Андроник Комнин
Elita
- Poruka
- 24.211
Капитализам строга и богата маћеха
У ауторском тексту за Прессмагазин наш чувени психотерапеут Зоран Миливојевић пише о забави коју смо заборавили, слободном времену којег имамо све мање и објашњава зашто морамо да се супротставимо „одмору" испред ТВ-екрана, који нас чини горима
Многи не размишљају много како је свет изгледао не тако давно. Када гледамо уназад, сасвим је нормално да замишљамо тај свет као неку врсту продужене садашњице. Али, није тако. У Србији пре 150 година није постојало радно време. Људи би устајали, обављали неке послове, осетили умор, сели би, одморили се, неко би задремао, а онда би настављали да обављају послове током целог дана. Дакле, периоди рада су били прекидани периодима одмора. Али, када је наступила индустријализација, тада се појавила потреба за редом, за сменама у фабрикама. И тако је почело временско уређење света у коме је измишљено радно време.
Данас се свет у коме живимо непрестано убрзава. Сваког дана је све више релевантних открића у различитим областима живота, тако да их је немогуће све испратити. Људи се често баве професијама у којима је толико брз развој да, ако не обнављају своје знање једноставно застаревају за неколико година. Свеколико убрзање чини да се повећава стрес живота.
Рад, рад, рад... Први мај као празник рада одличан је разлог да се запитамо како и колико радимо, а како и колико користимо оно време када не радимо. Транзиција значи прелазак. А то значи да смо у процесу преласка нечега у нешто друго. Ми смо одавно прешли из социјализма у капитализам. Једино где још увек прелазимо је психологија: још је увек много оних људи који су носталгични и који су задржали „социјалистички" менталитет. Када гледамо запослене, главна разлика између капитализма и социјализма је у односу државе према појединцу.
Док се у социјализму држава понаша као сиромашна мајка која безусловно воли своје грађане, у капитализму она личи на богату маћеху. Због тога је са аспекта запосленог човека капитализам поредак заснован на страху, а начин да се смањи тај страх је да се ради, и да се радом стиче. Ако се запитамо чега се то људи плаше, долазимо до најчешћег одговора да се плаше да ће изгубити запослење, да неће моћи враћати подигнуте кредите. Дакле, та дубока стрепња пред несигурном будућношћу коју можда и не осећамо, свесно је оно у нама што нас нагони да толико радимо у капитализму.
Одбрана слободног времена... Ако постоји слободно време, онда постоји и његова супротност „неслободно време". Док се слободно време односи на оно време које појединац може да користи по својој вољи, оно друго је време које неко проводи на послу или у служби. Дакле, када радимо за некога да бисмо зарадили новац за живот, то спада у наше радно време. А како трошимо слободно?
Забрињавајућа је појава да људи и своје слободно време све више почињу да користе да би се бавили радним задацима које нису стигли да ураде. У САД, где се истраживања спроводе систематично, примећено је да запослени остају све дуже на послу, чак и онда када то није плаћено, као и да све више посла носе кући да би га урадили ван радног времена. То је појава којој свако мора да се својим примером супротстави. Веома често се испостави да „изузеци" - када неко због ванредне ситуације на послу радне задатке обавља и у слободно време - постају неписано правило.
Веома често људи веома много раде и током свог „слободног времена". Уместо да такозвану „доколицу" проводе докони - без рада - они непрестано раде.
Одмарање... Ко много ради требало би и много да се одмара. И због тога ономе ко ради одмарање је потреба. Зато би требало да свако има неки свој начин на који се одмара током дана, током седам дана, месеца или сезоне. Да рад мора бити ограничен указује и то што се и Бог одмарао седмог дана. Одатле и име „недеља" - од „не" и „делати", „радити" - дан у ком је некада било забрањено да се ради, јер онај ко би недељом радио био је сматран за неверника.
Нажалост, многи људи се одмарају само када спавају. А када обавезе порасту, они успевају да их заврше јер почињу да спавају мање.
Право одмарање је пасивно одмарање. „Активан одмор" је израз који се односи или на неку другу врсту рада, или на забаву. Људи који нису сигурни како се треба одмарати могу гледати псе или мачке да се подсете шта је то одмарање.
Забава... За разлику од одмарања које само уклања осећаје умора, забава је веома важан начин провођења времена јер доноси осећање животне енергије. Људи се у ствари забављају када раде оно у чему уживају, када раде оно што желе, а не оно што треба или што од њих захтева неко други.
За добру забаву су углавном потребни други људи, осећање опуштености, сигурности и прихваћености. Тада се људи могу понашати спонтано и бити духовити. Храна, музика и мало пића могу у томе помоћи.
Нажалост, све је више људи који занемарују сами себе када је забава у питању. Углавном су веома уморни тако да их „мрзи" да оду негде да се добро забаве и проведу, или да приуште неки посебан доживљај присуством на концерту, представи или некој другој манифестацији.
