Богочовек Христос или тзв. Европска унија
Сва српска свештена историја, почевши још пре светог зетског кнеза Јована Владимира, наставивши свој ток преко светога Немање и сина му светога Саве, продуживши преко светог кнеза Лазара, свете књегиње Милице Крушевке и чеда њиховог светога Стефана Високог, па све до последњег стољећа и светога владике Николаја Жичког и преподобног Јустина Ћелијског, дошавши до самог ушћа данашњице и блаженоупокојеног старца Тадеја Витовничког, свеукупно посматрано, представља само продужење Јеванђеља Господа Христа. Много се тога у српској историји мењало и враћало, губило и опет стицало, много је душа српских спашено или заувек изгубљено, али је без обзира на све историјске мене и промене, Јеванђеље Христово непрестано дописивано и проширивано безбројним делима светих Срба и светих Српкиња. Уствари, истинито говорећи Срби и нису били историјски народ пре сусрета са Јеванђељем Сина Божијег и његовог свенародног прихватања. Пре тог сусрета, Срби су били слични сенкама и полуаветима цивилизације. Сенке и полуавети идолопоклоничког мрака, пуног најбесмисленијег сујеверја, жртвоприношења и окрутности. Тек је Господ Исус Христос скинуо претешке окове греха са српских душа ослободивши их робовања смрти. Тек свенародном евангелизацијом Срби су изашли из друидских и жреческих магли и гатања, из мочварних и мрачних привиђења древне словенске мистике. Време и историја су недвосмислено показали да само оно у српској историји што је прошло суд Божији, суд Јеванђеља, што је Христом Богом преображено, Њиме васкрснуто, Његовим Јеванђељем осмишљено и Њиме осољено, јесте оно што је остало као вечна вредност српске историје, вредност која надилази све димензије и оквире времена и простора и коју не гута жута иловача пролазности. Све, дакле, што Васкрсењем Исусовим није оживљено из праха људске ограничености и укључено у заједничарење и постојање у Богу, све оно остало, оно ван Бога и против Бога, оно што у Богу не црпи изворе своје среће, оно што Црква Божија није благословила, што Срби нису у гусле ставили, остало је у српској историји углавном ван маргина помињања.
Но, када се и о негативним појавама из наше прошлости понекад писало, приповедало или певало, то се чинило не из хвалоспевава злу, већ управо супротно, да би се оно дефинисало и саборно осудило. То је рађено само стога да се покаже да је и некада било, а и да данас постоје и они Срби, али Срби у гашењу, који би да пишу и дописују Јудино «јеванђеље», или пак неко Пилатово, или Каиново, или Марксово, или Лењиново, или Брозово, или Клинтоново, или Брауново, или Сорошево или пак Бушово «јеванђеље». Кажем Срби у гашењу, јер само они Срби верни Богочовеку и Спаситељу света Господу Христу и Његовој Благовести, и остали су Срби. Они други, бивши Срби, који су одступили од Јеванђеља Исуса из Назарета, одступили од Цркве од Истока, Цркве Православне, одавно већ и нису Срби. Они су се преточили у Турке, Хрвате, Арбанасе, Мађаре, Бошњаке, Монтенегрине, Дукљане, Американце, Еуропејце и разне друге народе и идеолошки обојене кружоке. И заиста, српство је још од времена Светога Саве и Жичког Сабора 1221. године, престало да буде уска, рођачко-наследна категорија, категорија по мери крви, гена и тла. И српство се свеукупно преобразило сусретом са Христом. Оно је после тог сусрета постало пре свега једна духовна категорија која иште саможртвени подвиг хришћанског срца и најдубљу верност Вечноме Богу. Дакле, само они Срби који не пишу лажна јеванђеља по мери кнеза овога света, већ себе уграђују у бесмртну Књигу која се зове Вечно Јеванђеље Сина Божијега, и остају Србима, остају Христовим следбеницима. Остали не само да гину за вечност већ постају бивши Срби, који су због свог богоодступништва достојни наших суза сажаљења.
Но и данас, као и кроз сву новозаветну историју, како је говорио ава Јустин Ћелијски, свако у овом свету пише неко јеванђеље. Он то јеванђеље уграђује или у Јеванђеље Божије, или га пак приписује неком лажном јеванђељу, неком квазијеванђељу, јеванђељу по Сатани. Но, управо ових дана, када је у срцу Србије, на Космету, по речима Његошевим поново Содом запушио, Срби опет пишу не само странице него и велике и крупне наслове своје и светске историје, дописују нова поглавља у Јеванђеље Христово.
