Cena zaštite
Foto: Vedran Bukarica
Fintan O’Toole 04/11/2024
U oktobru 2020, jutro posle debate Kamale Haris s tadašnjim potpredsednikom Majkom Pensom, Donald Tramp nije hteo da izgovori njeno ime kad je pozvao
Fox Business iz Bele kuće; umesto po imenu, nazvao ju je „čudovištem koje je bilo na bini s Majkom Pensom“. Njegov izbor reči nije bio slučajan – čak ga je i ponovio da ne bi nikom promakao.
I po Trampovim merilima ima nečeg neobično preteranog u tom verbalnom napadu na ženu koja nije predstavljala veliku direktnu pretnju njegovom reizboru. Cilj njegovih uvreda obično je doslovno srozavanje neke osobe. Odabrana meta se umanjuje (Mini Majk Blumberg, Mali Marko Rubio, Mali Raketni Kim Džong Un) ili prikazuje kao slaba i infantilna (Mlakušni Džeb Buš, Mali IQ Maksin Voters, Plačljivi Čak Šumer). Čak i Trampov protivkandidat na izborima Džo Bajden smanjen je imenom Džo Pospanko– a Pospanko je, naravno jedan od Snežaninih sedam patuljaka.
Odlučivši (kao što je to mogao učiniti Šekspir) da Kamalu Haris uzdigne do „čudovišta“, Tramp je odstupio od svoje uobičajene taktike: umesto da je smanji, naduvao ju je u Meduzu, Scilu, Grendala. U sadašnjoj kampanji nastavio je da uvećava njenu zlobu koja Amerikancima zagorčava život. On neprestano povezuje čudovište Kamalu Haris s čudovišnim vanzemaljcima-migrantima koji, u mračnim halucinacijama koje predočava, nadiru preko južne granice da bi upali u američke kuće i pobili i silovali ukućane. Na mitingu 29. septembra u Iriju, u Pensilvaniji, rekao je svojim sledbenicima da bi Kamalu Haris trebalo „opozvati i izvesti na sud zbog njenih postupaka. Te ubice su bezdušna čudovišta, hladna kao kamen. Nemaju srca.“
U postu na platformi
Truth Social od 27. septembra, pošavši od žestokog žongliranja brojevima koji se zapravo odnose na četrdesetogodišnji period (pa i na godine njegovog mandata), napisao je da je „kamarad Kamala Haris… dopustila da bezmalo 14.000 UBICA slobodno švrlja našom zemljom… Svakog dana ljudi umiru zbog nje. NJENE RUKE SU KRVAVE!“ Za mnoge Trampove sledbenike koji su upoznati s Biblijom to izvesno evocira vavilonsku kurvu iz Otkrivenja: „I vidjeh ženu pijanu od krvi svetijeh i od krvi svjedoka Isusovijeh.“
Tramp potpuno poistovećuje Kamalu Haris s razularenom vojskom ubica. Kaže da ona
jeste oni, da su njihovi postupci njeni i da zajedno s njima stvara čudovišnost koja prevazilazi kolektivnu uobrazilju njegovih slušalaca: „Oni su grubi, podli, grublji od svega što možete da zamislite.“ Tramp smešta Haris u horor film koji nijedan reditelj ne bi mogao da snimi. „Ako ste hteli da snimite taj film, nijedan holivudski glumac ne bi mogao da odigra tu ulogu. Niko to ne bi mogao… A sve zato što je Kamala pustila da ti ljudi uđu.“ Teško da je Tramp čitao Imanuela Kanta, ali on ovde otelovljuje Kantovu ideju uzvišenog kao spoja zadovoljstva i nezadovoljstva koji „nastaje iz nemoći uobrazilje“ i istovremeno očarava i užasava svoje sledbenike.