Када се уморни људи забављају настане такозвана „пасивна забава", што се у великој већини односи на гледање телевизије. Када гледамо телевизију имамо илузију да присуствујемо ономе што се приказује на екрану, тако да слике са екрана потискују наше менталне слике и осећања која су повезана са њима. А, како код нас људи имају превише разлога за забринутост и стрепњу, нација је углавном „прикључена" на ТВ. Податак да се код нас у просеку телевизија гледа сваког дана око пет сати је свакако забрињавајући. Не само јер не живимо своје животе пет сати дневно, односно два и по месеца годишње, већ јер нас толико упијање ТВ садржаја контаминира, изобличава нашу свест.
Опрости, нисам имао времена!... Људи који пуно раде често не стижу да обаве неке друге ствари које су за њих важне. Тако на пример неко „не стиже" да оде код лекара због неких тегоба, јер управо има велику гужву на послу. И заиста веома често чујемо фразу да неко није имао времена и због тог „недостатка времена" није стигао да нешто уради, да некога посети, да се негде појави. А да ли уопште постоји „недостатак времена", да ли је време нешто што се савија па га је некада више, а некада мање?
Иако ми можемо доживљавати да нам време некада брже, а некада спорије пролази, реч је само о субјективном доживљају. Времена је увек исто, сат увек траје шездесет минута, а минут шездесет секунди. Дакле, људи троше време на оно што сматрају важнијим. Ако нешто не дође на ред, то значи да није било толико важно.
Зато је важно да знамо да се време узима у складу са приоритетима. И када вам неко каже да није имао времена за нешто, треба да знате да вам је у ствари рекао да му то није било толико важно. То исто важи и за на нас: не треба се правдати да није било времена, већ треба прихватити одговорност да нисмо узели време за нешто.
Празник... Празник је дан који је „празан", односно који није испуњен радом. Интересантно је колико је празник добар за душу, а лош за посао. Многи инвеститори сматрају да се у Србији превише празнује, да постоје веома дугачки сегменти времена у којима се практично ништа не дешава (од 25. децембра до средине јануара), што их одвраћа од инвестирања. Празници веома доприносе квалитету живота на овим просторима јер су прилика да се окренемо себи, људима око себе и да ИМАМО ВРЕМЕНА.
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/magazin/story/159224/Kapitalizam+stroga+i+bogata+maćeha.html
У ауторском тексту за Прессмагазин наш чувени психотерапеут Зоран Миливојевић пише о забави коју смо заборавили, слободном времену којег имамо све мање и објашњава зашто морамо да се супротставимо „одмору" испред ТВ-екрана, који нас чини горима
Многи не размишљају много како је свет изгледао не тако давно. Када гледамо уназад, сасвим је нормално да замишљамо тај свет као неку врсту продужене садашњице. Али, није тако. У Србији пре 150 година није постојало радно време. Људи би устајали, обављали неке послове, осетили умор, сели би, одморили се, неко би задремао, а онда би настављали да обављају послове током целог дана. Дакле, периоди рада су били прекидани периодима одмора. Али, када је наступила индустријализација, тада се појавила потреба за редом, за сменама у фабрикама. И тако је почело временско уређење света у коме је измишљено радно време.
Данас се свет у коме живимо непрестано убрзава. Сваког дана је све више релевантних открића у различитим областима живота, тако да их је немогуће све испратити. Људи се често баве професијама у којима је толико брз развој да, ако не обнављају своје знање једноставно застаревају за неколико година. Свеколико убрзање чини да се повећава стрес живота.
Рад, рад, рад... Први мај као празник рада одличан је разлог да се запитамо како и колико радимо, а како и колико користимо оно време када не радимо. Транзиција значи прелазак. А то значи да смо у процесу преласка нечега у нешто друго. Ми смо одавно прешли из социјализма у капитализам. Једино где још увек прелазимо је психологија: још је увек много оних људи који су носталгични и који су задржали „социјалистички" менталитет. Када гледамо запослене, главна разлика између капитализма и социјализма је у односу државе према појединцу.
Док се у социјализму држава понаша као сиромашна мајка која безусловно воли своје грађане, у капитализму она личи на богату маћеху. Због тога је са аспекта запосленог човека капитализам поредак заснован на страху, а начин да се смањи тај страх је да се ради, и да се радом стиче. Ако се запитамо чега се то људи плаше, долазимо до најчешћег одговора да се плаше да ће изгубити запослење, да неће моћи враћати подигнуте кредите. Дакле, та дубока стрепња пред несигурном будућношћу коју можда и не осећамо, свесно је оно у нама што нас нагони да толико радимо у капитализму.