И као у она древна времена Исусовог земаљског живота, и страшног ропства јеврејског народа, сада су због наших грехова, као казна Божија и Демаклов мач изнад главе, ту поред нас, као некада поред Јевреја, разни римски намесници, проконзули и претори, разни Пилати и Ироди, разне Јуде и слуге адске. И опет, као пред Косово, Срби се налазе пред отвореним избором. Није тешко погодити пред каквим. Довољно је осврнути се око себе, поразговарати са суседом, прочитати само наслове дневне или недељне штампе или погледати тзв. национални дневник. На сваком кораку само пар питања: Хоћемо ли у Европу са или без Космета? Хоћемо ли уопште у такву Европу која нам жели одузети и најсветији комад српске земље и заједно са њим и наше срце и нашу душу? Којем ће се царству Србин приволети – приволети царству земаљскоме ил приволет Царству Небескоме?
Но, пре него што дамо већ сасвим очекивани српски одговор на дата питања, упитајмо се шта нам то нуди тзв. Европска унија и њихови европејчићи у Србији и српским земљама. Прво што нам ова нова Европа нуди јесте одрицање од нас самих као дела Европе. Како, запитаће се неко? Па зар нам ЕУ не нуди управо супротно? Зар нам она не нуди чланство у њој а самим тим и бољи живот, веће достојанство Србије у свету и ... ? Но, то је само привид неопрезног и неискусног посматрача. У стварности управо је све супротно од рекламираног и пропагираног.
Одмах на почетку нашег разматрања датог питања, можемо сасвим лако приметити да у свим медијима које финансирају и подржавају западноевропски центри моћи, струји један поданичко-робовски и фарисејско-садукејски богоборни дух, уперен против свега што Србе као народ чини истинским Божијим народом. Као прво, нама се сасвим отворено нуди да заборавимо ко смо као људи и као народ, због чега смо на овој плавој планети, какав је циљ нашег пролазног земаљског бивствовања и куда идемо путујући возом који се зове живот. Србима се отворено препоручује да забораве на своју прошлост, да раскрсте једном заувек са, како они кажу, косовским митом, са царом Лазаром, са хришћанским моралом, са Православљем, са најдубљим историјским памћењем, са Светим Савом, са тзв. мрачним средњим веком Немањића, са измишљеним неонацизмом, са свиме и сваким који није по мери новог западноевропског тоталитаризма.
Ругање Србима и српској историји видно је и из поистовећивања читаве Европе и једне, малтене јуче, збрда-здола скрпљене и сакупљене, по много чему антихришћанске заједнице коју зову ЕУ. Сасвим је пак јасно да се ова нова економско-политичка, али и војна творевина, препуна свих могућих противречности и супротности савременог света, не може називати Европом. Чак и простим погледом на карту Старог континента видно је да у тзв. ЕУ не улази најбољи део Европе. У њој на пример нема највеће европске државе - Русије, нема највећег европског града Москве, у њој нема ни Србије ни многих балканских држава. А све су оне Европа, и то углавном далеко пре него ли нпр. горда Енглеска или умишљена Француска, гвоздена Немачка или хладна Шведска. Увредљиво је и самопотируће до крајњег бесмисла, да ми Срби, древни европски народ, сами себе не сматрамо делом Европе, само зато што нисмо део једног галопирајућег малигног тумора на телу Старог континента званог ЕУ. Ми не само да не требамо безглаво и папагајски понављати бриселске бесмислице о неком уласку у Европу у којој се тобоже и не налазимо, већ такву Евопу по мери западних банкара требамо сматрати ругатељком свега светог и истински честитог у историји Европе. И наши западни непријатељи и наши домаћи бриселски климогалвци, требају добро упамтити да смо ми Европа далеко пре Западне Европе, и да смо далеко пре тзв. ЕУ уцртани на карти Старог континента. Ми смо постојали а и убудуће ћемо, уз помоћ Божију, постојати као део истинске Европе, и без њих, и мимо њих. То је аксиом зрелог српскогг става, и ко њега пренебрегава сигурно нам није пријатељ.
