- Poruka
- 365.910
Biti pisac – to deluje hrabro u 21. veku kada je svet ubrzao i sve se posmatra iz ugla algoritma. A biti pesnik?
To je tek smelo i neverovatno u sadašnjem trenutku.
Marko Milošđević je srpski pesnik kojiživi i stvara u Beogradu
Jagodinac po rođenju, decenijama radi i stvara u glavnom gradu.
Са собом је како он каже "понео душу". Ожењен је Иваном и отац Петре и Николе
Marko Milošević je stihovima o ljubavi, životu, praštanju, pobedi, uspeo da skrene pažnju na sebe.
Mladima skrenuo pažnju na sebe i da pisana i nežno izgovorena reč ne umire, ne menja se...
Potrebna je. I ništa, kako kaže, nije važnije od ljudske duše. Od toga se, priznaje, možda ne živi, ali se bez toga apsolutno ne može kroz život.
Zapisano je i da „oseća potrebu da svojim stihovima proživi opet svoju prošlost, preživi sadašnjost, dočeka budućnost, ostane kad svi trenutno živi odu”.
Marko kaže i da je „pisanje nešto što dođe, prikrade se. Ni sam ne prepoznaješ kako se na papiru stvorilo kao reč, misao koja teče.”
I otkriva da ne dorađuje i ne menja ono što nastane „u tom transu pisanja”.
Milošević za sebe kaže i da je čovek trenutka koji se vodi intuicijom. Priznaje da se i puno puta opekao, ali da je takav.
Za sebe kaže da je hrabar, ali i dodaje „ali se hrabar jedino sebe boji”.
I ima plan da to traje. Želi da napravi kuću poezije u kojoj bi mladi pesnici bili dobrodošli, da ne živimo od uspomena i sećanja,
nego da napravimo nešto sad i da nešto za nama ostane.
O svom pisanju kaže
„Osećam potrebu da svojim stihovima proživim opet svoju prošlost, preživim sadašnjost, dočekam budućnost, ostanem kad svi trenutno živi odu.
Osećam potrebu da živim i tuđe živote, drame, sudbine. Da prijateljima dam, neprijateljima podam.
A ljudi sa dušom, glumci, umetnici – HVALA – ostaćemo ili nestati, zajedno!
To je tek smelo i neverovatno u sadašnjem trenutku.
Marko Milošđević je srpski pesnik kojiživi i stvara u Beogradu
Jagodinac po rođenju, decenijama radi i stvara u glavnom gradu.
Са собом је како он каже "понео душу". Ожењен је Иваном и отац Петре и Николе
Marko Milošević je stihovima o ljubavi, životu, praštanju, pobedi, uspeo da skrene pažnju na sebe.
Mladima skrenuo pažnju na sebe i da pisana i nežno izgovorena reč ne umire, ne menja se...
Potrebna je. I ništa, kako kaže, nije važnije od ljudske duše. Od toga se, priznaje, možda ne živi, ali se bez toga apsolutno ne može kroz život.
Zapisano je i da „oseća potrebu da svojim stihovima proživi opet svoju prošlost, preživi sadašnjost, dočeka budućnost, ostane kad svi trenutno živi odu”.
Marko kaže i da je „pisanje nešto što dođe, prikrade se. Ni sam ne prepoznaješ kako se na papiru stvorilo kao reč, misao koja teče.”
I otkriva da ne dorađuje i ne menja ono što nastane „u tom transu pisanja”.
Milošević za sebe kaže i da je čovek trenutka koji se vodi intuicijom. Priznaje da se i puno puta opekao, ali da je takav.
Za sebe kaže da je hrabar, ali i dodaje „ali se hrabar jedino sebe boji”.
I ima plan da to traje. Želi da napravi kuću poezije u kojoj bi mladi pesnici bili dobrodošli, da ne živimo od uspomena i sećanja,
nego da napravimo nešto sad i da nešto za nama ostane.
O svom pisanju kaže
„Osećam potrebu da svojim stihovima proživim opet svoju prošlost, preživim sadašnjost, dočekam budućnost, ostanem kad svi trenutno živi odu.
Osećam potrebu da živim i tuđe živote, drame, sudbine. Da prijateljima dam, neprijateljima podam.
A ljudi sa dušom, glumci, umetnici – HVALA – ostaćemo ili nestati, zajedno!
