Na račun te neljubaznosti Pražana, setih se jednog intervjua Tonija Parsonsa o Beogradu, koji sam negde čitala, možda smo i komentarisali ovde, ne sećam se baš najbolje.
Svi mi čitamo i čujemo po medijima kako kad neki stranac dođe ovde na ono trivijalno pitanje: šta vam se u Beogradu/Srbiji najviše dopada... odgovara: ljudi, gostoprimljivost i sl. To svi uzimamo kao kliše, dok ne dođemo u situaciju da nije svuda tako.
Elem, Toni Parsons je rekao da je njegov prvi susret sa Beogradom bio pre dvadeset i recimo pet godina. On je kao mlad čovek putovao Evropom sa rancem na leđima, ne mogu da se setim kako se zovu takvi turisti. I kaže da je za te putnike postojao vodič kroz Evropu, gde šta smete i šta ne smete da radite, gde možete da spavate, gde ste bezbedni i druge korisne informacije. I kaže, za Beograd je samo pisalo da ne treba da traže prenoćište, ono će naći njih, šta god to značilo. I tako je on jedne večeri, pokasno je bilo, izašao iz voza u Beogradu i počeo da se osvrće kako će to prenoćište da ga nađe. Nije rekao kuda je išao, uglavnom se nešto muvao i taman počeo da se brine gde će prenoćiti, sa jednog prozora ga je pozvala neka baba: Dečko, imaš li gde da spavaš? On lepo prespava kod babe i krene ujutru da se pakuje, dođe baba: Kuda si ti pošao? A doručak? I on ostane da doručkuje, posle sa babinim sinom udari po rakiji. Prođe taj dan, sutra isto, pakuje se, baba: a doručak? I tako je neplanirano ostao kod babe pet dana, uživajući u gostoprimstvu te porodice.
Nije kompletan spam, o piscu se radi...