Biografija...

[Demetra]

Da li neko zna nasto o ceskom pesniku Jaroslavu Sajfertu? Citala sam neke njegove pesme, a ne znam nista o coveku... Nisam uspela da nadjem nista o njegovom zivotu na netu...

 

[ilona]

Probaj da nadjes "Sve lepote sveta" (njegova proza). Ja imam primerak u izdanju Decjih novina iz '88. Autobiografsko delo,sigurno ce ti pomoci da ga upoznas... :wink:

 

[Demetra]

hvala...

 

[Lada]

Јарослав Сајферт (чеш. Jaroslav Seifert; Жижков, 23. септембар 1901— Праг, 10. јануар 1986), био је чешки[1][2][3] писац, песник и новинар, рођен у тадашњој Чехословачкој. Добитник је Нобелове награде за књижевност.

Рођен је у Жишкову, предграђу Прага које је тада било у саставу Аустроугарске. Прву збирку песама је објавио 1921. године. Био је члан Комунистичке партије, радник у комунистичкој издавачкој кући и уредник бројних комунистичких новина и магазина — Rovnost, Srsatecи Reflektor.

Током 1920-их сматран је водећим представником чехословачкеавангарде. Био је један од оснивача часописа Devětsil.

У марту 1929. године, заједно са шесторицом других значајних комунистичких писаца, избачен је из Комунистичке партије, јер је био против бољшевичких тенденција у новом вођству Чехословачке комунистичке партије.

Током 1930-их и 1940-их радио је као новинар у једном социјалдемократском листу.

Сајферт је 1949. године напустио новинарство и потпуно се посветио књижевности. Његова поезија је награђивана значајним државним наградама. Неколико година је био на челу Чехословачког удружења писаца.

Године 1977. био је један од потписника Уговора 77 у којем је изражен отпор према репресивном режиму тога времена.

Сајферт је 1984. године добио Нобелову награду за књижевност. Због лошег здравља није био у могућности да присуствује церемонији доделе награде, па је у његово име Нобелову награду примила његова кћерка (неки извори кажу да му влада није дозволила да прими награду). Иако је то било од изузетне важности, награда је у државним медијима кратко прокоментарисана. Умро је 1986. године и сахрањен је на општинском гробљу у Карлупу на Влтави. На његовој сахрани је било велико присуство тајне полиције, која је настојала да сузбије било какав наговештај одступања од комунистичке идеологије међу ожалошћенима.

 

[Lada]

Оштрих рубова слике патње
јесте град
и догађај велики пред твојим очима,
читаоче, расклапаш књигу, просту,
ненаметљиву,
и песма почима.

Свом славом
град ме победио није,
ни очарао, огроман, величанствен,
волим звезде, шуме, изворе, поља, цвеће
и враћам се у њихов загрљај тајанствен,
но док и један од браће моје пати
нема за мене среће,
у побуни против неправди света
и даље стојим,
наслоњен на фабрички зид гутам дим
и певам песме своје.

А ипак туђа ми улица
лети ко хитнуто копље да победи свет,
точкови и ремени не слажу се с ритмом крви ове,
они везују хиљаде руку и руке моје,
да срце кад позове
друг не загрли другове своје;
но кад бих побего у шуме, код извора,
међу срне и цвеће
таква би ми туга срце сколила
да око ми ни видети неће
колико је ту лепоте, мира и топлине,
и вратио бих се у град
што те дочека гвожђем своје врлине,
где не пева славуј, не мирише боровина у лето,
где поробљен није само човек
већ и цвет, птица, коњ и одано псето.

Читаоче драги што редове ове пратиш, пази,
мало се замисли сад.
Знај, оштрих рубова пред очима ти слика патње
јестe град;
човек осећа као и цвет;
не ломи, не трагај, не гази!

 

[Lada]

Шта остаде од лепих тренутака?
Бљесак ока, кап мириса,
Уздаси на реверу, дах на стаклу,
Трунка сузе. И туга под ноктом.

А онда, верујте ми, скоро ништа.
Длан дима цигарете,
Понеки хитри осмех
И неколико речи
Усковитланих у кутак
Као смеће терано ветром…
И још да не заборавим,
Три снежне пахуљице
То је све...

 

[Lada]

Суши се
дванаест девојачких кошуља,
цветне чипке на грудима
као лукови у прозору готског храма.

Господе,
спаси ме зала и помама.

Дванаест девојачких кошуља
значе љубав,
игру невиних девојака сред сунчана поља,
тринаеста кошуља, мушка,
значи брак,
свршиће се невером и хицем из пиштоља.
Ветар што струји кроз кошуље
значи љубав,
слатки поветарац што обузима тло,
дванаест тела ветровитих,

Тих дванаест девојака од ваздуха
игра на ливади пуној сјаја,
ветар им тела нежна ваја,
јамицу на трбуху, бедра, груди,
погледе мој, будан буди.

Да им не би прекинуо игру,
под колена кошуља клекнух пун жуди.
А кад би која од њих пала,
жељно сам је кроз зубе удисао
и угризао за груди.

Љубави,
коју једемо, којом се појимо,
разочарење
о ком сви снимо,
љубави
која нас свуда среташ,
ништа си и све овога света.

 

[Наутилус]

Јарослав Сајферт (чеш. Jaroslav Seifert; Жижков, 23. септембар 1901— Праг, 10. јануар 1986), био је чешки[1][2][3] писац, песник и новинар, рођен у тадашњој Чехословачкој. Добитник је Нобелове награде за књижевност.

Године 1977. био је један од потписника Уговора 77 у којем је изражен отпор према репресивном режиму тога времена.

Еботе, довољно је да писац буде дисидент у некој од земаља која је блиска Русији/СССР- у, па да тај добије Нобелову награду, иако је дотле био потпуно непознат у свету.

 

[Baudrillard]

Nobelova nargada je pre svega politička nagrada, uostalom kao i sve druge, uvek je to krajnje ispolitizovano.
Eto samo da navedem Borhesa koji je nije dobio isključivo zbog svojih desničarskih stavova, a svojim delom je
svakako zaslužio da je dobije, dobijali su je i mnogo minorniji pisci od njega.