Бивши логораш: ''У Јасеновцу су нас хранили супом од људског меса''

[Владан]

U Srebrenici je izvrsen genocid u samoodbrani

Није било геноцида.

 

[Novi Autonomas]

Није било геноцида.

Jeste, imas presude za genocid a pojedinim zlocincima se jos sudi.

 

[Владан]

Jeste, imas presude za genocid .

Политички суд који нема везе са правдом и истином.

 

[Владан]

Пресуда Насеру Орићу највише говори какав је то суд.

 

[Kapetan Dusan Radovic]

Taj sud jeste lakrdija nevidjena ali je u slucaju "OLUJE" doneo ispravnu presudu. Malo je nezgodno kad srbin to mora da kaze jer ce ga hrvati i muslimani optuziti za licemerstvo.

 

[Владан]

Taj sud jeste lakrdija nevidjena ali je u slucaju "OLUJE" doneo ispravnu presudu

Суд је лакрдија јер су Срби највише осуђени а најмање злочина су чинили.

 

[walker68]

"Усташе су нам давале некакву супу без хлеба, са мало некаквог меса. Једном смо приметили да су из казана у којој су кували ту супу извадили лобању и остатке косе. Схватили смо да нам дају да једемо људе", препричава трауме из Јасеновца бивши логораш Раде Радивојац

Раде Радивојац (84) из бањалучког приградског насеља Туњице и један од малобројних преживелих логораша из Јасеновца, који је преко медија понудио поштеној сиротињи или некој избегличкој породици на трајно коришћење његове викендице у селу Доњи Орловци, недалеко од Приједора, каже да су усташе у овом злогласном логору давале логорашима да једу супу од људског меса.

Сви у Туњицама, а и шире, знају колико чика Раде воли да помаже људима, а исто тако, знају и за његову невероватну животну судбину, јер је овај 84-годишњак један од малобројних срећника који је пре 67 година успео да преживи голготу Јасеновца.

- Како не бих понудио помоћ када сам и ја, поготово након страдања у Јасеновцу, био права сиротиња. Нисам имао корицу ‘леба! Чак сам просио и радио као слуга код разних газда. Желим да нађем часну и поштену сиротињу да ту живи! У кући-приземници има струја, вода, башта, шупа, остава и воће. За узврат једино тражим поштење и да се то мало имање чува и одржава. Толико је поштених избеглица, сиромашних и инвалида који немају где. Зато желим да нађем неке добре људе да ту живе, а увек је могуће да им препишем кућу – прича Раде.

Раде Радивојац тачно 17 година трага за једним човеком, Личанином, који је пред најездом хрватске војске и њених помагача у акцији “Олуја“ био у колони избеглица која је бежала из Републике Србске Крајине.

- Тај човек, којем име никад није сазнао, једног августовског дана 1995. године ушао је у двориште његове куће у Туњицама и замолио ме да ту остави коње и кола која су вукли, а он ће даље пешке према Србији. Како да му не помогнем? Рече ми да је у Лици затекао убијену жену и кћерку, а петогодишњег сина није нашао. Потегао је једну чашицу ракије и отишао. А нешто ме натера да га фотографишем – каже Раде, који и данас има фотографију свог Личанина поред коња.

Како је изашао из његовог дворишта, тај човек се никад није вратио. Дуго времена Раде није знао шта да ради са коњима, а онда их је продао и новац ставио у банку.

- Тај новац га чека. Кола стоје у дворишту, већ су струнула. Све бих дао да поново видим тог човека. Све се надам да ће једног дана доћи. Ишао сам чак и до Глине на Банији и показивао слику, али нико га није знао. Ако икада дође, нећу му дати да оде, помоћи ћу му да остане овде – прича Раде своју необичну причу о мистериозном незнанцу.

Онога што је проживео у Јасеновцу и дан-данас се добро сећа. У злогласном логору нагледао се свега и свачега, па и да усташе људским месом хране логораше.

Родитеље су му побили 1941. године, а у логор је одведен са 11 година, одакле је побегао када су, како каже, “кукурузи били за печење”, јер се не сећа тачно које је доба године било.

- Усташе су нам давале некакву супу без хлеба, са мало некаквог меса. Једном смо приметили да су из казана у којој су кували ту супу извадили лобању и остатке косе. Схватили смо да нам дају да једемо људе – каже Радивојац.

Побегао је у једној страшној ноћи, док су падали киша и град. Успео је да преплива Саву иако до тада није знао да плива.

- Олуја је била страшна, а град толики да је задавао болне ударце по телу. Неко је повикао: “Ноћас ко утекне, певаће му мајка!”, и одједном је сила народа нагрнула ка излазу. Усташе су почеле да пуцају, људи су падали, али сам успео да се извучем. Кад сам препливао Саву, један метак ме закачио. Некако сам успео да се увучем код једне хрватске породице и кажем да сам Мате из Бањалуке. Са другим рањеницима убрзо сам отишао у Италију и тек после краја рата се вратио у Југославију – завршава причу Раде Радивоја
Ustase su govorile ,, u ime Hrista ubij Antihrista ,,