Ова битка је у српској историографији добро обрађена, снимљени и неки документарци
управо у поменутом стоји та дилема да су Срби зајебали наивне Бугаре, гдје водич каже "
да постоји прича".
Овдје постоји проблем што ми средњовјековне битке гледамо из данашње визуре, или како нам то приказују у играним углавном холивудским филмовима гдје је тежиште на драматургији. Било је то подоста другачије.
И историчари су у муци да то боље сагледају јер су писани извори савременика догађаја или оних пар генерација касније увијек, мање или више, пристрасни.
Оно што је знано, прије саме битке јесте било преговора, тачније слања порука између два табора.
А по неком Григорију Цамблаку, вјероватно Бугарину који је оставио запис крајем тог вијека, значи једно 3 генерације касније, Стефан се овим ријечима преко посланика наравно;
„Буди задовољан са својим, да то добро буде, а не жели друго, што Бог другима дарова, јер долазиш у сукоб са Богом, као онај који смућује и ратује оно што је од њега добро раздељено.“
обраћао бугарском цару.
Не можемо знати колико је вјеродостојно, но по самом садржају могло би бити.
Опет понављам, погрешно је гледати то из данашње визуре, тада је то ишло преко посланика који би размјењивали поруке, и ту је ? тај који је то пренио колико је то вјерно учинио, сигурно у 90+% прича о неком догађају се прилагоди пропагандној сврси како би се неко оцрнио или глорификовао. Овдје су византински извори и ту је циљ оцрнити српску страну, који су изиграли њиховог савезника, наивног и лаковјерног Михајла.
У сваком случају, то неко примирје, ако и јесте успостављено, једнодневно или како већ, тешко да је имало неку важност. Тада су ратови били ђаволски скупи, нисте имали неке уређене начине финансирања, и то би све спало на владара и властелу. Уосталом, чим је бугарски цар дошао са силном војском до Велбужда, пограничне територије, није дошао ради такмичења у рецитацији, него како би се тукао, и успут мало пљачкао.
Ти ратови су били увијек уједно и пљачкашки походи. Тако би владари мотивисали мобилисану војску, гдје бјеше и подоста најамника, а ваља све то платити. Ако зафали пара, а пара у ратном походу зафали увијек, компензација кроз пљачку се подразумијева.
Изгледа да је на сам дан битке један дио бугарских снага био по околним селима пљачкајући. Како су сасвим сигурно била присутна извиђања, шта се догађа у противничком табору, какав је морал, да ли има расипања снага, био би неопростив гријех не искористити повољан моменат и битку и рат окренути у своју корист, посебно што би одлагање битке водило да се удруже бугарске и византинске снаге, тиме би дошли у тешку, безнадежну ситуацију.
У сваком случају, велика побједа, побједа без мрље, ту тражити неко бешћашће нема смисла (а ваљало је имати храбрости па изјутра ударити на непријатеља који тешко да бјеше малобројнији, није тада било ватреног оружја, па ти са дистанце дејствуј, него ваља ударити кост у кост) и побједа на коју морамо бити поносни
). Nalazim sasvim mogućim da je casus za prekid primirja i direktni vojni okršaj mogao biti i napad na neko selo koje se nalazilo izvan bugarske zone kontrole i bilo negde (relativno) na granici sa onom srpske vojske. Mogla je to uraditi i neka bugarska četa, izdvojeno sastava šire vojske i bez direktne komande, a Srbima to da bude savršeni izgovor da prekrše primirje i napadnu Bugare u momentu slabosti.