Tramp ispaljuje na Kamalu Haris poznate projektile seksističkih uvreda: zlobna, glupa, lažljiva, luda, „mentalni invalid“. Ali ima nečeg iskonskijeg u njegovom opisivanju ženskog demona, nečeg što je izvučeno iz dubina političkog oblika mizoginije: to je užasavanje od žene na vlasti. Prisetimo se škotskog prezbiterijanskog propovednika Džona Noksa i njegovog
Prvog oglašavanja trube protiv čudovišne vladavine žena (1558):
„U prirodi je gore od čudovišta kad Žena vlada i uzdiže se iznad Muškarca… Vladavina Žene je mrska pravdi i vodi ka uništenju svaku zemlju u kojoj je prihvaćena.“
U
Ženama i moći (
Women and Power, 2017), klasicistkinja Meri Bird podseća nas da su grčki pisci smatrali da je žena na vlasti izopačenje prirodnog poretka:
„One se uglavnom prikazuju kao osobe koje ne upotrebljavaju već zloupotrebljavaju moć. One do nje dolaze na nezakonit način, što vodi u haos, u raspadanje države, smrt i razaranje. One su čudovišni hibridi i uopšte nisu žene u grčkom smislu te reči. Iza tih priča stoji nepokolebljiva logika po kojoj se one moraju zbaciti s vlasti i vratiti na svoje mesto.“
Tramp nije pribegavao tom mitskom nivou mizoginije u predsedničkoj kampanji protiv Hilari Klinton 2016. godine. Nju je opisivao kao slabu, pokvarenu i lažljivu – sve sami stari biseri mizogine retorike. Ali se nije trudio da je prikaže kao ovaploćenje paklene vizije smrtonosne ženskosti. Zašto Haris, najpre kao potpredsednica, a onda kao predsednička kandidatkinja, izvlači iz dubina Trampove psihe ta zastrašujuća opšta mesta? Da li je razlog to što Trampu s godinama još više popuštaju kočnice i što je sve skloniji da pritisne pedalu gneva i provokacije? Delimično utiče i to što je cela njegova vizija postala još apokaliptičnija – vavilonska *****, ako se ne zaustavi, najavljuje propast sveta i Tramp upozorava da bi izbor Kamale Haris značio da je Amerika „dokusurena“.
Postoji, međutim, još jedan, manje očigledan momenat: javni stavovi o uticaju roda na život u Americi doživeli su vrlo brze promene u Trampovoj eri. Tako se 2017, kad je Tramp stupio na dužnost (i kad je naišla bujica otkrića pokreta
Me Too o silovanju i seksualnom uznemiravanju) samo 35 odsto ispitanika slagalo sa iskazom da je „muškarcima u Sjedinjenim Državama danas lakše“. Danas to smatra 47 odsto ispitanika. Zanimljivo je da je ta promena percepcije dvostranačka. Među demokratama je porast u priznavanju muške privilegovanosti veoma izražen: sa 49 na 68 odsto, ali među republikancima je proporcionalno još veći – od 16 odsto do 32 odsto, što znači da se udvostručio. Čini se da je znatan broj Trampovih glasača počeo da vidi Ameriku kao pretežno muški svet dok je njihov čovek dominirao politikom.
Paradoksalna je činjenica to što je porast priznanja da su žene u nepovoljnijem položaju praćen drugim, jednako dramatičnim pomakom: 2020. godine, 51 odsto Amerikanca je reklo da reč „feminizam“ opisuje njihova shvatanja „prilično dobro“ ili „donekle dobro“. Danas to kaže samo 35 odsto građana i samo 10 odsto republikanskih muškaraca. Imamo, dakle, porast u prihvatanju stvarnosti da postoji strukturna diskriminacija polovine stanovništva, a s druge strane uzmicanje od ideologije koja nastoji da to promeni. Upravo u takvim protivrečnim stanjima duha mračni mitovi imaju najveću privlačnost.
***
Zašto je identifikacija s feminizmom opala tako znatno i tako brzo? Gotovo izvesno zbog načina na koji Trampu polazi za rukom da sve polarizuje – pa i ideju da žene imaju pravo na ravnopravnost i na kontrolu nad sopstvenim telom. On je to, začudo, postigao tako što je implicitno prihvatanje bar nekih oblika seksualnog nasilja muškaraca nad ženama pretvorio u jabuku razdora.
Nije to plod njegove namere; presudni su bili otkriće snimka iz 2016. na kom se on hvališe da može da „zgrabi ženu za pičkicu“ i presude porote na Menhetnu 2023. da je Tramp seksualno nasrnuo na E. Džin Kerol 1995. ili 1996.
Presuda se svodila na zaključak da je Tramp silovatelj; kao što je objasnio Luis A. Kaplan, sudija u građanskom postupku: „Nalaz porote da je postojalo seksualno zlostavljanje… nužno povlači da porota smatra da je gospodin Tramp na silu prodro u njenu vaginu.“
To je drukčija vrsta nezamislivog – ne uvrnuta fantazija, već fizička stvarnost koja je za mnoge Amerikance suviše sirova i brutalna da bi želeli o njoj da razmišljaju. U jednom slučaju sopstvenim priznanjem, a u drugom presudom porote, Tramp je Amerikancima predočio sliku čoveka – samog sebe – koji na silu hvata ženske genitalije i u njih prodire. Nema upečatljivije slike muške moći od takvog nasilnog uzurpiranja ženskog tela. Da bi neko nastavio da sledi Trampa i glasa za njega, mora da uradi bar jednu od ove dve stvari – ili da porekne istinu čak i kad bar deo te istine dolazi iz Trampovih usta (52 odsto Trampovih pristalica kaže da ne veruje da je on počinio seksualno zlodelo) ili da prihvati kognitivnu disonancu (pet odsto njegovih glasača veruje da je on seksualni nasilnik, ali ipak namerava da glasa za njega, dok 42 odsto nije sigurno).
