Stvaran svet
Sedela je na klupi pored autobuske stanice i posmatrala ljude.
To joj je bila stara navika.
Ne iz radoznalost, više iz potrebe da se podseti koliko je svet neobičan.
Ljudi su prolazili pored nje noseći kese, telefone, obaveze i planove.
Neko je žurio.
Neko kasnio.
Neko se smejao.
Neko je delovao kao da će svakog trenutka zaplakati.
A niko nije gledao u nebo.
To ju je uvek čudilo.
Tog dana oblaci su bili toliko niski da su izgledali kao da će dodirnuti krovove zgrada.
A ipak ih niko nije primećivao.
Osim čoveka na drugoj strani stanice.
I on je gledao gore.
Nije izgledao kao neko ko čeka autobus.
Više kao neko ko je zaboravio zašto je uopšte došao.
Naslonjen na stub, posmatrao je oblake istim onim pogledom kojim je i ona gledala.
Kao da pokušava da se seti nečega.
Njihovi pogledi sreli su se samo na trenutak.
Dovoljno dugo da se nasmeju.
Dovoljno kratko da ostanu stranci.
Posle nekoliko minuta čovek je prišao.
- Čudno je koliko ljudi ne gledaju gore.
Ona se nasmejala.
- Možda se plaše da nešto ne propuste dole.
- A možda upravo zato propuštaju sve.
Klimnula je glavom.
Neko vreme ćutali su zajedno.
Nije bilo neprijatno.
Naprotiv.
Bilo je retko.
Kao kada pronađeš nekoga ko razume rečenicu koju nisi izgovorio.
Autobus je stigao.
Ljudi su pojurili prema vratima.
Ona je ustala.
Čovek je ostao gde jeste.
- Vi ne ulazite? - upitala je.
Nasmejao se.
- Ne čekam autobus.
- A šta čekate?
Pogledao je prema nebu.
- Nisam siguran. Možda ništa. Možda upravo ovo.
Vrata autobusa su se zatvorila.
Dok se vozilo udaljavalo, još jednom ga je videla kroz prozor.
Stajao je na istom mestu.
I dalje gledajući u nebo.
I prvi put posle mnogo vremena učinilo joj se da svet nije sastavljen samo od prolaznika.
Da negde, među svim tim užurbanim koracima, postoje ljudi koji zastanu.
Ljudi koji vide.
Ljudi koji osećaju.
Ljudi koji se možda nikada neće upoznati.
A ipak pripadaju istom, nevidljivom društvu.