Сва српска свештена историја, почевши још пре светог зетског кнеза Јована Владимира, наставивши свој ток преко светога Немање и сина му светога Саве, продуживши преко светог кнеза Лазара, свете књегиње Милице Крушевке и чеда њиховог светога Стефана Високог, па све до последњег стољећа и светога владике Николаја Жичког и преподобног Јустина Ћелијског, дошавши до самог ушћа данашњице и блаженоупокојеног старца Тадеја Витовничког, свеукупно посматрано, представља само продужење Јеванђеља Господа Христа. Много се тога у српској историји мењало и враћало, губило и опет стицало, много је душа српских спашено или заувек изгубљено, али је без обзира на све историјске мене и промене, Јеванђеље Христово непрестано дописивано и проширивано безбројним делима светих Срба и светих Српкиња. Уствари, истинито говорећи Срби и нису били историјски народ пре сусрета са Јеванђељем Сина Божијег и његовог свенародног прихватања. Пре тог сусрета, Срби су били слични сенкама и полуаветима цивилизације. Сенке и полуавети идолопоклоничког мрака, пуног најбесмисленијег сујеверја, жртвоприношења и окрутности. Тек је Господ Исус Христос скинуо претешке окове греха са српских душа ослободивши их робовања смрти. Тек свенародном евангелизацијом Срби су изашли из друидских и жреческих магли и гатања, из мочварних и мрачних привиђења древне словенске мистике. Време и историја су недвосмислено показали да само оно у српској историји што је прошло суд Божији, суд Јеванђеља, што је Христом Богом преображено, Њиме васкрснуто, Његовим Јеванђељем осмишљено и Њиме осољено, јесте оно што је остало као вечна вредност српске историје, вредност која надилази све димензије и оквире времена и простора и коју не гута жута иловача пролазности. Све, дакле, што Васкрсењем Исусовим није оживљено из праха људске ограничености и укључено у заједничарење и постојање у Богу, све оно остало, оно ван Бога и против Бога, оно што у Богу не црпи изворе своје среће, оно што Црква Божија није благословила, што Срби нису у гусле ставили, остало је у српској историји углавном ван маргина помињања.
Но, када се и о негативним појавама из наше прошлости понекад писало, приповедало или певало, то се чинило не из хвалоспевава злу, већ управо супротно, да би се оно дефинисало и саборно осудило. То је рађено само стога да се покаже да је и некада било, а и да данас постоје и они Срби, али Срби у гашењу, који би да пишу и дописују Јудино «јеванђеље», или пак неко Пилатово, или Каиново, или Марксово, или Лењиново, или Брозово, или Клинтоново, или Брауново, или Сорошево или пак Бушово «јеванђеље». Кажем Срби у гашењу, јер само они Срби верни Богочовеку и Спаситељу света Господу Христу и Његовој Благовести, и остали су Срби. Они други, бивши Срби, који су одступили од Јеванђеља Исуса из Назарета, одступили од Цркве од Истока, Цркве Православне, одавно већ и нису Срби. Они су се преточили у Турке, Хрвате, Арбанасе, Мађаре, Бошњаке, Монтенегрине, Дукљане, Американце, Еуропејце и разне друге народе и идеолошки обојене кружоке. И заиста, српство је још од времена Светога Саве и Жичког Сабора 1221. године, престало да буде уска, рођачко-наследна категорија, категорија по мери крви, гена и тла. И српство се свеукупно преобразило сусретом са Христом. Оно је после тог сусрета постало пре свега једна духовна категорија која иште саможртвени подвиг хришћанског срца и најдубљу верност Вечноме Богу. Дакле, само они Срби који не пишу лажна јеванђеља по мери кнеза овога света, већ себе уграђују у бесмртну Књигу која се зове Вечно Јеванђеље Сина Божијега, и остају Србима, остају Христовим следбеницима. Остали не само да гину за вечност већ постају бивши Срби, који су због свог богоодступништва достојни наших суза сажаљења.
Но и данас, као и кроз сву новозаветну историју, како је говорио ава Јустин Ћелијски, свако у овом свету пише неко јеванђеље. Он то јеванђеље уграђује или у Јеванђеље Божије, или га пак приписује неком лажном јеванђељу, неком квазијеванђељу, јеванђељу по Сатани. Но, управо ових дана, када је у срцу Србије, на Космету, по речима Његошевим поново Содом запушио, Срби опет пишу не само странице него и велике и крупне наслове своје и светске историје, дописују нова поглавља у Јеванђеље Христово.
