseduje svaka telefonska centrala? Zašto Sveti arhijrejski Sinod SPC nikada do sada nije zatražio da se otvore dosijei episkopa i sveštenika - tajnih agenata komunističkog režima? SPC, a ni njeni vodeći teolozi se do danas nisu izjasnili da li je obavljanje špijunske službe za komunistički režim greh i, ako jeste, kakvu duhovnu kaznu zaslužuju takvi episkopi, sveštenici i monasi? Zašto, nakon objavljivanja imena i doušničkih kartona episkopa i sveštenika u Bosni i Hercegovini, nije pokrenut postupak za utvrđivanje istine o njihovoj delatnosti na razbijanju SPC?
Možda će baš na primeru sveštenika-doušnika u Bosni i Hercegovini ova pitanja biti jos logičnija, a odgovori jasniji...
Zahvaljujući ratu u Bosni i Hercegovini celokupna arhiva republičke Službe državne bezbednosti BiH ostala je u Sarajevu. Tako se i dogodilo da je izvesni Ivan Bešlić uspeo da se domogne dosijea operativnih veza i saradnika Službe državne bezbednosti Republičkog sekretarijata unutrašnjih poslova BiH za period od 1970. do 1990. godine.
Na preko 50.000 stranica materijala sadržani su podaci o saradnicima Udbe i njihovom delovanju. Među njima su, po prirodi stvari, bili pripadnici sva tri naroda u Bosni i Hercegovini: Srbi, Hrvati i muslimani. Ti dokumenti su se našli u četvorotomnoj knjizi pod naslovom ''Čuvari Jugoslavije - suradnici UDBE u Bosni i Hercegovini'' čiji je priređivač ujedno i izdavač.
Uprkos raznim pokušajima osporavanja, objektivnost Bešlićevih knjiga ogleda se u mnogo čemu. Pre svega, bez ikakvih komentara je objavio faksimile pronađenih doušničkih dosijea. Doušničke dosijee je objavio bez obzira na to kom narodu su oni pripadali. Tako su u ovim knjigama najbrojniji doušnici bili Hrvati. Stali su u dva toma, dok su doušnici Srbi i Bošnjaci stali u po jedan tom. I sam Bešlić je Hrvat, sto nije ovde od značaja, ali može biti onog časa kad neko krene da ga osporava.
Bešlić je došao i do klasifikacije saradnika Udbe. Interesantan je spektar zanimanja saradnika. Tu su zanatlije, radnici, tehničari, studenti, asistenti, profesori srednjih škola, pedagozi, zatvorski čuvari, susedi zatvora, komšije, referenti, radnici na privremenom radu u inostranstvu, profesori univerziteta, penzioneri, radnici, vojnici, učenici srednjih škola, ali i episkopi, sveštenici, monasi, pa i jedna monahinja SPC... Udbaje, naravno, istu ''kadrovsku strukturu doušnika'' imala i u hrvatskom i muslimanskom narodu u Bosni i Hercegovini.
Udba ili SDB BiH su u periodu od 1970. do 1990. godine imale 334 saradnika koji su po nacionalnosti bili Srbi. Od 334 Srbina - doušnika Udbe u BiH, njih 43 ili 15 odsto od ukupnog broja doušnika su bili episkopi, sveštenici, monasi, učenici bogoslovije i studenti Bogoslovskog fakulteta SPC.
Oni su, kao i doušnici iz ostalih naroda, bili raspoređeni kroz devet operativnih centara SDB u Bosni, i to u Banjaluci, Bihaću, Doboju, Goraždu, Livnu, Mostaru, Sarajevu, Tuzli i Zenici.
Udba je za svoje saradnike-doušnike vrbovala i pripadnike sekti. Tako su se, na primer, među doušnicima našli i jedan pripadnik sekte jogista - Ranko Janković iz Banjaluke i jedan pripadnik sekte Jehovinih svedoka - Luka Nikolić, pod špijunskim imenom Roki.
Ko su, dakle, bili doušnici Udbe iz redova SPC u Bosni i Hercegovini?
Slavko Gaković, sveštenik u Bosanskom Novom, sa stanom u ul. Moše Pijade br. 15 imao je doušnički nadimak ''Jablanica''. Na ''vezi'' ga je držao operativni radnik Mirko Ješić. On je u njegovom dosijeu zapisao da je u ranijim kontaktima izneo više interesantnih podataka o aktivnostima Srpske akademije nauka i umetnosti na području Bosanskog Novog vezanih za snimanje stanja o stradanju srpskog stanovništva i objekata SPC za vreme bivše NDH, o čemu je pisano u depeši od 25. septembra 1985. godine. Špijunirao je i svog nadležnog episkopa Jefrema.
Kada su prestale aktivnosti SANU na tom prostoru, predloženo je da se sveštenik Slavko Gaković ''Jablanica'' briše iz redova saradnika.
Zanimljivo je da je sveštenik Gaković u trenutku kada ga je Udba zavrbovala da špijunira imao 70 godina, a razlog zbog koga je pristao na saradnju je, kako se vidi iz izveštaja, njegova simpatija prema partizanskom pokretu koji je za vreme rata pomagao.
Monahinja Spasenija sa svetovnim imenom Slavojka Ilić, rođena 1937. godine u Donjem Vakufu, stalno nastanjena u ul. Borisa Kidriča br. 4 u Banjaluci, vođena je pod doušničkim imenom ''Slava''. Za Udbu je počela da radi 1982. g. Na operativnoj vezi ju je ''držao'' Slavko Malešević koji je u njenom kartonu zapisao da je Službu obaveštavala o značajnim bezbednosnim saznanjima i realizovala konkretne zadatke koje je dobijala, a kontakte sa službom ni u jednom momentu nije provalila. Pošto se, prema službenoj oceni SDB-a, pokazala kao dobar doušnik Služba je nameravala da je još intenzivnije koristi i usmerava na praćenje i operativno pokrivanje konkretnih slučajeva i pojava.
''Operativna veza'' je od 1982. g. bio i Zoran Ivanić, tadašnji učenik bogoslovije iz Gornjeg Branešca kod Čelinca. I njega je, iako je tada imao samo 19 godina, držao na ''vezi'' službenik SDB-a iz Banjaluke Slavko Malešević.
Sa Ivanićem je ostvaren kontakt s ciljem da se oceni mogućnost operativnog kombinovanja i stvaranja uporišta SDB-a u redovima podmlatka SPC. Tokom devet kontakata sa službenicima SDB-a, Ivanić je svakom prilikom ukazivao na bezbedonosno interesantna saznanja. Pokazao je, kako se navodi, zavidan nivo spremnosti i iskrenosti, a službenici SDB-a nisu došli do saznanja da je bilo gde provalio kontakte sa Službom.
Vrbovan je i Veljko Stojanović iz Vlatkovića kod Skender Vakufa.