Da bi se zatvorila ta pukotina, lik čudovišne žene mora izbrisati lik predsednika seksualnog predatora. Mora se pokazati žensko nasilje (NJENE RUKE SU KRVAVE!) koje je strašnije od obične muške seksualne agresije. Trampu silovatelju nije dovoljno da njegova protivnica bude podmukla, slaba i glupa žena. On naspram sebe mora imati ono što je Barbara Krid u svojoj inovativnoj knjizi o horor filmu nazvala „čudovišno žensko“: „ono što je u ženi šokantno, zastrašujuće, užasno, odvratno“. Hilari Klinton je bila loša (i Tramp ju je nazvao „đavolom“) – ali Haris je zla. Nju nije dovoljno prezirati; nje se moramo plašiti i ocrnjivati je preko granica imaginacije. Kao što je Tramp rekao 11. oktobra na platformi
Truth Social: „Nikom ko je ovoj zajednici doneo toliko zla i straha kao Kamala Haris NIKAD ne smemo dopustiti da postane PREDSEDNIK SJEDINJENIH DRŽAVA.“
Ovo je najekstremniji primer Trampove sablasne sposobnosti da okrene svet naglavce. Silovatelj Tramp postaje branilac žena od seksualnog nasilja koje je omogućila čudovišna žena: „Bićete zaštićene“, rekao je ženama u Pensilvaniji 23. septembra, „i ja ću biti vaš zaštitnik.“ Od samog početka svoje predsedničke kampanje u junu 2015.
Tramp je opisivao meksičke migrante kao seksualne predatore. „Oni donose droge. Donose kriminal. Oni siluju.“ Ali kako se ova kampanja bliži vrhuncu, njegove tvrdnje postaju ličnije i intimnije. Sad rutinski pominje imena jedne devojčice i dve žene koje su migranti bez dokumenata ubili u toku seksualnog napada: Džoslin Nangarej, Lejken Rajli i Rejčel Morin. Ta divljački zlostavljana tela nisu na periferiji Trampove kampanje; ona su postala ikone pokreta
Učinimo Ameriku ponovo velikom, bezmalo religijske mučenice.
Demokrate moraju shvatiti da je ta strategija, koliko god bila groteskna, vrlo delotvorna. Ona je podsetnik na Trampovu smelost – umesto da izbegava temu (seksualno predatorstvo) koja je za njega nezgodna, on je unosi u svoj lični brend, ne samo kao spasilac Amerike već sad i konkretnije kao spasilac žena i devojčica. Ženama koje bi inače možda oklevale na taj način se omogućava da ipak glasaju za silovatelja: naime, Kamala Haris, masovni silovatelj preko trećih lica, mnogo je gora. Na taj način Tramp istovremeno podržava muško samosažaljenje. Njegova retorika omogućava verovanje da je „muškarcima lakše“ ne zbog istrajavanja patrijarhata, već zato što svim američkim ženama i devojkama preti neposredna opasnost da ih siluju i ubiju tamnoputi stranci kojima je to dozvolila Haris. Čak i nasilje koje nad ženama rođenim u Americi vrše njihovi zemljaci projektuje se na zlu ženu koja stoji između Trampa i njegovog zakonitog mesta na vlasti.
***
U toj poruci odzvanja dublji smisao muškog statusa žrtve. Dok se Tramp preobražava iz predatora u zaštitnika, njegovi najrevnosniji sledbenici preobražavaju stvarnu privilegovanost svog pola u uverenje da se oni zlopate u sistemu koji je nabaždaren protiv muškosti. Kao što filozofkinja morala Kejt Man kaže u knjizi
Mir devojko: Logika mizoginije (
Down Girl: The Logic of Misogyny, 2017), strukture patrijarhalnosti „često su nevidljive drugim ljudima, čijim privilegovanim društvenim položajima one zapravo pogoduju i služe. Zato privilegovani doživljavaju razbijanje tih struktura ne samo kao
srozavanje već i kao
nepravdu. Oni će zato biti skloni da se osećaju
uništenim, a ne
izjednačenim u tom procesu.“