Prašina na vetru
Još jedan tresak, još jedan komad zida koji je otpao, još jedna rupa kroz koju probija svetlost u kuću. Sada je to svakodnevica.
Sedeo je na sred sobe, posmatrajući kroz najveću rupu u zidu, kao u transu, nepomično telo svog psa ispred susedne kuće. Vreli letnji vetar zatrpavao je sve prašinom koja se podizala posle svake eksplozije.
Koliko je malo trebalo da se još drži poneki konac sreće... I koliko je malo trebalo da tu nit prekine rafal i ostavi je da leži u prašini. To mu je bila poslednja veza sa starim svetom. Sa sećanjima detinjstva, seke, mame, tate... Kako su mu bacali igračku, a ta pufnasta mala loptica radosno jurila da je što brže donese. A sada... Sada nema Loptice, nema seke, mame, tate. Nikog više nema. Ostao je samo on u tami ruševine, gutajući prašinu i suze.
„Mrzim te, proklet bio! Mrzim!“ – Dalibor se ritmično se pomerao napred-nazad, sedeći prekrštenih nogu dok je to ponavljao.
Nije to upućeno Loptici. Nije čak ni onome ko je pucao. Govorio je to onoj višoj sili, u koju je nekada verovao. Bio naučen da veruje. Kao što je verovala i njegova majka, Anđelija, do poslednjeg trenutka nadajući se boljem. Bolje nije došlo. Ali zato gore jeste. Ponovo i ponovo.
Seka! Kome je ona bila kriva?! Dete kome su jedine brige trebalo da budu školski zadaci i prve neuzvraćene ljubavi. Tešilo ga je samo što je tada bila u toploti maminog zagrljaja i što je sve trajalo delić sekunde.
A otac... Jadni tata! Dao je život da bi uspeli izaći iz ovog ništavila, a mi smo ga izneverili. Jedini koji je od početka shvatio gde ovo ludilo vodi, ali šta vredi kad nije imao ko da ga sluša... Možda je i bolje što nije doživeo da vidi koju smo cenu platili zbog toga.
U glavi se ređaju misli i bombarduju skoro kao one granate, tako da Dalibor više i ne zna šta je neprijatelj. Njegov um ili oni tamo, kilometrima dalje. Ruke dvadesetogodišnjaka lete gore-dole, čas prelazeći po onome što je ostalo od poda, pokušavajući da smrve kamenčiće koji nalete u šaku, a čas stežići svoje butine i trljajući ih.
„Nije trebalo ovako da bude, nije...“ – usne su mu podrhtavale.
Začuo se još jedan tresak, odbacio ga na zid iza njegovih leđa, a kada je otvorio oči, sklanjajući komadiće građevine sa sebe, zida ispred skoro da više nije ni bilo.
Videvši kako mu je ovaj rat sve uzeo, ispio život iz njega, pobedio ga, smrvio, počeo je da oseća – ništa. Gledao je kroz tu sada veliku rupu u zidu, posmatrao Lopticu nekoliko metara niže i shvatio da je spreman na predaju. Spreman da se preda svetlosti na milost. Lagano se okrenuo i pošao ka vratima.
Otvorivši vrata osetio je nalet toplote i vetra. I tu prašinu, koja je nekada bila poput neprijatelja, a sada je nešto poput njega. Deo njega. Izašao je lagano na otvoren prostor i izložio se najjačem vetru, raširivši ruke zatvorenih očiju kako bi osetio svako zrnce peska na licu, na dlanovima, na duši. Još mu je samo taj dodir ostao.
I vetar kao da ga je poslušao. Sve jače i jače prašina je letela, šibajući mu telo. Sada je naletelo i neko veće zrno koje ga je zateturalo. I drugo, treće... Pao je dok ga je stizalo i četvrto. Pokušavao je da otvori oči i na trenutak kao da je u svom tom pesku video predivno, plavo, umirujuće nebo. Dok su se usne razvlačile u lagani osmeh, zakašljao se i u vazduh je poletela crvena tečnost završavajući na njegovom licu. Njegovo lice je konačno bilo smireno. Našao je svoj spokoj.
Usne su se pomerile još jednom dok je tiho, sa mukom rekao „ Seko, dolazim“.
