Sjaj se u principu može osloboditi u toku dana, ali je veoma bled, i naše oči ne bi mogle uopšte da ga vide. Mada, kod mnogih vrsta ovakvih proteina na svetlosti oni automatski proizvode zračenje - tj. apsorbuju svetlost, i onda emituju svetlost druge dužine (fluorescentno, radije nego kroz upotrebu hemijske energije).
Životinje kontrolišu sjaj, mada na nivou instinkta (dakle, da li je u pitanju volja ili refleks, pitanje definicije). Postoje vrste insekata koje uspostave zajednički ritam svetlucanja, tako da imaš povremeno pored reka u Burmi (? ako se dobro sećam) kilometre žbunja koje svo trepće "u korak".
Na Epistemonasovo odlično objašnjenje, dodaću da postoji mnogo različitih sistema, u kojima funkciju luciferina mogu da preuzmu drugi proteini i molekuli, i da energetski prelazi mogu da uključuju molekularne vibracione prelaze pored čisto elektronskih spin promena.
Fluorescentni proteini (a i luciferaze, koje direktno emituju svetlost) se danas jako uspešno koriste u ćelijskoj i razvojnoj biologiji. Pomoću njih je moguće označiti pojedinačne proteine, i pratiti procese u ćelijama na skoro molekularnom nivou.