Одбрана слободног времена... Ако постоји слободно време, онда постоји и његова супротност „неслободно време". Док се слободно време односи на оно време које појединац може да користи по својој вољи, оно друго је време које неко проводи на послу или у служби. Дакле, када радимо за некога да бисмо зарадили новац за живот, то спада у наше радно време. А како трошимо слободно?
Забрињавајућа је појава да људи и своје слободно време све више почињу да користе да би се бавили радним задацима које нису стигли да ураде. У САД, где се истраживања спроводе систематично, примећено је да запослени остају све дуже на послу, чак и онда када то није плаћено, као и да све више посла носе кући да би га урадили ван радног времена. То је појава којој свако мора да се својим примером супротстави. Веома често се испостави да „изузеци" - када неко због ванредне ситуације на послу радне задатке обавља и у слободно време - постају неписано правило.
Веома често људи веома много раде и током свог „слободног времена". Уместо да такозвану „доколицу" проводе докони - без рада - они непрестано раде.
Одмарање... Ко много ради требало би и много да се одмара. И због тога ономе ко ради одмарање је потреба. Зато би требало да свако има неки свој начин на који се одмара током дана, током седам дана, месеца или сезоне. Да рад мора бити ограничен указује и то што се и Бог одмарао седмог дана. Одатле и име „недеља" - од „не" и „делати", „радити" - дан у ком је некада било забрањено да се ради, јер онај ко би недељом радио био је сматран за неверника.
Нажалост, многи људи се одмарају само када спавају. А када обавезе порасту, они успевају да их заврше јер почињу да спавају мање.
Право одмарање је пасивно одмарање. „Активан одмор" је израз који се односи или на неку другу врсту рада, или на забаву. Људи који нису сигурни како се треба одмарати могу гледати псе или мачке да се подсете шта је то одмарање.
Забава... За разлику од одмарања које само уклања осећаје умора, забава је веома важан начин провођења времена јер доноси осећање животне енергије. Људи се у ствари забављају када раде оно у чему уживају, када раде оно што желе, а не оно што треба или што од њих захтева неко други.
За добру забаву су углавном потребни други људи, осећање опуштености, сигурности и прихваћености. Тада се људи могу понашати спонтано и бити духовити. Храна, музика и мало пића могу у томе помоћи.
Нажалост, све је више људи који занемарују сами себе када је забава у питању. Углавном су веома уморни тако да их „мрзи" да оду негде да се добро забаве и проведу, или да приуште неки посебан доживљај присуством на концерту, представи или некој другој манифестацији.
Када се уморни људи забављају настане такозвана „пасивна забава", што се у великој већини односи на гледање телевизије. Када гледамо телевизију имамо илузију да присуствујемо ономе што се приказује на екрану, тако да слике са екрана потискују наше менталне слике и осећања која су повезана са њима. А, како код нас људи имају превише разлога за забринутост и стрепњу, нација је углавном „прикључена" на ТВ. Податак да се код нас у просеку телевизија гледа сваког дана око пет сати је свакако забрињавајући. Не само јер не живимо своје животе пет сати дневно, односно два и по месеца годишње, већ јер нас толико упијање ТВ садржаја контаминира, изобличава нашу свест.
Опрости, нисам имао времена!... Људи који пуно раде често не стижу да обаве неке друге ствари које су за њих важне. Тако на пример неко „не стиже" да оде код лекара због неких тегоба, јер управо има велику гужву на послу. И заиста веома често чујемо фразу да неко није имао времена и због тог „недостатка времена" није стигао да нешто уради, да некога посети, да се негде појави. А да ли уопште постоји „недостатак времена", да ли је време нешто што се савија па га је некада више, а некада мање?
Иако ми можемо доживљавати да нам време некада брже, а некада спорије пролази, реч је само о субјективном доживљају. Времена је увек исто, сат увек траје шездесет минута, а минут шездесет секунди. Дакле, људи троше време на оно што сматрају важнијим. Ако нешто не дође на ред, то значи да није било толико важно.
Зато је важно да знамо да се време узима у складу са приоритетима. И када вам неко каже да није имао времена за нешто, треба да знате да вам је у ствари рекао да му то није било толико важно. То исто важи и за на нас: не треба се правдати да није било времена, већ треба прихватити одговорност да нисмо узели време за нешто.
Празник... Празник је дан који је „празан", односно који није испуњен радом. Интересантно је колико је празник добар за душу, а лош за посао. Многи инвеститори сматрају да се у Србији превише празнује, да постоје веома дугачки сегменти времена у којима се практично ништа не дешава (од 25. децембра до средине јануара), што их одвраћа од инвестирања. Празници веома доприносе квалитету живота на овим просторима јер су прилика да се окренемо себи, људима око себе и да ИМАМО ВРЕМЕНА.
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/magazin/story/159224/Kapitalizam+stroga+i+bogata+maćeha.html
