A. Einstein: "Koja je svrha ljudskog života ili sveukupnog organskog života? Da bi se odgovorilo na to pitanje mora se primeniti religija. Da li ima smisla, pitate, da se to tako predstavi? Odgovaram, čovek koji smatra svoj život i život drugih bića besmislenim nije samo nesrećan nego je skoro diskvalifikovan za život."
*
David Bohm: "Duboko dole svest ljudi je jedna. To je virtualna izvesnost zato što je čak u vakumu materija jedna; i ako mi to ne vidimo, to je zato što sami sebe zaslepljujemo."
*
Parmenides piše o nezamislivosti kao i nemogućnosti postojanja ništavila: "Evo, na jednoj strani, vazdušasti plamen vatre, nežan, veoma lagan, svuda isti... Ali nije isti kao ovaj drugi, koji je sam po sebi drugačiji; tamna noć; gusto i teško telo.
Ovaj poredak sam ti predstavio kao moguć, tako da ga ni jedno smrtno verovanje ne može nadmašiti. S obzirom da su sve stvari nazvane svetlošću i tamom, i njihove moći su povezane, sve je plenum svetlosti i nejasne tame zajedno, obe jednake, pošto ništa ne učestvuje ni u jednom."
***
S obzirom da sve interpretiramo kroz našu svest treba krenuti od nje da bi se razumelo kako je nastao pojam nebića. Spoljašnji svet je fizička manifestacija univerzuma. Kada se biće ograniči spoljašnjim, a zapostavi unutrašnji bitak, odnosno duhovni potencijal njemu spoljašnje postaje jedina realnost ili ono što jeste. Zato postojanje poistoveti oblikom, pojavom i aktivnošću. Što je suprotno tome definiše kao nebiće/ništa/nepostojanje.
Pri tome ga ne može zamisliti. Predočava ga ili kao prazninu bez oblika ili neprozirnu gustinu tame. Ali, i jedno i drugo nije Ništa, već Nešto. U fizičkom univerzumu, pored različitih nebeskih tela, postoji tama i prazni prostor. Gustina tame je neprozirna, a praznina bezoblična. To ih čini nedostupnim istraživanju. Zato je pažnja usmerena na nebeska tela. Posmatraju se u nastojanju da se odgonetne kako je sve nastalo. Medjutim, tela se ne mogu odvojiti od tame i praznine jer se medjusobno uslovljavaju. Jedino zajedno stvaraju univerzum.
Isto se odnosi i na svest. U njoj se svesno ispoljava kao mnošto raznovrsnih misli, a nesvesno kao tamna dubina nemanifestovanih osećanja naspram nevidljivog razuma. Izmedju svesnog i nesvenog postoji stalna veza. Misli ne nastaju slučajno, ili same od sebe, već uvek proizilaze iz drugačije dubine osećanja i visine razuma. Otuda i drugačija širina misli i razumevanje.
Duhovno razbudjeno biće uvidja vezu s nesvesnim. Ne doživljava ga kao ništa. Naprotiv, naslućuje u njemu svoj bitak. U nemanifestovanoj dubini nazire skriveno jezgro duše, a u beskraju visinu duha. Oslobadja se iluzije nebića i uvidja da je postojanje večna cirkulacija i transformacija svesti.
Biće, ograničeno pojavom, mir nemanifestovanosti odredjuje kao besmisleno ništavilo, jer ne razume mir sa apsolutnom punoćom života. Bitak nije miran zato što nema smisao, već što ima vrhunski smisao. On se delimično oseti pre sna kada se tone u prijatno spokojstvo u kojem isčezavaju sve brige, nemir i teškoće.
*
David Bohm: "Duboko dole svest ljudi je jedna. To je virtualna izvesnost zato što je čak u vakumu materija jedna; i ako mi to ne vidimo, to je zato što sami sebe zaslepljujemo."
*
Parmenides piše o nezamislivosti kao i nemogućnosti postojanja ništavila: "Evo, na jednoj strani, vazdušasti plamen vatre, nežan, veoma lagan, svuda isti... Ali nije isti kao ovaj drugi, koji je sam po sebi drugačiji; tamna noć; gusto i teško telo.
Ovaj poredak sam ti predstavio kao moguć, tako da ga ni jedno smrtno verovanje ne može nadmašiti. S obzirom da su sve stvari nazvane svetlošću i tamom, i njihove moći su povezane, sve je plenum svetlosti i nejasne tame zajedno, obe jednake, pošto ništa ne učestvuje ni u jednom."
***
S obzirom da sve interpretiramo kroz našu svest treba krenuti od nje da bi se razumelo kako je nastao pojam nebića. Spoljašnji svet je fizička manifestacija univerzuma. Kada se biće ograniči spoljašnjim, a zapostavi unutrašnji bitak, odnosno duhovni potencijal njemu spoljašnje postaje jedina realnost ili ono što jeste. Zato postojanje poistoveti oblikom, pojavom i aktivnošću. Što je suprotno tome definiše kao nebiće/ništa/nepostojanje.
Pri tome ga ne može zamisliti. Predočava ga ili kao prazninu bez oblika ili neprozirnu gustinu tame. Ali, i jedno i drugo nije Ništa, već Nešto. U fizičkom univerzumu, pored različitih nebeskih tela, postoji tama i prazni prostor. Gustina tame je neprozirna, a praznina bezoblična. To ih čini nedostupnim istraživanju. Zato je pažnja usmerena na nebeska tela. Posmatraju se u nastojanju da se odgonetne kako je sve nastalo. Medjutim, tela se ne mogu odvojiti od tame i praznine jer se medjusobno uslovljavaju. Jedino zajedno stvaraju univerzum.
Isto se odnosi i na svest. U njoj se svesno ispoljava kao mnošto raznovrsnih misli, a nesvesno kao tamna dubina nemanifestovanih osećanja naspram nevidljivog razuma. Izmedju svesnog i nesvenog postoji stalna veza. Misli ne nastaju slučajno, ili same od sebe, već uvek proizilaze iz drugačije dubine osećanja i visine razuma. Otuda i drugačija širina misli i razumevanje.
Duhovno razbudjeno biće uvidja vezu s nesvesnim. Ne doživljava ga kao ništa. Naprotiv, naslućuje u njemu svoj bitak. U nemanifestovanoj dubini nazire skriveno jezgro duše, a u beskraju visinu duha. Oslobadja se iluzije nebića i uvidja da je postojanje večna cirkulacija i transformacija svesti.
Biće, ograničeno pojavom, mir nemanifestovanosti odredjuje kao besmisleno ništavilo, jer ne razume mir sa apsolutnom punoćom života. Bitak nije miran zato što nema smisao, već što ima vrhunski smisao. On se delimično oseti pre sna kada se tone u prijatno spokojstvo u kojem isčezavaju sve brige, nemir i teškoće.