I ja sam juče bila na jednom sjajnom mestu. Istorijski muzej - izložba Pupin. Toliko imam dobrih utisaka da moram da ih podelim i ovde. Najpre, za mene je ogromno iznenađenje bila ooogromna poseta, par stotina ljudi, a videlo se da su iznenađeni i autor izložbe i zaposleni. Bilo je ljudi svih uzrasta, od beba u kolicima koje su doveli roditelji do ljudi u poodmaklom trećem dobu. Bilo je i dosta dece, tako da je autorka, koja nam je bila i vodič izdvojila manju decu i za njih organizovala zasebno vođenje, kako se klinci ne bi gurali sa nama i kako bi videli sva interaktivna čuda koja su u sklopu izložbe. U stvari ne znam ko me je više impresionirao, sam Pupun ili dotična autorka izložbe, ime joj je Aleksandra Nikolić. Njen stepen fascinacije Pupinom, njena oduševljenost i posvećenost poslu, količina energije koju je unela u sve su tako veliki i potpuno zarazni. (Ja sam očigledan primer te zaraze.) Mlada g-đa Nikolić (cenim rane tridesete) je uspela da od ničega napravi jako zanimljivu izložbu i umesto sat vremena koliko je otprilike predviđeno za obilazak sa sve uganutom nogom zadrži nas dva i po sata nadahnuto govoreći niz činjenica za koje većina nas nije znala. Svi znamo za Pupinove kalemove, ali njegov opus je toliko veliki da je, kako je juče rekla g-đa Nikolić, Bil Gejts pre par godina rekao da su današnje informacione tehnologije oslonjene na leđa jednog diva - Mihajla Pupina.
Dakle, zašto od ničega? Zato što naša država nije prepoznala Pupinov značaj nakon njegove smrti i nije se potrudila da njegovu zaostavštinu (pri čemu je on sve što je imao ostavio Srbiji) prenese u domovinu. Na izložbi nema mnogo, tačnije je, gotovo da uopšte nema materijalnih artefakata, pisama i sl.stvari kojima se Pupin služio i sl., kao što postoji u Teslinom muzeju. Uglavnom se sve svodi na prepise nekih članaka i prikaz pronalazaka uz interaktivno učešće posetilaca.
Takođe, količina njegove ljubavi prema rodnoj zemlji i svom rodu za mene je bila pravo otkrovenje. Pupin je čak otkupljivao slike Uroša Predića (jedna od tih slika je Siroče na majčinom grobu, jedna od najlepših Predićevih slika) i slao ih u Narodni muzej, kao svoj legat, sve kako ih ne bi kupio neki američki bogataš i zatvorio u svoju ličnu zbirku, koju nijedan naš čovek ne mogao više da vidi. Izložena je ova i još nekoiko Predićevih slika.
Samo ću da kažem još jednu činjenicu, koju smo juče čuli, a to je da se na Beloj kući tokom njene istorije svega u dva navrata zavijorila zastava koja nije američka. To su bile kineska (ni znam kada i kojom prilikom) i srpska, 1918., jedan jedini put u dvadesetom veku.
Da ne davim previše, koga zanima otići će i videti, a moja topla preporuka je da odete.
- - - - - - - - - -
Rado i Kapetane, hvala za čestitke!!!
- - - - - - - - - -
Htela sam da kažem i ovo. Kada završim Kiša,
obavezno čitam Od pašnjak do naučnika, Pupinovu autobiografiju.
Napokon se odjavljujem.
) I ja trazim nesto sa snegom..