И као у она древна времена Исусовог земаљског живота, и страшног ропства јеврејског народа, сада су због наших грехова, као казна Божија и Демаклов мач изнад главе, ту поред нас, као некада поред Јевреја, разни римски намесници, проконзули и претори, разни Пилати и Ироди, разне Јуде и слуге адске. И опет, као пред Косово, Срби се налазе пред отвореним избором. Није тешко погодити пред каквим. Довољно је осврнути се око себе, поразговарати са суседом, прочитати само наслове дневне или недељне штампе или погледати тзв. национални дневник. На сваком кораку само пар питања: Хоћемо ли у Европу са или без Космета? Хоћемо ли уопште у такву Европу која нам жели одузети и најсветији комад српске земље и заједно са њим и наше срце и нашу душу? Којем ће се царству Србин приволети – приволети царству земаљскоме ил приволет Царству Небескоме?
Но, пре него што дамо већ сасвим очекивани српски одговор на дата питања, упитајмо се шта нам то нуди тзв. Европска унија и њихови европејчићи у Србији и српским земљама. Прво што нам ова нова Европа нуди јесте одрицање од нас самих као дела Европе. Како, запитаће се неко? Па зар нам ЕУ не нуди управо супротно? Зар нам она не нуди чланство у њој а самим тим и бољи живот, веће достојанство Србије у свету и ... ? Но, то је само привид неопрезног и неискусног посматрача. У стварности управо је све супротно од рекламираног и пропагираног.
Одмах на почетку нашег разматрања датог питања, можемо сасвим лако приметити да у свим медијима које финансирају и подржавају западноевропски центри моћи, струји један поданичко-робовски и фарисејско-садукејски богоборни дух, уперен против свега што Србе као народ чини истинским Божијим народом. Као прво, нама се сасвим отворено нуди да заборавимо ко смо као људи и као народ, због чега смо на овој плавој планети, какав је циљ нашег пролазног земаљског бивствовања и куда идемо путујући возом који се зове живот. Србима се отворено препоручује да забораве на своју прошлост, да раскрсте једном заувек са, како они кажу, косовским митом, са царом Лазаром, са хришћанским моралом, са Православљем, са најдубљим историјским памћењем, са Светим Савом, са тзв. мрачним средњим веком Немањића, са измишљеним неонацизмом, са свиме и сваким који није по мери новог западноевропског тоталитаризма.
Ругање Србима и српској историји видно је и из поистовећивања читаве Европе и једне, малтене јуче, збрда-здола скрпљене и сакупљене, по много чему антихришћанске заједнице коју зову ЕУ. Сасвим је пак јасно да се ова нова економско-политичка, али и војна творевина, препуна свих могућих противречности и супротности савременог света, не може називати Европом. Чак и простим погледом на карту Старог континента видно је да у тзв. ЕУ не улази најбољи део Европе. У њој на пример нема највеће европске државе - Русије, нема највећег европског града Москве, у њој нема ни Србије ни многих балканских држава. А све су оне Европа, и то углавном далеко пре него ли нпр. горда Енглеска или умишљена Француска, гвоздена Немачка или хладна Шведска. Увредљиво је и самопотируће до крајњег бесмисла, да ми Срби, древни европски народ, сами себе не сматрамо делом Европе, само зато што нисмо део једног галопирајућег малигног тумора на телу Старог континента званог ЕУ. Ми не само да не требамо безглаво и папагајски понављати бриселске бесмислице о неком уласку у Европу у којој се тобоже и не налазимо, већ такву Евопу по мери западних банкара требамо сматрати ругатељком свега светог и истински честитог у историји Европе. И наши западни непријатељи и наши домаћи бриселски климогалвци, требају добро упамтити да смо ми Европа далеко пре Западне Европе, и да смо далеко пре тзв. ЕУ уцртани на карти Старог континента. Ми смо постојали а и убудуће ћемо, уз помоћ Божију, постојати као део истинске Европе, и без њих, и мимо њих. То је аксиом зрелог српскогг става, и ко њега пренебрегава сигурно нам није пријатељ.
ovoljno je biti dobar Srbin,ali po ugledu na najslavnije Srbe,koji su se javili na izlozbu ljudi u ovom svetu za minulih hiljadu godina.
